Prelomni trenutak u poslovanju je prelazak iz malog u srednje preduzeće, jer tad postaje mnogo izraženiji nedostatak potrebnih kadrova, naročito u manjim sredinama. „Zato je znanje najvažnija karika u poslu, a mi smo rešenje nalazili u autsorsingu, ili smo povezivali naše zaposlene sa konsultantima. Uvek smo radili sa najboljima, jer nam se to pokazalo kao najefikasnije“, ističe Željko Pavlović, suosnivač preduzeća „Textil“ iz Užica.
Mala sredina je idealna u procesu zasnivanja porodične kompanije pod uslovom da ima potrebne institucije i dobru infrastrukturu, kaže u razgovoru za B&F Željko Pavlović koji zajedno sa bratom Darkom upravlja kompanijom „Textil“ iz Užica, najvećom, a od prošle godine i digitalnom, veleprodajom tekstilnih materijala u jugoistočnoj Evropi.
„U maloj sredini u početku se lakše dolazi do radne snage nego u većim industrijskim centrima. Brzo se prepoznaje ko je dobar poslodavac i obrnuto. U maloj sredini je lojalnost veća, zaposleni su privrženiji svojoj kompaniji, a život im je dosta lakši nego da su u Beogradu ili Novom Sadu. Oni ne putuju po sat vremena do posla, nema saobraćajnih gužvi, sve je blizu, na 15 minuta hoda. Nama je, takođe, značila, mada nismo planirali, činjenica da smo se opredelili za veleprodaju materijala u tekstilnom basenu koji čine Užice, Bajina Bašta, Kraljevo, Valjevo, Čačak. U celom okruženju se dosta šilo, a posebno kada su od devedesetih krenule privatne fabrike i konfekcije. Društvene firme su propadale, privatnim je zato bilo lakše da dođu do radnika, a poslovni prostor im je bio jeftiniji i troškovi niži nego u Beogradu ili drugim velikim sredinama“, objašnjava Pavlović.
Naš sagovornik naglašava da je prelomni trenutak prelazak iz malog u srednje preduzeće. Tada se javlja problem nedostatka stručnih kadrova koji radije idu ka velikim industrijskim centrima i stranim kompanijama, gde dobijaju daleko veću zaradu nego što to može da im obezbedi mala domaća firma. U toj fazi, ako se ne pronađu odgovarajući menadžeri, većina kompanija preseli centralu u Beograd. Pavlović napominje da je u lokalu ranije bilo teško naći dizajnera, sada je nedostatak ljudi u marketingu, za poslove digitalizacije i IT, a uzaludne su nade da će se oni koji su otišli na školovanje vratiti kući.
Kako vlast da nas čuje
„Nama je to najveći izazov. Trenutno nam je IT pozicija usko grlo, jer smo mi razvojno orijentisani, a danas ceo razvoj ide kroz IT, direktno ili posredno. Marketing nam je takođe izazov, on je sada digitalan i konstantno se menja. Mi smo uvek rešenje nalazili u autsorsingu, ili kombinaciji naši zaposleni i konsultant. To je hibrid koji se pokazao kao dobro rešenje, jer onda imamo eksperta čije znanje usvajamo, a naši zaposleni učestvuju u kreiranju rešenja, tako da kasnije nemamo problem sa implementacijom i daljim razvojem. I uvek smo radili sa najboljima, jer nam se to pokazalo kao najefikasnije. Trenutno imamo eksternog dizajnera, HR-a, finansijskog direktora, sarađujemo sa dve marketinške agencije, jednom u Srbiji i jednom u Hrvatskoj“, navodi Pavlović.
Do skoro je problem bila i logistika, ali se to promenilo otvaranjem auto-puta. Pre toga užički kraj nije bio na mapi bilo kakvih investicija, ni države ni stranih ulagača. Sagovornik B&F-a kaže da nije protivnik stranih investicija, imaju i svojih prednosti i mana, ali generalno donose nova znanja i neke nove prilike za ljude.
„Jedan od problema u maloj sredini je otežana komunikacija sa republičkim, ali i lokalnim institucijama. Mi imamo Poslovni klub čiji sam ja predsednik i ideja nam je bila da okupimo menadžere i vlasnike srednjih preduzeća. Mikro firme su u svojim esnafima, a velike kompanije su ostale okupljene u Regionalnoj privrednoj komori. Naše teme i problemi često nisu zajednički, svakom je potreban sopstveni kanal komunikacije sa državom, a u tom delu ništa se nije promenilo na bolje. Iz vrha države sami dođu kada je nešto deo njihove strategije, ali imam utisak da nas koriste kao dekoraciju. Obično imaju neku agendu iz centrale o tome šta treba da urade, dođu u lokalnu sredinu, slikaju se i to je to. Ne oseća se energija, spremnost da se nešto uradi“, konstatuje Pavlović.
On ističe dobru saradnju sa Regionalnom privrednom komorom čije usluge i servise koriste, a dobro je i što su republička i lokalna administracija jako digitalno napredovale.
„Ali, lokalne institucije su, na žalost toliko centralizovane, bez stvarnih ovlašćenja i opterećene politikom, tako da više sa njima i ne pokušavamo da sarađujemo. Na primer, pre nekoliko godina su svi privrednici dobili ogromne iznose u poreskim rešenjima, otišli smo kao klub i imali baš jedan prijatan, konstruktivan razgovor ali na kraju nisu mogli ništa da urade. Nemaju čak ni zone u gradu, niti pravo da stimulišu neke poreske grupe, tako da je to daleko od poslovne orjentacije. Mislim da se ni preduzetništvo ne promoviše dovoljno, i dalje smo za većinu ljudi neko ko se bogati“, komentariše Pavlović.
Objašnjava da se u načinu privređivanja dosta toga promenilo za poslednje tri decenije.
„Mi smo krenuli kao porodična firma, otac je 1991. osnovao ’Textil’, zajedno sa mojim bratom, a ja sam se pridružio posle nekoliko godina. Razvijali smo se vrlo brzo, 1997. smo već ’eksplodirali’, rasli smo svaki mesec duplo. Pogodili smo momenat, imali uvek dobar asortiman, dobar kvalitet, tako da su ljudi čuli i sami dolazili. Tada još nismo imali svoju prodaju, kupovalo se iz magacina, a nama je pogodovalo to što smo u centru ovog tekstilnog regiona, tako da ljudima nije bilo teško da dođu. Sada je potpuno drugačije, kupovine su češće i sitnije, naši prodavci stalno obilaze kupce, što sa sobom nosi troškove. Sada smo pokrenuli i marketing funkciju, da bi se probili do novih kupaca koje ne poznajemo“, kaže naš sagovornik.
Ne možete sve sami
Pavlović naglašava da je na putu od porodične firme do lidera u prodaji materijala, najvažnije bilo znanje i da ono najviše nedostaje malim i srednjim preduzećima. „Svako ko je preduzetan, on je i istrajan i fleksibilan, orjentisan na rezultat. Ali posao od nas zahteva stalno nova znanja i veštine, što je veliki izazov za nas. Nekada ne znamo tačno šta nam treba, zatim ne znamo koga da angažujemo. Zato smatram da je znanje najvažnija karika u poslu i uvek sam za razmenu znanja i iskustva sa kolegama“, ističe naš sagovornik.
Priznaje da mu je bilo teško kada je svoja ovlašćenja kao suvlasnika prenosio na stručnjake za određenu oblast.
„Dosta mojih kolega misli da će sve moći sami. I mi smo prošli tu fazu, volimo da sve iskontrolišemo i na kraju dodamo nešto svoje. Ali princip ’one man show’ nije dugoročno održiv. Nama je nedostajala organizacija. Imali smo sjajne poslovne rezultate, profit je bio fenomenalan, ali ništa drugo nije funkcionisalo. Prosto nismo imali organizaciona znanja i nismo znali da iskomuniciramo sa zaposlenima svoje ideje i vrednosti, tako da smo u vreme krize 2008. i 2009. angažovali par konsultanata koji su u potpunosti promenili organizaciju. To nam je bila jedna od boljih investicija. Te dve godine iskoristili smo da izvedemo prvu liniju menadžera, potom drugu, uveli sistem sastanaka. Formirali smo prodajno odeljenje, oni su prošli silne obuke, pola ih je otpalo, ali su izvučeni i neki talenti, na primer, čovek koji je kod nas počeo u magacinu, postao je menadžer za Bosnu“, priča Pavlović.
„Textil“ je nekoliko godina pre pandemije krenuo u proces digitalizacije, a naš sagovornik kaže da početak nije bio sjajan. Ponuda je bila mnogo slabija nego sada.
„Mi koristimo ERP od 2009. godine, a onda smo uradili jednu manju CRM platformu. Imamo dosta podataka i obrađujemo ih kroz BI, ali i internim alatima, a 2021. pokrenuli smo B2B onlajn platformu za prodaju materijala. Ove godine smo rekonstruisali magacin i uradili pripremu za uvođenje WMS-a, čime ćemo u potpunosti digitalizovati prijem i isporuku robe krajnjem kupcu, a greške svesti na minimum“, kaže sagovornik B&F-a.
Pavlović dodaje da firma nema veliki problem sa domaćom konkurencijom, jer se jako izdvajaju kvalitetom usluge. Najveća pretnja su im, kaže, turske firme, imaju veoma razvijenu tekstilnu industriju i dobro razgranatu logistiku, iako je „Textil“ još uvek jeftiniji.
Mirjana Stevanović
