јун 2012

Španija, Portugal i Grčka suočavaju se sa s ‘izgubljenom generacijom’ usled nezaposlenosti mladih, dok Austrija i Nemačka uživaju u gotovo stoprocentnoj zaposlenosti.

Prvi deo 

Pre četiri meseca ‘Gardijan’ je zajedno sa još pet listova iz najvećih zemalja EU započeo istraživanje evropskih ekonomskih neprilika, a u nastojanju da se iznađe rešenje. Pitanja su išla u rasponu od  toga da li je EU uopšte potrebna, šta je EU dobro uradila, a gde je kod svojih 500 miliona stanovnika zakazala. Od tada do danas, evropska fiskalna kriza se još više produbila. Ekonomski krah ostavio je 25 miliona EU građana bez posla – cifra koja premašuje broj stanovnika većine članica Unije – skupa lakrdija na koju je protraćen talenat mnogih, a košta nas i lidera koji su očigledno zakazali. Ovom drugom po redu saradnjom ‘Evropa tima’ – Le Monda, El Paisa, La Stampe, Gazete Viborče, Zidojče Cajtunga i Gardijana – nastavlja se potraga za onim što bi Evropu vratilo na posao.

Lola Santiljana je čitavog svog radnog veka pokušavala da pomogne nezaposlenim Špancima. A sada je ova 45-godišnjakinja prešla u njihove redove. Nekada je bila službenica škole za prekvalifikaciju kadrova i socijalna radnica koja je pokrenula lokalno odeljenje samouprave u Toledu. Danas se rve sa problemima žitelja, hvatajući se u koštac sa ovdašnjom vojskom nezaposlenih koja sve više narasta. Retko kad je bila uposlenija nego ovih dana i meseci.

„Ovako nešto nismo videli nikada do sada. Za poslove se tako brzo pronađu radnici. U ovo doba godine, ponuda poslova na tržištu obično raste. Ali ne i sad. A samo u našem regionu smo prošle godine izgubili 50.000 radnih mesta.“

Uz nezaposlenost od 28% u regionu Kastilja-La Manča južno od Madrida, stopa nezaposlenosti mladih je 54%, dok je Santiljanino odeljenje već otpustilo 160 radnika.

Zaglavljena u blatu recesije, opterećena planinama privatnih dugova, bankama koje poniru u slobodnom padu, Španija je krišom posmatrana kao nova Grčka. Desna vlada Marijana Rahoja zalaže se za rezove u potrošnji, na sve načine pokušavajući kako bi zemlja uspela da opstane u evro-zoni.

Ne tako davno, Španija se činila ovaploćenjem Evrope. Od fudbala do hrane, od Bilbaoa do Barselone, oduzimajući dah svojim arhitektonskim ‘modnim krikovima’ i vozovima velikih brzina – a sada su u ovoj zemlji usahli dobar stil i samopouzdanje. Dobra vremena su prošlost.

„Živeli smo u fantazijama“, kaže Valerijano Gomez, koji je sve do početka ove godine bio španski ministar rada. „Bio je to svojevrsni apsurd. A sada se moramo suočiti sa realnošću.“

U Kastilja-La Manči, koja je pod regionalnim premijerom sa radikalne desnice, sekira je pala na obrazovanje i troškove zdravstva. To se dogodilo i sa Santiljaninim odsekom. „Prošlog juna je u našem odeljenju 80 ljudi izgubilo posao, a u decembru još njih sto. A i ja ću dobiti otkaz“, promrmljala je. „Razmišljam o odlasku u Nikaragvu.“

U Toledu se lako mogu uočiti kakve su posledice rigorozne štednje po građane Evrope. Dopola izgrađena bolnica je napuštena. Rumunski radnici migranti vraćaju se nazad kući. Tokovi migracija nakon deset godina menjaju smer, pa se neki lokalni građevinski radnici u potrazi za poslom vraćaju na Balkan. A i muškarci u svojim 30-im vraćaju se takođe natrag, u dom svojih roditelja.

„Znam da je svršeno s mojim poslom. Ili ću se prekvalifikovati ili ću se iseliti“, reči su Hesusa Feliksa. Ima 33 godine i po struci je građevinski inženjer. „Ovde je sve prestalo. Ne postoji ništa. Imao sam svoju kuću, pod hipotekom, ali nju mi je oduzela banka. Preselio sam se u kuću svoje majke“.

Nevolje građana Toleda samo su deo tragedije koja pogađa Španiju – tragedije u kojoj će svako mlađi od 25 godina verovatnije biti bez posla negoli u njemu.

Isto se može reći za Grčku, koja je u ropcu usled najvećih društvenih previranja otkad je demokratije u toj zemlji. Portugal je u sličnom ponižavajućem položaju. I u Irskoj je stopa nezaposlenosti 15%, a više nego dvostruko kad su u pitanju mladi. Podaci od prošle sedmice pokazuju kako je broj mladih Iraca od 19 do 24 godine koji se vraćaju u roditeljski dom povećan za 7 posto.

Sa više od 25 miliona ljudi bez posla u EU, i stopom nezaposlenosti u evrozoni koja je porasla na 11 posto, očigledno je da Evropa ne radi. Ili barem njen veliki deo.

Za tri godine evro-krize, opšta slika nezaposlenosti pokazuje, zapravo, jednu akutnu neravnotežu, kao i gotovo svi ključni društveni i ekonomski pokazatelji: od troškova zaduživanja po tekućim računima, preko nivoa dugovanja i nivoa deficita sve do jediničnih troškova rada (Unit labour costs, ULC – jedinični troškovi rada kojima se meri prosečna cena rada po jedinici proizvoda, a proračunatih kao odnos ukupnih troškova rada na stvarnom izlazu tj outputu).

I dok Španija kuburi zbog najveće stope nezaposlenosti u EU – više od 24 posto – Austrija praktično uživa u punoj zaposlenosti. Nezaposlenost u Evrozoni dostiže svoj vrhunac koji se poredi sa 1997. godinom, mada je u Nemačkoj – baš u tih zadnjih 15 godina – stopa nezaposlenosti najniža.

Nakon 13 godina nesrećnog života ove jedinstvene evropske valute događa se ono što je odavno trebalo da se dogodi – a suprotno od onoga što je, uprkos željama i nadama, trebalo da se dogodi. Arhitekte evra veruju da bi se istom valutom, istim kamatnim stopama i istim nivoom inflacije mogle uskladiti nacionalne ekonomije. Međutim, naposletku je ispalo kako su sve evropske ekonomije u stanju akutnog međusobnog nesaglasja.

Beč je postao mesto hodočašća za političare, diplomate, akademike i stručnjake tržišta rada, koji su se digli u potragu za tajnom iskorenjivanja masovne nezaposlenosti. „Iz čitave Evrope dolaze nam delegacije sa jednim pitanjem: kako to uspevate“, kaže Johanes Kopf iz austrijske državne službe  za zapošljavanje (AMS).

Jedan trag ‘austrijskog rešenja’ može se nazreti u Top-Lokalu na bečkoj turističkoj ‘štrafti’: izgleda kao restoran, a takav mu je i ukus. Ipak, Top-Lokal je socijalni projekat finansiran iz javne potrošnje, a u cilju vraćanja na posao onih koji su dugo bili nezaposleni. Neka vrsta Džejmija Olivera, samo bez zvezda.

U očekivanju gostiju kod stolova, poslužujući piće, ili u pranju posuđa – ovde ima posla za 70 ljudi koji bi se inače mogli smatrati za beznadežne slučajeve. Bivši osuđenici, nekadašnji narko zavisnici i ostali davljenici u sistemu; svi oni bi, da nema Top – Lokala, verovatno bili potpuno odbačeni i bez šansi da nastupe i pokažu se u privatnom sektoru. U gradu Sigmunda Frojda među osobljem je i psihijatar koji pomaže zaposlenima da prevaziđu lične i psihološke probleme.

„To je restoran, ali je, zapravo, u pitanju društveno milosrđe“, kaže Elizabet Šigerl-Kiner, odgovorna za funkcionisanje ovog mesta. „To je, u osnovi socijalni rad, ali se to ne sme baš tako reći.“

„Sviđa mi se“, izjavila je Nikoleta Kerojevic, Rumunka koja je u Beču već 20 godina, i koja je do pre godinu dana, kada je otpuštena, radila u kamenolomu. „Dopušteno mi je da ovde ostanem šest meseci, a onda ću, nadam se, pronaći više pravog posla u ugostiteljstvu. Volim da radim u kuhinji.“

Postoji na desetine ovakvih javno finansiranih projekata širom Austrije, čija je stopa nezaposlenosti od 4% najniža u Evropi. Po podacima službe za zapošljavanje, samo je 2,5% univerzitetskih diplomaca bez posla. U proseku, svako ko je na berzi rada vratio se na posao najkasnije u roku od tri meseca – u poređenju sa približno dve godine, koliko čekaju nezaposleni Španci.

„Austrija je još uvek ostrvo zadovoljstva u Evropi „, kaže Šigerl-Kinerova. „Svako ko želi posao može ga i dobiti.“

Tu je i beskrajni niz razloga kojima se objašnjavaju austrijski uspeh i španski neuspeh – geografija, kultura, snaga ekonomije, lakoća zapošljavanja ali i otpuštanja, jedinični troškovi rada (ULC), politika plata, obrazovanje, sistem obuke, proizvodnje i poslovanja u zanatskom sektoru…i tu nije kraj ovoj listi ključnih faktora usled kojih danas Austriji ide tako dobro.

Pogrešnim ponašanjem, Evropska centralna banka (ECB) i Evropska komisija guraju evrozonu ka njenom kraju i podstiču strah i paniku na finansijskim tržištima. Ako ne promene svoje ponašanje ove dve institucije biće odgovorne za samouništenje evrozone, kaže Paul De Grauve, profesor na London School of Economics i saradnik Centra za studije evropskih politika (CEPS) iz Brisela, i predlaže tri neophodna koraka za spašavanje evra.

Kako se kriza evra razvija pred nama, postaje sve očitije da je to samoizazvana kriza, koja je postala moguća zahvaljujući sistematskim lošem upravljanju evropskih lidera. Sada počinjemo da shvatamo da finansijska tržišta u monetarnoj uniji mogu da prisile pojedine zemlje da bankrotiraju uprkos tome što su njihove vlade voljne i sposobne da servisiraju dug. Dovoljno je da se ulagači uplaše da će biti nekih problema u plaćanju pa da se pokrene đavolska dinamika u kojoj se državne obveznice masovno prodaju, kreirajući tako iznenadni zastoj u likvidnosti i situaciju u kojoj je vladama nemoguće da servisiraju dug bez pomoći sa strane. Tako, strah i panika mogu u maniru samoizazvane kletve da zemlje odvedu u bankrot.

Strah i panika sada su pokretačka snaga u evrozoni, i one cepaju taj prostor na dva pola, gurajući jedne zemlje u lošu ravnotežu koju karakterišu štednja i recesija, i ostale ka dobroj ravnoteži koja njihovim vladama omogućava da se zadužuju gotovo bez ikakvih troškova. Pa ipak, ni danas Evropska centralna banka ne želi da prizna taj problem. Kao rezultat toga, njena strategija je i dalje sedi i čekaj. Zato je prošle godine čekala sve dok kriza javnog duga nije u velikoj meri ugrozila bankarski sistem, rizikujući da proizvede imploziju. Kad se verovatnoća takvog ishoda približila, ECB je odlučila da reaguje i omogući bankama obilje novca, mnogo veću sumu nego što je to bilo potrebno da se reagovalo na vreme.

Danas kad evrozona ponovo visi iznad provalije, ECB ponovo ostaje po strani čekajući da se situacija pogorša. Problem s ovom strategijom je u tome što ona nanosi ogromnu štetu i podriva poverenje investitora da evrozona može opstati. Sa svakom novom krizom egzistencijalni strah o budućnosti evrozone postaje sve intenzivniji. Ništa ne narušava stabilnost evrozone više od rastućeg straha da ona nema budućnosti. ECB, koja je jedina institucija koja može da smiri te strahove, ne radi ništa. Tako je egzistencijalnim strahovima dopušteno da sprovedu svoj spori posao podrivanja evrozone.

Evropska komisija je pokazala jednak kapacitet za pogrešno upravljanje krizom. Pod pritiskom zemalja poverilaca, i paničnih finansijskih tržišta zemlje evrozone su ubrzano sprovele mere štednje usred recesije. Kao rezultat toga, odnos između duga i BDP se povećao jer se BDP smanjivao po bržoj stopi od duga. Tako su zemlje završile sa većim dugom nego što su ga imale, što je opet izazvalo još više panike na tržištima. I tu se opet susrećemo sa pogrešnim shvatanjem onoga što se dešava. Preveliki dug se akumulira na strani juga,a prevelika akumulacija potraživanja na strani severa. Pravi odgovor bi bio da se prisile zemlje sa deficitima da smanje trošenje, a zemlje sa suficitima da povećaju trošenje (da bi povećale tražnju za uslugama i robama i podstakle rast BDP u zaduženim zemljama). Strategija Evropske komisije je da prisili zemlje sa deficitom da štede, bez nametanja simetričnih suprotnih mera zemljama koje imaju viškove novca. Kao rezultat, evrozona je okovana deflacijom (kontrakcijom kredita, smanjenjem tražnje što kao posledicu ima opadanje BDP i povećanje nezaposlenosti).

Ova strategija je osuđena na propast, jer oni koji su podvrgnuti deflatornom tretmanu pokazuju simptome odbijanja. To takođe dovodi do antagonizma i sukoba unutar evrozone. Južne dužničke države postavile su se protiv severnih zemalja poverilaca. Evropska komisija, koja bi trebalo da približava interese članica evrozone, naprotiv zastupa samo interese zemalja poverilaca. Umesto da bude faktor ujedinjenja u eurozoni, Evropska komisija doprinosi neslozi i sukobu.

Ispravan odgovor na krizu sastoji se od tri elementa, od kojih je svaki jednako bitan. Prvo, ECB bi trebalo da uskoči i zaustavi paniku i strah koji potkopavaju stabilnost evrozone. To može da učiniti tako što će najaviti da neće biti dopušteno da nivo prinosa na obveznice solventnih ali nelikvidnih članica evrozone (Španije, Italije, Portugalije i Irske) pređe određeni nivo (recimo,300 baznih poena iznad stopa koje važe za nemačke državne obveznice). ECB je jedina institucija koja to može garantovati, i koja može sprečiti širenje egzistencijalnog straha od propasti evrozone. Fondovi za pomoć, EFSF (European Financial Stability Facility) i budući ESM (European Stability Mechanism) imaju ograničene resurse, i ne mogu se obavezati da će moći da garantuju taj ishod.

Drugo, Evropska komisija bi trebalo da naloži i zaduženim zemljama i zemljama koje imaju suficite da treba podjednako da izvrše prilagođavanja. Za zemlje sa velikim deficitom, to znači štednju,  ali rastegnutu na duže razdoblje.

Evropska komisija putuje u zadužene zemlje i propoveda im štednju, ali bi takođe trebalo da ide u zemlje sa viškom novca i pozove ih da zaustave pokušaje da uravnoteže svoje finansije u trenutku kada postoji rizik da evrozna kreće u recesiju. Evropska komisija trebalo bi da im kaže da su njihovi deficiti budžeta korisni i za njih i za celu evrozonu.

Konačno, fiskalna unija je ključ održivosti monetarne unije. Fiskalna unija je međutim dugoročan projekat. Malo je verovatno da se ona brzo može uspostaviti.

Ono što može biti učinjeno brzo je izdavanje zajedničkih evro obveznica. Ovaj pristup dao bi jasan signal tržištu da se danas čine nepovratni koraci ka fiskalnoj uniji što bi trebalo da umanji strah od destabilizacije i sloma unije.

Jasno je da još mnogi problemi moraju biti rešeni pre nego što evro obveznice postanu realnost ali bi svi gore navedeni koraci bar doprineli započinjanju tog procesa koji je neizbežan ako se želi zadržati evro.