август 2009

Usvajanjem Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa posebnim potrebama, Skupština Srbije je donekle ispunila obećanje koje je dao Ministar za rad i socijalnu politiku Rasim Ljajić na proslavi Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom prošle godine, da država mora da upotpuni pravnu regulativu koja će omogućiti poboljšanje njihovog položaja.

U postojećoj ekonomskoj krizi, koja po tvrdnjama nekih ministara i ekonomskih stručnjaka polako prolazi, dok po upozoravanju njihovih neistomišljenika tek treba da svrati u ove krajeve, kao jedan od najvećih problema javlja se problem koji nije stran ni našim nekriznim vremenima, ako smo ih ikada imali, a to je problem nezaposlenosti. Posebna tema je položaj invalida i mogućnost za njihovo radno angažovanje. Ovaj problem, bar što se zakonske regulacije tiče, trebalo bi da sanira Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom usvojen 13. maja ove godine u Skupštini Srbije.

Zakon tretira problem lica sa invaliditetom, koja su ograničenih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa. Samo stanje osoba sa invaliditetom različito je definisano u našoj istoriji, od medicinskog modela koji je sugerisao samo rehabilitaciju, pa do socijalnog modela koji stanje invalidnosti definiše kao prazan prostor između mogućnosti takve osobe i potreba društva, gde je naglasak na društvenoj akciji tj, uključivanju invalida u što veći broj društvenih aktivnosti. Sam naziv potiče od latinske reči invalidus (nemoćan, slab), i to je pojam starih Rimljana kojim su označavali vojnike koji su postali neupotrebljivi za dalje ratovanje. Do sredine 18. veka “nakaznost”, koja bi se mogla upodobiti današnjem pojmu invalidnosti, tretirala se kao kršenje čitavog niza pravnih i „prirodnih“ propisa. U Kraljevini Jugoslaviji prvo je postojao pojam samo ratnog invalida koji je zahvaljujući vojnom angažovanju zadobio povrede, da bi se tek kasnije ovaj status bio priznat civilnom sektoru.

Tokom vremena, kako je preovladalo mišljenje da nisu u pitanju nikakve “nakaze” i tereti za čovečanstvo, zakonska regulativa je išla ka sprečavanju njihove izolacije i diskriminacije. O tome svedoče brojni međunarodni dokumenti koji regulišu ovo pitanje, od Univerzalne deklaracije UN o pravima čoveka, Standardnih pravila UN za izjednačavanje mogućnosti koje se pružaju osobama sa invaliditetom, pa do Konvencija međunarodne organizacije rada o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Evropa, u kojoj je procenat osoba sa invaliditetom oko 14 odsto, različito od članice do članice rešava ova pitanja. Tako u Nemačkoj invalidi imaju dobru stopu zaposlenosti zahvaljujući alternativnim vidovima radnog angažovanja, od rada od kuće, pa do skraćenog radnog vremena. Ukoliko osoba sa invaliditetom ostane bez posla u Holandiji ili Švedskoj, sistemom zamrzavanja prava na četiri godine i dalje prima beneficije, dok Danska i Norveška pružaju treninge, edukacije i „start-ap” kredite za otpočinjanje sopstvenog biznisa. Poslodavci u Poljskoj se oslobađaju jednog dela sredstava koja izdvajaju za invalide ukoliko trebuju proizvode izašle iz tzv. „zaštitnih radionica“. Ovaj izraz označava zapošljavanje osoba sa invaliditetom na radnim mestima sa posebnim uslovima. Primarni cilj takvih radionica je da se što više ljudi iz ove kategorije stanovništva osposobi za rad. Proizvodi nastali u ovakvim radionicama u nekim zemljama, kao što je Velika Britanija, već imaju i svoju robnu marku.

Uslovi i modeli
Što se tiče država iz korpusa “još malo, pa u Evropskoj uniji”, one su na različite načine rešile pitanje zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Pomenućemo susednu Hrvatsku koja za osobe sa invaliditetom koje se ne mogu zaposliti pod tržišnim uslovima predviđa predhodno pomenute „zaštitne radionice“, a obaveza zapošljavanja ove kategorije lica zakonom je nametnuta u određenom procentu samo za državne institucije i pravna lica čiji je osnivač u pretežnom vlasništvu Republike Hrvatske. Pomenute ustanove imaju obavezu da do kraja 2020. godine zaposle najmanje jednu osobu sa invaliditetom na svakih 16 zaposlenih. U, paralelno nam vezanoj, Republici Srpskoj su slična zakonska rešenja, sem što se obaveza od 16 prema 1 za državne institucije predviđa do kraja ove godine. Naš zakonodavac, sa druge strane, u prvim članovima zakona definišući osobe sa invaliditetom, predviđa i pravo osobe koja potpada pod datu definiciju da podnese zahtev za procenu svoje radne sposobnosti organizaciji zaduženoj za zapošljavanje, što je prvi korak ka pronalaženju radnog mesta adekvatnog radnim sposobnostima osobe sa invaliditetom. Dalje zakon, kao dobru vest, propisuje obavezu poslodavcima kod kojih su invalidi već zaposleni da im prilagode poslove, uslove rada kao i samo radno mesto, da se ne bi desilo, recimo, da im za ulazak u zgradu preduzeća trebaju usluge Parking servisa ili neke građevinske firme koja poseduje kran. Ono što baš nije vest od koje će zaigrati srce poslodavcima u Srbiji koji imaju najmanje 20 zaposlenih radnika, je obaveza je da u radnom odnosu imaju i određeni broj osoba sa invaliditetom, i to oni koji imaju od 20 do 49 zaposlenih moraju da zaposle bar jednu osobu sa posebnim potrebama, oni sa preko 50 zaposlenih bar dvoje, i sa svakih narednih 50 zaposlenih po jednu osobu sa invaliditetom. Iako može zvučati kao adekvatno rešenje problema zaposlenosti ove kategorije lica, kasniji članovi zakona koji predviđaju penale za poslodavce u visini trostruke minimalne zarade za svaku osobu sa invaliditetom koju nisu zaposlili, bude sumnju da će ovakva rešenja stimulisati poslodavce da angažuju više od 19 zaposlenih, bar u skladu sa propisima i van sive zone. To svakako nije usklađeno sa politikom vlade za očuvanje i povećanje radnih mesta. Naravno, navedena opaska nije sasvim tačna, pošto se ovakvim sistemom ipak povećava broj zaposlenih, doduše samo osoba sa invaliditetom.

Pionir ovakvog sistema poznatijeg kao „kvotni“ je Velika Britanija, a sledile su je uglavnom razvijene zemlje Zapadne Evrope. Taj sistem je posle 1945. godine primenjivan na ratne invalide i u našoj zemlji, ali se sa tom praksom stalo po nalaženju poslova svim licima koja su tada pripadala pomenutoj kategoriji.

Pored skidanja osmeha sa lica poslodavaca, ovaj sistem može i same osobe sa invaliditetom da demotiviše, jer što bi se neko trudio da se usavršava i bori za posao kada mu je radno mesto negde zagarantovano? Takođe, osobe sa posebnim potrebama koje ovakvom direktnom linijom stignu do zagarantovanog radnog mesta, mogu umesto opšte prihvaćenosti i integracije u radnu sredinu izazvati bar blagu nenaklonost od strane drugih zaposlenih, koji su se borili da dobiju radno mesto. Možda bi navedene nedostatke mogla da otkloni kombinacija ovog sa volonterskim sistemom koji postoji u SAD. On se zasniva na stimulaciji poslodavca sa jedne strane, kao i većem angažovanju osoba sa invaliditetom pri osposobljavanju i traženju posla sa druge, koje za posao konkurišu kao i svi ostali, na osnovu svojih stečenih veština i kvalifikacija. Negativna strana ovog sistema se ogleda u onoj socijalnoj nesigurnosti koja prati zaposlene koji ne nalaze poslove tako lako i posle usavršavanja. Da bi ovo trebalo da bude cilj pri osposobljavanju za tržište rada osoba sa invaliditetom, možda najbolje svedoče reči Tomasa Šindlmajera, stručnjaka UN za pitanja invaliditeta, koji je objašnjavajući potrebu za donošenjem Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, istakao da Konvencija za ove osobe ne traži neka nova prava, već samo omogućava da one uživaju sva prava u društvu koja svi drugi već imaju. U protivnom, ovakva zakonska rešenja mogu dovesti do toga da poslodavci u cilju izbegavanja penala počnu da izmišljaju radna mesta za osobe sa invaliditetom, a fiktivna radna mesta koja su do sada bila ekskluzivni pronalazak pojedinih državnih institucija pokazala su se, najblaže rečeno, kao loša praksa. Da li je osobama sa invaliditetom potrebna isključivo zaštita ili samo ravnopravnost, pokazaće vreme. No, pre svake ocene možda treba sačekati šta poslodavci, za koje ova obaveza nastaje za godinu dana od stupanja na snagu zakona, imaju da dodaju.

Mirko Miloradović
broj 56, jun 2006.

Motiv za žensko preduzetništvo u Srbiji je uglavnom ekonomska potreba zbog gubitka posla. Zorica Stepanović, Nena Lukić i Ljubinka Cekić želele su da pokrenu sopstveni posao koji im dozvoljava da ispolje kreativnost i upotrebe znanja koja su sticale godinama. Ocenjujući poslovne rezultate firmi u Srbiji čiji su vlasnici ili direktori žene, Unija poslodavaca, regionalne privredne komore i Klub privrednih novinara, dodelili su im nedavno priznanje Biznis dama Srbije. Ovo priznanje dobilo je još jedanaest vlasnica ili direktorki firmi.

Zorica Stepanović je vlasnik i direktor firme IN-projekt u Kragujevcu, koja se bavi projektovanjem, nadzorom i izgradnjom. Kao mlad arhitekta radila je u elitnim građevinskim firmama i bavila se dizajnom i slikarstvom. Privatni posao započela je pre osamnaest godina i u početku je radila samo projekte i nadzor radova. „Pratila sam kako se realizuju moji projekti i učila. Posle ogromnog iskustva koje sam stekla radeći za druge, prodala sam stan i sve što imam i krenula sa izgradnjom. Nisam smela da se upustim u taj posao sve dok nisam bila sigurna u svoje sposobnosti. Želela sam da preuzmem odgovornost za rokove i kvalitet a ne da crvenim radeći za investitore koji ne znaju šta je građevinarstvo. Mnogi su ušli u taj posao da na lak način dođu do novca. To uopšte nije lako jer se na neku dozvola čeka i godinu dana. Za to vreme trošite novac održavajući firmu. Poslujemo u uslovima gde se pravila igre ne znaju. Stalno se donose novi zakoni koji važe retroaktivno pa se dešava da neka tumačenja dobijemo i tri godine pošto smo završili zgradu a ljudi se uselili, platili porez i uknjižili stanove“, kaže Zorica.

Firma IN-projekt svake godine izgradi po nekoliko hiljada kvadratnih metara stambenog prostora u Kragujevcu. Zorica kaže da je pokušavala da gradi i u Beogradu ali kada bi pronašla neku lokaciju ispostavljalo se ili da nije urađen detaljni urbanistički plan ili da nešto nije u redu sa vlasništvom. „Nedavno mi je rečeno da moram da platim izradu urbanističkog plana za čitav blok, ukoliko želim da izgradim zgradu na jednoj lokaciji. Mala firma to ne može da plati već samo veliki investitori koji grade čitav blok. Tu smo u neravnopravnom položaju a i mali investitori zapošljavaju stručne ljude. U mojoj firmi radi jedanaestoro mladih inženjera i stiče iskustvo kroz rad sa mnom, od projektovanja do izvođenja objekta. Moramo da edukujemo mlade ljude i pripremimo ih za vreme kada će ovde doći veliki strani investitori. Ne možemo da dignemo ruke od naših firmi“. Iako je tržište nekretnina u Srbiji trenutno zamrlo, Zorica smatra da ne treba da stane sa izgradnjom. „Moramo da imamo svoj proizvod. Potražiću jeftinije lokacije, ne znam da li ću moći da radim sa tako kvalitetnim materijalom kao do sada, ali moram da se prilagođavam tržištu. Poslovanje ne sme da padne jer firma vuče mnogo sredstava. Ja ne želim da otpuštam mlade ljude koji su taman naučili posao a ni sjajne starije saradnike sa kojima sam gradila firmu“, kaže Zorica.

Ulaganje nije trošak
Nena Lukić je radila pet godina kao profesor matematike i informatike u kruševačkoj gimnaziji i nije imala nikakve veze sa preduzetništvom. Bila je zadovoljna poslom ali, kako kaže, došla je do granice preko koje nema razvoja. „Ako nađete dobar posao u firmi ili školi, na tom radnom mestu ostajete do penzije. Ja nisam sebe tako videla. Želela sam da učim i da napredujem i zbog toga sam sa četiri kofera jednog nedeljnog popodneva došla u Beograd.“ Nena kaže da je imala teorijsko znanje o informacionom sistemu DataLab Pantheon. Ubrzo joj se pružila prilika da znanje primeni u praksi. Od 2005. godine je suvlasnik i direktor firme Jamada i glavni konsultant.

Glavna delatnost firme Jamada je prodaja, implementacija i podrška za DataLab programsku opremu. „Imala sam tu sreću da su moj rad na prethodnom poslu primetili predstavnici slovenačke firme Jamada i ponudili mi posao direktora kada su otvarali kancelariju u Beogradu. Oni su obezbedili početni kapital i to je bila jedna strana mini investicija koju smo vratili posle šest meseci. Za godinu i po dana poslovanja uspeli smo da napravimo finansijski stabilnu firmu sa solidnom bazom klijenata. Nakon toga sam preuzela i suvlasništvo u firmi. Sada smo potpuno samostalni u radu. Kada imamo veće projekte možemo uvek da sarađujemo sa Jamadom iz Maribora i da ih zajedno realizujemo“.

Nena Lukić kaže da se u većini srpskih firmi još ne shvata da investicija u informacioni sistem poboljšava poslovanje i smanjuje troškove. Ove investicije su prve na udaru u ekonomskoj krizi. „Prošle godine je od deset naših ponuda devet prihvaćeno. Od novembra, od deset ponuda je samo jedna prihvaćena. Ostale nisu odbijene već smo dobili obrazloženje da su zadovoljni našim uslovima ali da su i njihovi planovi i projekti stopirani i čekaju da vide kako će se kriza dalje odvijati. U privredi se ništa ne dešava, sve je na čekanju“, kaže Nena. Prema njenim rečima, iako je manje novih, sa starim klijentima imaju odličnu saradnju. „Najveći problem je likvidnost. Znatno duže se čeka na plaćanje po realizaciji posla. Mi omogućavamo klijentima da plaćaju odloženo i na rate a smanjujemo i cenu rada. I pored toga, promet je drastično manji u poređenju sa prošlom godinom. Radimo mnogo više za mnogo manje para. Ali najbitnije je da se radi a naš motiv je da imamo zadovoljne korisnike. Ja sam zadovoljna jer mogu svakog dana da budem maštovita u poslu i uradim novo i kreativno rešenje koje će pomoći klijentu u poslovanju a manje se opterećujem finansijama“, kaže Nena Lukić.

Kriza odlaže planove
Ljubinka Cekić je direktor i jedan od troje vlasnika preduzeća za proizvodnju hleba, peciva i zdrave hrane Vlasinsko zrno iz Niša. Po obrazovanju je ekonomista i radila je petnaest godina u privatnim firmama različitih profila. „Nije mi odgovarao ni način na koji su te firme poslovale ni kako su se vlasnici ponašali prema zaposlenima. To je bio jedan od izazova da 2005. godine krenem u privatni posao. Naše preduzeće sada zapošljava trideset radnika i vodimo kadrovsku politiku da zadržimo dobar tim.“

Vlasnici Vlasinskog zrna su proizvodnju pokrenuli od svojih ušteđevina, bez bankarskih kredita. Iako bi ekonomska kriza najmanje trebalo da pogodi proizvodnju hrane, Ljubinka kaže da se itekako oseća. „U Nišu je teško raditi, to je relativno mrtav grad gde industrija ne radi. Rade jedino pekare, prodavnice brze hrane i ćevabdžinice. Ima dosta malih pekara i konkurencija je velika. Malo je potrošača a mnogo proizvođača. Mi nastojimo da se takmičimo kvalitetom i proizvodnjom zdrave hrane koju pravimo po receptima naših baka i bez aditiva.“

Ljubinka je poreklom iz Crne Trave. Letnje raspuste je provodila kod babe i dede gde je brala i sušila lekovito bilje. To svoje interesovanje je pretvorila u proizvod. U Vlasinskom zrnu se pored standardnih, prave peciva i hleb od kukuruznog i ražanog brašna sa dodatkom lekovitog bilja. Ljubinka je posebno ponosna na svoj proizvod – vlasinsku pogaču zdravlja. Ona se mesi sa medom, nanom, majčinom dušicom, kimom… „Koristimo i koprivu iz Crne Trave koja je zdrava i čista, za pravljenje koprivuše, fila koji stavljamo u integralna peciva. Potrošači su sve više zainteresovani za ova peciva nego za ona koja su punjena suhomesnatim filom“. Crna Trava je poznata po izvanrednoj čipki i dunđerima. Ljubinka je otrgla od zaborava još jedan tradicionalni proizvod – vlasinsku kačku. To je pecivo sa filom od krompira i začina i čipkom od testa.

Vlasinsko zrno plasira proizvode preko svoje četiri pekare. Ljubinka kaže da je proizvodnja trenutno usko grlo jer kapaciteti rade skoro sto odsto. „Planirali smo izgradnju novih proizvodnih pogona ali smo zbog krize odložili planove za neka bolja vremena. Kako da investiramo kad promet opada a naši potrošači ostaju bez posla? Biće dobro ako se samo održimo i poslujemo kao u prošloj godini“.

Gordana Milojković
broj 56, jun 2009.