јул 2010

Prema zvaničnim podacima u Srbiji radi manje od 1,9 miliona ljudi, od čega je 100.000 tehnološki višak, dok ostalih, po starom popisu, više od pet miliona, čine nezaposleni, penzioneri i mladi. Između 300.000 i 500. 000 osoba povremeno radi u „sivoj zoni“, za šta je dobrim delom zaslužna naša poreska politika. Prema nekim istraživanjima, u Srbiji svakog meseca oko 14 hiljada ljudi ostane bez posla. U aktuelnoj godini, u kojoj se i dalje ne vidi izlazak iz krize, biće još otpuštanja, a političari i poslodavci ne dele podjednak optimizam o poboljšanju uslova na tržištu rada, posebno zato što se obično posle krize prvo oporavljaju finansijski i privredni sektor, pa tek onda tržište rada.

Nezaposlenost u svetu dostigla je rekordnih 212 miliona ljudi, a Međunarodna orgainzacija rada tvrdi da u 2010. godini neće biti poboljšanja. EU polako izlazi iz recesije; u naredne dve godine očekuje privredni rast od 1,6 procenata ali i rast stope nezaposlenosti na skoro 11 posto. Sada je nezaposlenost u evro–zoni već 10 procenata, prvi put od 1945. godine. U Srbiji, kojoj je svetska kriza bila samo uvod u očekivanu domaću, zvaničnici relevantnih institucija paradoksalno smatraju da nezaposlenost neće rasti; uprkos najavljenim prvofebruarskim otpuštanjima u javnom sektoru, zbog kojih će 8.500 ljudi ostati bez posla. NSZ najavljuje zaustavljanje ili blagi rast broja nezaposlenih, zbog planiranih mera koje će sa utroškom od 4,7 milijardi dinara obezbediti posao za 118.000 lica. Ovaj plan se oslanja na malo izmenjen program „Prve šanse“ za zapošljavanje pripravnika, javne radove i širenje samozapošljavanja, koje bi budžetom od 300 miliona dinara trebalo da subvencioniše 1.875 osoba sa preduzetničkim duhom, iako bi bilo bolje da država smanji poreze kako bi se ljudi sami zapošljavali, a ne da od poreza koje ubira plaća nova radna mesta.

Nasuprot ovim optimističnim podacima, istraživanje Instituta za tržišna istraživanja (IZIT), sprovedeno na uzorku od 200 industrijskih proizvođača, pokazalo je da petina anketiranih planira da smanji broj zaposlenih u prvom tromesečju tekuće godine.U poslednjem kvartalu 2009. godine, to je učinilo oko 60 odsto firmi. Razlog otpuštanja je u 90% slučajeva teškoća za velika industrijska preduzeća da naplate svoja potraživanja i smanjenje obima rada, ali optimizma ima jer se pola ispitanih nada da će u prvoj polovini godine rasti domaća tražnja, a kažu da se broj porudžbina iz inostranstva već povećava. Prognoze su IZIT-a da ovde svakog meseca 14 000 ljudi ostane bez posla, i da se opasno pribižavamo izjednačavanju broja penzionera i zaposlenih. Ujedno sa velikim brojem penzionera, najveći broj nezaposlenih sa evidencije čine mladi od 25 do 29 godina.

Uzroci nezaposlenosti

Prema zvaničnim podacima, stopa nezaposlenosti u oktobru 2009. godine bila je 16,6 %, od čega je veći broj nezaposlenih žena. To je pad zaposlenosti u odnosu na pretprošlu godinu od 5,1%. Najviše zaposlenih ima u centralnoj Srbiji (stopa je 42,5%), zatim u Beogradu (41 %), pa u Vojvodini (38,3%). U poslednjih godinu i po dana, nezaposlenost je u konstantnom porastu, a opada i broj neformalno zaposlenih, odnosno onih koji rade „na crno“. Međutim, ako pri obradi podataka polazite od međunarodnih standarda prema kojima se radno aktivnim smatraju osobe stare od 15 do 64 godina, stopa nezaposlenosti u oktobru 2009. godine bila je 17,4%. Ministar Dinkić je govorio da je prošle godine zbog krize 60.000 građana ostalo bez posla, iz sindikata kažu da je otpušteno 162.000 ljudi, dok zvanični podaci pokazuju da je skoro isti taj broj ljudi zaposlen.

Što se tiče prognoza, nezahvalno je pisati ih već u januaru, ali jedno je sigurno – zapošljavanje u tekućoj godini će u velikoj meri zavisiti od privrednih aktivnosti, odnosno od smanjivanja obima poslovanja firmi i pada industrijske proizvodnje. Uprkos hvaljenom ulasku Fiata na naše tržište, industrijska proizvodnja je u padu još od 2004. godine. Republički zavod za statistiku saopštava da su ukupne ekonomske aktivnosti u prošloj godini, merene bruto domaćim proizvodom, imale pad od 2,9% u odnosu na pretprošlu godinu. Jedini sektori u kojima je uočljiv rast su saobraćaj, skladištenje i veze, sektor finansijskog posredovanja, poljoprivrede i države. Industrijska proizvodnja, koja u dobroj meri utiče na fluktuacije na tržištu rada, zabeležila je pad od 12,6%. Broj novoosnovanih firmi bio je manji za 15% (od čega su većina novoosnovanih restorani i barovi), a broj privrednih društava brisanih iz registra APR-a veći je za 12%; žrtve su većinom bile trgovine na malo. Kakva situacija u naradenoj godini nas očekuje, pokuzuje podatak NBS-a da 15% domaćih firmi ima blokirane račune. Od njih sigurno ne možete očekivati da zapošljavaju.

Radno (ne) sposobni
Iako je direktor NSZ-a optimističan po pitanju stagniranja nezaposlenosti, premijer Cvetković smatra da bi za poboljšanje životnog standarda i tržišta rada pravi oporavak bio osetan tek sa privrednim rastom na srednji rok od pet do šest odsto godišnje. MMF za našu zemlju u aktuelnoj godini prognozira rast od 1,5 odsto.

U skladu sa predviđenim rastom, nerealno je očekivati skok broja zaposlenih, ali stručnjaci se nadaju da će otvaranje prema EU doneti nove investicije u Srbiju. Direktor NSZ-a je, međutim, izjavio da čak i kad bi se u jednom trenutku otvorilo potrebnih pola miliona radnih mesta, Srbija ne bi mogla da popuni ni petinu ovog broja, s obzirom na činjenicu da je više od trećine nezaposlenih funkcionalno nepismeno. Od broja mladih na evidenciji, gotovo četvrtina njih je funkcionalno nepismena. Sa druge strane, masovna proizvodnja mastera u granama u kojima oni neće biti potrebni, takođe otežava politiku zapošljavanja, a država i dalje nema jasnu strategiju sa preporukama koje će struke u budućnosti biti tražene. Oni koji su, pak, zaposleni, u ovoj godini dobijaće prosečnu platu od 300 evra, dok će penzije i dalje biti zamrznute. Štrajkovi se šire zemljom, a očekujemo da će za vreme štampanja ovog broja još jedan sindikat dobiti status reprezentativnog (to znači da okuplja 10% ukupno zaposlenih). Iako je, prema izveštajima, pad našeg BDP-a manji od pada ostalih država iz regiona, značajan oporavak privrede nije na vidiku u ovoj godini. To znači da stopa zaposlenosti u najboljem slučaju (uz ludu sreću nekih krupnih investicija dobronamernih zemalja) samo može da stagnira. Ako nam je za utehu, a provereno je loša tradicija tešenja tuđom nesrećom, i ostale članice ex Jugoslavije su u problemu. BiH broji armiju nezaposlenih od pola miliona, odnosno 40% radno sposobnih, hrvatski rast nezaposlenosti prevalio je cifru od 15%, a Slovenija, koja ima isti broj stanovnika kao Beograd sa prigradskim naseljima, moraće da se pobrine za 100.000 nezaposlenih. U Crnoj Gori je još crnje stanje, posle ulaska u novu godinu sa 30.000 nezaposlenih, situacija može da se pogorša zbog mogućih kolapsa najvećih fabrika – podgoričkog Kombinata aluminijuma i Železare u Nikšiću.

Nasuprot uveravanjima od strane državnih zvaničnika da će nezaposlenost stagnirati, stanovništvo je ubeđeno da će biti još otpuštanja, što sa sobom nosi opasnost od zapostavljanja borbe za širenje svesti o radnom pravu, u kome smo taman načinili mali napredak. Naime, do devetog meseca prošle godine Inspektoratu za rad protiv poslodavaca podneto je 7.037 prijava, od čega je njih 3.751 moralo da, po naredbi, otkloni utvrđene povrede zakona. Kao rezultat prijava „rada na crno“, u tom periodu su poslodavci morali da zaposle 4.095 ljudi. Neslavan je podatak da se najmanje poštuju prava porodilja, majki i bolesnih zaposlenih. Neslavna je i činjenica da će zbog mogućeg povećanja nezaposlenosti uslovi rada biti sve gori, a mi ćemo se držati kakvih – takvih poslova, kako se ne bi vratili na Biro, gde većina prijavljenih na posao čeka više od godinu dana.

Marija Dukić

broj 63, februar 2010.

Dinar je početkom februara dostigao rekordno nisku vrednost prema evru, uprkos intervencijama Narodne banke, nastavljajući tako trend započet u decembru prošle godine od kada domaća valuta kontinuirano slabi. Veća tražnja za devizama, uz pojačanu nervozu na tržištu, pogubno je uticala na domaću valutu.

Građane je pad dinara najviše pogodio kroz topljenje plata i rast rata kredita. O tome koliko privreda gubi na kursnim razlikama i šta bi Vlada i Narodna banka trebalo da preduzmu da bi realnoj ekonomiji i bankarskom sektoru bilo bolje, za BIF govore dr Ismail Musabegović, profesor Beogradske bankarske akademije i Toplica Spasojević, predsednik ITM grupe, predsednik Udruženja korporativnih direktora i potpredsednik Privredne komore Beograda.

Bif: U kojoj meri oscilacija kursa utiče na poslovanje? Šta psihološki znači kada se svakodnevno najavljuje da se očekuje trend smanjenja vrednosti domaće valute?

Toplica Spasojević: To znači – bežite građani iz dinara, privrednici niste valjda ludi da investirate, da uzimate kredite, kupujete opremu i zapošljavate nove ljude jer ćete biti kažnjeni. Na kraju pretprošle godine smo kroz kursne razlike kažnjeni 20 odsto a na kraju prošle 8,5. Naši neposredni konkurenti u okruženju imaju stabilan kurs desetak godina. Zanima me samo kako će naši tvorci moneterne, i uopše ekonomske politike, da nam objasne kako to da Makedonija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Hrvatska mogu da imaju stabilnu valutu a Srbija ne može. Mi ne možemo da održimo svoja preduzeća i obezbedimo nove poslove, a državi kroz poreze veće prihode, ako nemamo iste uslove. Neko će reći – pa nema veze, doći će stranci, kupiće vaša preduzeća i nastaviti da posluju na mnogo bolji način. To je samo delimično tačno, iz dva razloga. Prvo, što su sedišta tih firmi u inostranstvu i oni tamo plaćaju korporativni porez i kroz transfere cena prebacuju dobit u svoja matična preduzeća. Drugo, ti stranci će koristiti pogone u Srbiji kao rezervne kada je konjuktura na tržištu, kada nije zatvoriće ih, tako da će ova zemlja biti marginalizovana. Umesto da bude lider na Balkanu, biće jedna mala alternativna mogućnost za proizvodnju velikih multinacionalnih kompanija.

Bif: Kakva su predviđanja daljeg kretanja kursa?

Ismail Musabegović: Guverner je, onoliko koliko je mogao, održao relativno stabilan kurs. Nema dovoljno koordinacije između monetarne i fiskalne vlasti a to se odražava, između ostalog, i na kurs. To je komplikovana veličina, pogotovu što imamo kvazi konvertibilni dinar. Prava konvertibilnost bi podrazumevala da oni koji izvoze robu naplaćuju to u dinarima u inostranstvu. Mi imamo unutrašnju konvertibilnost koja je dosta teško odredljiva sa aspekta kursa. Na kurs utiču mnoge stvari, uključujući novčane mase, odnose deviza, rezervi i bilansne pozicije i još dosta toga, tako da je on samo ogledalo onoga što se dešava u ekonomiji. Pošto smo relativno malo tržište i imamo i probleme koji su nastali zbog svetske ekonomske krize, ali i još veće i teže koji su nastali pre krize, kurs je dosta teško u ovom momentu određivati. Smatram da je prošle godine kretanje kursa trebalo da bude između 95 i 100 dinara, ove godine će biti između 95 i 105 dinara, u zavisnosti od mnogih faktora. Jedan od najbitnijih faktora koji je kratkoročne prirode je Bečki sporazum.

Bif: Šta posle Bečkog sporazuma, ukoliko bi posle marta banke sa stranim kapitalom počele da naplaćuju dospele kredite i vraćaju kreditne linije iz inostranstva?

I. Musabegović: Tu treba ozbiljnu politiku da vode svi, pre svega država. Nije to posao samo ministra finansija i guvernera već kompletne Vlade koja treba da pokuša da taj sporazum održi i u 2010. godini. U protivnom, sledio bi veliki udar na devizne rezerve, tako da bi to automatski oslabilo dinar. Imam utisak da u ovakvoj ekonomskoj situaciji nisu izdefinisani ciljevi i politika države. Ona mora da ima tri osnovna cilja, a prvi je povećanje zaposlenosti. Država treba da usmeri sve svoje snage da održi ovaj nivo zaposlenosti i da povećava zaposlenost, a ne da desetak hiljada ljudi mesečno ostaje bez posla. Drugi cilj treba da bude stabilnost dinara. Ako dinar počne da „šeta“ to nije dobro za poslovno okruženje. Treće i veoma važno – kako će se pokriti budžetski deficit. Ukoliko se napravi pravilna strategija za postizanje ovih ciljeva, to bi dovelo do stabilnosti poslovanja, naših plata i eventualno nekakvog napretka u ovako teškom vremenu.

Bif: Da li bi za privredu bio suviše veliki teret da odmah mora da vrati sve dospele obaveze i da li bi na domaćem tržištu mogli da se obezbede krediti za njihovo refinansiranje?

T. Spasojević: Ne, zato što privreda ima velikog konkurenta kod dobijanja bankarskih kredita a to je država. Najviše slobodnih potencijala za investiranje je apsorbovala država zbog toga što se ponašala nerazumno u proteklom periodu i svoju potrošnju dovela do apsurda. Krize su loše ali ponekad mogu da budu i dobre, da se iščiste neke stvari. Sada se vide veliki strukturni problemi za koje smo i pre znali da postoje. Ali sada su se te stvari ogolile i mislim da je pravo vreme da naši politički lideri naprave novu ekonomsku strategiju jer mi to do sada nismo uradili. Devedesete godine smo potrošili u sankcijama, ratovima i traženju identiteta. Prva dekada novog milenijuma je utrošena u tranziciji koja nije spremila privredu za izazove koji je očekuju.

Bif: Na koja ključna pitanja srpske privrede nema odgovora?

T. Spasojević: Privredi su potrebni dugoročni stabilni izvori kapitala, povoljne kamate i stabilan kurs. Ovu krizu treba iskoristiti za potpuno restruktuiranje privrede. Srbiji predstoji velika reindustrijalizacija. Bez nove industrijalizacije mi smo izbrisani sa mape izvoznika i održivog razvoja. Učešće našeg izvoza u BDP-u je 28 odsto i ako ne dođemo do magične brojke od pedeset odsto, mi nemamo održivu ekonomiju na dugi rok. Za to su privredi potrebni povoljni krediti i mislim da treba već jednom da prestane ta fama o zaduženoj privredi. Sve svetske privrede su zadužene. I nema laissez faire stanja i u ovakvoj krizi mora da dođe do intervencije države.

I. Musabegović: Suština strategije treba da se bazira na malim i srednjim preduzećima. Ne može država da bude najveći poslodavac i to je prvo i osnovno. Privatizacija nije dala rezultate koji su se od nje očekivali. Teorijski model je bio dobar, međutim većina kupaca, najbogatiji ili oni koji su bili blizu nekih izvora sredstava, nije kupila preduzeća da bi nastavila proizvodnju. Preduzeća su u najvećem broju slučajeva kupljena da bi se preprodala. Kriza je razgolitila njihove namere. Posledica takve privatizacije su protesti koje vidimo na ulicama a oni mogu biti i masovniji. Posao gube i državni službenici što smanjuje troškove budžeta. Ali s druge strane imate masu nezaposlenih koji idu na teret budžeta. Najlakše je otpustiti ljude, nešto ste uštedeli na prvi pogled a u suštini ste napravili mnogo veći trošak.

Bif: Koje mere bi trebalo da preduzmu Narodna banka i Vlada da bi privredi bilo bolje?

T. Spasojević: Treba ojačati fondove, pre svega Fond za razvoj i stimulisati bankarski sektor za davanje kredita. Hrvatski političari su najavili da će ubrizgati novih milijardu ipo evra u privredu. Druge vlade su upumpale preko deset hiljada milijardi dolara u svoje ekonomije. A mi u Srbiji smo bili u minusu u odnosu na prethodnu godinu zato što je preko trezorskih zapisa povučen deo sredstava iz privrede. Znači, nama predstoji ozbiljni i veliki pomak ka industrijalizaciji i novoj strategiji koja sigurno treba da bude bazirana na stabilnom i predvidivom kursu.

I. Musabegović: Narodna banka, pošto inflacija nije barem trenutno najgori scenario, mora da smanjuje referentnu kamatnu stopu. Ona je u decembru pala na 9,5 odsto a ja smatram da treba da bude 7 odsto. To će rešiti problem da banke više ne kupuju hartije od vrednosti koje izdaje Trezor ili NB, nego da taj novac usmeravaju privredi po nekim realnijim cenama. Tako se privreda oporavlja. Drugi problem je deo inflacije koji prouzrokuje država preko kontrolisanih cena. Veoma su bitne poluge koje povlače Narodna banka i Ministarstvo finansija. Ako se oni usklade, mi ćemo imati relativno mirnu godinu, sa aspekta nekih velikih udara i moći ćemo da radimo – ako imamo strategiju šta treba raditi.

Gordana Milojković

broj 63, februar 2010.