мај 2010

Srbija je bila seljačka, pa radnička, pa je postala spekulantska zemlja. Potkraj seljačkog razdoblja, uoči Drugog svetskog rata, preciznije 1939. godine, Srbija je u poljoprivredi stvarala 46 odsto svog BDP, u industriji 21 odsto, u trgovini, zanatstvu i ugostiteljstvu takođe 21 odsto, a sve ostalo (12 odsto) proisteklo je iz šumarstva, građevinarstva i saobraćaja.

Tada je u Srbiji 82 odsto stanovništva živelo na selu. BDP po stanovniku iznosio je 1.371 dinar, odnosno 116 dolara! Shodno niskom stepenu razvijenosti bili su i socijalni uslovi: 47 odsto nepismenih, na 10.000 stanovnika samo 4 lekara, od 1.000 novorođenčadi 132 nije uspelo da preživi, prosečan životni vek od 46 godina. To koliko da svedemo na realnost težnje da se glorifikuje seljačka Srbija. Ono što u njoj zaslužuje pažnju je činjenica da je 1939. godine, takva siromašna i mala zemlja, imala pozitivan saldo spoljne trgovine od 204 miliona dinara, što je tada bilo 17,25 miliona dolara, odnosno za 15 odsto veći izvoz od uvoza i da nije reprogramirala svoje dugove. Posle toga nikada više.

„Pesma koja slavi rad…“

Usledio je rat, promena političkog sistema i koncepta razvoja. Srbija je krenula, uz ideju kolektivizacije vlasništva, u industrijalizaciju surovo uništavajući sve što joj je na putu. Mnogi to ne vole da čuju, ali ekonomija ume, na određen rok, da profitira od nasilja (Kina je danas najbolji dokaz, a bila je to i pukovnička Grčka) pa su se transformacija i napredak zemlje odvijali brzo i efikasno. Celokupan politički marketing tog vremena bio je usmeren ka slavljenju rada. Pevalo se, od stiha koji je ovde međunaslov, pa do „Na našoj prvoj lokomotivi / pisaće reči živeo rad“ ili „to su naših ruku dela / da nam živi, živi rad“ i tome slično. Sve to davalo je rezultate, ali nedovoljne. Tek kada se shvatilo, posle raskida sa ortodoksnim komunističkim blokom 1948. godine, i došlo na ideju da se olabavljeno nasilje kombinuje sa elementima tržišne privrede, nastao je razvoj kakav nije ponovljen nikada kasnije. Od 1957. do 1960. godine (razmah samoupravljanja) prosečna godišnja stopa rasta iznosila je 11,3 odsto (Ibrahim Latifić: Jugoslavija 1945 – 1990.???) što niko tada u Evropi nije imao. Istina, to je stopa za Jugoslaviju u kojoj je Srbija uvek bila oko proseka, a u razdoblju od 1966. do 1972. godine njena stopa rasta bila je veća od jugoslovenskog proseka.

Korektnosti radi valja reći da je u svetu bio opšti uspon, a tadašnja Jugoslavija bila značajno potpomognuta stranom pomoći, koja joj je omogućila da veća sredstva usmeri u investicije. Oko te pomoći vladaju razmimoilaženja. Naime, ekonomista Boško Mijatović, tvrdi na osnovu sopstvenih računica da je: „Zapad davao Jugoslaviji novc, koji je prosečno jednak osmini društvenog proizvoda zemlja…“ (nije jasno odnosi li se to na jednu godinu ili na razdoblje i koje). Tvrdnju kvantifikuje na 8,1 milijardu dolara. Ibrahim Latifić, dugogodišnji direktor SZS, međutim navodi zvanične podatke „usaglašene između MIP-a i ambasade SAD“ koji govore o ukupno 1.6 milijardi dolara za razdoblje od 7 godina. Pomoći je bilo, i to značajne i ne samo u oružju i hrani, nego i u nemerivom otvaranju tržišta, školovanju kadrova, stvaranju imidža Jugoslavije kao „raja“ van socijalističkog lagera. Međutim, ipak su građani bili ti koji su najviše učinili svojim radom. Počelo se živeti dobro, tako da su mnogi italijanski optanti iz Istre, zažalili što su otišli i tražili da se vrate u svoje kuće. Jedno vreme se radilo dosta i živelo dobro. Saldo tog razdoblja bio bi sledeći: očekivani životni vek povećan na 71,5 godina, zaposleno 2.482.000 stanovnika u društvenom sektoru, odnosno za 593 hiljade više nego 2009. godine. Iza tih cifara stoje i detaljniji podaci da je od 1948 do 1991. broj stanovnika Srbije (bez Kosova) porastao po stopi od 29 odsto, danas se govori o beloj kugi i potrebi da svaki bračni par „proizvede“ 2,4 deteta da bi se obezbedila prosta reprodukcija stanovništva, u razdoblju 1952/90. BDP je porastao četiri i po puta, industrijska proizvodnja je porasla (1939/90.) čak 25 puta, a u užoj Srbiji za 31 put! Interesantna je transformacija u spoljnoj trgovini: 1971. godine Srbija drži 37,5 odsto jugoslovenskog izvoza, ali je udeo narednih godina pao na 28,2 da bi rastao mnogo isplativiji uvoz – spoljna trgovina Srbije vladala je jugoslovenskim tržištem na vrlo egoističan način.

Jednostrana selektivna memorija

Ne bih da zapadnem u pomodarstvo pa da veličam sistem koji je bio bolji od seljačkog društva, bolji od realsocijalizma, po nekim stvarima bolji i od Zapada, ali ga je utkano političko nasilje činilo lako kvarljivim. Jedan beogradski „korenović“ mi je nedavno rekao: „Rastao sam u porodici koja je uvek bila antikomunistička, ali slutim da je u komunizmu bilo ipak bolje nego danas“. Književnik Svetislav Basara, u „Danasu“, u komentaru (26. februara) piše kako je UDBA bila bolja od današnje BIA: „Udbaši su, mlada gospodo, bili cvet srpstva“. To je već previše, čak iako se kao kukavičije jaje podmeće kao satira. Bilo je dobro probranih i briljantno pametnih udbaša, ali UDBA – kao institucija ne zaslužuje odbranu i hvalu. Jugoslovenski sistem je besumnje imao humane i socijalne konotacije, međutim njegovo je urušavanje nastalo dobrim delom zbog tajnog opresivnog aparata koji je vlast branio od slobodoumlja. Pripadam generaciji koja je odrasla na francuskim filmovima, poput „Porte des Lilas“, Rene Klera u kojem Žorž Brasans (Georges Brassens) ni na snimanju neće da ustane kad policajac uđe u bistro, iako je tako scenariom predviđeno. Imam, pak, prijatelja policajca, koga je nasledilo Miloševićevo vreme, pametnog, širokogrudog, i zato smaknutog da je jedva glavu sačuvao. No to ne utiče na moju ocenu ni Miloševićevog ni prethodnog policijskog sistema. Apsolutno je ekonomski i razumski kontraproduktivno vraćati se manje ili više prošlim vremenima, pa po modelu onog „Pusto tursko“ – pamtiti sevdahe, a zaboravljati kolce na koje su nam naticani pretci. Razuman narod živi prevashodno razmišljajući o sadašnjosti i budućnosti.

Naše sadašnje vreme započelo je 5. oktobra 2000. godine. Ponovo se počinjalo gotovo niodčega. Kancerogeni prethodni režim se na trenutke graničio sa divljaštvom – neki su kanibalski pevali: „Slobodane pošalji salate / Biće mesa, klaćemo Hrvate“. Tako nekako se i ratovalo, rušeći divljački i uvek na tuđoj teritoriji. Vidosav Stevanović je u portretskom triptihu (Stevanović o Miloševiću, Matvejević o Tuđmanu, Dizdarević o Izetbegoviću) za Miloševića napisao da je pokrenuo „revoluciju ološa“ i to je najsažetije, uz konstataciju da je ološ isplivao na vrh, od ulice do Akademije nauka. Njegova partija pokazala je biološku vitalnost ušavši u koaliciju sa sopstvenim neprijateljem. Pritom je postala veoma konstruktivna i proevropska. Onaj deo stanovništva koji je patio od početka Miloševićevog populizma i onaj drugi, stalno sve veći, koji se nemaštinom svestio videvši da srlja za političkim paranoikom, konačno je 5. oktobra poverovao da je došlo vreme slobode i napretka.

Neposredno pre Miloševićevog preuzimanja vlasti Jugoslavija je bila, a sa njom i Srbija, na korak od Evropske unije. A onda započinju srpske i ine ratničke igre, upad u platni sistem, suludo trošenje novca na ratne pripreme i shodno tome štampanje para bez mere. Kao posledica januara 1994. mesečna stopa rasta cena na malo iznosila je 313.563.558 odsto! Narod je opljačkan da bi manijakalni deo nacije mogao da vodi „rat – nerat“ i da sanja osvajačke snove, a da se probudi na teritoriji manjoj bar za Kosovo i jadnijoj za praktično sve delove Jugoslavije na kojima su živeli Srbi. Ima ih tamo još, ali više ne znače ništa. Žive od milostinje tamošnjih pobednika. To je vreme kada smo naučili da rad ne služi ničemu. Kolo je vodila pljačka.

Čemu služe vlast i ekonomija?

Neposredno posle 5. oktobra pomno sam pratio hoće li mi ko dati za pravo kad sam se zalagao da nova vlast mora pre svega povlačiti poteze koji će uniženim i osiromašenim građanima dati mogućnost da radom zarade sebi prihode dostojne normalnog življenja. Prvi koga sam zapazio da se time bavi bila je Verica Barać, pokušavala je svim silama da nađe prolaz do stranih fondova za razvoj male privrede, makar koliko za njen Čačak. Nije to palo na pamet ni političarima ni ekonomistima. Imali su preča posla oko podele vlasti i zauzimanja unosnih pozicija. Svima su bila puna usta hrabrih građana koji su srušili prethodnu vlast, ali su im misli išle drugim putem. Stvoren je haos, a spekulisanje je postalo model.

Budući da se kod nas lako izvrću tuđi stavovi rekao bih da ne zagovaram nikakvu zaposlenost dekretom, a pogotovo ne uravnilovku. Naprotiv. Kako se više veruje autoritetima citirao bih Vilfreda Pareta, jednog od utemeljivača „welfare ekonomije“ („narodnog blagostanja“, kako se to kod nas prevodilo, a postojala je s tim imenom i ugledna ekonomska novina pre Drugog svetskog rata). Dotični Pareto piše: „svaka alokacija resursa uključiv i promenu u proizvodnji dobara i /ili distribuciji među korisnicima, može se smatrati napretkom, pa i ukoliko čini neke značajno bogatijima (po njihovoj ličnoj proceni),ali pod uslovom da to nikome ne pogoršava položaj“. Naša sredina, međutim, skotrljala se iz odnosa koje je postavio „komunizam“ u otvorenu nepravdu, koju je lansirao pomodni „neoliberalizam“. Po savetu Miltona Fridmana, da je haos idealna situacija za izvršenje promena koje u normalnima uslovima nisu moguće, kod nas su izvršene promene, a ne zaboravimo da je instruktor bio Džefri Saks, – „Indijana Džons“ tranzicije u mnogim nesrećnim zemljama tzv. socijalističkog lagera. Glavne karakteristike promena bile su komadanje preduzeća, po šablonu „private equity“ fondova zvanih „novi varvari“, otimanje profitabilnih delova proizvodnje i odbacivanje, a kod nas ostavljanje državi da se bakće sa ostatkom na račun poreskih para. Evo kakve su posledice te politike: Broj ukupno zaposlenih u Srbiji 2001. godine iznosio je 2,1 milion, da bi do kraja 2009. pao na 1,88 miliona, što je za 11 odsto manje. Pritom je državna uprava jedna od retkih oblasti koja je zabeležila rast od 11,1 odsto zaposlenih.

Jednostavno nije moguće dati prelaznu ocenu političkom menadžmentu zemlje u koliko u njoj sve manji broj stanovnika ima mogućnosti da radom zaradi egzistenciju. Pritom taj pad nije ekscesna posledica krize nego konstantnog urušavanja nacionalne ekonomije. Džaba i politika i ekonomija ako oni ne služe dobrobiti građana. Nije floskula da današnja vlast ispravlja katastrofe iz Miloševićevog vremena, međutim deset godina postojanja te vlasti dovoljno je da se ne prihvati nikakvo obrazloženje za podatak (prema tvrdnji Mirjane Milanović, iz Ministarstva prosvete) da u Srbiji ima oko 2 miliona osoba starijih od 15 godina bez ikakve stručne kvalifikacije, a to je 23 odsto stanovništva, te de se oni uglavnom nalaze van radnog kontingenta. Jedan britanski ekonomista rekao mi je da vidi kako smo mi izabrali bliskoistočni model ekonomije za koji ne treba ni industrija, ni obrazovanje, samo tezge i sirotinja spremna da dreždi kraj njih neograničeno radno vreme i za sramotno malu zaradu. Niko ne zna koliko zaposlenih živi na minimalcu od 15.000 dinara. Procenjuje se da ih je do 500.000, a to je svaki četvrti zaposleni. Koliko je još onih koji ni to ne primaju. Pomalo se stidim kolega koji pišu kako neki radnici (Raška, na primer) po godinu dana ne primaju ni dinara, a ne napuštaju preduzeća, jer žele da padnu na teret države. Gde da pređu, za ime Boga, kad već preko 20 odsto radno sposobnog stanovništva nema šta da radi. Da počnu privatan posao? Čime?

Reč koja je pretumbala Poljsku i osvojila svet – Solidarnost – kod nas je izgubila značenje.

„Neprijatelji sreće“

Malalai Džoja je tridesetdvogodišnja avganistanska političarka. Svet je saznao za nju kada je 2003. godine, kao poslanica pri raspravi o nacrtu ustava rekla da ne može biti demokratije sve dok većinu Loya Jigra (parlamenta) čine gospodari rata. Nazvali su je komunistom i obećali da će je ubiti. Podrška koja joj je stigla iz parlamenata Kanade, Španije, Nemačke, Britanije… učinila je da su joj dali policijsku zaštitu, ali kako se nije smirivala otkrivajući mračne strane politike, nju su 2007. suspendovali, da bi je opet posle podrške iz sveta vratili u Parlament. Tog puta propagandna mašinerija gospodara rata smislila je bolji slogan – nazvana je „Neprijatelj sreće“ – da nije nje i njenih sledbenika narod Avganistana bio bi srećan. Dakle, problem nije u jadu i nemaštini nego u onima koji otkrivaju činjenice. Imamo i mi naše „neprijatelje sreće“. Počeo bih od novinarke Brankice Stanković, kojoj su upućene pretnje odvratnije od onih u Avganistanu – opet kanibalski rakurs: „Treba te zaklati i dati onima iz B 92 da te pojedu. Kurvo mrtva“. Naveo bih još neka imena kojima bi pristojao epitet „neprijatelja sreće“: Biljana Kovačević Vučo (njen TV duel sa advokatom Dobrice Ćosića ostaće primer gotovo pozorišnog nadigravanja razuma i nadutog primitivizma) dakako da je obasuta pretnjama i suđenjima; Nataša Kandić, hrabra žena koja je za razumevanje sa Albancima učinila više nego međunarodni posrednici, fizički napadana i skoro ponosna na prilepljen i njoj naziv „kurva“. Taj naziv se kod nas daje ženama hrabrijim od muškaraca. Slede Peščanik, Helsinški odbor, e-novine (uprkos povremeno neodmerenom poimanju humora), Republika… i jedan broj, neveliki ali značajan, Građana, koji zaslužuju da im se zajednički imenitelj napiše velikim slovom.

Većina kod nas oseća, ali ne zna dovoljno koliko je siromašna. Na primer, prosečna zarada u Srbiji (januar 2010.) u februaru 2010. iznosi 32.336 dinara sto je okvirno 325 evra. U Vladičinom Hanu prosečna zarada zaposlenih iznosi 14.9941, a u Beloj Palanki 13.357 dinara. Sa tim se ne da živeti, i ta će se provalija između Beograda i unutrašnjosti još jednom osvetiti, kao 1972. (rušenje „tehnomenadžera“) i 1989. (14. kongres SKJ) kada je mrak odneo prevagu. Naveo bih da u Italiji, koja odmah ispod proseka Evropske unije granica siromaštva iznosi 599,80 evra, što je oko 60.000 dinara. Socijalna pomoć iznosi 398 evra (39.000 dinara), pomoć koju primaju privremeno nezaposleni radnici iznosi u proseku 800 evra (80.000 dinara) kolika je plata dobrog dela redovnih univerzitetskih profesora kod nas. Ministar Rasim Ljajić navodi da je produktivnost kod nas za 42 odsto niža od evropske. Uporedimo li je sa zaradama videćemo da je taj pokazatelj diskutabilan. Nema impulsa koji bi produktivnost povukao napred, čak ni onu tehnološku. Industrija je zastarela, a investicije u nove tehnologije su minimalne. Pare koje dobijamo iz sveta koriste se najviše za pokrivanje socijalnog mira.

Opredelili smo se za privatizaciju kao istorijsku neminovnost. Međutim, pokazalo se da je svaka četvrta privatizacija neuspešna. Većini novih vlasnika ne pada na pamet da investiraju, već pokušavaju da izvuku što više iz onoga što su kupili za bagatelu. Radnike koji su na taj način eksploatisani do besvesti nema ko da štiti. Sindikati se bave politikom, a u slobodno vreme jadikuju nad položajem radnika. Bez tehnološkog napretka i većih zarada sve priče o produktivnosti ostaju besmislene. CIA World Factbook, donosi podatke prema kupovnoj moći (PPP) po kojima smo na 103 mestu u svetu. Bili smo, prema istom izvoru, 1987. godine izjednačeni sa Grčkom (5.100 dolara po stanovniku), a danas je Grčka 43. na spisku. Koliko da vidimo šta vredi njihov izbor za Evropu i naš za carstvo nebesko. Mi smo po zaposlenosti na 159. mestu (od 200 zemalja), po porodičnim prihodima na 128. mestu (od 134 zemlje), po NICI indeksu (inovativni kapacitet) među 17 zemalja koje ne daju potpune podatke, između Nigerije i Tanzanije. Po našim podacima je, međutim, dve trećine privrede u blokadi zbog neplaćanja, zatim 764.418 nezaposlenih, odnosno 16,6 odsto (u Novom Pazaru 51, a u Loznici i Leskovcu 41 odsto). Ima toga još i sve je dostupno preko Zavoda za statistiku.

Ne zanimaju me oni koji sebe deklasiraju za raspravu početnom rečenicom: „Da sam ja nešto na mestu…“ Ja, recimo, nisam ni na kakvom mestu, naročito ne političara, međutim znam da je još krajem pretprošlog veka Jovan Skerlić u jednoj od rasprava rekao: „Ne znam da snesem jaje, ali znam vrlo dobro šta je mućak“

Srbija na Zapadu 2: Svet, pamet, promet

Srbija na Zapadu 4: Prosjački vodvilj

Milutin Mitrović
broj 65, april 2010.

U ovom nastavku biće reći o spoljnoj politici i spoljnoj trgovini, osnovnim kanalima komuniciranja sa svetom. Mislim da je potrebna napomena da nije uopšte važno šta mi o sebi mislimo u svetskom kontekstu, nego šta drugi o nama misle, odnosno da se valja priviknuti na dugu tradiciju slobode bespoštedne kritike u tom relevantnom krugu zemalja prema kojem naša politička elita teži oficijelno, a iskreno samo onaj deo građana kome je dosta života na rubu sveta. Naime, sloboda mišljenja, govora i štampe podrazumeva žestoko kritički stav i prema nama i stanju u nas, iako  jedan deo našeg javnog mnenja to doživljava kao mržnju, netrpeljivost ili nadobudnost bogatijih i razvijenijih od nas. Ako želimo među uspešnije, moramo se zamisliti nad primedbama koje o nama izriču drugi.

Što manja zemlja – veće inostranstvo

Počeću od  primera, a oni služe razumnima da ponešto od drugih nauče i ubrzaju sopstveno zrenje. Dakle, početkom osamdesetih godina prošlog veka, Betino  Kraksi postaje italijanski premijer i ostaje zabeležen kao jedan od najuspešnijih na tom poslu u posleratnoj istoriji zemlje. Neposredno posle preuzimanja premijerske uloge sazvao je sve italijanske diplomatske predstavnike iz sveta i saopštio im da će spoljnu politiku zemlje voditi vlada, a da je posao diplomatskih predstavnika da otvaraju vrata za ekonomski prodor italijanske robe i usluga u zemljama u kojima službuju. To, dakako, nije jedini, ali je jedan od ključnih poteza koji je u njegovo vreme Italiju učinio petom ekonomskom i političkom silom u svetu. Drugi primer istog poimanja svrhe diplomatije je iz Kanade. Velelepno ministarstvo spoljnih poslova te zemlje nosi naziv: Lester Pirson Building – po najznačajnijem njihovom diplomati, dobitniku Nobelove nagrade za mir. U holu te zgrade na centralnom zidu  stoji ogromna tapiserija stilizovane karte sveta na čijem je gornjem kraju izvezena ključna poruka Lestera Pirsona: „Naš prvi angažman je biznis“. Reč je o zemljama svakako većim i uspešnijim od Srbije, koje su dakako i diplomatski  uticajnije od nas. A to su i zato što umeju racionalno da definišu svoj interes.

Pokušajmo, na osnovu kanadskog primera, da zamislimo nekakvu Wook Yeremich Building i tapiseriju u holu Ministarstva spoljnih poslova u Beogradu. Nema sumnje da bi na toj tapiseriji pisalo: „Kosovo je Srbija“. To je nedvosmisleno centralna odrednica akcije našeg ministra spoljnih poslova, štaviše, opsesija. Kad sam se mašio da kao dokaz navedem njegove reči izgovorene na tzv. Savindan, ustanovio sam da je pre mene, i verovatno bolje od mene, taj povod komentarisao Vladimir Gligorov u Peščaniku: „Tadić je u Savetu bezbednosti rekao kako bi 2010. mogla da bude godina rešenja za Kosovo. Vuk Jeremić je, pak, u Crnoj Gori rekao: ’U borbi za Kosovo nećemo popustiti ni pedalj. Kosovo se branilo vekovima, branimo ga mi danas, braniće ga oni posle nas’. Kako te dve izjave usaglasiti? /…/ Jeremić, međutim, smatra to nepoželjnim: cilj nije rešenje, već borba neprestana. Ona traje vekovima. Nju su nam u amanet ostavili naši preci, a mi ćemo je ostaviti u nasledstvo našim potomcima. Zašto se toj borbi ne vidi kraj? Zato što je cilj neostvarljiv. Tadić misli da se rešenje može naći ove godine, može se pretpostaviti da pod rešenjem ne misli na spremanje potomaka za neprestanu borbu za Kosovo. Jeremić kaže da je reč upravo o tome: večna, besciljna borba“.

Tako naša politička elita pokazuje da nije u stanju da definiše usklađeno, makar pogrešan cilj, a kamo li da, svesna svog zaostajanja za svetom, odredi razumno pravac sustizanja drugih. Politika konfrontacije, podozrenja, mržnje prema susedu dovela nas je tu gde smo. Zaslepljeni iracionalnim ciljevima mi čak ne primetimo da, na primer, u nacionalistima omiljenoj „Vostani Serbije“ postoje stihovi koji glase: „ I sad ti se pokazuje sudbina bolja. / Svi bližnji tvoji tebi dobra žele / I daljni se narodi tvom dobru vesele /…/ Bosna, sestra tvoja, na tebe gleda / I ne želi tebi nikakva vreda /…/ Hercegova zemlja i Černaja Gora, / Daleke zemlje i ostrovi, mora / Svi tebi pomoć nebesnu žele, / Sve dobre duše tebi se vesele.“  Te stihove Dositej Obradović nije pisao u romantičarskom zanosu, nego u želji da probudi: „Davno si zaspala / U mraku ležala / Sad se probudi“. Sada je 206 godina od kada je pesma napisana, a što se buđenja iz (nacionalističkih) mora tiče još uvek je aktuelna. Pogled na svet nam je još uvek isti, zamagljen kompleksima, autizmom, iskonstruisanom slavom i nesposoban da vidi išta, osim pretnji sa svih strana. Te tako i reaguje.

Naš ministar spoljnih poslova otišao je u Bijelo Polje, u Crnu Goru, da slavi dan svetog Save, koji sa tim krajem nema baš nikakve veze. Odlazi da demonstrira Crnogorcima da mu se može. Makedoniju vređa, nazvavši je „zemlja čiji je glavni grad Skoplje“. Ne znam da l’ po nalogu ili nepromišljeno, tek u dijaspori se Republika Srpska sve više tretira kao deo Srbije, a ne BiH, sa Hrvatskom se jedva dočeka povod za zatezanje odnosa. A onda se, valjda kao protivteža, kreće u veliku svetsku politiku. U protekle dve godine ministar je obišao stotinak zemalja, razgovarao, lobirao, ubeđivao svet – u šta? U to da je Kosovo i dalje deo Srbije! Nisam prvi koji postavlja pitanje, ma kako ono nerealno bilo, šta ako ta njegova akcija nekim slučajem urodi povlačenjem priznanja samostalnosti Kosova? Na to pitanje Jeremić je odbio da odgovori New York Timesu smatrajući da floskula „Kosovo je srpski Jerusalim“ objašnjava sve. Kad bi pokušao da odgovori makar sebi samom, on verovatno nikada više ne bi oka sklopio. Košmar reperkusija politike kratke pameti strašniji je od Hičkokovih filmova.

Klimava strategija prekobrojnog stuba

Početkom osamdesetih, posle onih nizova rudarskih i građanskih pobuna na Kosovu pisao sam, a imao sam utisak da dobar deo razumnih ljudi isto misli – da Kosovo više ne pripada ni Jugoslaviji, ni Srbiji. Kada su posle toga kosovski Albanci pokazali sposobnost da uprkos ogromnom opresivnom aparatu vojske i policije organizuju sopstveno paralelno školstvo, zdravstvo, administraciju i državu, bilo je definitivno jasno da se silom tu više ništa ne može postići. Nedostajala je pamet, pa je sila nadvladala. Problem je što u tome kontinuitet nije prekinut. Ne u senci, nego u mraku Kosovskog pitanja, ostaje centralni kurs naše spoljne politike. Proklamovana je naime strategija „četiri stuba“ (EU, Rusija, SAD i Kina), a onda se tu nekako umuvao i peti stub – nesvrstani. Time definitivno naša spoljna politika liči na neuspešni rimejk one tzv. Titove – balansiranje između velesila i stvaranje bloka koji će to balansiranje učiniti mogućim i isplativim. Bojim se da u tom kontekstu današnji ministar deluje kao Bora Jović u Titovoj maršalskoj uniformi na Koraksovoj karikaturi. Spoljnu politiku koja je kulminirala nesvrstavanjem stvarali su od „srpskih kadrova“ Koča Popović, Marko Nikezić, Mirko Tepavac… imena velikog formata. Njima nesvrstavanje nije trebalo zbog minornih interesa (na Kosovu), nego zbog interesa više od  polovine skrajnutog čovečanstva. Njihova politika se nije zasnivala na rasističkom verovanju da će „preveslati“ nekog smušenog Afrikanca ili Azijatu da ne prizna nezavisnost Kosova. Pritom je zbog pogrešno odmerene politike Srbija tokom prošle godine odbila da podrži 24 deklaracije Evropske unije, kao da se ne bi zamerila nekom od „nesvrstanih“ diktatora, kršitelju ljudskih prava ili sumanutih gospodara nuklearnih arsenala u Severnoj Koreji i Iranu.

Kosovo, tako kako ga koncipira naša spoljna politika (a nju samouvereno vodi ministar, kome stručnjaci u Ministarstvu služe manje nego što ih je koristio čuveni Žika „Seljak“ u vreme Miloševića) postalo je neotklonjiv kamen o vratu Srbije. Sumanutost kosovske opsesije shvatili su i Rusi pa onako „bratski“ prete: Ako uđete u NATO, priznaćemo samostalnost Kosova. To je ucena koja pali. Kosovo i saradnja sa Hagom kočnice su, koje će u nedogled odložiti nade građana koji bi u Evropsku uniju. Predsednik Evropskog pokreta u Srbiji, Živorad Kovačević, isuviše je ozbiljan kad kaže: „Nedefinisanjem svog međunarodnog identiteta Srbija samo zbunjuje svet i navodi sopstvene građane na pogrešnu predstavu da mi imamo izbor i alternative /…/ Srbija mora znati gde joj je mesto /…/ mora znati da je nasledila loš imidž i da joj je teže da se predstavi svetu u boljem svetlu“. Izvestilac Evropskog parlamenta, Jelko Kacin, ministar za informisanje iz vremena „osamostojitve“ Slovenije, onaj koji je vešto uspeo da pridobije naklonost sveta za „malecku, dobroćudnu i prelepu Sloveniju, koju monstrum jedne od najvećih vojnih sila u svetu (JNA) želi da smoždi“, često nama upućuje zdravorazumne sugestije, jer mu je to u sadašnjem opisu radnog mesta. Najgore je što njega čak i oni koji odlučuju s podozrenjem slušaju kad kaže: „Na nama je da pratimo i da damo fer, korektnu ocenu onoga što se dešava u Srbiji, a ne da se mešamo.“ Na nož je dočekana njegova reakcija za Deutsche Welle, od 3. februara, na izjavu ministra Jeremića „da je lopta prebačena u dvorište EU“. Rekao je da se „ne radi o fudbalu nego o budućnosti Srbije /…/ Ne želi EU da uđe u Srbiju, nego obratno /…/ Sve dok gospodin ministar bude mislio da je njegov zadatak da komentariše fudbalske utakmice – neće biti ministar spoljnih poslova na nivou približavanja Srbije EU“. Toliko o spoljnoj politici žrtvovanoj jednoj ličnosti i jednoj samouništavajućoj ideji.

Ekonomska diplomatija

Kako stvari sada stoje, da nekim slučajem Ministarstvo spoljnih poslova Srbije nestane sa lica zemlje, teško da bi to primetili i njeni diplomatski poslenici u svetu, koji ni svoje prinadležnosti ne primaju na vreme, a najvažniji „zadatak“ im je da ništa ne talasaju. Probije se, ipak, iz te kuće po neka ideja vredna pažnje, kao na primer ona koju je izneo predsednik Tadić prilikom posete Italiji o Koridoru 11, od juga Italije do Rumunije, i dalje. Ne znam odgovor na pitanje šta će to nama, sem da jednoj zapuštenoj zemlji svaki, pa i saobraćajni poduhvat može da koristi da se izvlači iz zaostalosti. Druga interesantna ideja je stvaranje lanca predstavništava „ekonomske diplomatije“. Na stranu to što bi pri svakoj ambasadi trebalo da postoji ekonomski savetnik i što svaki diplomata treba da ima u vidu poslovne interese svoje zemlje te da za njih radi, nije loša ideja da se posebno istakne ekonomski  značaj. Naravno, pod uslovom da takva predstavništva ne postanu uhleblja za zaslužne kadrove, rodbinu i milosnice političara. No, čak i da je sve u najboljem redu, da su ljudi na tim mestima željni da se dokažu, da otvore vrata za srpsku robu u svetu, susrešće se sa frapantno jednostavnom činjenicom – da Srbija nema šta da izveze!

Početkom godine Prelazni trgovinski sporazum sa EU stupio je na snagu. Taj „veliki politički uspeh“ nema baš nikakvog značaja, jer je još od početka decenije našoj privredi omogućeno da bescarinski izvozi u EU. Suština je u onome što je stručnjak za ekonomska pitanja Delegacije EU u Srbiji, Alberto Kamarata rekao: Srbija nudi količinski nedovoljno i nedovoljno kvalitetne proizvode. Smatram da profesor Mlađen Kovačević uopšte ne paniči kad predlaže da se formira tim nezavisnih stručnjaka za reforme i kada to podupire poraznim podacima Svetskog ekonomskog foruma da se Srbija od 133 analizirane zemlje po konkurentnosti nalazi na 93. mestu, po intenzitetu odliva mozgova na 132. mestu, po dominaciji na domaćem tržištu na 131. mestu, po obimnosti državne regulative na 129. mestu, po uspešnosti rešavanja društvenih konflikta na 124. mestu, po visini štednje na 123. mestu, po makroekonomskoj stabilnosti na 113. mestu, po antimonopolskoj politici na 130. mestu, po organizovanom kriminalu na 109. mestu (za 12 mesta lošije samo za godinu dana)… Dakle po svim kriterijumima na samom začelju u relevantnom delu sveta.

Zemlja u kojoj je industrijska proizvodnja jedva preko polovine one od pre dve decenije, normalno je da nema šta da izveze, te da njen izvoz u odnosu na BDP iznosi 22,3 odsto (2008. godine) a u Sloveniji 69, Bugarskoj 60 odsto. Pritom je zadužena do guše, pa su prispeli neizmireni anuiteti spoljnog duga u 2009. godinu iznosili 2,55 milijardi evra, što je 40 odsto (daleko iznad kritične granice od 25 odsto) njenog izvoza. Tokom 11 meseci prošle godine izvoz je pao za 20,9 odsto (u  toku decembra za narednih 5,7 odsto) te je spoljnotrgovinski  deficit porastao za 36,4 odsto (od 4,7 na 6,5 milijardi evra). To je katastrofa na koju je naš odgovor da smo u krizi prošli bolje od nekih drugih i da se jako brinemo šta će biti sa Grčkom, od koje smo mi  u daleko tragičnijoj situaciji, jer Grčku će spasavati EU, a nas nema ko.  Najgore je što većinu sugestija od EU, MMF i Svetske banke prihvatamo kao da mi njima nešto činimo. Naš jedini spas je što država ne može da bankrotira, ali se to iskazuje na drugi način – socijalnim neredima, haosom i čvrstom rukom koja će kao pokušati da ih obuzda. U fazi smo opšteg nezadovoljstva i prvih većih pobuna zaposlenih.

Robe nema, a novca?

Zemlja koja u spoljnotrgovinskom prometu stvara dugove, uvozeći mnogo više nego što izvozi, nema ni glavni izvor prihoda za podmirivanje obaveza ranijih dugova. Kumuliranje deficita u spoljnoj trgovini iz godine u godinu (6,5 milijardi evra za 11 meseci 2009.) mora da dovede do gomilanja dugova, a nesposobna sadašnja generacija na vlasti (važi i za opoziciju) zamagljuje stvarno stanje, prebacujući svoje obaveze na buduće generacije novim zaduživanjima. Državni dug Srbije iznosio je prošle godine 9,85 milijardi evra. Budući da je BDP Srbije negde oko 30 milijardi to znači da samo državni dug iznosi jednu trećinu (precizno: 31,3 odsto) svega što je stvoreno radom, izraslo iz zemlje, rodilo u šumama, izmrestilo se u rekama, palo s neba. Ako uzmemo u obzir da je 2008. dug iznosio 25,6 odsto BDP onda je jasno da se država sunovraćuje, kako zbog neracionalnog  poslovanja, tako i zbog pada BDP tokom krize. Pritom su najnovija natezana sa MMF oko smanjivanja cene države (penzija i državnog aparata) očit primer kako korake ka ozdravljenju državnih računa preduzimamo tek pod spoljnim pritiscima. Valja razumeti da MMF u osnovi baš briga hoćemo li mi otići na doboš. Njegovi zahtevi su samo pokušaj da se obezbedi pri davanju novih kredita i pokušaj da nas natera da budemo sposobni da ih vraćamo. Ukoliko ne tražimo njihove nove pare, a u stanju smo da im vraćamo ono što smo već dobili, možemo mirne duše da tonemo dokle nam volja. MMF nije socijalna ustanova.

Navedeni dug nije celokupna naša zaduženost, jer mu valja pridodati još 16 milijardi evra privatnog zaduženja preduzeća. Time ukupna zaduženost raste na preko 60 odsto BDP. Pa ni tu nije kraj, jer prema korektnijim proračunima, koji imaju u vidu BDP u stalnim cenama i zaduženja u fiksnim vrednostima valuta, onda dug raste na 80 odsto BDP. Koliko god da iznosi, u pitanju su pare koje se moraju jednom vratiti, pritom stalno opterećuju državni račun vraćanjem glavnice i kamata. Anuitet na dugove iz prošle godine iznosio je 5,8 milijardi evra, odnosno 8 milijardi dolara! Obratite pažnju: vrednost ukupne poljoprivredne proizvodnje, najvrednijeg što imamo, u prošloj je godini, uz porast od 2,5 odsto, iznosila ukupno 5,5 milijardi dolara. Eto koliko plaćamo drugima za sopstvenu nesposobnost. Evo i šta to znači: Prema Standard & Poor’s kriterijumima, Srbija ima „BB-„ rejting za dugoročne i „B“ za kratkoročne kredite. Kategorizacija naših dugoročnih kredita opisno glasi „Not investment grade – speculative“ dok kratkoročni spadaju u kategoriju „Highly speculative“ – shodno tako niskoj gradaciji odnosno nepreporučljivosti investiranja raste i kamata na kredite koje dobijamo, odnosno, još gore, malo ko uopšte ima namere da investira na našem tlu. Nama su preostale zato manje produktivne investicije međunarodnih finansijskih institucija i uslovi koje one nameću.

Logično je pitanje kako se onda uopšte izlazi na kraj? Jednostavno: niskim standardom građana, bednim platama, lošim javnim i socijalnim službama, daljim zaduživanjima i doznakama iz inostranstva. Komentarisao bih samo dve stvari – 1) zdravstvo, uprkos tvrdnji gotovo svakog našeg sunarodnika da ga leči „stručnjak svetskog glasa“, što možda i nije netačno, zdravstvena služba, uslovi života i stresovi svih vrsta, čine da je prosečan životni vek u Srbiji 72,4 godine, što je najniže od svih zemalja na Balkanu i samo je na Kosovu životni vek kraći – neznatno, 72,1 godinu! 2) Doznake od naših sunarodnika koji rade u svetu iznele su prošle godine 3 milijarde evra. To je evidentirani deo, međutim ono što rođaci donesu u džepu, što prenose vozači kombija koji svakodnevno špartaju do Slovenije, Italije, Austrije… i imaju razrađen sistem prenošenja novca, sve zajedno moglo bi se računati da se godišnje slije u Srbiju sigurno preko 4 milijarde evra – bez kamate, bez obaveze vraćanja, bukvalno poklonjeno.

O kralju Gordoganu

Hrvatski nadrealista Radovan Ivšić (umro na prošli Božić u Parizu) napisao je dramu o kralju Gordoganu – kako je tvrdio – po uzoru na „bajku koju idiot priča“. Kralj Gordogan je smislio kako da mu niko ne umakne od evidencije plaćanja poreza pa je onima koji plate sekao uši – da se odmah vidi, a onima koji neće da plate vadio oči, za opomenu drugima. Kako je Ivšić u napomeni na početku drame rekao da svako ima prava da je dopisuje i interpretira kako mu se sviđa, postoji i jedna savremena izvedba u kojoj Gordogan srećno vlada unakaženim građanima, uverenim da im je sve bolje, jer im je kralj oduzeo sećanje na ono kako su ranije živeli i izolovao ih od sveta da ne bi videli kako drugi žive danas. Ta verzija podseća me na našu situaciju. Naime, nema mnogo današnjih „kraljevstava“ u kojima „podanici“ tako mirno veruju da je u pitanju sudbina i ne veruju u mogućnost sopstvenog prava na napredak. Iracionalnim zamlaćivanjem, nekakvom starom slavom, svetinjama, mutacijom kompleksa inferiornosti u kompleks superiornosti, neznanjem, prostaklukom, osionošću, ostvaren je politički model (uz obilatu asistenciju medija) koji je kod velikog dela „podanika“ ubio sposobnost da kritički sagledaju sopstveni položaj i iskoriste osnovno pravo demokratije – da menjaju. Pravo na izbor svedeno je na biranje manjeg zla.

U tom haosu rođen je novi vid otpora protiv svih i svega. Koncertnu sezonu 2009/10. Beogradska filharmonija, kulturna institucija posvećena plemenitosti muzike, reklamira sloganom: „U inat svima, uprkos svemu!“  Da li je moguće da muzičari tako gledaju na svet? I to muzičari, od kojih je skoro polovina prihvatila modu da se krsti  pre nego što će uzeti instrument u ruke. Nije čudno da su u toj atmosferi razne agresivne nacional-kriminalne grupe počele da niču kao pečurke.  Demonstracije Obraza, 1389., Nacionalnog stroja, Krv i čast, Dveri… za sada su „modna revija“, prikazivanje potencijalnim korisnicima čime se raspolaže. U toj su fazi uglavnom bezopasni manekeni nasilja. Tek kada ih neko bude angažovao, dao im novac i politički značaj, imaćemo prilike da vidimo šta su sve u stanju da urade. Za razliku od Evrope, gde postoje slične grupe pod policijskom kontrolom, neke od naših grupa u bliskoj su vezi sa policijom i vojskom. Pod tim podrazumevam slučaj poručnika Dragana Đurđevića, koji organizuje pretnje izuzetnoj novinarki Brankici Stanković. Mislim na to da neke od tih organizacija dobijaju okrilje „bivših i sadašnjih pripadnika policije“. Da policija traga za kostima Draže Mihajlovića i polaže cveće na njegov spomenik, sanjajući njegovu „Homogenu Srbiju“. Mislim na to da je ne samo u kafanama nego i u institucijama države i suviše onih koji bi da spreče modernizaciju ove zemlje, jer bi time izgubili svoje feude.

Ako se nekome čini da je ovaj pogled suviše pesimističan, citirao bih meni dragu izreku da je „pesimista, zapravo optimista koji zna činjenice“.    U opisu radnog mesta političara je da sade i uzgajaju optimizam. Novinara ne, nego da jasno opisuje stanje. Naši političari gaje optimizam kao dragocenu biljku, ali je zalivaju do te mere da preti da joj koren otruli. Mislim da su građani već umorni od obećanja „da ćemo koliko sutra…“ itd. Zamislimo da „koliko sutra“ uđemo u Evropsku uniju, rezultat bi bio da bi se bez konkurencije našli na njenom poslednjem mestu. Čak iza i onih za koje „smo bili Amerika“. Razlog za takvo mesto je izborno poveravanje zemlje politici Miloševića, Koštunice, Šešelja, Tome (Vučića) Nikolića, raznih očeva Filareta i sličnih. Pritom ne sumnjam da neke od njih motivišu dobre namere, kako ih oni shvataju. Nije s gorega da pročitamo šta su pisali Bugari, koje smo skloni da omalovažavamo, i šta su oni osećali pre dva veka (vidi anterfile) pa da razumemo zašto su oni u EU, a mi ne.

Kratka istorija demokratije: Srbija na Zapadu 1

Srbija na Zapadu 3: Čovek je naše najveće – siromaštvo

Milutin Mitrović
broj 64, mart 2010.

„…rasprostiralo se i drugo, a to je: stid od rada….“
Svetozar Marković: „Srbija na Istoku“

Odlukom Evropske unije 19. decembra 2009. godine za građane Srbije, Crne Gore i Makedonije ukinute su vize za putovanja po zemljama Šengenske zone. Ta mera proizvela je u Srbiji dvojako dejstvo: svetovne vlasti su upotrebile svu medijsku silu da je pripišu sebi kao uspeh, dok je predstavnik duhovnih vlasti, doskorašnji v.d. patrijarha, mitropolit Amfilohije Radović, rekao da ga je „pomalo stid“. Tako je Srbija ponovo pokazala da nije bez osnova u njenom grbu dvoglavi orao čija svaka glava gleda na suprotnu stranu, ali telo ostaje nedeljivo.

Želja jeste, nije pravo,

Političke, dakle svetovne, vlasti potrudile su se da stupanje na snagu odluke o ukidanju viza pretvore u još jedan doček Nove godine u skupštini Beograda sa sve vatrometom i ispraćajem pedesetočlane ekspediciju i potpredsednikom vlade Božidarom Đelićem, u ulozi srpskog Amundzena, u istraživački pohod po evropskim gradovima. Dominatan utisak članova ekspedicije, po povratku, da su građani EU „drugačiji nego što smo ih zamišljali“ – prijateljski, predusretljivi i radoznali, otkriva koliko je efikasno usađen strah od spoljnog sveta kojem kao bismo, ali i ne bismo, da pripadamo. S druge strane stoji i omalovažavanje odluke EU, jer je „pravo na slobodu kretanja elementarno pravo“, pa dakle nismo dobili ništa. Sloboda kretanja ptica i divljači regulisana je brojnim propisima, postoje vazdušni i zemaljski koridori za njih, a za ljude su regulisane prepreke, a ne sloboda. Od vremena stvaranja nacionalnih država ljudi su se morali oprostiti od „prirodnog“ prava na slobodu kretanja.

Jedan od najozbiljnijih pokušaja da se pravo na slobodu kretanja definiše šire i jasnije u Univerzalnoj deklaraciji ljudskih prava seže u 2003. godinu kada je u Peruđi održana skupština „Organizacije naroda“ na kojoj su učestvovale delegacija iz stotinu zemalja i kada je upućen u tom smislu zahtev OUN. Naime u 13. članu Deklaracije piše da: „Svako ima pravo na slobodu kretanja i boravka unutar granica svake države“ što ne podrazumeva kretanje bez viza i drugih ograničenja između različitih zemalja. Od tada postoji pokret „The Free Movement“ koji je 9. decembra prošle godine uputio ponovo apel Ujedinjenim nacijama da slobodu kretanja definiše bez mogućnosti ograničavanja. Kao jedna od četiri osnovne slobode zapisano je to pravo u Rimskom sporazumu 1955. godine, da bi bilo kodifikovano i primenjeno tek stupanjem na snagu Šengenskog sporazuma marta 2005. godine, ali samo za građane zemalja koje su pristupile Šengenu. Prošle godine je, međutim, Italija u vreme zasedanja G-8 na njenom tlu, suspendovala na 10 dana Šengen, dokazujući da ni u okviru tog sporazuma pravo nije neograničeno. Najnoviji talas terorizma i antiterorizma tu temu odlaže unedogled. Mi smo se provukli u poslednjem času. Evo zašto: prilikom posete Izraelu, prvih dana januara, makedonskog predsednika su upozorili da Al Kaida ubrzano i obilato finansira stvaranje svog centra na Balkanu. Zato će vize za Bosnu, Kosovo i Albaniju ostati „ad calendas grecas“.

Vratimo se Srbiji gde nije lako razgraničiti dokle seže država, a odakle crkva. Predsednik države, na primer, otišao je na Kosovo da se moli Bogu za Božić, pokušavajući tako da trapavo demonstrira srpski (crkveni ili državni) suverenitet i na toj teritoriji. Vredi podsetiti da crkvena strana srpske medalje, doskora oličena u mitropolitu Amfilohiju, ima sledeće mišljenje o ukidanju viza: „ Evropa je u dubljoj duhovnoj krizi, nego što mi koji joj pomalo bezglavo hrlimo možemo i da naslutimo/… /Svojim tektonskim duhovnim poremećajima (Evropa) se sve više opredeljuje za zemaljske vrednosti, a ne za carstvo nebesko /…/ Ako Srbija ne može da ponudi razvijenu ekonomiju i fabrike, može da ponudi svoje svetosavsko i svetolazarevsko opredeljenje“. Kako u jednoj od internetskih biografija ovog mitropolita piše da mu ime Amfilohije na grčkom znači „dva voda vojske“, a dodajem da reč amfilogija znači – spor, protivrečnost, onda se moglo očekivati i burnije njegovo reagovanje.

Na jednom forumu Blica, o religiji, dr Bogić Vraneš, nazvao je mitropolita Amfilohija srpskim Homeinijem. Zasmetalo mi je, pa sam uzeo ponovo u ruke Homeinijevu knjigu „Vladavina islama“, koju su mediji nazvali „Homeinijev Mein Kampf“ i uverio se da je iranski verski lider bio mračna, ali ozbiljna i konzistentna ličnost. „Oni su još uvek iza nas u pravu na ljudsku sreću – piše Homeini za Zapad – iza nas u širenju moralnih vrednosti, i iza nas u stvaranju duhovnog umesto materijalnog progresa“. Po sadržaju sličnost je nedvosmislena, ali bez onih ačenja sa „bircuzima“ i ovozemaljskim i nadzemaljskim carstvima o kojima Amfilohije govori. Mitropolitova politička poetika ima sigurno sledbenika više nego što je puna sala Kolarca u kojoj je govorio i gde su ga iz prvog reda pomno slušali Koštunica, Samardžić i Bećković. Ta imena srećemo i u proglasu „200 intelektualca“ za Referendum protiv ulaska u NATO. Ne trpim vojsku, rat, silu, pa prema tome i NATO, ali sam siguran da bi ulazak u tu organizaciju odagnao kod naših suseda strah od Srba, čija je istorija puna ratovanja – provocirala je, istina bila i provocirana, da bezglavo uskoči u 4 do 5 lokalnih i 1 do 2 svetska rata. I drugima i nama NATO treba kao garant ili tutor da ćemo se ponašati shodno pravilima civilizovanog sveta i zaboraviti da smo „gord ratnički narod“. Jer kad se društvo raspilavi u kafani i danas odjekne ono: „I ope’ će, i ope’ će, ako bude sreće“. Ako od toga može da me spase NATO, ja sam za njega.

Inače, žarko bih voleo da znam šta misle v.d. patrijarh Amfilohije i njegovi sledbenici o internetskim porukama Oca Joila, jer on je danas internetsko agitpropovska zvezda SPC. Razumni i jezicima obdareni monah Sava iz Dečana, popularni „Sajber-Sava“ to više nije. Pravoslavnom čovečanstvu Joil poručuje sve što zatreba: o pušenju, o Sai Babi i vračarama, o čudima Sv. Vasilija Ostroškog, uz maksimalni domet u pouci o Darvinu. To valja čuti, a nije teško, na internetu je. To kako je „majmunu kad se istego da dohvati bananu, nešto krcnulo u leđima, a oni ga odma’ proglasiše čovekom“. Takav nivo samouverenog neznanja bliži se potrebi za psihijatrom. Radoznalost me je svojedobno vukla pa sam slušao i čitao populističke anglikanske propovednike, smirene katoličke sveštenike, mudre rabine i zadrte uleme. Dakle, ne govorim na pamet kad tvrdim da je Otac Joil neponovljiv. Sklon sam, otuda, da saosećam sa pametnim pravoslavnim sveštenicima u njihovom manjinskom stidu.

U međuvremenu Srbija je dobila novog patrijarha, episkopa niškog Irineja (Miroslava Gavrilovića) i dočekala ga većim nadama nego strepnjama, budući da je alternativa bila nedvosmisleno mračna. Jedan od protivkandidata episkop Irinej (Bulović) bački, rekao je da su svi odani novom patrijarhu, da je ovo bolji izbor nego da je on sam pobedio i onako uzgred mu izdiktirao šta od njega očekuje pobeđena strana: od načina bogosluženja, do odnosa sa državom, nepopustljivosti oko Kosova, uloge crkve u društvu, o borbi protiv izopačenosti… Nade u novog patrijarha pobudila je njegova izjava o dobrodošlici Pape na proslavu 2013. godine u Nišu, a strepnje neki minorni detalji. Na primer da je 2002. godine kao izaslanik patrijarha Pavla na pomenu srpskim vojnicima sahranjenim na vojnom groblju u Sofiji u jednom danu napravio je tri ekscesa. Dva na samom groblju zbog toga što je vojni ataše svoj govor završio rečima: „Slava im!“ – to je komunistička izmišljotina, to SPC ne priznaje; što je svirana himna, na šta mu je stavljeno do znanja da je u pitanju državna, a ne crkvena ceremonija i na ručku zato što je služeno mrsno jelo u petak. Kažem da je to nevažno, kao i njegov komentar godinu dana kasnije na pitanje kako uvoditi nastavu religije u škole kad nema predavača, na šta je konstatovao da može svako da im priča šta hoće, kad ta deca i onako ništa ne znaju. Iz ovoga se da naslutiti samo lični karakter, a ne i institucionalno opredeljenje.

Moussaka people

Postoji u briselskom žargonu termin „Musaka“ za one što muvaju na sve načine samo da ne urade ono što se od njih očekuje. Dugo, vrlo dugo, srpska strana nije davala dovoljno argumenata, koji dokazuju da je ispunila zahteve za Beli Šengen, a istovremeno je preko medija dizala dreku kako nas Evropa mrzi i ne želi. No to je u sferi tehničkih, a suštinska pitanja nas vraćaju na nejasnoću kad se upitamo kakva je to država, koja je njena teritorija, koliko stanovnika ima, kakva su prava građana (odnosno manjina), kakve su sklonosti ka kriminalnom i politički ekstremnom udruživanju u njoj. No, nekako je to sve prebrođeno, a lično verujem više kao eksperiment, da bi se isprobalo hoće li otvaranje vrata Evrope pomoći da se konačno pokrenu procesi modernizovanja, ne samo ekonomije nego i shvatanja stanovnika. Ako je tako, onda je Marfijev zakon da se do pravog rešenja dođe tek pošto se isprobaju sva pogrešna, na mestu.

Evo na koja shvatanja stanovnika mislim: potkraj protekle godine agencija Ipsos Strategic Plus objavila je rezultate ispitivanja javnog mnenja po kojima se 62 odsto ispitanika – a ako je uzorak dobro određen to bi moglo biti blisko stavu istog procenta ukupnog stanovništva Srbije – ne slaže se sa hapšenjem i izručenjem Karadžića sudu u Hagu. Ako pomislimo da je to posledica težnje da mu sudi njegov narod, grešimo, jer 55 odsto ispitanika smatra da Karadžić nije odgovoran za zločine. Još eksplicitniji je stav ispitanika o Mladiću, čiji masakr građana u Srebrenici, koji ne osporava čak ni Dobrica Ćosić (u prepisci sa Nikolom Koljevicem), inspirator nacionalnog čistunstva, koje je iz teorije skliznulo u praksu etničkog čišćenja. Dakle, 64 odsto ispitanika smatra da Mladića ne treba hapsiti, a 56 odsto čak da nije ni odgovoran. To ispitivanje pokazalo je da u odnosu na rezultate iz 2001. godine raste broj onih koji ne veruju da je Sarajevo bilo bombardovano 1.000 dana. A u tumačenju stoji zaključak da „Narod oseća neiskreno evropejstvo vlasti te zato nema promene mentaliteta“. Sve to znaju dobro i oni u Briselu, pa ako ne uzimaju kao limitirajući faktor onda je to zato što žele da pokušaju još jednom da privole većinu građana Srbije evropskim pogledima i civilizacijskim standardima. Ma koliko se Srbija (znatan deo njenih političkih i verskih vođa) opirala integrisanju u Evropu, mesto naše zemlje je u Uniji, ne ni zato što „oduvek geografski tu pripada“, niti zato što „zaslužuje više nego neki drugi“, pogotovu ne zato što je „demokratska“, već zato što je van EU – Srbija njena neprekidna smetnja, ako ne i pretnja.

Sudbina proevropski orijentisanih intelektualaca i političara u Srbiji nije nikada bila ružičasta, a umela je da bude i vrlo okrutna. Dositej Obradovića, kao pravi mislilac evropskog tipa, nije doživeo ono što zaslužuje – veći uticaj na obrazovanje i intelektualni korpus svojih sunarodnika. Prigodno sada služi kao poštapalica lukrativnim „proevropejcima“. Drugi primer je Marko Nikezić, najveći evrokomunista na Balkanu, čije su rušenje sproveli Nikola Ljubičić i Draža Marković, pa su nacionalisti pevali: Od Tople pa do Ravne Gore / Svud su straže Nikole i Draže/. Treći primer je Zoran Đinđić, koji je ubijen, jer je hteo da zemlju ubrzano približi Evropi. Nacio-mafijaškim principom „omerte“ (zakona ćutanja) nikada nije saznat nalogodavac ubistva, pa Đinđićeva smrt leži na savesti cele nacije. Sažet i jasan istorijat propalih modernizacija u Srbiji dala je Latinka Perović u zborniku „Promene vrednosti i tranzicija u Srbiji“ (Izdavač: Institut društvenih nauka 2003). Ne uspevam da odolim jednom argumentu, koji to strogo uzev zapravo nije. U filmu „Una“ Miše Radivojevića (iz 1985. godine) glavna glumica (Milena Dravić) govori kako su joj uništili muža, profesora (Rade Šerbedžija): „Proturali su glasove da je peder, špijun CIA, plagijator, a on je bio samo nepopravljivi Evropejac – to ova sredina ne prašta“. Ovaj film rađen je prema romanu Mome Kapora, a u scenario je knjigu preradio Nenad Pajkić – obojica danas u prvim redovima nacionalističkog antievropskog stroja.

Još samo jedan podatak: na prvim slobodnim izborima za predsednika Srbije izabran je 1990. godine Slobodan Milošević sa 65,34 odsto glasova dok je na drugom mestu bio Vuk Drašković sa 16,4 odsto glasova. Omer je takav da Milošević nije imao nikakvog razloga da krade na izborima. Ako jeste, onda je to dokaz da je sam u sebe manje verovao nego drugi u njega. Slično je i na izborima 1992. Kada je pobedio sa 53,24 odsto. Dosadu nacionalne kompaktnosti razbijaju tek izbori 1997. kada trku vode Šešelj i Lilić (jer je Milošević preuzeo krnju Jugoslaviju) ali bez dovoljno izašlih na izbore, pa se izbori ponavljaju da bi u sledećem vučenju jedva nekako kao pobednik izašao Milan Milutinović. Slede novi superslobodni izbori, u postoktobarskoj Srbiji. Nema Miloševića, pa nema ni oduševljenja. Koštunica i Labus 2002. vode međusobnu borbu, ali bez publike, pa se izbori ponavljaju, a na novima Koštunica obara ruku sa Šešeljem, ali je opet ispod 50 odsto izašlih na izbore. Ni na jednim od ovih izbora Đinđić, „izdajnik i NATO plaćenik“ s razlogom se nije ni pojavio. U to dolazi i 2003. godina te Tomislav Nikolić i Dragoljub Mićunović postaju novi kandidati, al opet nema dovoljno birača. Konačno u 2004. duel između Tomislava Nikolića i Borisa Tadića, u drugom krugu dobija Tadić. Novi mandat 2008. i opet isti akteri. U prvom krugu Nikolić dobija 39,99 a Tadić 35,39 odsto glasova, u drugom krugu pobeđuje Tadic sa tesnih 50,5 prema 47,7 odsto glasova. Nikolić gubi tri puta uzastopno, ali toliko tesno da ima prava i da sumnja. Četvrti put mu konačnu pobedu može oduzeti jedino uverenje građana da je budućnost u modernom konceptu društvene zajednice zapadnog tipa, gde Nikolić ne pripada.

Sve ima cenu

Red je da se vratim Svetozaru Markoviću, socijalisti koji je utopistički verovao da je spas u porodičnim zadrugama i oslanjanju na Rusiju, ali je realistički i veoma kritički analizirao otpornost Srbije na modernizaciju i uvreženo opredeljenje za zatucanost kao sistem. Evo šta on piše u „Srbiji na Istoku“: „Obična pamet misli da je državni poredak zato da se osigura svakom čoveku slobodan, miran razvitak, pa da se pomogne opštim sredstvima onde gde sam čovek ne može da pomogne. Ali u Srbiji je brzo postalo sasvim obrnuto: održanje birokratskog poretka postalo je cilj vlade, a svi ostali državljani – podanici, postali su sredstvo“. Pisao je to 1873. godine, a aktuelno je i danas. Milošević je došao na vlast proklamujući antibirokratsku revoluciju, a rezultat je bio povećanje broja birokrata za 17 odsto tokom njegovog predsednikovanja. Danas, Dinkić preti smanjenjem birokratskog aparata, ali tek pošto je to postavljeno kao uslov od strane MMF da bi se dobili naredni krediti. Mi jednostavno nismo u stanju da prepoznamo sopstveni interes, već nam je potreban tutor, neko ko će postojati kao viša sila, da bi nas naterao da uradimo nešto za sopstvenu dobrobit. Nije u pitanju glupost, već čvrsto uvreženi interesi jednog dela društva, koji u modernoj organizaciji države ne bi imali mesta i mogućnosti za vlast i lagodan život.

Jedan od principa ekonomije je da sve ima cenu. Odnos prema ekonomiji od onog opredeljenja za nebesko, a ne za zemaljsko, do narodne mudrosti da novca neće biti „ako zviždite u sobi mrtvaca“, a biće ga „ako metlu postavite ručicom na dole“ sasvim jasno objašnjavaju dominaciju iracionalnog u kolektivnom ponašanju. Odmah ću se složiti sa onim ko misli da to nisu argumenti nego budalaštine, međutim valja videti odakle one potiču i koliko su rasprostranjene. Gađenje nad materijalnim progresom i suprotstavljanje duhovnosti racionalnom mišljenju i ponašanju rezultiraju pored ostaloga činjenicom da ni dvadeset godina posle sticanja samostalnosti Srbija nije dostigla realan nivo bruto domaćeg proizvoda (BDP) iz vremena dok je bila „eksploatisana“ u nekadašnjoj državi. Kako stoji u Izveštaju o razvoju Srbije 2008. Ministarstva za razvoj, objavljenom prošle godine, BDP po stanovniku 2001. godine iznosio je 1.723 evra, a 2008. dostigao je 4.500 evra, ali je kupovna moć (realni BDP) današnjeg iznosa za petinu manja od onoga ranije. U međuvremeni se zemlja zaduživala na sve načine da ne bi doživela potpuni krah, pa je ukupan spoljni dug 2008. godine iznosio 21,7 milijardi evra. Dug, dakle, kako se zvanično tvrdi, predstavlja 62 odsto u odnosu na BDP. Profesor Mlađen Kovačević dokazuje da ako se BDP iskaže u stalnim cenama, a spoljni dug u fiksnim vrednostima valuta zaduženja, onda odnos raste na 80 odsto! Javni dug je 2008. iznosio 6,87, a u avgustu 2009. porastao je na 9,7 milijardi evra što svedoči o sve ubrzanijem zaduživanju. Bazne industrije Srbija gotovo da i nema više, nestala je u tranziciji na naš način. Kumulativni rast prerađivačke industrije od 2001. do 2008. godine povećan je za 16 odsto dok je u susednim tranzicionim zemljama Bugarskoj za 76, u Rumuniji 41, a u Hrvatskoj 40 odsto veći. Prosečna zarada u tom razdoblju jeste porasla sa 102 na 400 evra, ali je inflacija pojela najveći deo tog rasta pa 490.000 građana ove zemlje egzistira ispod granice siromaštva… Da ne nabrajam dalje, većina građana na svojim plećima oseća još žešće istinitost ovih zvaničnih podataka.

Iako ne volim ofucanu tvrdnju „toga nigde nema“, sam se zaključak nameće da je sličan tok propadanja moguć samo tamo gde je moguće skrenuti pogled javnosti sa egzistencije na Kosovo, na vaseljenu, na tužbu protiv Hrvatske za genocid te na slične „veštine“ nadigravanja sa susedima. Seirilo se nad „propadanjem“ Crne Gore, kad se odvojila, a po listi Svetske banke ona je danas po dohotku po stanovniku na 56. dok je Srbija na 60. mestu u svetu. Hrvatsku – na 38. i Sloveniju – na 25. mestu, skoro da je cinizam to pominjati. Ukidanje viza za putovanja po Evropi doprineće da veći broj građana lično uvidi koja je politika bolja: politika razuma i rada ili samozamajavanja, nerada, balkanskog cenjkanja i tihog propadanja. To ukidanje viza postalo je povod da se odmah podnese zahtev za ulazak u redovno članstvo i usplahireno tvrdi da ćemo 2014. ući u Evropsku uniju. Turska je takav zahtev podnela 1987. godine, članica je Sveta Evrope od 1949, OECD od 1961, OSCE od 1973, pridruženi član EU od 1992. godine, mnogo veća, strateški važnija i bogatija od Srbije, pa još uvek čeka – koči je njeno nepripadanje „evropskom duhu“ što je i naš slučaj. Koliko ćemo mi zaista čekati zavisi od toga šta ćemo učiniti da dokažemo da nam je mesto u Evropi, a to je tema kojoj ćemo se vratiti u narednim brojevima.

Srbija na Zapadu 2: Svet, pamet, promet

Milutin Mitrović
broj 63, fabruar 2010.