U Srbiji i dalje ima malo zadruga koje su se specijalizovale samo za jednu, usko profilisanu delatnost, posebno u poljoprivredi. Mada osnivanje ovakvih zadruga ima najmanje smisla u Vojvodini zbog veoma razvijenog ratarstva, a vojvođanska opština Bač nije voćarski kraj, upravo tu uspešno posluje zadruga koja proizvodi isključivo jagode. Osnivaju se i specijalizovane zadruge koje za naše prilike predstavljaju avangardu, kao što je energetska zadruga „Elektropionir“.
Na više od 2.700 registrovanih zadruga u Srbiji, tek šačica njih su specijalizovane, usko profilisane i sa zadatkom da se, u ograničenim prilikama i otežanim uslovima, izbore za što bolje šanse na tržištu.
Zadrugarstvo ima dugu tradiciju u Srbiji, a naročito u Vojvodini, gde su prvi zadrugari krajem 19. veka odlučili da se udruže kako bi zaštitili svoje interese. Glavna delatnost bila im je poljoprivreda, što je jedna od najzastupljenijih zadrugarskih delatnosti u celoj Srbiji.
Zadruge su danas zakonski regulisane, dobijaju državne subvencije, a formiraju se i kao specijalizovane, u nameri da se posvete samo određenoj delatnosti sa intenzivnom proizvodnjom i ciljem da budu konkurentne na domaćem i stranom tržištu. Nisu sve podjednako uspešne i prepreke su brojne.
Koliko će poslovanje specijalizovane zadruge biti isplativo, u velikoj meri zavisi i od delatnosti. Najmanje smisla ovaj oblik zadruge ima na području Vojvodine, gde je razvijeno ratarstvo i malo njih je spremno da se odrekne mnogo većeg „parčeta“ da bi se posvetili jednoj kulturi.
Jagoda iz Bača
Takva priča ne važi u Baču, gde se pre desetak godina više poljoprivrednika odlučilo da uzgaja jagode. Vlado Šomoši i njegove kolege posvetili su se napornom ručnom radu, u nameri da ostvare zaradu na proizvodnji kulture za čiju kupovinu i te kako ima zainteresovanih. Ali – na veliko.
„Gledali smo od početka da priču podignemo na viši nivo, pošto nekom ozbiljnom kupcu nije zanimljivo da dođe kod jednog prodavca koji može da mu ponudi pet tona jagoda. Odlučili smo da se povežemo i osnujemo zadrugu, jer je ona u odnosu na udruženje znatno ozbiljnija organizacija i možemo da trgujemo kao pravna lica. Znate, Bač nije voćarski kraj, ali na maloj površini na kojoj se i inače gaje jagode vi možete da ostvarite veću zaradu nego da se bavite ratarstvom“, kaže vlasnik „Bačke jagode“ Vlado Šomoši u razgovoru za B&F.
Ova specijalizovana zadruga postoji od 2014. godine i, kako konstatuje naš sagovornik, ne bi dugo potrajala da je jedini cilj bila zarada. Šomoši ističe da uvek na prvom mestu moraju da budu kolektivni uslovi za rad svih zadrugara, za navodnjavanje, osiguranje, kupovinu repromaterijala i sve ostalo neophodno za obiman posao, kako bi se izborila što bolja cena na tržištu.
„Konkretno, od države nikada ništa nismo dobili, ali nismo ni tražili. Smatram da smo uspeli jer imamo najviše prosečne cene otkupa u odnosu na sredine koje imaju mnogo veću proizvodnju, na primer Mačva ili Šabac. Ipak, imamo problema i trenutno je najveći taj što nemamo sopstvenu hladnjaču, radimo u iznajmljenoj i zato ne možemo da budemo direktni izvoznici u Rusiju, najvećeg uvoznika naše jagode. Pre četiri godine je Vlada Srbije uredbom uredila da u Rusku Federaciju ne mogu da izvoze pravna lica bez hladnjače u vlasništvu. Zato mi moramo da angažujemo posrednika koji je registrovani izvoznik, sa hladnjačom, a sa njim delimo deo zarade“, priča Šomoši, kojem je najveća želja upravo takva investicija – hladnjača u vlasništvu.
Ovakve okolnosti mogu da odvrate mnoge poljoprivrednike koji bi imali mogućnost da se posvete intenzivnoj proizvodnji putem specijalizovanih zadruga. Zato u Srbiji ima mnogo više onih koje obuhvataju više delatnosti, kaže za B&F predsednica Zadružnog saveza Vojvodine Jelena Nestorov Bizonj.
Ona ocenjuje da je dobro što se kod nas sve više ljudi organizuje u zadruge, bile one specijalizovane ili ne i dodaje da od 463 vojvođanske zadruge, ima svega 14 koje su isključivo voćarske.
„S druge strane, imate 25 zadruga koje se bave i voćarstvom, a zovu se opšte ili poljoprivredne. Isto važi i za povrtarstvo i, prema našoj evidenciji, samo dve zadruge su isključivo povrtarske, dok njih 20 obavlja i tu aktivnost, pored drugih redovnih delatnosti. Često se postavlja pitanje zašto nema više specijalizovanih zadruga, ali treba imati u vidu da struktura zadruga u poljoprivredi oslikava strukturu proizvodnje kod poljoprivrednika. Ako na nekoj teritoriji imate isključivo ratare, logično je da će ratarstvo biti osnovna delatnost. Ako imate uslove da proširite delatnost, to ćete i učiniti, umesto da se posvetite samo jednoj kulturi“, objašnjava Jelena Nestorov Bizonj.
Ona potvrđuje da je zarada veća u specijalizovanim zadrugama, kao što je „Bačka jagoda“, ali je mnogo veći i pritisak da se ostvari bolja cena na tržištu u odnosu na opšte zadruge, koje tradicionalno imaju više resursa i, u slučaju poljoprivrede, obradive zemlje.
Zadruga koja proizvodi energiju
Beograđanka Ana Džokić uplela se u neverovatnu peripetiju sa državom kada je 2016. godine instalirala solarne panele na krovu svoje kuće radi uštede električne energije. Dovela je „Elektroprivredu Srbije“ u nevericu kada je uštedela toliko energije da država nije znala kako da je prebaci u redovnu mrežu, odnosno tu energiju iskoristi, te je najveći deo njene energetske efikasnosti propao.
Zato su Ana Džokić i njen suprug odlučili da 2019. godine, nakon gluvoneme igrarije sa nezainteresovanim nadležnim organima, osnuju specijalizovanu energetsku zadrugu simboličnog naziva „Elektropionir“.
Direktor ove zadruge Saša Petrović kaže za B&F da ona funkcioniše kao jedna vrsta pravno-poslovnog subjekta u kombinaciji sa grupom građana, s ciljem da obezbedi bolje uslove za takozvane prozjumere. Ovih kupaca-proizvođača održive energije je sve više, ali i pored toga i dalje nema odgovarajuće politike koja bi podstakla masovniji prelazak na solarne panele i druge vidove održive energije.
„Pitanje proizvodnje energije, odnosno prozjumera, je ono što tek treba da se reguliše u Zakonu o energetici, a trebalo je još 2016. godine. Treba reći da ni dan-danas Anini paneli nisu dobili uslove za priključenje i mnogo energije biva bačeno, što je poražavajuće u vreme energetske krize, poskupljenja struje i ostalih energenata. Mnogi razmišljaju o instaliranju solarnih panela, ali sistem nije potpuno regulisan“, navodi Petrović.
Energetske zadruge prepoznate su prošle godine u Zakonu o obnovljivim izvorima energije, ali se radi samo o „mrtvom slovu na papiru“, tvrdi Petrović i dodaje: „Energetska zadruga nama bilo kakvu konkretnu korist u praksi. Iskreno, bolje je biti tradicionalna poljoprivredna ili neka druga zadruga, jer barem ostvarujete uslove za neke subvencije, a mi smo još uvek avangarda. Prednost naše organizacije u vidu zadruge je to što smo stvorili jaku mrežu poslovnih kontakata, lakše radimo na umrežavanju prozjumera i oni mogu da prodaju svoju energiju privatnim licima po boljoj ceni. Takođe nam je lakše da kupimo opremu i nabavimo usluge kao zadruga, odnosno sa više članova“.
Bez obzira na sve mane, iskustva zadružnih saveza pokazuju da se sve više mladih ljudi u Srbiji udružuje i formiraju zajedničke ciljeve na tržištu. Uz jak lobi i pritisak na donosioce odluka, zadrugarstvo u našoj zemlji može da nastavi svoju dugu i uspešnu tradiciju, bilo da su zadruge opšte ili specijalizovane.
Gorica Nikolin
Biznis & finansije 204/205, decembar 2022/januar 2023.
Naslovna fotografija: Anemone123, Pixabay