2010

Vlada Srbije, držeći se pravila svetog trojstva liberalne ekonomije, organizovala je sastanak političke vlasti, poslodavaca i sindikata ne bi li dospela do kriznog programa ravnoteže odnosa glavnih aktera. U principu nije to loša inicijativa. Simbolika održavanja skupa 14. aprila na terenu zaposlenih (Dom sindikata) trebalo je da pokaže blagonaklonost vlade i poslodavaca. Ni to nije loše. Glavne tačke rasprave: smanjenje poreskih opterećenja na zarade i davanje preduzetnicima na upravu loša preduzeća, takođe nije loš potez – u principu. Šta će od svega ispasti – videćemo.

Nezadovoljnih ima – sindikat Nezavisnost i Asocijacija malih i srednjih preduzeća. Prvi su pozvani, ali izostali sa skupa, a drugi, iako okupljaju 67,2 odsto ukupnog broja zaposlenih, nisu ni pozvani. To već unosi sumnju u časne namere političkih i ekonomskih moćnika. No uspe li namera da se smanje tenzije, izbegne otpuštanje radnika i stimuliše privredni rast biće to korisno po čitavu zajednicu.

Rez po rez – porez

Obećano smanjenje poreskih opterećenja na zarade, iako ograničeno i uslovljeno, odudara od veoma konzistentne dosadašnje haračke politike srpske države. Osnovna je stvar da država, nemilosrdna prema obveznicima, nema dovoljno novaca ni da obezbedi svoje funkcionisanje. Dokaz je da uprkos nerealno optimistički planiranih prihoda budžeta predviđa deficit u ovoj godini od 107 milijardi dinara. Da bi se pokazala milosrdnom prema nekome (zaposlenima u ovom sticaju) mora biti nemilosrdna prema nekom drugome, da bi nakrmila te pare. Pre svega, mora biti nemilosrdna prema sebi – smanjiti sopstvene troškove. Iako je na to nagone svi od javnog mnenja – koje je ne brine previše, do MMF – koji je brine, ali pokušava svim mogućim metodama da ga dovede u zabludu, malo je verovatnoće da će imati snage da nešto zaista uradi na smanjenju poreza.

Podaci Svetske banke o odnosu poreza prema BDP govore da je Srbija negde oko sredine na svetskoj listi sa 34,1 odsto. Privlači pažnju da javna potrošnja kod nas iznosi 45 odsto BDP. Nešto tu ne štima. Uprkos relativno niskoj stopi poreza, International Finacial Corporation rangira Srbiju, zbog lošeg poreskog sistema, neefikasnosti naplate, proizvoljnosti poreskih organa rangira Srbiju na 136. mesto od moguća 183. Protivno medijskoj halabuci Amerika nije među zemljama sa najmanjim porezima (28,2 odsto) već su to najsiromašnije zemlje Ekvatorijalna Gvineja (1,7 odsto), Bahrein (2,4), Čad (4,2), Burma (4,9), Angola (5,7) dok su najveća opterećenja u Danskoj (50), Švedskoj (49,7), Belgiji (46,8), Austriji (43,4 odsto). Pritom je u zemljama sa najvišim stopama oporezivanja ponajmanja povika na poreze. Zašto? Pokušaću to da objasnim anegdotom. Negde početkom osamdesetih godina intervjuisao sam Mihajla Milojevića, direktora, tada uspešne industrije alatnih mašina „Lola Ribar“, i postavio mu pomodno pitanje: Da li je naša država skupa? Odgovorio mi je da tu, svesno pogrešno postavljenu tezu, zastupaju uglavnom neuspešni privrednici, jer je suština problema šta građani i privreda dobijaju kao protivvrednost za porez koji plaćaju. Tako da jeftina država može biti vrlo skupa i obratno.

Od Marka Aurelija (druga polovina drugog veka) koji je poreze definisao kao cenu civilizacije, dakle morao i on da ubeđuje svoje savremenike o potrebi poreza, neprekidno traje borba protiv njih. Američki predsednik Ronald Regan, populistički je skresao poreze i zahvaljujući tome dobio i drugi mandat, ali je za sobom ostavio do najveći državni dug u istoriji SAD do tada. Platili su ga građani naknadno, povećanjem poreza pod Bilom Klintonom, koga bilans njegovih mandata uvršćuje među najbolje američke predsednike. Niko normalan ne uživa da daje pare državi, međutim, kad već plaća treba od nje da traži uslugu koja opravdava date pare. Ako je potrebno naravoučenije, onda je na građanima Srbije da od svoje države traže racionalno funkcionisanje i konkurentnost, a MMF će je i onako terati da smanjuje svoje troškove kako bi bila solventan dužnik.

Narod je u redu, ne valja elita

Mi smo siromašna i organizaciono razorena zemlja. Mnogo veće i trajnije štete od bombardovanja NATO nanela je zemlji decenija kombinovane političke diktature i organizacionog rasula. Državna administracija je postala najvećim delom besmislica u sistemu gde su pojedinci vladali kako su hteli. Primera radi, Narodna banka je za potrebe režima i rata štampala novac do rekordne svetske inflacije, policija je jurila političke protivnike, a lopovi i razbojnici su se bavili „akumulacijom kapitala“, carina je data u ruke Mihalja Kertesa da zgrće pare režimu i pojedincima bez ikakve kontrole… Došlo je do preloma i Srbija je stekla vladu kvalifikovanih osoba kakvu dugo neće imati. Ubijen je predsednik da se ne bi krenulo putem stvaranja evropski kompatibilne države. Kasnije vlade, pa i sadašnja, uslovljene su političkim balansiranjem sa najgorim tendencijama u društvu. Za ovogodišnji budžet, na primer, ministarka finansija kaže da bi sasvim drugačije izgledao da vlada nije koaliciona, te da ne mora da vodi računa i o žestokim populističkim pritiscima opozicije. Pritisak ratnih bogataša i novopečenih tajkuna dodatno steže konopac na rukama operativaca. Njihov slalom između zahteva samo sve više ruši poverenje u vladu i državu. Taj akumulirani račun se plaća.

Kad sam rekao da smo siromašna zemlja mislio sam prevashodno na ono što ekonomista i broker, Dragan Kuljača, u svojoj antropološkoj analizi Srbije navodi. Citiram prema rukopisu knjige: „Moguće je preokrenuti tok događaja i preobraziti neku zemlju… Tu je delotvoran Kantov vaspitni princip: organizovati, disciplinovati, civilizovati, moralizovati, kultivisati, a za sve to potrebni su kvalitetni ljudi, dobre institucije i organizacija. Kad na vrhu postoji kvalitet i kritična masa pameti i poštenja, po sistemu spojenih sudova i ugledanja, vrlina se prenosi na sve slojeve društva. Vrlina, kao i porok, može biti zarazna, kako kaže Emerson, nekada je vrlina samo jednog čoveka u stanju da podstakne i preobrazi ostale. Sredinom devedesetih godina japanski stručnjak za Istočnu Evropu Masajuki Ivata (Masayuki Iwata) posetio je Srbiju i zaključio: Srpski narod ima čvrstinu i radni duh, potencijal za razvoj, napredak i učenje, ali politička elita, duhovne vođe i intelektualci ne umeju da taj potencijal probude, usmere i iskoriste u produktivnom i efikasnom smislu“.

Najnoviji od produkata koji sadašnja generacija upravljača Srbijom podnosi MMF-u je „Plan za ekonomsku stabilizaciju Srbije“. Ključne tačke tog programa su uštede u javnom sektoru od 89 milijardi dinara i dodatni prihodi, povećanjem i uvođenjem novih poreza od 16 milijardi dinara, uz napomenu da se odustaje od solidarnog poreza na zarade u iznosu od 6 odsto, koji je predložio MMF. Uprkos tvrdnji ministarke finansija da je ovogodišnji budžet razvojni, ni u njemu ni u ovim dodatnim obećanjima MMF-u koja će ga prekrajati, nema pravih razvojnih elemenata već samo krpež. Kakav je razvoj moguć ako se u budžetu od 797 milijardi dinara rashoda, za investicije predviđa 26 milijardi i to iz budžeta 15, a iz Evropske unije 10 milijardi. Dakle dve petine planiramo drugima da ulože u naš razvoj. Pritom u rizike koji mogu da ugroze realizaciju budžeta ministarka finansija ubraja: trajanje recesije, cene na svetskom tržištu (nafta), rast kamatnih stopa, ali i političku nestabilnost u zemlji, odsustvo podrške reformama, inflaciju, promenu kursa i rizik smanjenja priliva stranog kapitala kao i mogućnosti zaduživanja. To kad se sabere sve lepe reči čini kao kulise Potemkinovog sela. Da se nije odustalo od uvođenja solidarnog poreza na zarade politička nestabilnost i protesti verovatno bi zasenili sve ostale rizike.

Država kreira nelikvidnost

Po malo je neočekivano to odustajanje. Najlakše je i najsigurnije oporezovati plate, tu nema utaje, jer se porez naplati pre isplate plata, a mali procenat povećanja donosi velike pare u državnu kasu. Razlog može biti dvojak: ili su političari naprasno postali humani, ili je već dogorelo do nokata pa procenjuju da lako mogu odleteti ako preteraju. Ukupno poresko opterećenje u Srbiji je u podnošljivim okvirima, međutim nepodnošljivi su porezi i doprinosi koje preduzeća plaćaju. Reč je o malim i srednjim preduzećima koja čine čak 99,8 odsto svih preduzeća, zapošljavaju 67,2 odsto radne snage i ostvaruju 58,7 odsto ukupnog profita. Među ovima nisu bogataši, oni koji su ravnopravni samo na papiru, jer imaju lakši pristup do kredita, manje su kontrolisani, drže pod svoje političare i dele deo vlasti sa njima. Malo ih je ali su moćni i uticajni. Mali jedva preživljavaju i da po malo ne izvrdavaju propise ne bi ni opstali. Ako pomislite da im vlasti zato gledaju kroz prste grdno se varate – velikima se gleda kroz prste, a male jednostavno ne uspevaju da stignu sve da oderu – mnogo ih je. Oni se pak snalaze angažujući spoljne saradnike preko studentske zadruge, naduvavajući troškove reprezentacije i putovanja, izvlače novac preko autorskih agencija koje vode umetnici oslobođeni poreza do 30.000 evra, nabavljaju opremu (kompjutere) zaposlenima preko preduzeća i uglavnom sitnim muvanjem, koliko da se preživi. Budući da je porez na masu plata 63 odsto, to znači (računovodstveno) da svaki zaposleni radi do pred kraj prve dekade avgusta za državu, a tek od tada za sebe.

Siromašna zemlja ima razlog više da juri one koji ne prijavljuju i ne plaćaju porez, jer se njihov neplaćeni deo preliva u sve veće namete na one koji su pošteni ili ne uspevaju da utaje. Od 2003. godine sve intenzivnije raste količina utajenog poreza i računa se da je akumulirana suma 850 miliona evra. Sem toga naplata poreskih prihoda neprekidno pada. U 2008. godini bili su za 53,9 a prošle godine za 61 milijardu dinara manji od planiranih. Planirani prihodi od poreza i akciza i ove godine su „avangardni“. Ljudi koji ih planiraju nisu neznalice. Jednostavno na osnovu tako planiranih budžetskih prihoda planiraju se i rashodi. Na primer, sume za pojedina ministarstva. Tako je njima u startu omogućeno da troše više nego što bi „domaćinski“ bilo moguće. Još nije bilo da rashodi budu manji od planiranih. Posle sledi rebalans i svađe, ali je dotle već kasno. Naše rasipništvo ima dugu tradiciju. Izvesni Lj. St. Kosijer u časopisu „Bankarstvo“ iz 1932. godine piše: „Srpski vladari, od cara Dušana pa na dalje, nikada nisu štedeli…“

Sećate li se još nekoga, sem vlasnika „Kurira“, ko je ozbiljno odgovarao zbog neplaćanja poreza? A od hvatanja utajivača svaka država pravi halabuku, kako bi zastrašila druge i napravi reklamu sebi. Od pomenute 2003. godine poreski organi su podneli 9.271 prijavu, od njih je 2.931 postala pravosnažna, 206 se prvostepeno završilo kaznom zatvora. Računa se da kod nas ima preko 3.000 plovnih objekata preko 15 metara dužine, koji se tretiraju kao jahte, a regularno prijavljenih ima samo 3. Privatnih aviona i helikoptera ima 10. Na tu vrstu luksuza biće povećan porez za 40 odsto, međutim, valja ih prvo evidentirati. Prihodi od povećanog poreza neće biti preveliki, nisu to ni na Kapriju, ali su polazna tačka za kontrolu ostalih prihoda vlasnika i najčešće otkrivanje mnogo većih utaja. Nije reč o osveti bogatima, nego o državi koja mora da pokaže kako je efikasna i tako obezbedi sebi autoritet. Zbog potpuno nepojamnih propisa poreska služba nema prava, pod pretnjom kazne od 100 do 300 hiljada dinara, da pokrene postupan naplate ukoliko je firma u privatizaciji, stečaju, reorganizaciji ili likvidaciji. Najveći deo izgubljenih poreskih prihoda potiče otuda.

Linijom manjeg otpora država umesto da obezbedi bespogovornu naplatu poreza (nije džaba u Americi utaja poreza krivično kodifikovana na najvišem mestu) ova naša uglavnom pribegava onome što joj je najlakše: povećanju PDV i poreza na plate. Dakle, nasilju na one koji nisu u stanju da joj umaknu ili da je korumpiraju. Što se obećanog smanjenja broja zaposlenih tiče interesantna je studija koju je radio Univerzitet u Nišu i koja pokazuje da je u državnoj administraciji Srbije zaposleno 3,3 puta više (30.624 prema 9.086) činovnika nego u Austriji (8,1 milion stanovnika, prema 7,4 u Srbiji) te da se u Srbiji elektronski može obaviti 27, a u Austriji skoro 100 odsto administrativnih poslova. To su činjenice koje opravdavaju potrebu smanjenja, modernizacije i koncentracije službi, međutim jako ružno, nekako osvetnički deluje, licitiranje broja onih koje treba otpustiti: 1.800 + 800, pa 3.000, pa 8.500, pa 10.000… kao da neko sadistički uživa u tome što će ljude isterati na ulicu i svrstati ih u socijalne slučajeve, koji padaju državi na teret. Mnogi od njih ni danas nisu u zavidnoj situaciji. Čista plata službenika poreske uprave sa 30 godina radnog staža iznosi 22.000 dinara. Takav službenik je idealno pozicioniran da ga se korumpira.

Jedna jermenska poslovica kaže da je nemoguće opljačkati gologa. Mi još nismo goli pa prostora još ima, međutim, nismo ni daleko. Evo nekoliko naslova iz novina: Građevinska industrija na kolenima, Tiho umiranje metalske industrije, Otkaz za 30.000 tekstilaca, Propast novopazarske privrede… dakle odumiru grane i teritorije, a ne samo pojedina preduzeća. Najgore je što ni država nije u osetno boljem stanju. Prošle godine dugovala je privredi 1,4 milijarde evra, a to je danas 140 milijardi dinara, odnosno sakriven još jedan budžetski deficit i to veći od onog javnog za 33 milijarde. Posledica toga je čitav lanac međusobnih neplaćanja. Kad država ne plaća što bi plaćali drugi. Oko 60.000 preduzeća je u blokadi. Sve to koči privrednu delatnost, smanjuje dohodak i poreze koji slede, pa tako zatvara krug bezizlaznosti. Ukratko, na vidiku nema ni sopstvenog ni uvoznog optimizma. Šef kancelarije Svetske banke Sajmon Grej, nam je stavio do znanja da je za Srbiju „vreme rasta na stranim investicijama – prošlo“. Direktne strane investicije 2006. godine su iznosile 3,4 milijarde evra, 2007. 1,82, pa 2008. 1,81 i prošle godine prema prethodnim podacima samo 745,5 miliona evra.

Zaključak je najbolje da izvede svako za sebe. Ja, na primer, procenjujem da je dobro ako ne bude gore nego što jeste, za bolje nema osnova. Oni koji su nam nekada pomagali pomažu sada samima sebi. A i kada bi hteli, dovoljno je da pogledaju neki TV prenos iz naše Skupštine pa, i ne razumevajući šta se tamo kaže, shvate gde bacaju pare. Onaj citirani profesor Ivata smatra da naš glavni problem predstavljaju politička elita, duhovne vođe i intelektualci, a njima nema ko da otkaz kao neproduktivnom višku, sem građana Srbije.

Srbija na Zapadu 5: Beograd je svet, a Srbija?

Srbija na Zapadu 3: Čovek je naše naveće – siromaštvo

Milutin Mitrović
broj 66, maj 2010.

Uz poklike desetina hiljada građana Kosova, 25. aprila je počela izgradnja autoputa Vrbnica – Merdare koja povezuje Kosovo sa Albanijom i Srbijom. Autoputom će se sa Kosova do Drača umesto za šest, stizati za dva sata. Građanima Srbije, spakovanim za Jadran preostaje samo da se dokopaju Merdara, pretkomore srca Srbije. Srbija drumske koridore usmerava ka Bugarskoj i Makedoniji. Kao u vreme Rimskog carstva – tragovima Via militaris, odnosno Via diagonalis.

Osim Kosova i Crna Gora ide svojim putem od Srbije. Među deonicama crnogorskog autoputa koji počinje u Baru, ona do granice sa Srbijom rangirana je kao najmanje važna – gradnja počinje najranije 2015.

Srbija je, poput Kiklopa Polifema ostala bez oka u glavi, a Gračanicu, Srbima naseljenu kosovsku opštinu vlada Albanije je finansirala sa 400.000 evra. U opštinskom manastiru dominira freska Strašnog suda. U medicinskim hronikama Srbija beleži da uspešno transplantira vitalne organe – srce i oko.

Istog dana, 13. aprila, kada je je obznanila da je ispunila upitnik sa više od 2.200 pitanja, neophodan za predvorje EU, Albanija je galantno ukinula vize državljanima Srbije. Albanija je jedina zemlja regiona koja je sa Srbijom održavala vizni režim, iako on poslednjih godina nije važio u letnjim mesecima. Vize Srbije za albanske državljane ostaju.

Srbija će u najboljem slučaju početi da popunjava upitnik za EU u septembru. U njemu su dva pitanja bez odgovora: koliko je kilometara Srbija dugačka i koliko ima stanovnika.

Albanija se za EU kandidovala pre godinu dana. Srbija se zariče da će to učiniti najranije 14 meseci posle Albanije. Albanija je od kraja Drugog svetskog rata do 1948. bila jugoslovenski satelit.

Nadmoćnost Albanije je i u tome što je članica STO, NATO, Organizacije islamske konferencije i jedna od osnivača Unije Mediterana. Kad je ušla u NATO, Albanija je razoružala broj vojnika sa 65.000 na 14.500.

Albanija, nekoć zemlja strogo planske privrede, je lane imala najpoželjniji rast u Evropi; inostrane investicije su te godine povećane za 59 odsto. Albanija jedina u Evropi ima paušalnu poresku stopu od deset odsto. Da bi se započeo biznis u Albaniji potrebno je pet, a u zemljama OECD–a u proseku 13 dana.

Inflacija je 2,1 odsto godišnje, u Srbiji je pet puta veća, a doznake albanskih rodoljuba, uglavnom iz Grčke i Italije, čine 15 odsto GDP koji je 6.200 dolara i sličan je GDP-u Srbije. Srbija više ne pominje koliko deviza žanje od Srba u rasejanju.

Iako više od polovina zaposlenih Albanaca radi u poljoprivredi, oni proizvode 20 odsto GDP-a. Albanija je bila najsiromašnija evropska zemlja, ali se GDP više nego udvostručio za za poslednjih deset godina. Danas četvrtina Albanaca obitava ispod linije siromaštva. U Srbiji ih je upola manje zahvaljujući i tekovinama “socijalizma sa ljudskim likom”, nasuprot diktaturi gotovo milion bunkera u Albaniji.

Albanija izvozi za 1,2, a uvozi u vrednosti od 3,6 milijardi dolara. Inostrani dug je 1,5, a rezerve deviza i zlata 1,7 milijardi dolara.

Albanci su veoma mlada populacija – prosečno imaju 28,9 godina. U Srbiji, prosek je 40,4 godine. Samo 1,4 odsto stanovništva u Albaniji nisu etnički Albanci. Među njima ima i Jugoslovena. Petina stanovnika su pravoslavci, a deset odsto rimokatolici. Ni kao republika ni kao kraljevina Albanija nije imala državnu religiju, a posle Drugog svetskog rata je zvanično proglašena prvom ateističkom zemljom na svetu.

Do vremena komunizma pismeno je bilo 15 odsto stanovništva Albanije. Danas je nepismeno jedan odsto, a u Srbiji 3,6 odsto stanovništva.

Vladaoci upravljaju narodima, a interesi upravljaju vladaocima, izreka je iz 1638. pa je Albanija 2008. direktno uložila u Crnu Goru milion, a godinu dana ranije manje od 200.000 evra. Srbija je za četiri godine investirala oko 200 miliona evra u suverenu, bratsku Crnu Goru. U Crnoj Gori 32 odsto stanovništva čine Srbi, a 5,03 odsto Albanci.

Ni dvoglavi orao kao simbol nacionalne posebnosti, nije zajednički imenitelj Albanije, Crne Gore i Srbije. Dvoglavi orao sleteo je i na znamenja Republike Srpske, Jermenije, Austro-Ugarske, Vizantijskog carstva, Svetog rimskog carstva, Seldžučkog carstva, obeležje je masonerije, Kurana…

U Otomanskom carstvu Albance i Srbe su različito klasirali. Prve su nazvali “arnauti” što na turskom znači “tvrdoglavi” jer im pet vekova nije dojadilo da se bune. “Raja” je ekumenski princip na način Porte – istovrsnost pravoslavaca i katolika.

U Drugom svetskom ratu, za razliku od Srbije, Albanija je oslobođena bez sovjetske pomoći. Albanija je jedina evropska zemalja u kojoj je na kraju holokausta živelo više Jevreja nego pre rata.

“Izvršen je pokušaj ubistva s predumišljajem nad celom jednom nacijom”, opominjao je Dimitrije Tucović 1914. godine u spisu “Srbija i Albanija” (u originalu “Srbija i Arbanija”). Tucović je pred pogibiju u Prvom svetskom ratu pisao o zločinima nad Albancima tokom balkanskih ratova kada je Srbija okupirala Albaniju.

Srbija “nije ušla u Arbaniju kao brat”, a srpska vlada je proglasila albansko stanovništo “za ljudski odrod prema kome vredi samo upotreba grube sile… Arbanaska sela, iz kojih su muški blagovremeno izbegli, behu pretvorena u zgarišta. To behu u isto vreme varvarski krematorijumi u kojima je sagorelo stotinama živih žena i dece”. Tako je jedan od osnivača Srpske socijaldemokratske partije opisao agresiju na zemlju koja je proglasila nezavisnost.

Tri godine kasnije, u Prvom svetskom ratu oko 54.000 srpskih vojnika spasilo se povlačenjem preko suverene Albanije na Jadransko more. Odstupnicu su Srbima čuvali Albanci. Tako je u prošlom veku skončala srpska kraljevska želja za “lukama na toplim morima”.

Vrhovni komandant napadačke vojske bio je Petar I zapamćen na pogrešnoj strani istorije kao “Oslobodilac”. Drugi vrhovni komandant Petar I dokopao se mora. Ugradio se u istoriju kao “Veliki”, iako je zaposeo Baltik koji je ledeno more.

Tamara Kaliterna
broj 66, maj 2010.