Poznati investitor Džordž Soroš smatra da mere štednje na kojima Nemačka insistira samo produbljuju krizu u evrozoni, i da ova zemlja treba da odluči da li će po tom pitanju popustiti ili izaći iz evrozone.
On misli da bi evrozona trebalo da cilja rast od pet odsto ali i višu inflaciju, što nije moguće uz nemačko insistiranje na merama štednje.
Nemački ustavni sud bi inače uskoro trebalo da odluči o podršci Evropskom mehanizmu za stabilnost, međutim mnogi Nemci se bune zbog činjenice da tamošnji poreski obveznici finansiraju strane dugove.
Soroš smatra da će pomaganje Španiji i Italiji na ovaj način možda spasiti zajedničku valutu ali će i povećati podele u evrozoni. No svakako bi nešto trebalo uraditi jer „produžena depresija može da rasturi Evropsku uniju“.
Takođe, Soroš kaže da „ako članovi Unije ne mogu da žive zajedno bez trzavica koje dovode u pitanje njeno trajanje, onda je bolje da se raziđu“. Važno je, smatra on, na koga je red da napusti evrozonu – on je za to da istupi Nemačka a ne Grčka, jer u slučaju da ona izađe stvorio bi se haos i domino efekat na ostale zadužene zemlje.
Međutim, sledeći korak nije bio nimalo lakši: Hok je prihvati opciju da se povuče iz cele priče ukoliko ne uspe da pridobije barem dve trećine od 2.700 vlasnika licenci da prihvate novi sistem i potpišu ugovor sa NBI, koji bi im za uzvrat obezbedio pravo glasa proporcionalno njihovom učešću u ukupnom obimu kreditnih kartica. To je značilo da bi žestoki konkurenti morali da počnu da sarađuju i da bi svaka od članica morala da bude sposobna da prihvati bilo koju „Bank Americard“, izdatu od bilo koje banke u bilo kom kraju sveta. Hok je, kao da vodi predizbornu kampanju, putovao širom zemlje da bi objasnio prednosti novog sistema. Uz pomoć Bank of America dobio je pristanak najvećih banaka i to mu je, uz njegovu izuzetnu govorničku ubedljivost, doprinelo da na kraju ubedi svih 2.700 vlasnika licenci da se pridruže NBI. I sve je to, umesto za planiranih devet, uspeo da uradi za tri meseca.
