април 2010

Pre dve godine Jesenji Zagrebački Velesajam započeo je transformaciju iz opšteg u skup specijalizovanih sajmova sa globalno zanimljivim temama. Prošlog meseca održan je jubilarni 85. Jesenji ZV, sa manje izlagača a više novih sadržaja. U senci globalne ekonomske krize, veliki deo razgovora posvećen je bio ovoj temi, pa ni sam predsednik države nije uspeo na otvaranju Velesajma da prećuti svoje sumnje u to da kriza jenjava.

Na stogodišnjicu organizovanog sajmovanja Zagrebačkog Velesajma, u nešto težim finansijskim uslovima nego do sada, održan je tradicionalni 85. Jesenji međunarodni zagrebački velesajam. U godini globalne ekonomske krize, Jesenji Velesajam imao je 15 odsto izlagača manje nego lane, odnosno preko 30 odsto manje nego pre dve godine. Naši privrednici su takođe u manjem broju nastupili na ovoj manifestaciji – svega dve firme (Bobeks i užički ABC) i Savez pronalazača Srbije. Međutim, uprkos manjem odzivu izlagača, i, prema subjektivnom osećaju, posetilaca, ovaj sajam uvrstio je u svoj program dva nova programa – Sajam obrtništva i Sajam hrane, pića i gastronomskih inovacija. Sajam obrtništva održan je do sada 50 puta, ali ove godine prvi put u sklopu Jesenjeg Zagrebačkog Velesajma. Na ovom sajmu, posebno priznanje za ukupan nastup dobila je Hrvatska obrtnička komora. U okviru pomenute manifestacije održane su brojne prezentacije i okrugli stolovi, od kojih izdvajamo onaj sa temom „Trgovina u uvjetima krize – mogući izlazi“.

Osvrt na stanje trgovine u Hrvatskoj dao je predsednik Ceha trgovine Hrvatske obrtničke komore (HOK) Boris Vukelić podsećajući da pad kupovne moći, ograničenje radnog vremena i uvođenje kriznog poreza veoma negativno utiču na male trgovce, i na porast nezaposlenosti u pomenutoj privrednoj grani (ove godine ugašeno je 3 500 radnih mesta u trgovini). On je istakao da jedno od rešenja svakako može biti napor vlade da reguliše sivu zonu trgovine, jer ovaj vid ekonomije trenutno čini 30% poslovanja u ukupnoj ekonomiji Hrvatske. Profesor zagrebačkog Ekonomskog fakulteta Nikola Knego složio se sa njim, tvrdeći da će, ako se nastavi ovakva politika, malih trgovaca biti sve manje. Takođe, državna statistika mora biti bolje vođena, što pokazuje primer koji je profesor dao za podatke o turističkoj sezoni:

„Nama se danas govori da smo na razini 7 milijardi eura prihoda od turizma. No, uzme li se prosječna potrošnja inozemnih turista koju je prema THOMAS-u 2007. utvrdio Institut za turizam, a koja iznosi 55 ili 56 eura po noćenju, i pomnoži li se to s 50 milijuna inozemnih noćenja, dobit će se iznos od oko 2,75 milijardi eura. To je ono što su turisti direktno potrošili u mjestu boravka. Tu ulaze ugostiteljske usluge, trgovačke i ostale usluge.”

Dobar deo Jesenjeg Velesajma protekao je u razgovorima o ekonomiji, trenutno gorućem pitanju i u mnogo razvijenijim državama od naših. Tako je predsednik Stjepan Mesić, kada je otvarao sajam, izrazio strahovanje da ova zemlja nije na izlasku iz krize. On je rekao da Hrvatska mora uskladiti interese krupnih preduzeća, pogotovu monopolskih, sa svojim interesima, te zaštiti potrošače. Hrvatski mediji su njegov govor okarakterisali neobično oštrim, možda zato što je na samom početku umesto reči o sajmu, počeo da kritikuje ekonomsku politiku Hrvatske, ilustrujući je rečima da prognoze više liče na meteorološku prognozu nego na ekonomiju.

Drugi novitet na Velejasmu, vedrije sadržine, bio je Sajam hrane, pića i gastronomskih inovacija, InGa, koji bi prema rečima direktorke Velesajma, Katje Luke Kovačić, trebalo da preraste u brend ove manifestacije. Cilj InGa-e je da prikaže nova nutricionistička otkrića, ali i raznovrsnosti mnogih nacionalnih kuhinja. Ove godine mogli smo okusiti specijalitete iz Hrvatske, Austrije, Italije, Indonezije, Koreje, Letonije, Nemačke, Slovačke i Slovenije.
Osim pomenutih, na Velesajmu smo imali priliku da se upoznamo sa napretkom u oblasti energetike, građevinskih tehnologija, naučnih inovacija, ekologije, zaštite, prometa i logistike, a ko je želeo mogao je da pazari šarenoliku robu široke potrošnje.

Od ukupno 1 294 izlagača, 38 odsto je bilo iz inostranstva, a veliku posetu su imali štandovi turističkih organizacija raznih zemalja, uz kulturno umetnički program koji je prezentovao specifične plesove i običaje nama egzotičnih zemalja. Kako je 2009. godina datum obeležavanja stogodišnjice sajmovanja, ulaz je bio besplatan. Mnogi Zagrepčani su iskoristili priliku da okuse neobične gastronomske specijalitete, najbolja vina, da kupuju u odeljku za maloprodaju razne afričke i azijske đinđuve i marame, ali nije falilo ni interesovanje za tehnološke inovacije, posebno za nove tehnologije u oblasti održivog razvoja i ekologije, posebno ono što interesuje lokalce – prvo komunalno vozilo na bio-gorivo koje će se uskoro naći na ulicama hrvatskih gradova.

Marija Dukić

broj 60, oktobar 2009.

Pre par meseci napisao sam tekst o tome kako je štampar poslao uterivača dugova da naplati dug od izdavačke kuće moje žene. To je bilo jedno od najgorih iskustava u mom životu, mnogo gore nego kada sam dobio upalu pluća i žena je mislila da ću umreti. Onda, ovog leta, zaključili smo da izdavačka kuća neće preživeti i da ćemo morati da je zatvorimo. A sada, ko bi rekao – i dalje postoji.

Kao i vi, čitam da je svetska ekonomija u boljem stanju, ali ono što stvarno znam jeste ono što se meni događa. I ono što ja vidim jeste da stvarno postoje znaci da se stvari malo popravljaju. Možda su to neke obične stvari, ali su stvarne. Kompanija moje žene nije propala i čak je dobila ponudu iz Sarajeva o kupovini bosanskih prava na knjigu. Pa, ako Bosanci žele da kupe i prevedu knjigu sa engleskog, to mora biti dobar znak.

Evo još jednog primera. Moja deca pohađaju francuski Lycée u Londonu. Pre par meseci deca su došla kući iz škole sa užasnim pričama o tome kako deca nestaju iz škole i odlaze da žive u vikendicama jer su njihovi roditelji, koji su uglavnom radili u velikim finansijskim institucijama, dobili otkaze i, pošto nisu našli novi posao, ne mogu više da priušte da žive u Londonu. To je bilo nešto nalik savremenoj verziji Moskve iz 1937. kada su čitave porodice nestajale preko noći. Sada stvari izgledaju drugačije.

Evo kako znam: moja kćerka je odlučila, što je uobičajeno u Britaniji, da pauzira godinu između gimnazije i fakulteta. Sada radi i štedi kako bi mogla da putuje sledeće godine. Potražila je posao i našla ga za 24 sata. Znači da i nije toliko teško, zar ne? Pokupi jednog dečaka iz Lycée-a i odvede ga kući, pomaže mu sa domaćim i spremi mu večeru, dok se njegovi roditelji ne vrate kući. Bila je iznenađena predatorskim majkama koje se šunjaju po igralištu. Svaki dan, kada dođe po njega, priđe joj par majki koje pokušavaju da je preotmu da bi radila za njih.

Čak i dileri droge u mojoj ulici smatraju, kako da kažem, “da ima nečeg u vazduhu“. Jedan je prišao mom sinu i kada mu je ovaj rekao da nije zainteresovan, ljubazni mladić je odgovorio, “dobro ako se predomisliš, evo moje vizitkarte“. Na njoj se reklamiraju “biljni tretmani i drugo…“ Drugi je prišao mojoj kćerki i kada je ona odbila, ljubazno je ponudio da premlati bilo koga ko joj se ne sviđa. Eto vam primer diverzifikacije poslovnih aktivnosti.

A, da, i naše komšije. Pitali su nas da li imamo nešto protiv da naprave šupu u svojoj bašti. Naravno, ne bilo kakvu staru šupu. Porodice iz srednje klase, sa nedovoljno prostora u Londonu, grade luksuzne šupe kao jeftinu alternativu pravljenju dodatne sobe. Muž vodi skupi indijski restoran. Rekao je: “Začudo, ali ne osećamo recesiju“. Njegova žena pravi dizajnersku odeću kod kuće i pošto je dobila bebu želi da premesti svoj studio u šupu jer beba pokušava da pojede špenadle. Da su stvari stvarno i dalje loše, sumnjam da bi dala šest hiljada evra za šupu i tražila od moje kćerke da joj čuva dete za 10 evra na sat kada se doselila, zar ne?

U redu, možda smatrate da ništa od ovoga ne predstavalja naučni pristup. I nije, ali sam ubeđen da kada izveštavate o Balkanu, ekonomiji ili skoro bilo čemu morate da odete na lice mesta i vidite sami šta se događa umesto da samo čitate stvari sa kompjutera, ili šta god. Otišao sam juče na neku konferenciju i na jednoj sesiji neko je tupio o nezaposlenosti u Bosni od 29 odsto.

Zaboga, ako stvarno verujete da je 29% stanovništva nezaposleno u Bosni to znači da ništa ne razumete o stvarnom životu. Ne kažem da je situacija dobra, ali mislim da činjenica da neki mali bosanski izdavač želi da kupi prava na britanske knjige i da se dogovara o sastanku sa agentom na Sajmu knjiga u Frankfurtu kako bi sklopio dogovor, govori vam malo više od neke suvoparne statistike za koju svi znamo da nije tačna.
A problem sa ovim akademskim stručnjacima i, moram da priznam, i mnogim ekonomistima, jeste da stvari posmatraju suviše sa distance. Ako to radite, ili ćete biti prevaziđeni, ili ćete izgubiti dodir sa realnošću, bar se tako nadam.

Tim Džuda

broj 60, oktobar 2009.

Ispada da će zaposleni biti najveća kolateralna šteta krize. U materijalima za sastanak G 20 u Pitsburgu, stoji upozorenje da treba očekivati dalji rast nezaposlenosti do ukupno 57 miliona u razvijenim zemljama, odnosno 89 miliona u svetu uopšte. Taj porast bi doveo procenat nezaposlenosti na 10 odsto i nije mnogo iznenađujući s obzirom na činjenicu da je nezaposlenost u razvijenim zemljama (OECD) u avgustu iznosila 9,2 odsto.

Dakle, problem je što nezaposlenost kvari političarima, pa i ekonomistima tvrdnju da svet polako izlazi iz krize, da počinje oporavak i da raste optimizam. Nije teško razumeti političare, oni žive od jednog do drugog ispitivanja javnog mnjenja pa im je i u opisu posla da šire optimizam, odnosno da lažu građane kako je sve u redu. Teže je razumeti ekonomiste, naročito one koji ne moraju da se ulizuju političarima i da upregnu svoj autoritet i znanje da bi teoretski poduprli ono što političari tvrde. Iako je bolje biti optimista nego pesimista, najbolje je reći istinu. Jedan od novih trendova nosi naslov „Ekonomija poštenja“ (W.Bennis i J. O’Tool) i pledira za uspostavljanjem regulative koja će prinuditi sve aktere na davanje istinitih podataka, čime bi se velikim delom umanjile mogućnosti novih kriza i ekonomskih ambisa. U pitanju je atak na nepoštenje, dakle etika a ne ekonomija.

Humani resursi na ulici

Evropska unija, shodno svojoj socijalnoj tradiciji, još uvek je osetljivija od drugih na porast nezaposlenosti, pa tako ispada da je i najugroženija. Od jula 2008. kada je nezaposlenost posebno uhvatila maha do jula ove godine u EU je 3,2 milina zaposlenih ostalo bez posla, to zapravo znači da je procenat nezaposlenosti porastao od 7,5 na 9,4 odsto i to bez znakova opadanja. Danas je u EU preko 22 miliona nezaposlenih (15 miliona u zoni evra) odnosno najviše od 1999. godine, a već naredne godine verovatnoća je da će nezaposlenost stići do žalosnog rekorda neposredno posle Drugog svetskog rata. Čemu odjedared toliko publiciteta nezaposlenosti? Prvo, jer postaje jasno da su intervencijama država spasavani centri finansijske moći, a ne ekonomija, pogotovo ne privreda, da samim tim nije menjana struktura ranijeg sistema koji je doveo do kraha, a čija je posledica i otpuštanje zaposlenih. Drugo, 10 i više od 10 odsto nezaposlenih postaju ozbiljna pretnja mogućim socijalnim neredima, odnosno težnjom onih koji više nemaju šta da izgube da društveno ekonomski sistem menjaju revolucionarnim putem. To bi bio prevod na svakodnevni jezik izjave generalnog direktora MMF Strausa-Kana, koji kaže: „Socijalne konsekvence rasta nezaposlenosti su zabrinjavajuće“, odnosno da postoji čak i bojazan od ratova! Pritom su državne kase, sa izuzetkom Luksemburga, ispražnjene do poslednjeg centa, a najbogatije države su postale zadužene kao i one iz Trećeg sveta. Novca za neke vatrogasne mere nema, dok su ulice sve punije ljudima koji nemaju od čega da žive.

U materijalima za skup G 20 govori se o potrebi da se nastavi sa pomaganjem ekonomija (5 odsto novostvorenog BDP) „kako bi se izbeglo da još veći broj ljudi bude trajno isključen iz sektora rada“. Dakle svest o opasnosti postoji i racionalno je to što niko ne govori sa platforme humanosti, nego straha od mogućih posledica. Problem je što u današnjem društvu, onakvom kako je struktuirano, objektivno ne postoji respektabilan lobi rada. Sindikati su sve beznačajniji. U Americi gde su polumafijaška sprega sa poslodavcima, počinju tek da se s mukom organizuju novi na principima stvarne zaštite zaposlenih. Naravno konzervativci ih svim silama napadaju kao vesnike komunizma. Evropa je bliža razumnom shvatanju da izlazak iz krize nastaje onda kada se dostigne bar nivo koji je pre krize postojao, a to ni iz daleka nije slučaj, iako je predsednik FED Ben Bernaki objavio kraj. Amerika ima nešto veću stopu rasta (do avgusta) od 0,8 odsto, nego EU gde ekscesno Slovačka beleži 2,2 odsto, ali glavne zemlje Francuska i Nemačka, uz njih Grčka i Portugal beleže rast od 0,3 odsto, sve ostale zemlje imaju negativnu stopu koja je najtragičnija u Italiji i iznosi -6 odsto. U Italiji je stopa nezaposlenosti već na 10 odsto, a zahtevi za naknade nezaposlenima porasli su za 526 odsto. Te činjenice nikako ne smetaju italijanskom premijeru da tvrdi kako njegova zemlja najbolje podnosi krizu i služi za uzor drugima. Populizam je neuništiv, a nažalost pokazuje to i na početku trećeg milenijuma.

Opredeljenje za racionalno razmatranje problema nezaposlenosti nameće posebnu pažnju podrivanju temelja industrijskog koncepta društva time što onih 9,4 odsto nezaposlenih kriju u sebi činjenicu da je čak 19,7 odsto nezaposlenih mlađe od 25 godina. To objašnjava nagli porast kriminala, narkomanije, uspona ekstremnih organizacija i nasilja uopšte. Pritom valja imati u vidu da je rast nivoa kreditiranja malih preduzeća i porodica, (mala preduzeća imaju najveću moć apsorpcije nezaposlenih, dok porodice daju odstupnicu članu koji je izgubio posao) pao sa 8,9 odsto u avgustu 2008. na samo 0,6 odsto istog meseca 2009. Banke su dobile pare ali ih ne koriste da bi intenzivnije pokrenule proizvodnju, a samim tim i zaposlenost, nego da učvrste svoju sigurnost i po mogućstvu pokupuju one sitnije banke koje od država nisu dobile pomoć. Takva situacija dala je osnova kreatorima modnih termina da nametnu kao zajednički imenitelj „jobless recovery“ za aktuelna zbivanja. Opaka stvar, koja znači mirenje sa rastom nezaposlenosti kao višom silom. Umesto jasnog koncepta, koji ekonomski model nudi najmanji broj ljudi lišenih dostupa do rada i stvaranja sopstvene i kolektivne dobrobiti, poturaju se kao glavni problem čisto populistički „klipovi“ kao na primer kolike us plate i otpremnine menadžera. To je važno pre svega sa stanovišta etike, ali nije centralno pitanje ekonomije. Problem se uklanja onoga trenutka kada se primanja menadžera vežu za uspeh kompanije i to na duži rok. Komično je što se za to tehničko pitanje traži „globalna saglasnost“. Dotle su već svi otpušteni menadžeri i 600 advokata banke „Lehman Brothers“, na primer, od koje je kriza počela, dobili sjajna mesta na drugim stranama što najbolje svedoči o verovanju da će uskoro biti opet po starom.

Na Zapadu ništa novo

Pođemo li od aktuelizovanja ključne knjige „Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca“ Džona Majnarda Kejnza, koja je značila prelom u klasičnom gledanju na zaposlenost i lansirala novu strukturu proučavanja zaposlenosti i nezaposlenost, do danas se rodilo bezbroj teorija, koje je osporavaju ili hvale, ali nema rešenja na nivou današnjih odnosa. Kejnzova polazna tačka da zemlja nije demokratska ako ima visoku stopu nezaposlenost, jer nezaposlen čovek nije slobodan čovek, polako je padala u zasenak, kao u ostalom i sam genijalni Kejnz, koga se svet opet setio tek kada je izbila sadašnja kriza. Dakle u centar pažnje došle su finansije i njihova bespoštedna narav uništavanja svakoga ko im stoji na putu do profita. Umesto bogatstva stvarani su baloni iluzija koji su u trenutku prenaduvanosti počeli da pucaju za redom. Nije nikakva satisfakcija videti slike bankarskih činovnika kako sa kutijama, u kojima je cela njihova radna karijera, izlaze na ulicu. To su uglavnom bile sitne ribe, ali je njih bilo 26.200 samo u Lehman Brothers banci, dok su se najodgovorniji za gubitak u poslovanju od 613 milijardi dolara, odnosno odlazak banke u pilotirani bankrot državnim parama, smestili ponovo na unosna mesta. Mnoge od njih oberučke su primile druge banke, što kako rekoh sluti da se suštinski ništa ne menja, a vrhunac cinizma je da Tomas Ruso, šef pravnog sektora Lehman Braders postaje predavač na Columbia Business School na kursu koji se zove: „Kreditna kriza – pogled kroz drugačije naočari“. Krivac piše sebi i sistemu alibi.

Na dalje ću se delom oslanjati na tekst „Greške ekonomista“ Pola Krugmana objavljen u New York Times Magazinu, dakle duži i obuhvatniji nego što su uobičajene kolumne tog nobelovca u dnevnom izdanju. Prikloniću se tom, meni bliskom pogledu, jer je utemeljeniji od onoga što bih ja umeo da kažem, a i umereniji od mog shvatanja „diskusije“. Krugman svoj tekst počinje tvrdnjom da su pre samo nekoliko meseci ekonomisti pucali od ponosa i verovali da dolazi zlatno vreme ekonomije, što danas malo kome ide u glavu. Sada dominira je uprošćena ocena da su ekonomisti preuzeli od meteorologa primat u pogrešnim prognozama. Ima u tome preterivanja, dakako. Tvrditi da niko nije nazreo dolazak krize jednostavno je neistinito. Naređaću samo neka od imena koja opovrgavaju tu tvrdnju. Robert Šiler, ekonomista, pisac stručnih bestselera, još 2000. godine je objavio knjigu „Irrational Exuberance“ (Besmisleno veselje) koja je postala hit najšire čitalačke publike, ali su stručni i politički krugovi smatrali neosnovanom njegovu tezu o balonu sa kreditima za nekretnine koji mora da pukne. U omalovažavanju su se naročito istakli Grinspan, (raniji) i Bernanki (sadašnji) guverneri FED. O krahu ekonomskog i društvenog modela neumorno je trubio nobelovac Jozef Stiglic, pa zatim nobelovac Amartia Sen, pa Džordž Soros, pa značajni pravnik i ekonomista Gvido Rosi, pa Nuriel Rubin, koji je postao zvezda, jer se pravovremeno setio da prognozira krizu ne mnogo pre njene eksplozije, onda opet nobelovac Pol Krugman, a ima još prilično takvih.

Govorili su i prognozirali, međutim njih niko iz politike i dobar deo medija nije hteo da sluša. Svi su bili omađijani kišom novca koja se sručila, drogirani neokon uveravanjima da je to pravac razvoja koji daje dokaze odmah i u kešu. Zbog sopstvene pohlepe ogromna većina je zatvarala oči pred najbanalnijom logikom i iskustvima da takve stvari završavaju tragično. Evo šta kaže Krugman: „Osnovna podela bila je između onih koji su smatrali da tržišna ekonomija nikada ne može da skrene van puta i onih koji su smatrali da može, ali da monetarnom politikom može i da se vrati na pravi put… Danas Lukas smatra da su Obamini planovi trice prema onome šta treba uraditi, Džon Kokrejn da su to samo bajke, međutim Brad De Long sa Berklija konstatuje intelektualni krah Čikaške škole… Po meni, ekonomisti iz Čikaga su potomci srednjevekovne makroekonomije… oni su matematičke modele ulepšali tako da deluju kao stvarnost. Mislili su da će tako nakićeni kapitalizam postati perfektan sistem… Lažu o Kejnzu kad tvrde da je želeo da država kontroliše ekonomiju – on je želeo da poboljša kapitalizam, a ne da ga ukine… U pravu su kad tvrde da je Kejnz loše mislio o finansijskom tržištu – poredio ga je sa kockarnicom… Za razliku od svojih naslednika ni Fridman nije imao ništa protiv da država utiče na smanjenje nezaposlenosti, ali samo do njene „prirodne granice“ (od 4,8 odsto u SAD), posle toga bi ubijala pozitivnu funkciju nezaposlenosti da služi kao pretnja zaposlenima“. Tako piše Pol Krugman.

Opsesija perfektnim tržištem

H.L. Menkin, „Mudrac iz Baltimora“ autor je tvrdnje da „Postoji uvek jednostavno rešenje za svaki ljudski problem: precizno, prihvatljivo i pogrešno“. Pod tu definiciju Krugman podvodi ideologiju Čikaške škole. Robert Lukas: „Svaki pokušaj države da se suprotstavi ekonomskim ciklusima je kontraproduktivan – povećava konfuziju“. Edvard Preskot: „Nezaposlenost je posledica slobodne odluke radnika da uzmu malo slobodnog vremena“. Velika kriza je dakle jedno veliki letovanje. Gregori Menkju: „Recesije su u suštini posledica tražnje, i veoma su ubedljive da bi bile odbačene.“ Oni su radikalizovali ideologija efikasnih tržišta i perfektne racionalnosti, koja je postala dogma. Opsednuti vizijom „perfektnog tržišta koje sve rešava i briše razloge za antagonizam“, oni su zagovarali i zagovaraju i dalje svoj model kao jedini i večiti, što neverovatno nalikuje na ideju o beskonfliktnom i večitom društvenom sistemu – komunizmu!

Britanski časopis „Open democracy“ objavio je sredinom septembra tekst Saskije Sasen – lucidan sažetak finansijske krize. Pored ostaloga ona piše: „Bankarska aktiva nije ništa drugo nego dugovi, koji imaju osobinu da obećavaju velike profite… Ti dugovi, pakovani i prepakovani pojavljuju se kao bundle (svežnjevi) derivata u dugom nizu dugova kompanija kao što su, na prime, CDS (Credit Default Swap) finansijski instrument neverovanih mogućnosti. Kvantitativna vrednost CDS u Americi 2001. godine iznosila je 1.000 milijardi, a 2006. čak 62 hiljade milijarde dolara što je tada bila suma veća od ukupnog svetskog BDP za 8 hiljada milijardi… Bankarske aktive u SAD, Japanu i Britaniji, u trenutku izbijanja krize 2008. bile su 450 odsto BDP tih zemalja, a 350 odsto u zemljama Evropske unije“.Ta moć je postala pretnja svetskom poretku i morala da eksplodira pre nego što ceo svet povede u nepovrat. Živimo u vremenu paničnog traženja rešenja koje će umanjiti moć finansijskog tržišta. U Britaniji „New Economics Fundation“ postavlja pitanje: „Zašto ne bismo upotrebili mrežu državnih pošta kao emitera kredita?“ Jednostavnije je i gluplje nacionalizovati banke.

Naravno potpuno je infantilno makar i maštati o društvu bez novca, (takve ideje takodje kolaju) kako bi se odsekle noge finansijskom tržištu i spekulacijama. Tu sumanutost pokušao je Pol Pot i videli smo gde je odvela njegovu zemlju. Ne makar ko, nego Brookings Institution – sastavljen od ekonomista sa Harvarda, predlaže kao meru izlaza iz krize legalizaciju droge. Time bi se, kako tvrde, jednim udarcem ubila narko mafija i napunili budžeti parama. Međutim obim narko tržišta je oko 320 milijardi. Rupa stvorena finansijskim krahom bar sto puta je veća. Neograničena je, međutim, mogućnost pogrešnih mišljenja, da ne kažem neobuzdane gluposti. Potrebni su zapravo novi instrumenti koji će voditi ka „trasiranju puta uravnoteženog i održivog rasta… globalne ekonomije koja će poboljšati uslove svih naroda“, kako je u OUN rekao predsednik Obama.

Kejnz je svoju „Teoriju zaposlenosti…“ formulisao na izlazu iz Velike krize (1936.), međutim, „Ekonomske posledice mira“ izdao je 1919. godine. Danas nema ekonomiste tog formata. Ima mnogo onih koji su dobili Nobelovu nagradu, mnogo veštih koji dobijaju globalni publicitet, i sve to zaslužno. Međutim, toliko pozivanje na Kejnza, bilo da ga se hvali ili kudi, dokaz je da nema još ekonomiste koji bi formulisao teoriju za sadašnje vreme. Ne sećam se ko je rekao da su ekonomisti kao istoričari – daju genijalna objašnjenja onoga što se već desilo. Logično je onda da se od politike očekuje više hrabrosti i imaginacije.

Milutin Mitrović

broj 60, oktobar 2009.