vinarije

Najveći uticaj na formiranje proizvođačke cene kvalitetnih vina u manjim domaćim vinarijama, koje čine polovinu svih vinarija u Srbiji, ima regulativa koja je potpuno nekonkurentna u odnosu na druge vinorodne zemlje. Zbog pravnih normi koje ne vode računa o ekonomskim posledicama, domaći proizvođač vina ima trošak od 3,10 evra po flaši i pre nego što ubere grožđe, a pre ulaska u maloprodaju taj trošak dostigne 5,8 evra po flaši, i to bez izdataka za marketing. Ono što najviše nedostaje u pisanju svih naših zakonskih akata je analiza koliko će nas to, na kraju, koštati.

Potrošači se sa pravom žale na cenu kvalitetnih srpskih vina, čija se cena kreće od 8 do 15 evra za flašu od 0,75 litara. Vina istog kvaliteta uvezena iz Španije, Portugala, Italije i Francuske mogu se pronaći i za polovinu ove cene.

U Srbiji je registrovano 433 vinarija, od kojih 211 ima proizvodne kapacitete ispod 20.000 litara godišnje, što je 50% svih vinarija u Srbiji. Pošto su ujedno baš te vinarije proizvođači kvalitetnog vina u pomenutoj cenovnoj kategoriji, analizu ćemo koncentrisati na njihove troškove proizvodnje. Najveći broj ovih vinarija ne radi punim kapacitetom, pa ćemo pretpostaviti da je njihova proizvodnja 15.000 flaša godišnje.

Pravni oblik

Za razliku od drugih zemalja poznatih po proizvodnji vina gde su skoro sve vinarije koje proizvode ispod 100.000 litara registrovane kao poljoprivredna gazdinstva, da biste osnovali vinariju u Srbiji morate registrovati preduzetničku radnju ili preduzeće.

Ovo podrazumeva da sebi morate isplaćivati bar minimalac, što je sa porezima i doprinosima oko 480 evra mesečno. Zakon o vinu vas takođe primorava da zaposlite enologa, što je ponovo jedinstveni zahtev među vinorodnim zemljama. Ove dve plate, sa dodatnim parafiskalnim nametima, koštaju vas 15.000 evra godišnje, ili jedan evro po flaši.

Dodatna posledica ovog zahteva države je da dugi niz godina od osnivanja vinarije stalno povećavate dugove i gubitke, jer svakog meseca morate dati sebi pozajmicu da biste isplatili sebi i enologu plate. Posle četiri godine poslovanja, kada možete da očekujete da prodate prvo vino iz svojih vinograda, vinarija je u gubitku od 60.000 evra i ima dug od 60.000 evra, odnosno ona je nesolventna.

Objekat

Ponovo za razliku od drugih zemalja poznatih po proizvodnji vina, u Srbiji i male vinarije moraju da se pridržavaju standarda HACCP za proizvodnju sveže hrane (meso, mleko…). Sve one male vinarije u Evropi u podrumima sa zemljanim podovima, plesni na zidovima i paukovim mrežama, naše inspekcije bi odmah zatvorile.

Mi moramo da imamo gotovo laboratorijske uslove: kiselo otporne podove i radne površine, vodootporne zidove, posebnu kanalizaciju, toplu i hladnu vodu, ventilaciju… Izgradnja takvog objekta košta preko 2.000 evra po kvadratu. Za vinariju kapaciteta 20.000 litara potrebno je najmanje 150 kvadrata, pa je za ulazak u vinarski posao potrebno spremiti oko 300.000 evra. Ako se to amortizuje na dvadeset godina, dodajemo još jedan evro troška na svaku flašu.

Oprema

Zakon zahteva da svaka vinarija prilikom osnivanja poseduje svu opremu koja je potrebna za proizvodnju vina. Pored tankova, koji se koriste cele godine, glavnu opremu čine vaga, muljača, presa, pumpa i punionica, koji se koriste najviše mesec dana u godini. Za proizvodni kapacitet od 20.000 litara, odnosno nešto preko 40 tona grožđa za preradu, ova oprema košta oko 80.000 evra.

Logično bi bilo da vinarija može da pozajmi ovu opremu od veće vinarije, ili da je više vinara kupi zajedno, ili iznajmi od preduzimljivog privrednika koji je osnovao firmu sa mobilnom opremom koju nudi vinarima na uslugu. Pošto država daje subvencije od oko 45% (60% bez PDV-a), trošak za vinara je 44.000 evra. Ako uzmemo da je period amortizacije ove opreme deset godina, treba da dodamo još 30 evro centi po flaši. Već smo na 2,30 evra po flaši.

Ako i zaboravimo na ovih 30 centi, posledice ovakvog zakonskog zahteva su katastrofalne za državu. Ukupna suma investicija u opremu koju zakon zahteva je, za svih 211 malih vinarija, 17 miliona evra. Od toga je 7,6 miliona izdvojeno iz budžeta. A sve te pare su otišle u inostranstvo, najviše Italiju, jer je sva ta oprema uvozna.

Potrošni materijal

Flaša, čep, kapica, papir za etiketu, sve se to uvozi. Španskog vinara to košta oko 30 centi po flaši, srpskog oko 80, čak i onog velikog koji naručuje desetine hiljada komada odjednom. Samo čep, koji odgovara tom kvalitetu vina, je 25 centi. Došli smo na 3,10 evra po flaši, a još nismo ni ubrali grožđe.

Sirovina i proizvodnja

Ukoliko nemate dovoljno svog grožđa, a većina vinara nema, grožđe vas na tržištu košta od 60 do 90 centi kilogram. Primera radi, u Makedoniji ta cena iznosi od 15 do 25 centi za kilogram. Potrebno je oko 1,5 kilograma grožđa za flašu kvalitetnog vina, pa je trošak po flaši u Srbiji minimum 30 centi. Troškovi energije (mnogo se troši struje i vode), pakovanja, sezonske radne snage, transporta, higijene, poreza i ostalih sitnih troškova dođu na još 1,2 evra po flaši, pa smo sada na ukupnom trošku od 4,6 evra po flaši.

Cenu marketinga nećemo dodavati, jer ona može da bude od 30 centi do 5 evra po flaši. Recimo da ste ultra poznat vinar i prodate sve što napravite i ne treba vam marketing.

Zarada, trgovci, porez

Skroman vinar bi za svoj rad i rad članova porodice mogao da se zadovolji sa 18.000 evra zarade godišnje (1.500 evra mesečno za dva-tri člana porodice koji su angažovani). To je 25.000 evra bruto (15% porez na dobit + 15% porez na dividendu), odnosno 1,2 evra po flaši. Došli smo na konačnu proizvođačku vrednost flaše od 5,8 evra po flaši.

Marža trgovaca je najčešće 15%, pa je najmanja moguća maloprodajna cena vašeg vina, plus 20% PDV, 8 evra po flaši.

Šta je rešenje?

Najveći uticaj na snižavanje proizvođačke cene vina bi imala promena zakonodavnog okvira i njegovo prilagođavanje konkurentskim zemljama. Na žalost, u Ministarstvu poljoprivrede u oblasti vinarstva su zaposlene samo tri osobe. Sa ogromnim obavezama u vođenju raznih evidencija i pisanja elaborata za pridruživanje EU, vođenju procesa geografskog porekla, kontroli proizvodnje, i drugim poslovima bilo bi čudo da imaju vremena da se posvete ovako ozbiljnom poslu. Bilo je pokušaja (možda još uvek traju) da se ovaj posao obavi kroz spoljne radne grupe, ali je sastav tih radnih grupa obično daleko od proizvodnje i razumevanja stvarnih prepreka koje ima srpsko vinarstvo. Ono što posebno nedostaje, u pisanju svih naših zakonskih akata, je analiza ekonomskih posledica pravnih normi.

Država se pre tri godine opredelila da vinarstvo bude strateška grana privrede. Urađena je strategija uz pomoć svetski poznatih konsultanata. Osnovan je Savez vinara i vinogradara Srbije kao krovna organizacija. Ali nisu zaposleni ljudi koji ovim treba da se bave. Moje mišljenje je da bi u Ministarstvu poljoprivrede bar 20 ljudi trebalo da radi u grupi za vinarstvo i da tu mora biti i pravnika, i ekonomskih analitičara, i ljudi iz proizvodnje.

U Savezu je potrebno desetak stručnjaka za marketing, jer to je osnovna funkcija Saveza, koje će predvoditi svetski poznati stručnjak sa prethodno dokazanim uspehom u promociji vinarstva neke zemlje ili regije. Koliku god platu da traži, biće neuporedivo manje od para koje izvozimo za opremu i potrošni materijal.

Branislav Anđelić, ekonomista, osnivač prve sertifikovane organske vinarije u Srbiji i stručnjak za obuku startap kompanija

Biznis i finansije 192/193, decembar 2021./januar 2022.

Foto: Pixabay