Uprkos vekovima okupacija i ratova, naša zemlja je pred izbijanje još jednog, Drugog svetskog rata, bila peta sila u svetu po proizvodnji svile. No, u periodu posleratne obnove sami smo presudili ovoj industriji, u korist jeftinih veštačkih materijala. Ovo je priča o usponu i padu jedne, sada već zaboravljene privredne grane. Ali i o bezuspešnim pokušajima da se ona obnovi. Neke od aktuelnih računica tvrde da bi obnavljanje ovog posla bilo isplativo za poljoprivredna domaćinstva. Ipak postavlja se pitanje ko bi kupio tako male količine. Drugi predlozi se pak oslanjaju na nove, produktivnije vrste svilenih buba i stabala duda.
Vojvodina kao plodno tlo za svilenu bubu
Prva fabrika svile otvorena je u Pančevu sredinom 18. veka. Banatski grad bio je sedište Nadzorništva svilarstva, Direkcije svih državnih tvornica svile, a imao je i svoju otkupnu stanicu, magacin za svilene čaure, i još nekoliko objekata namenjenih razvoju pomenute privredne grane.
Pančevci nisu bili usamljeni u bavljenju ovom delatnošću – cela država je strateški razvijala svilarstvo. Naime, tada su u Vojvodini još važili zakoni Marije Terezije. Oni su, između ostalog, nalagali da svaka graničarska kuća mora na svom imanju da ima 20 stabala duda, zatim da mladi pre venčanja moraju da zasade dva bela duda na putu. U nekim spisima se čak pominje i smrtna kazna za onoga ko bi posekao stablo ovog voća, koju je uveo grof Mersi, vojni zapovednik Banata.
Odluka da se baš u Vojvodini gaje svilene bube nije donesena slučajno. Njeno zemljište je veoma pogodno za uzgoj belih dudova čijim listovima se hrane svilene bube. Već krajem 19. veka Banat i Bačka postali su najveći proizvođači svile u Ugarskoj. Međutim, Prvi svetski rat je donekle usporio razvoj privrede i poljoprivrede na ovim prostorima, ali i promenio državne granice. No, ni ujedinjenje Vojvodine sa Srbijom nije promenilo zvaničnu strategiju za razvoj svilarstva.
U proizvodnju svile su se uključili svi – i javni sektor, i privatne kompanije (javno-privatna partnerstva) i obični ljudi koji su želeli da zarade koji dinar „sa strane“.
Svilarstvo kao čuvar socijalnog mira
Za to im nisu bili potrebni specijalni uslovi, osim posedovanja svilenih buba, čija jaja su dobijali besplatno od države, i suvog mesta na kojem bi ih držali. To je mogla biti čak i neka prostorija u stambenoj kući. U njoj bi, na suvoj krpi, jajašca ležala dok se iz njih ne izlegu larve. One su potom hranjene dudovim listom nekih šest do osam nedelja. Larve bi prerastale u gusenice, a zatim i u leptire, i sve to se dešavalo u roku od 28 do 29 dana.
Na završetku svog razvoja, svilene bube bi prestajale sa jelom, i počinjale da vrte glavom. Tada se oko njih stavljalo granje, na koje će one kačiti svoje svilene čaure (kokone). Iz čaura se, pomalo surovom metodom, dobijala svila. Naime, one su ručno „brane“ sa grana i stavljane u vrelu vodu, čime su usmrćivane male svilene bube u njima, a od niti koje preostanu se proizvodila sirova svila.
Dakle, svilene bube su dobar deo posla radile same, a ljudima je preostajalo da pokupe čaure i izdvoje svilu. Zato je svilarstvo u 19. i početkom 20. veka bilo popularan vid „dodatnog posla“. Ono je donekle doprinelo održavanju socijalnog mira, jer su siromašni seljaci na taj način i u vremenima krize mogli da dođu do gotovog novca. O ovome detaljno pišu Vesna Aleksić i Milica Kočović De Santo u radu „Ugrađivanje tradicije u kulturno-ekonomska dobra radi postizanja održivog razvoja – Slučaj srpske proizvodnje svile“.
Pomoć države
Država je svilarima pomagala masovnom sadnjom stabala duda, i to uglavnom na javnim površinama. Tako je svaki uzgajivač svilenih buba mogao besplatno da dođe do dudovog lišća. Iz javnog budžeta izdvajano je za plansku sadnju ove biljke. Samo duž ulica i puteva u to vreme zasađeno je oko 700.000 stabala. Njihovu sadnju i održavanje nadziralo je preko 300 opštinskih kontrolora.
Osim sadnjom duda, država se bavila i otkupom svile. Tako je ovaj posao postao isplativ većini onih koji su se njim bavili – velikim fabrikama, ali i malim uzgajivačima, među kojima je bilo i oko 25.000 domaćinstava.
Nova (ne)vremena
Već do 1928. godine u Jugoslaviji su radile tri fabrike za proizvodnju svile. Sve su bile locirane na obalama reka (novosadska na Dunavu, pančevačka na Tamišu, a u Novoj Kanjiži na Tisi), zato što je voda neophodna za izdvajanje svile iz čaura.
Novi Sad je čak imao i Institut za proizvodnju i testiranje čaura sa jednom od najmodernijih laboratorija u to vreme. Te tri fabrike su proizvodile 38 do 40 tona sirove svile godišnje (155 tona svilenih čaura) i zapošljavale oko 920 ljudi. Tada je Jugoslavija bila treći proizvođač kvalitetne svile u Evropi. Nije bilo nijednog okruga u Vojvodini gde se nije gajila svilena buba.
Pred Drugi svetski rat bili smo peta sila u svetu u proizvodnji svile, i imali više od dva i po miliona stabala belog duda. Ali danas se širom Srbije može naći samo nekoliko hiljada primeraka ove biljke. Šta se desilo u međuvremenu?
Veštački materijali istisnuli svilu
Za početak, planska ekonomija posle Drugog svetskog rata. Ona se usredsredila na naftu i sintetiku, kao i na ostale veštačke materijale koji su cenovno pristupačniji od prirodnih. U to vreme, svet se oporavljao od rata masovnom proizvodnjom jeftinih stvari koje će se kratko koristiti i tako obezbediti neprekidan rad tekstilnih fabrika. Pala je tražnja za skupocenim prirodnim materijalima, poput svile. Održiva privreda polako je počela da se pretvara u svoju suprotnost.
Zato je šezdesetih godina prošlog veka svilarstvo gotovo iščezlo sa naših prostora. Dudovi su posečeni, donekle i zbog pojave štetočine dudovca a skupe mašine za fabričku obradu čaura su uništene. Ironično, pančevačka fabrika sa početka ovog teksta pretvorena je u fabriku za proizvodnju gume i plastike.
Neuspeli pokušaji oporavka
U proteklih nekoliko decenija, domaći stručnjaci su više puta pokušavali da ožive svilarstvo u Srbiji, ali uvek su ih u tome sprečavale nesrećne okolnosti. Tako je, primera radi, u tadašnjoj Privrednoj komori Jugoslavije 1992. godine bio izrađen projekat za oživljavanje uzgoja svilene bube. Međutim, „svilena“ državna zajednica se ubrzo pocepala na više delova. Time su ovi planovi ostali zaboravljeni u nekoj prašnjavoj fioci. I pred bombardovanje 1999. godine razvijani su slični planovi, sa istim ishodom.
No, čak i kada bi postojala politička volja, obnova svilarstva ne bi bila tako jednostavan posao. Ona iziskuje velika ulaganja u skupocene mašine za preradu, a zahteva i unapred pripremljenu veliku količinu kokona. Zato se sada uzgojem svilenih buba bave uglavnom retki entuzijasti.
Kome prodati svilu?
Ipak, prema računici Branislava Gulana, člana Odbora za selo SANU, svilarstvo može da bude isplativo čak i sitnim uzgajivačima. On tvrdi da bi jedno domaćinstvo moglo bez teškoća da prehranjuje bar tri kutije jajašaca, odnosno gusenica. To znači da bi ono moglo da proizvede između 60 i 90 kilograma sirovih kokona. Prostom pretragom na internetu može da se utvrdi da je cena kilograma kokona na svetskom tržištu između 10 i 50 dolara, u zavisnosti od kvaliteta. Dakle, za 60 kilograma kokona može da se dobje najmanje 600 dolara, a troškovi proizvodnje (seme, dudovo lišće, sredstva za dezinfekciju, itd.) su 120 dolara. Glavno pitanje je, međutim, kome se može prodati tako mala količina?
Na sva druga pitanja odgovor je dala nauka. Tako je danas moguće sa istim resursima proizvesti mnogo veću količinu svile nego ranije. Naime, uzgojene su nove vrste svilenih buba koje ne daju samo jednu generaciju naslednika godišnje, već i po tri generacije. Ovo znači tri berbe svile godišnje, piše sajt „Zdrava Srbija“. Te bube trenutno u Srbiji ne bi imale čime da se hrane, ali imajući u vidu da su naučnici stvorili i nove, brzorastuće sorte duda, čini se da ipak postoje neki uslovi za započinjanje obnove svilarstva.
Ekološki posao
Za uzgoj svilenih buba potrebno je odvojiti suvu prostoriju, i to u toplom delu godine, kako bi se uštedelo na troškovima za grejanje. Pošto one ne zagađuju, taj prostor se, po potrebi, lako može vratiti u pređašnje stanje. Ukoliko ne ispunjavaju svi kokoni tehničke uslove za prodaju, njima se može hraniti stoka, tako da je ovo, moderno rečeno, „zero waste“ princip proizvodnje.
Marija Dukić