Prošle godine su stručnjaci za 2010. godinu najavljivali pad životnog standarda koji će pratiti strajkovi i protesti. Izgleda da su se crne prognoze ostvarile, jer je već u januaru ove godine zabeležen pad životnog standarda.
Kako javlja B92, troškovi života u januaru bili su za 0,6 odsto veći nego u decembru prošle godine, a u odnosu na prethodni januar za 4,8 odsto. Iako je Narodna banka zadovoljna ostvarenom prognoziranom inflacijom od 6,6 odsto u prošloj godini, kupovna moć građana slabi, a inflacija je najuočljivija u pogledu pada kupovne moći, stagniranja plata i otplaćivanju kredita.
Slabljenje kupovne moći se vidi u rezultatima trgovine u prošloj godini, koja je zabeležila veliki pad prometa (10,6 %) u maloprodaji, dok su cene na malo porasle za 10,3 odsto. Na početku ove godine dinar je počeo da luduje, a po starom dobrom receptu Narodna banka ga je veštački obuzdavala, ali ne zna se da li će uspeti da ispuni zadatak da ovogodišjna inflacija bude 6 odsto. Sudeći po zamrznutim penzijama i platama u javnom sektoru, kao i rastu nezaposlenosti, ova godina biće takođe godina pada životnog standarda.
Budući da je SAD najveći emiter gasova staklene bašte, najava Baraka Obame još u predsedničkoj trci da će ozbiljno pristupiti ovom problemu se polako realizuje kroz zeleni stimulativni paket u vrednosti od 800 milijardi USD. Deo sredstava treba da se obezbedi preko ‘carbon cap-and-trade’ plana. Ovim se stavlja ograničenje za zagađivanje od strane velikih emitera, pa se, koristeći princip aukcije za kupovinu dozvola, obveznica i prava da neometano zagađuju, stvaraju dodatni prihodi koji se troše na izgradnju postrojenja ili instalacija ‘zelenih’ izvora energije. Tako je država Kalifornija izdala zelene obveznice (Clean Renewable Energy Bonds- CREBs) u vrednosti od 20 miliona USD, čijom prodajom će da se finansira instalacija 70 solarnih foto-naponskih sistema na zgradama Kalifornijske službe za prevoz. Ovim mehanizmom se zagađivanje emitera ne zaustavlja, ali se stavlja cena na emisiju gasova staklene bašte, povećava se cena koštanja fosilnih goriva, kao i interes tehnološkog razvoja obnovljivih energija, kreira se novo polje za investicije i otvaraju nova radna mesta. SAD je jedina zemlja koja je potpisala Kjoto protokol a nije ga ratifikovala.
Specifičnost lokaliteta i čudne prirodne pojave objašnjavane su u narodu mnogim legendama. Za Đavolju Varoš posebno se vezuju dve. Prema jednoj, nekada davno je tu živelo skromno stanovništvo, privrženo svojoj veri. Ovo je smetalo đavolu pa im je spremio „đavolju vodu“, kako bi zaboravili na rodbinske odnose. Pošto su pili tu vodu, omamljeni meštani su rešili da venčaju brata i sestru. Đavolji plan pokušala je da spreči vila, koja prema legendi i danas drži pod zaštitom taj kraj. Ona nije uspela da urazumi svatove, pa su krenuli sa mladencima ka crkvi na venčanje. Tada se vila počela moliti Bogu da na neki način spreči rodoskrnavljenje. Bog je uslišio njenu molbu, spojio nebo sa zemljom, dunuo je jak, hladan vetar i okamenio svatove sa mladencima. Prema drugoj legendi, zemljane figure predstavljaju okamenjene đavole koje su neki ljudi dugo nosili na svojim leđima, donoseći im zlo i nevolje. Oslobodili su ih se prenoćivši pored srkve Svete Petke, koja se nalazi u neposrednoj blizini zemljanih figura.
sati. Posle desetog sata vožnje, kada smo već uveliko bili u Makedoniji, virili smo kroz prozore u nadi da ćemo ugledati jezero, ali vozač se malo zbunio pa je skrenuo u zapušteno seoce, u kom su nas ljudi gledali kao da smo ušetali na dvoglavim zmajevima, a ubrzo smo shvatili i zašto – drveće je nisko a ulice su male, te osim što nismo pola sata mogli da okrenemo autobus, grane su udarale u prednja stakla i ostavile svoj trag po istima. U pomenutom selu, uspeli smo da vidimo automobile koji čak ni kod nas više ne postoje, od Aleka do Tavrije. Tako smo, u ritmu udaranja grana, zapanjeni ruralnošću mesta kroz koje se jedva provlačimo, neko vreme proveli skrećući „levo od Albukerkija“, da bi konačno, na izdisaju snaga i higijene, stigli na Ohridsko jezero. Odmah nam je bilo jasno da se put isplatio.
Ohridsko jezero nije preterano toplo, ali dokle god traje obdanica možete se kupati u njemu. Međutim, u večernjim časovima, vetar „Strmec“ (koji lokalci zbog blagotvornog delovanja zovu Doktor) nateraće vas da ogrnete jakne u noćnim šetnjama. Naravno, ovo važi za mesta koja su udaljenija od grada, koja u principu jedina imaju prave plaže, poput morskih, dok sam Ohrid uglavnom pruža zadovoljstvo skakanja u vodu sa betonskih ponti. Zato je najbolja varijanta za putnike namernike da dođu kolima (a kasnije smo saznali da takav put traje 7 sati, uz umerena skretanja od Albukerkija), kako bi se stacionirali dalje od grada i uživali u netaknutoj prirodi, a za večernje časove iskoristili vozilo za šetnju po gradu, ili po klubovima. Naravno, treba odvojiti deo obdanice za posetu gradu, radi upoznavanja istorisjkih dobara. Sam Ohrid nije veliki, ima oko 30 000 stanovnika, ali ako imate dobrog vodiča, možete za njim militi ceo dan i slušati o istoriji drevnog grada. Prvo što će vam lokalci savetovati je da posetite Samuilovu tvrđavu, prostranu građevinu iz doba prve države makedonskih Slovena, koja je posle Samuilovog poraza od Vizantije spaljena, ali ne i uništena. I dan danas se ponosno uzdiže na najvišim vrhovima grada, i svedoči o brjonim okupatorima koje je preživela, od Vizantijaca, do Turaka.
Najdalji dokazi o stanovnicima Ohrida govore da su to bili Iliri, još u 12. veku pre nove ere. Posle punih 8 vekova, oni se upoznaju sa grčkom kulturom, da bi Lihnidos – kako je tada nazivan Ohrid – sredinom 4. veka pao u ruke Filipa II Makedonsog. Tada već kulture počinju da se mešaju, da bi ova raznolikost postala uočljivija u trećem veku naše ere, kada su masovno dizani hrišćanski religiozni objekti. Trista godina kasnije stižu i prvi Sloveni na ove prostore, kako bi zapečatili multietničnost. Bliža istorija nam je uglavnom svima poznata, Kliment i Naum, najpoznatiji učenici Ćirila i Metodija, učinili su Ohrid žarištem slovenskog prosvetiteljstva. To nas vodi na novu lokaciju – Sveti Naum. Istoimeni manastir je udaljen od Ohrida 29 km, što je vodenom linijom nekih sat i po vožnje brodićem. Kada pristajete na ovo romantično ostrvce, možete videti Crni Drim kako ističe iz jezera, i prostrane peščane plaže, sa drečavo zelenim vrbama. Sam manastir izgrađen je u 10. veku na steni iznad jezera, od strane Nauma Ohridskog, pod imenom Sv. Arhanđel. Za vreme Turaka manastir je srušen, ali je u srednjem veku po starim temeljima obnovljen, te danas izgleda egzotično, žute fasade završavaju se na kaldrmisanim ulicama kojima se šepure jata paunova. Istorijski, ovo je lokacija koja se ne sme zaobići. Međutim, i estetski, ako ste ljubitelj prirode, trebalo bi da prošetate plažama na Sv. Naumu, za koji se smatra da je jedan od najlepših priobalnih delova Ohridskog jezera, koje je baš zbog bujne prirode i specifičnog ekosistema pod zaštitom UNESKA.
Svi znaju za preventivno isključene mobilne na dan izbora, zatim da su u opštim čistkama u zatvor do 29. juna strpana 33 iranska novinara, onda su proterani neki strani novinari, Reporteri bez granica tvrde da Evin, sabirni centar za uhapšene, liči na stadion Santiaga de Čile u doba Pinočea, itd, itd. Tako je ostala dostupna samo malom broju ljudi (uglavnom onih iz vlasti) vest da je general Ali Favzi, komandant divizije Seid-ol-shohada, koja drži Teheran, odbio da pošalje jedinice da “tuku i ubijaju decu”. To časno ponašanje platio je nestankom – čak mu se ni ime više ne sme pominjati. A on je heroj, kao što je za ceo svet heroj i onaj momak sa pijačnim kesama, što je na Tjenanmenu sprečavo tenk da prođe. Uz njega, barem za mene, heroj je i tenkista! To naglašavam, jer taj tenkista je sa 42 tone tenka 88C MBT, čije komande je držao u rukama, mogao da samelje – da zbriše i sa zemlje i iz istorije vršnjaka koji je herojstvo učinio „banalnim“. A nije. Pokušavao je da ga zaobiđe. Najteže je biti heroj protiv „svojih“, zato gajim divljenje prema onima koji dignu glavu unutar mehanizma totalitarnog režima – njih treba pamtiti. Setite se Ljubinke Trgovčević, članice predsedništva Srbije, prva je Miloševića prozrela i odbil da mu služi. Ne postoji čak ni NVO koja bi protežirala te ljude. Njih kao da se svi boje, sa njima ni jedan režim nije siguran. Za takve je sasvim sigurno da im se, ako nestanu, nikada neće ući u trag, pa neće čak biti upisani ni u “desaparecidos” – iščezle. Neustrašivih časnih ljudi je malo, kao i svega što mnogo vredi.
Avatar 3D
Javnost je čekala da Goran Davidović, momak sa vedrim nadimkom „firer“ bude izručen Srbiji iz Trsta gde je uhapšen još prošle godine, čekala, pa zaboravila. I onda kao grom iz vedra neba stiže vest da je Davidodić opet uhapšen, ovog puta u Nemačkoj, dok je bio u ekstradicionom postupku i da će Srbija sad, kako nam je objasnila ministarka pravde, i od Nemačke tražiti ekstradiciju, dok čekamo da na isti zahtev odgovore Italijani. A dok ga izruče, vlast će zaboraviti zašto ga je tražila.
Ministar ekonomije objasnio je građanstvu da za loše privatizacije nije niko kriv, posebno ne Agencija za privatizaciju jer je ona išla dobrim rezonom da je važno uzeti što više para, a nije dangubila proveravajući kredibilitet i poreklo para potencijalnih kupaca. Jednostavno – desilo se, pa šta sad, mada je u međuvremenu iz Agencije za privatizaciju stiglo priznanje da nisu lagali samo kupci, nego malo i prodavci i da je, kako piše „Danas“, direktorima državnih i društvenih preduzeća koja je ta Agencija prodavala na tenderima ili putem aukcije bilo dopušteno da obmanjuju svoje buduće kupce izradom lažnih prospekata i lažnih izveštaja, čak u 80% slučajeva. Nema to sad veze, smatra ministar ekonomije, nije važno ni da li je sadašnji premijer baš tad bio na čelu pomenute Agencije, nego da se mi koncentrišemo i mentalno prizovemo nekoliko velikih stranih investitora. Ministar, naime, smatra da će se kriza u Srbiji rešiti kad strani investitori dođu, donesu pare i mašine, a možda i sami malo zasuku rukave… Mi ne treba ništa da radimo, dosta je valjda što se nerviramo zbog malih plata.
Vrednost zemljišta je značajno umanjena usled restriktivne regulative u pogledu njegove namene, nemogućnosti da se nad njim stekne vlasništvo, naknada koje se utvrđuju administrativno a ne tržišno, izražene zakonske diskriminacije prema pravnim u odnosu na fizička lica i tendera čiji uslovi otvaraju široke mogućnosti za korupciju. Dominacija administrativnih procedura nad ekonomskim ciljevima generiše mnogobrojne probleme i lokalnim samoupravama, ali i rizike. Na primer, neke od njih mogu ostati bez zemljišta jer je ogroman deo industrijskog zemljišta pod upravom komunlanih preduzeća i može biti privatizovan zajedno sa njima.