фебруар 2011

Postoji jedan italijanski šoumen, Enriko Bertolini, nije baš od najizvikanijih, gaji pomalo engleski, smiren humor, bez kreveljenja. E pa on gotovo uvek počinje rečenicom: „Video sam nešto što nikada nisam…“ E, pa ja bih da parafraziram to: Video sam, u nedelju 13. februara neposredno, na TV i internetu, nešto što zaista nikada ranije nisam video.

Tog dana je u 253 italijanska grada i varoši i 50 gradova u svetu na ulice i trgove izašlo preko milion žena da bi protestvovale. Izašle su zajedno sa svojim mladićima, muževima, voljenim partnerima, prijateljima, rodbinom… da bi pokušale da povrate dostojanstvo svoje i cele Italije. Bila je to opet ona Italija koju svi nosimo u srcu: razdragana, duhovita, lepa i kad nije lepa, mlada i stara, nenasilna, ali odlučna… Italija koja je izgovorila „Basta!“ (Dosta). I izvrgli ruglu i podsmehu svog Ex Cavaliera. Protesti su se održavali pod zajedničkom odrednicom: „Se non ora, quando?“ – Ako ne sada, kad? Jedna od organizatorki na prepunoj Piazza del Popolo u Rimu izviknula je: Ima nas milion! Ne znam koliko ih je zaista bilo, ali kada se zbroje svi oni gradovi u Italiji i svetu, biće da ih je ukupno bilo ne samo jedan milion.

Namerno sam pratio vesti o tom događaju na Silviovoj „Rete 4“, koju vodi i direktoruje njegov najodaniji novinar, ali i optuženi da mu je podvodio maloletnice, Emilio Fede. Iako je protest žena medijski događaj bez presedana ne samo u tom danu, Fede otvara storijom o navali imigranata iz Severne Afrike. Sledi vest o Berluskonijevom sastanku sa njegovim timom. Kao treća je neka vrsta „pampura“ da se zapuši termin, o susretu Berluskonija sa predsednikom države (staro dva dana), onda opet o imigrantima, ali sada gde su smešteni. Peta je storija o osnivačkom kongresu političke partije FLI (Budućnost i sloboda Italije) disidenta Finija, uz tekst o njegovom izdajstvu Silvia B. i „prelasku fašiste u komunistički blok“. Uzgred, nema deset dana od kako je Silvio B. primio u svoju koaliciju zaista fašističku partiju „Destra“ (Desnica) koja po Rimu, gde su pre par dana izgorela četiri romska deteta, ispisuje grafite sledećeg sadržaja: „Zingari -4“ (Cigani minus 4) i potpisuje kukastim krstom. I konačno kao šesta i poslednja vest da su žene u Italiji izašle na ulice (nepuna 2 minuta) da iskažu svoj ponos, da protestvuju protiv sudija koji nedovoljno štite njihova zakonska prava na radnom mestu i da kažu „NE“ levici koja na takvim skupovima učestvuje! Laž. Inače emisiju je Fede završio pitanjem koje me je podsetilo na agitpropovce: „Zašto baš dan uoči sutrašnje sudbonosne sednice parlamenta da to urade?“ Gad, da je bar malo u stanju da čuje i druge, sem svoga gazde i sebe, video bi da je geslo manifestacije (ja sam ga uzeo za naslov) upravo takvima namenjeno. Manifestacija je zamišljena kao opšti, a ne „svrstani“ politički protest, o sudijama ni slova, a kako slike pokazuju poruka je da Silviu B. nedostaju zatvorske rešetke. Najčešća parola bila je „Basta!“ (Dosta). I nedvosmisleno upućena njemu.

Zbog takvih kao Fede se neki put gadim „kolega“ iz profesije kojoj pripadam i emotivno.

Kus-kus

Pravio sam malo reda u mojoj dokumentaciji pa naleto na hrpicu beleški koje nisam iskoristio do sada pišući o Silviu B. a tiču se njega i zemlje „koja ga je iznedrila“. Ne bih nasilno da od toga pravim priču. Međutim, otkrio sam da baš te haotične beleške, od kojih ipak prepisujem samo neke, vode ka neminovnom zaključku kojim završavam tekst. Molim za malo strpljenja.

O ženama

„Italijanske žene, mlade i manje mlade, podložne su opsesiji sopstvenim telom, pokušavaju da od njega naprave instrument ne samo sreću, nego, ako je moguće, za zaradu i uspeh. Izložene kao roba. Obnažene, žene na prodaju. Ponuda najboljem kupcu… Jesu li baš sve na prodaju?… Muškarci – Premijer, pak, sam na TV tvrdi da ’Ko tuca dobro, upravlja zemljom dobro’. Ponižavajuće.“

(Mirjam Mafai, novinarka)

Jureći za gledaocima javna TV kopira masovno gledane emisije sa privatne TV. Tako se pod pritiskom tražnje ruši kultura zemlje koja je kulturi čovečanstva dala mnogo… 60 odsto gledalaca TV su žene…24 odsto devojaka niti radi, niti studira… Italijanska trulež za sobom vuče i druge. Najpoznatija ličnost rumunske kulture u Evropi danas je Joana Vizan, Berluskonijeva ljubavnica. Nekada su rumunske vrednosti u Evropu donosili Tristan Cara, Brankusi, Jonesko“

Lorela Zenardo, autorka knjige „Žensko telo“

Karavađo je zapisao da je u 16. veku u Rimu svaka deseta žena bila prostitutka. Postoje podaci da je u isto vreme u Veneciji, koja je tada imala 200.000 stanovnika, bilo je 24.000 prostitutki.

(Paspartu, TV emisija o umetnosti RAI 5)

Roko Sifrid, italijanski porno pastuv: „Berluskoni je jedini ko može da mi pomuti slavu“.

(La Repubblica, najtiražniji dnevnik)

HSDD – Hyperactiv Sexual Desire Disorder, 1994. godine registrovan kao psihičko oboljenje. Poznat ranije kao „satirizam“, odnosno „nimfomanija“ kod žena.

(Diagnostic and Statistical Manual – Mental Disorders)

Zona sumraka

Tokom prošle godine Silvio B. je pored ostaloga izjavio: „Nemam čega da se stidim. Slobodno tržište, sloboda razmene. Koriste one mene, koristim i ja njih. Danas je sve ponuda i potražnja“.

Gedini, upravnik ergele Silviovih advokata: „Berluskoni je samo – finalni korisnik“ – reč je o Silviovim odnosima sa prostitutkom Patricijom D’Adario.

„Ovo je iz osnova korumpirana zemlja. Što je vlast niža to je cena manja“

(Korado Karnevali, tužilac iz Monce)

Vera i moral: Na dan 24. januara 2011. ispitivanje javnog mnenja ukazuje da bi 30,1 odsto Italijana glasalo za Berluskonija. Međutim, čak 46 odsto katolika izjavljuje da bi ga glasalo… Sačuvao sam američki podatak, kome ne mogu da odolim iako nije u direktnoj vezi sa Italijom, ali sa vernicima jeste: 75 odsto Amerikanaca izjašnjava se kao hrišćani, 10 odsto kao ateisti/agnostici. U američkim zatvorima 75 odsto zatvorenika su hrišćani, a samo 0,2 odsto ateisti/agnostici.

19. januara javno mnenje pokazuje da je 74 za a 13 odsto protiv Berluskonijevog pojavljivanja na sudu. 63 odsto onih koji su za izlazak pred sud, smatraju da bi tako definitivno dokazao svoju nevinost!

20. januara sastanak svih poslanika Berluskonijeve PDL koji su advokati, odnosno pravnici, radi utvrđivanja strategije odbrane i nastupa u javnosti.

Istoga dana ispitivanje javnog mnenja pokazuje da bi 17 odsto ispitanika glasalo Berluskonija za premijera, 14 odsto Niki Vendolu, predsednika regije Aprilia, komunistu, katolika praktikanta, deklarisanog gej sa briljantskom minđušicom u levom uvu. Svi ostali pretendenti su ispod 10 odsto.

U poređenju sa premijerom ja sam bio čedan kao ljiljan, a svašta se o meni pričalo“

(Đani De Mikelis, bivši ministar)

Mauzolej

Devedesetih godina, započeta je gradnja Silviovog mauzoleja u kompleks vile Arkore. Među prvima i jedan od retkih video ga je novinar Indro Montaneli. Ma koliko veliki novinar bio, ipak je samo prepričavao šta je video, a nikada to nije i opisao u nekom tekstu. Jedan od najčuvenijih italijanskih skulptora, Pjetro Kašela, projektovao je mauzolej inspirisan egipatskim sakralnim objektima, ali sa mnogo ezoteričkih detalja i savremenih simbola. Sarkofag je u reljefima svega onoga što je okruživalo budućeg pokojnika: hleb, voće, svežanj ključeva, mobilni telefon..! Postoji i odaja nazvana „Krug prijatelja“ u kojoj su likovi 32 osobe, među kojima Fedele Konfalonerija, direktora Silviove medijske kompanije Mediaset; Emilia Fede, direktora njegove TV 4; Marcela Del’Utria, njegovog bliskog saradnika i „ambasadora” pri mafiji i drugih od kojih Silvio B. ne bi da se razdvaja ni na onom svetu. Takvi uvek mogu zatrebati.

Odjeci

Slovensko narodno gledališče iz Ljubljane sa velikim uspehom izvodi rok operu pod naslovom „Neron“. U toj muzičkoj komediji, kako su je autori Rozman i Božič definisali, nema nikakve sumnje da je Neron zapravo Silvio B.

Policija je demonstrirala ispred Silviove vile Arkore 20. decembra, zbog toga što premijer koristi policijske patrole kao „taxi –eskort“ za svoje ljubavnice. „Teška je i neprihvatljiva privatistička upotreba države kada premijer koristi policijski aparat kao svoj privatni personal“

(Klaudio Đardulo, sekretar policijskog sindikata)

„Nema na svetu lepše i necivilizovanije zemlje nego što je Italija“

(Stendal)

Bel Paese

Za Italiju važi sinonim „Bel Paese“ (Lepa zemlja), za Italijane: „Brava gente“. Ovo drugo ne mogu da prevedem, jer na primer ono „Bravo“ podrazumeva za narod da je sposoban, dobar, uspešan, vredan, prijateljski, srdačan… i još masu lepih stvari. Opet, Bel Paese je i ime sira, negde na sredini po kvalitetu i ceni. Košta nekih 14 evra po kilogramu, a postoje i upola jeftiniji i duplo skuplji. Pa bih iz toga izvukao zaključak da ono „brava gente“ može značiti i skroman narod, jer svoje ime od milja nisu dali nekom ekskluzivitetu.

Ko bi mogao biti u pravu – Stendal ili Italijani. Ja sam na strani Italijana, iako su, to dobro znam, u pravu i on i oni. Teško da postoji zemlja na svetu u kojoj su lepota i nakaznost, ljubav i mržnja, srdačnosti i odbojnost, plemenitost i pohlepa, fašizam i socijalizam, dobrota i mafija toliko isprepletani – koliko jin i jang. Činjenica je da današnja generacija na vlasti raskalašno grabi i ruši ugled zemlje koji je stvaran 3 do 4 hiljade godina. Italijani su i pošteni. Ovu prethodnu rečenicu nikada ne bi napisao Italijan, jer upravo kane da proslave 150 godina Italije. Ne milenijume! Ono prethodno za njih bio je Rim, Renesansa i sve drugo samo ne Italija, oko čije se slave i srama sada međusobno svađaju do razlaza.

Ako zbog čega vredi Italju i Italijane voleti onda je to zato što ne lažu ni sebe ni druge o tome ko su i kakvi su. Njihova je vrednost i slava toliko velika da mogu sebi dozvoliti da ne krivotvore svoju istoriju i svoju sliku. A to može samo jedna velika nacija, koja ima pet živih Nobelaovaca, ali na žalost, i tamni interval današnjice. Kad bi u ovo kockarsko vreme postojalo klađenje na budućnost neke zemlje, ja bih sve što imam stavio samo na jednu kartu – na Italiju.

Milutin Mitrović