Transparentnost Srbija

Od brojnih vidova korupcije, možda se najteže utvrđuje „razmena usluga“, kaže Nemanja Nenadić, programski direktor nevladine organizacije Transparentnost Srbija, koji ove godine u svoju „radnu knjižicu“ beleži dvadesetu godinu staža u borbi protiv korupcije. Od tada do danas, uvećalo se znanje i bitno promenio stav građana prema korupciji. Ona je smanjena, ali je moglo da se uradi mnogo više da je bilo političke volje, ističe Nenadić, sa kojim razgovaramo o uticaju potkupljivanja na privredu i rizicima od povećanja državne korupcije tokom pandemije.

Iako Nemanju Nenadića odmah povezujemo sa borbom protiv korupcije, on nije planirao da se specijalizuje baš za ovu oblast na samom početku svoje karijere. Krajem devedesetih obavljao je pripravnički staž u sudu i planirao tamo da ostane. Posle 5. oktobra, kada smo se svi nadali velikim promenama u društvu, pohađao je obuku o borbi protiv korupcije. Dok je pripremao pravosudni ispit, otvorila se mogućnost za angažovanje u tek osnovanom ogranku Transparency International-a u Srbiji, gde je ostao i do danas.

B&F: Koliko je naše društvo za ovih 20 godina bilo uspešno u borbi protiv korupcije?

Nemanja Nenadić: Čini mi se da smo imali više razočaranja nego uspeha. Od te 2001. godine, kada sam počeo da se bavim borbom protiv korupcije, doneto je više dobrih zakona u čijem predlaganju je učestvovala i Transparentnost Srbija, ali moglo je da se uradi i mnogo više. Mislim da je najbolji rezultat postignut u podizanju svesti građana o tome šta je sve korupcija i kako joj se možemo suprotstaviti. To se najjasnije vidi poređenjem istraživanja javnog mnjenja iz 2000. godine i nekih skorijih. Sada građani bolje prepoznaju pojavne oblike korupcije i očekuju odgovornost nadležnih u njihovom suzbijanju. Uzmimo za primer devedesete godine prošlog veka. Tada su u Vladi Srbije sedeli ljudi koji su ujedno bili i direktori velikih preduzeća, a najveći deo javnosti u tome nije video nikakav problem. Sada je tako nešto nezamislivo.

B&F: Da li smo i u pogledu iskorenjivanja korupcije napredovali kao u oblasti percepcije korupcije?

Nemanja Nenadić: Danas je u našem društvu ipak manje korupcije nego pre 20 godina. I istraživanja pokazuju da opada broj ljudi koji podmićuju javne službenike. Međutim, prilikom tumačenja njihovih rezultata treba biti veoma oprezan, iz više razloga.

Prvo, izmenjene su okolnosti u sektorima koji su bili izrazito koruptivni. Primera radi, pre 20 godina je bilo malo privatnih zdravstvenih ustanova i skoro svi smo morali da se lečimo u državnim. Tada su ljudi podmićivali doktore ili tražili „vezu“ da bi dobili brzu i dobru uslugu, jer nisu imali drugog izbora. A sada, ako imaju novca, za većinu usluga mogu jednostavno da odu kod privatnog lekara. Dakle, smanjena je potreba za uslugama javnog sektora, pa je zato smanjena i potreba za korupcijom.

Drugi razlog za oprez pri tumačenjima je činjenica da ova istraživanja obuhvataju celokupnu populaciju, a ne samo one građane koji su imali najviše prilika da budu uključeni u teže oblike korupcije. Kada bismo na raspolaganju imali, na primer, istraživanja koja bi se fokusirala na privrednike, verujem da bismo dobili znatno relevantnije podatke o tome da li se obim korupcije zaista smanjio.

B&F: Šta tera privrednike u korupciju?

Nemanja Nenadić: Uglavnom preobimna državna birokratija. Gde god se traže neke potvrde, saglasnosti, odobrenja ili proverava usklađenost sa propisima, javlja se rizik od pojave korupcije. Dakle, osim samih privrednika koji su uključeni u koruptivne radnje da bi ostvarili nešto na šta nemaju pravo, još veći deo krivice leži na strani države koja je toliko iskomplikovala određene procedure da podstiče ljude, pogotovo one kojima se žuri, da traže nelegalne „prečice“. Zato je jedan od najočiglednijih načina da se korupcija smanji – smanjenje broja birokratskih zahteva.

To je, međutim, tek jedan aspekt priče o privredi i korupciji. Drugi se tiče kontrole poštovanja zakonskih obaveza. Često su te obaveze neadekvatno formulisane pa se mogu tumačiti na različite načine, što stvara ogroman prostor za diskreciono odlučivanje državnih organa, a samim tim i za korupciju. Dodatni problem su inspekcije. One ne rade dovoljno transparentno. Čak i kada se iz njihovih izveštaja vidi koliko je kontrola sprovedeno, mi ne znamo koliko privrednih subjekata je bilo potrebno kontrolisati. Zato ostaje nepoznato da li se te kontrole vrše istim intenzitetom prema svima.

I najzad, jedan od gorućih problema za privrednike je i to što često, posebno kada je reč o velikim poslovima, zavise od obezbeđivanja političke podrške. Meni se čini da u Srbiji, za razliku od mnogih drugih zemalja, moćni privrednici nisu ti koji koriste koruptivne metode da ostvare kontrolu nad političarima, već je obrnuto.

B&F: Kada se pomene korupcija mnogi pomisle na kovertu punu novca ili na skupocene poklone poput parfema, viskija, pa čak i stanova u nekim ekstremnijim slučajevima. Koji biste još vid korupcije, pored ovih, izdvojili kao izuzetno opasan po društvo?

Nemanja Nenadić: Onaj koji se možda i najteže utvrđuje – „razmenu usluga“, poznatiji u narodu kao „dođeš mi, dođem ti“. Ovaj vid korupcije je teže uočiti jer se tu ne razmenjuju vidljiva materijalna dobra, već je u pitanju trgovina uticajem. Dakle, neko koristi svoj položaj da bi nekome drugom nešto „završio“, a zauzvrat očekuje sličnu kontrauslugu.

B&F: Postoji li neko univerzalno rešenje za iskorenjivanje korupcije?

Nemanja Nenadić: Možda ne bi sasvim iskorenilo korupciju, ali bi dobar početak bilo da sve institucije rade ono što im je posao. To posebno važi za tužilaštvo, čija je odgovornost da istražuje i goni krivična dela, a koje uglavnom čeka da dobije krivične prijave pa da počne da radi. Usled toga, redovno se dešava da u medijima čitamo prilično argumentovane tvrdnje da je došlo do određenih zloupotreba, a da one ostanu neproverene.

B&F: Kakvu ulogu bi mediji trebalo da imaju u borbi protiv korupcije?

Nemanja Nenadić: Osim istraživanjem koruptivnih radnji i njihovih aktera, oni bi trebalo da se bave i informisanjem građana o korupciji i načinima za borbu protiv nje. Međutim, moram da primetim da mediji koji dopiru do najviše građana izbegavaju da pišu o korupciji, posebno kada se ona dovodi u neku vezu sa ključnim političkim akterima. Negde od 2014. smo uočili značajan pad njihovog interesovanja za ovu temu, ili svojevrsnu „autocenzuru“, zbog čega i mi teže dopiremo do građana.

B&F: Da li je pandemija korona virusa uvela neke promene u javnost rada državne uprave?

Nemanja Nenadić: Tokom pandemije je, zbog uvođenja kovid propisa, povećan rizik od korupcije, što je bio slučaj svuda u svetu. Ono po čemu se Srbija izdvaja jeste činjenica da su njeni antikorupcijski mehanizmi oslabljeni preko svake realne potrebe. Mi smo među retkim zemljama koje u potpunosti kriju podatke vezane za nabavke potrepština za borbu protiv korona virusa.

B&F: Da li ste Vi zbog ovakvih izjava ili zbog svog dosadašnjeg rada nekada doživeli pritiske?

Nemanja Nenadić: Da, svima nam se to dešavalo, najčešće kada kritikujemo neki konkretan projekat. Na primer, kada smo se bavili posebnim zakonom donetim zbog „Beograda na vodi“, izuzetno oštro, a neargumentovano, nas je kritikovao najmoćniji političar u zemlji. I to nije bio usamljen slučaj.

Ali ne bih te pojedinačne reakcije izdvojio kao naš najveći problem. Više me brine loš odnos države prema predlozima koje joj redovno upućujemo. I u prošlosti se dešavalo da državni organi ne prihvate većinu naših predloga, ali bar su nešto prihvatali, a u svakom slučaju, znatno više predloga je bilo razmatrano. Međutim, posle 2013. značajno pada broj usvojenih predloga koje je davala Transparentnost Srbija. Primera radi, kada je donet Zakon o sprečavanju korupcije mi smo dali predloge za izmenu više od polovine članova, ali ništa od toga nije bilo čak ni razmatrano u Skupštini, a kamoli usvojeno. Nažalost, izveštaji Evropske komisije i drugih međunarodnih organizacija pokazuju da nas stranci u većoj meri uvažavaju nego organi naše države, kojima se uvek prvo obraćamo.

B&F: Transparentnost Srbija je nevladina organizacija, a budući da mnogi naši sugrađani ne razumeju princip finansiranja u ovom sektoru, možete li da pojasnite kako dolazite do sredstava neophodnih za dalji rad?

Nemanja Nenadić: Naravno, to nije nikakva tajna. Mi, kao i većina NVO, konkurišemo za sredstva koja su nam potrebna da bismo realizovali određene projekte. Ako prođemo na tim konkursima, onda započinjemo rad na projektima i redovno izveštavamo donatore o trošenju datih sredstava, a informacije o donatoru za svaki projekat se objavljuju. Značajan deo naših sredstava dolazi i od Transparency International, za projekte koji se sprovode istovremeno i u drugim balkanskim zemljama.

Mnogi ljudi imaju pogrešnu predstavu da NVO dobijaju novac „na lepe oči“ ili da bi nekom naneli političku štetu. Međutim, naše iskustvo pokazuje da donatori nikada nisu tražili ili uticali na to da se bavimo ili ne bavimo nekim konkretnim slučajem, niti smo imali finansiranje koje nije bilo vezano za konkretne projekte. Štaviše, većina stvari koje radimo a koje su vidljive u javnosti, poput komentara u medijima na aktuelna zbivanja, predloga zakonskih rešenja i slično, nisu deo bilo kog projekta niti su finansirane. To radimo jer smatramo da je bitno za ostvarivanje ciljeva zbog kojih je naša organizacija i osnovana.

Marija Dukić

broj 184, april 2021.