teret

Sa novim talasom epidemije i sve glasnijim pozivima dela javnosti da se pojedine grane privrede opet „zatvore“, uporedo stižu i zahtevi da se ugroženim sektorima pomogne kroz neku vrstu državnih subvencija. Ukoliko do toga i dođe, ko će sledeći dobiti od države račun za krizu?

 Naplata zaostalih poreza od frilensera, eko takse za sve preduzetnike, povećanje taksi i poreza u pojedinim lokalnim samoupravama – da li je sve ovo pokušaj države da preko malih preduzetnika naplati troškove izazvane neselektivnim populističkim merama za umanjenje posledica krize nastale usled pandemije?

Sve glasnije se mogu čuti kritike da je država kroz nekoliko novih nameta svalila teret krize na privredu i to one male preduzetnike i frilensere koji su do danas uspevali da opstanu samostalno se probijajući na tržištu.

Sa novim talasom epidemije i pozivima dela javnosti da se pojedine grane privrede opet „zatvore“ i obustave rad, uporedo stižu i zahtevi da se ugroženim sektorima pomogne kroz neku vrstu državnih subvencija. Ukoliko do toga i dođe, ko će sledeći dobiti od države račun za krizu?

Porez mora da se plati, ali kako i za koje svrhe?

O problemu frilensera dosta toga je rečeno i napisano – da država namerava da od njih naplati zaostale poreze, i to za prethodnih pet godina, čime se ove sume značajno uvećavaju, da postoji dosta sporenja oko toga od koje delatnosti koliko treba naplatiti, da oni uglavnom nemaju toliki novac i traže određene olakšice.

Dok država tvrdi da se porezi moraju plaćati, frilenseri smatraju da su porezi previsoki, a da od države zauzvrat „ne dobijaju ništa”. Niti pravnu sigurnost za svoje poslovanje, niti izjednačavanje statusa sa zaposlenim osobama u pogledu radnih prava.

Odgovor na dilemu ko je ovde u pravu mogao bi da glasi – da porez mora da se plati, ali pitanje je koliko i za koje svrhe.

Ono što, čini se, predstavnici države odbijaju da shvate jeste da pritiskom na frilensere, posebno one koji su početnici u poslu i ne zarađuju značajno velike sume novca, a takvih je mnogo, potpuno guše mogućnost da ljudi koji posluju na ovakav način prerastu u veće preduzetnike i osnuju svoje firme kojima bi mogli da pune poreski budžet u značajnijoj meri.

Država isplaćuje pomoć, pa vraća novac kroz nove takse

Još jedan od nameta koji se rešavao po „hitnom postupku“ bila je eko taksa za sve preduzetnike. Iako je odluku o uvođenju ove takse država donela još krajem 2019. godine i pre izbijanja epidemije, odluka o naplati sa kratkim rokom za podnošenje dokumentacije stigla je preduzetnicima u julu ove godine, nedugo nakon isplate državne pomoći za stanovništvo i privredu za saniranje posledica ekonomske krize izazvane pandemijom.

Osnovni problemi to što taksu plaćaju svi, a ne najveći zagađivači; novac se neće trošiti namenski za ekološke probleme i politike, već se iz budžeta raspoređuje prema potrebi. Odjednom se pojavljuju brojne takse koje su netransparentne, pa preduzetnici ne mogu lako da sračunaju i prate koji su im troškovi poslovanja. Država isplaćuje pomoć u krizi, a onda kroz različite nove takse i naknade uzima nazad sredstva od preduzetnika.

Iako postoji nekoliko kriterijuma za obračun troškova koji preduzetnici plaćaju državi na ime eko takse, u šta ulaze opis delatnosti i ukupni prihodi, ovim nametom su najoštećeniji oni mali preduzetnici koji imaju jednog do nekoliko zaposlenih, bave se uslugama koje ni na koji način ne utiču na zagađenje prirode ili ekologiju, a svejedno iz svog džepa moraju da izdvoje barem 5.000 dinara za ove svrhe.

Povećanje opštinskih poreza i taksi

Poseban problem jeste i to što je država smanjila budžete lokalnih samouprava još u martu ove godine pod izgovorima krize, a onda se opštine „dovijaju“ da nadomeste prihode uvođenjem novih i povećavanjem postojećih troškova za preduzetnike. Tako su u nekim opštinama već povećani porezi na imovinu, takse za navodnjavanje ili cene komunalnih usluga. Govori se i o mogućem povećanju „firmarina“, to jest isticanja naziva firme u poslovnom prostoru u pojedinim lokalnim samoupravama.

Uz ove inicijative, ali i druge koje se odnose na digitalno poslovanje kao što je nacrt Zakona o digitalnoj imovini, očigledno je da država pokušava da uredi i stavi pod okrilje poštovanja propisa IT sektor u Srbiji. Ali to čini na brzinu, bez zalaženja u suštinske probleme sa kojima se susreću preduzetnici i frilenseri, bez razumevanja za izazove i trendove u digitalnom svetu.

Da su zakonodavci i nadležne institucije uzeli u obzir te trendove i probleme sektora, mogli bi da primene već postojeća rešenja iz sveta koja su se pokazala efikasnim u drugim zemljama.

EU to nije zamislila onako kao srpske vlasti tumače

Recimo, pitanje frilensera donekle bi moglo biti rešeno tako što bi se u radno zakonodavstvo uvela kategorija „samozaposleni radnik“ koja već postoji u mnogim evropskim zemljama poput Španije, Holandije, Francuske, Belgije, Letonije, Estonije i drugih. Ovu ideju zagovora Centar za istraživanje javnih politika već godinama, jer se za sada u Srbiji tako mogu registrovati preduzetnici koji imaju svoje firme, ali ne i nezaposlena lica koja rade povremene poslove, kao što je slučaj sa frilenserima.

Obrazloženje za uvođenje eko takse Srbija je našla u potrebi da se uskladi sa propisima i standardima Evropske unije. Ali EU nije to zamislila onako kako vlasti u Srbiji tumače. Većina zemalja Evropske unije naplaćuje različite ekološke takse od različitih kompanija i delova industrije u zavisnosti od procenjenog uticaja njhove delatnosti na životnu sredinu – pa tako postoje takse za one koji emituju velike količine ugljen-dioksida, koriste fosilna goriva ili velike količine plastike i prihodi od ovih taksi troše se za jasno definisane svrhe.

I kod nas su propisane posebne „naknade“ za velike zagađivače, ali nadležni su se odlučili da sa naplatom ove godine krenu od onih najmanjih kojima su ovo novi troškovi, umesto od onih koji već godinama duguju najviše.

I pitanje troškova koje propisuju lokalne samouprave za preduzetnike bi moglo da se reši na mnogo drugih načina – da samo postoji volja da se pogledaju drugi primeri i ide u pravcu smanjenja nameta za male preduzetnike. Ali nije tako.

Koliko će na kraju koštati onih 100 evra svakom građaninu?

Sve ovo ostavlja utisak da je vlast pokušala da popuni rupe u budžetu nastale i zbog onih 100 evra pomoći svakom punoletnom građaninu čiji je kratkotrajni efekat bio da zadovolji najšire grupe stanovništva i kupi društveni mir. Taj mir je trajao kratko jer većini kategorija stanovništva 100 evra ne znači mnogo, ali zato nekima „znače“ i zadaju glavobolje novi nameti koji se najavljuju.

Pored toga, treba nadoknaditi troškove nastale od svih ostalih mera za pomoć privredi koje su se takođe već u novom talasu epidemije pokazale nedovoljnim da sačuvaju pojedine sektore i ozbiljno postavljaju pitanje šta će biti sa određenim delatnostima ako dođe do novog zatvaranja.

Izvor: Talas.rs

Foto: Pixabay