„Sber banka ponudila je Naftnoj kompaniji Srbije privlačne uslove saradnje, i siguran sam da ćemo ovo partnerstvo iskoristiti za razvoj našeg poslovanja u Srbiji, ali i u celom regionu jugoistočne Evrope“; izjavio je generalni direktor NIS-a Kiril Kravčenko prilikom potpisivanja ugovora ove kompanije o saradnji sa Sber bankom. On je istakao da dolazak novog igrača na bankarsko tržište vodi ka porastu konkurencije i pruža investitorima i privrednicima nove mogućnosti za razvoj poslovanja.
мај 2013
Zahvaljujući rastu akcija na berzi, Bil Gejts osnivač Majkrosofta ponovo je zauzeo prvo mesto na Blumbergovoj listi najbogatijih ljudi na svetu. Akcije Majkrosofta dostigle su najviši petogodišnji nivo što je pomoglo Gejtsu da detronizuje meksičkog milijardera Karlosa Slima.
Bonitetna agencija Mudis podigla je kreditni rejting Turske na investicioni nivo na Baa3 po prvi put u dve decenije, pošto je vlada smanjila svoj dug i platno bilansni deficit, prenosi Blumberg. Mudis je naveo da je odlučio da podigne rejtnig Turske sa Ba1 na Baa3, što je najniži investicioni nivo, sa stabilnim izgledima, čime se Turska izjednačila sa Španijom, Kolumbijom i Indijom.
Ocena je rezultat sadašnjih i očekivanih budućih pozitivnih pomaka na nivou ekonomije i finansijskih pokazatelja, napisali su analitičari Mudisa u izveštaju. Očekuje se da će Turska napraviti napredak “ u strukturnim i institucionalnim reformama za koje se očekuje da će smanjiti postojeće ranjivosti na šokove koji dolaze sa međunarodnog tržišta kapitala“, navedeno je u izveštaju.
Ovaj potez trebalo je izvesti još mnogo ranije “ jer tržište odavno tretira Tursku kao da ima investicioni rejtinga,“ ocenio je Tim Eš, glavni ekonomista za tržišta u razvoju Standard Bank Group Ltd u Londonu. „To bi trebalo da donese novu bazu investitora u Tursku.“
Ocena Mudis došla je u trenutku kada se premijer Tajip Erdogan sastao u Vašingtonu sa američkim predsednikom Barakom Obamom, u vezi sa podsticanjem izvoza i ulaganja u Tursku. Erdogan je doveo delegaciju poslovnih ljudi u glavni grad SAD, gde se takođe obratio predstavnicima Američke privredne komore.
Čovek svakog dana može da bira u kom pravcu će usmeriti svoj život, kaže Dragoljub Zlatković, koji je sanjao o književnosti dok je, zbog skromnih materijalnih uslova, studirao agronomiju. Danas ga najznačajnija naučna imena konsultuju oko usmene tradicije pirotskog kraja i okoline, čiji mu stanovnici gotovo već pola veka prepričavaju sve ono što je čekalo u njima da bude zabeležno za budućnost.
Dragoljub Zlatković je čovek koji je uspeo da proživi mnoštvo života tamo odakle ljudi već decenijama odlaze sa mišlju da je budućnost na nekom drugom mestu, i gde je praznih kuća daleko više nego stanovnika. Sa diplomom agronoma stočara, koji se specijalizovao za ovčarstvo, gotovo pola veka je lečio žitelje jugoistočne Srbije od usamljenosti, zaborava i straha da će ono što znaju i nose u sebi zauvek otići sa njima, jer su potomci otišli daleko, a i malobrojni koji su ostali traže neki drugi život, što dalji od predačkog. Tako je agronom po struci, i sam u strahu od ubrzanog nestajanja tradicionalne usmene kulture pirotskog kraja i susednih oblasti, pribeležio i ispisao više od pet hiljada stranica narodnih lirskih i epskih pesama, poslovica i zagonetki, legendi, običaja, priča, anegdota, dečijeg folklora, narodne medicine, lascivne i erotske frazeologije… Pisao je o svakodnevnim stvarima, poput one kako se siri mleko, ali i o patnji, strahovima, nadi, humoru, verovanjima i vrednostima. Najviše ga je, kaže, dirnula duboko usađena potreba njegovih sagovornika i neverovatna upornost da nekome prenesu svoju kreativnost. „Ako nisu mogli svojoj deci i unucima, prenosili su meni sve ono što se u njima godinama taložilo, čak i oni za koje sam do tada bio neznanac. Ostavljali su to u nasleđe, kao zaveštanje“.
Rođen 1937. u selu Vojnegovcu desetak kilometara od Pirota, Zlatković je nevoljno otišao da studira agronomiju na beogradskom Poljoprivrednom fakultetu, jer je bio uveren da je književnost njegov pravi poziv. Ali za studije književnosti nije bilo novca, dok se za agronomiju odobravala stipendija, pod uslovom da se budući mladi stručnjak vrati da živi i radi tamo odakle je i potekao. To se i desilo 1965. godine kada mu je dodeljen zadatak da se brine o unapređenju poljoprivrede, pre svega stočarstva u sedam sela na području Stare planine. „Kada sam krenuo na teren, u autobusu sam seo pored jedne starice koja je odmah počela da priča. Govorila je kao da čita iz knjige, i toliko me zainteresovala da sam odmah počeo da beležim. I ta strast prema usmenoj tradiciji neprekidno traje do danas“.
Dugo iščekivani ispovednik
Uslovi života na terenu su bili više nego skromni; soba bez patosa, priseća se Zlatković, i oskudna hrana koju je sam pripremao. Ali sela su tada, za razliku od danas, bila puna. A Stara planina mladom agronomu potpuno nepoznata sredina, različita od one iz koje je potekao, i stoga mu se sve činilo zanimljivim – od prirodnih uslova i društvenih vrednosti, do svakodnevnice i načina govora. Sukobljavanje i preplitanje tri različite kulture, one iz zavičaja, urbane koju je upoznao tokom studija i načina razmišljanja žitelja Stare planine, naš sagovornik je pretočio u svoju prvu knjigu pod nazivom „Duma“, što u dijalektu znači reč, poruka. Do sada je napisao 16 knjiga i više od 30 naučnih radova o usmenoj tradiciji jugoistočne Srbije.
U početku mu je bilo od velike pomoći što je agronom, jer mu je taj posao omogućavao da upozna teren, ljude, njihov način života, i da stekne njihovo poverenje. Ali kako je beleženje postajalo njegova glavna preokupacija, a područje istraživanja sve šire, počeo je da razvija posebne metode kako da što više zapiše u što kraćem vremenu, jer su mu glavni pripovedači bili oni najstariji, „pa vreme nije bilo ni na njihovoj ni na mojoj strani“. Takođe, morao je da iznađe načine kako da ljude, koji ga prvi put vide, otvori za pripovedanje, koje je često zalazilo u njihovu duboku intimu. „Moj osnovni pristup je da čoveku koga ne poznajem prilazim kao stari poznanik. On se raspituje ko sam, otkud znam za njega… Potom se šalim, nasmejem ih, obradujem ih svojom pažnjom, jer često su to bili stari, usamljeni ljudi. Na neki način sam im bio ispovednik na kojega su čekali, koji je pridavao važnost onome što su imali da kažu, pa se dešavalo da mi govore i intimu koju nisu poveravali ni najbližima, ili istinu koja je imala jednu verziju za supružnika, drugu za decu, treću za komšiju… Bio sam neko ko nije upleten u njihove svakodnevne odnose, već zainteresovan za nešto više što je čekalo u njima da bude zabeležno za budućnost“.
Kazivači u njegovim knjigama najčešće su pojedinci koje kolektivno pamćenje doživljava kao natprosečne, bilo da je reč o pripovedanju, igri, pesmi, hrabrosti, kosidbi… I kada su sami govorili, i kada su o njima pripovedali drugi, Zlatkovića je posebno zadivila činjenica da kreativni ljudi, u bilo kojoj oblasti, moraju i uvek nađu načina da ispolje svoju stvaralaćku potrebu. „Neko će napraviti preslicu, neko frulu, a neko će, dok sedi sam u vodenici, to svoje suočavanje sa apsurdom pretvoriti u priču. Počeće da izmišlja, i staviće do znanja onima koji ga slušaju da je priču izmislio, jer njome zaslađuje dosadu i preoblikuje zajedničko vreme“.
Granica sveta
Na svojim istraživačkim putovanjima sa ove i one strane granice između Srbije i Bugarske, upoznao je ljude koje kulturološki mnogo toga spaja. To je mentalitet u kojem su često prisutne suprotnosti. Sa jedne strane pojedinci su podređeni kolektivu, jer su uslovi takvi da su ljudi upućeni jedni na druge da se ispomažu u svakoj nevolji. Sa druge, pak, nezainteresovani su za kolektivne vrednosti koje nadilaze njihov uži interes i ne mogu da se ostvare za kratko vreme. Sa došljakom bi podelili i poslednje parče hleba, ali ga teško prihvataju i odbacuju bilo kakve novine, „jer ako neko nije išao dalje od svog zavičaja – tu mu je granica sveta“. Još su negativniji prema onima koji su bili u istom položaju pa su značajnije napredovali i postali vrlo različiti, ali zavist ne traje dugo i ne pretvara se u osvetoljubivost. Vitalnost, jer svako od malena mora da se pobrine za parče hleba, i realan odnos prema smrti takođe su svojstva većine stanovnika ovih krajeva, kao i smisao za humor. „On je naročito izražen kod planinaca koji žive u surovim prirodnim uslovima, gde često doživljavaju poraze, stalno nešto gube, i zato se brane humorom. Svoj jad će ispričati drugima kroz šalu – tako će potrošiti svoju muku i zabaviti druge. Kao neko ko sve to sluša i beleži, zapravo i sam živim ono što im se događa i što osećaju, pa mi se ponekad čini da sam proživeo mnoštvo različitih života“.
U onom sopstvenom, kao vrstan beležnik i publicista raznorodonih tema iz oblasti tradicionalne kulture, Zlatković je sarađivao sa velikim brojem domaćih i stranih lingvista, etnologa, muzikologa i drugih stručnjaka za ovu problematiku, a knjige mu objavljuju najuglednije naučne i institucije za kulturu u zemlji i inostranstvu, među njima i SANU i Etnografski institut Srbije. Naš sagovornik je bio i član mnogih domaćih i međunarodnih istraživačkih ekipa na terenu i čest učesnik naučnih skupova posvećenih usmenom stvaralaštvu, običajima, verovanjima i drugim oblicima narodne kulture. Na pitanje da li je kao mladi agronom ikada sanjao da će doživeti tolika priznanja u oblasti koja mu nije bila struka i kojom se bavio iz ljubavi, kaže: „Uspevali su moji radovi, ne ja. Rad predstavi čoveka. Ja sam stalno suočen sa sopstvenom nedoraslošču. Svaki put kada počnem da obrađujem neku temu dorastem joj tako što se pripremam za nju, čitam literaturu, analiziram, pitam nekog od stručnjaka ako uspem da ga pronađem. Taj rad me uči kako da mislim, pa sam sebi postajem duhovni roditelj“.
U narednim danima, između Dana Narodnog muzeja i Međunarodnog dana muzeja, ćemo objavljivati tekstove o primerima dobrog muzejskog menadžmenta u inostranstvu ali i ovde.
U Španiji cveta fascinacija za radovima nepoznatih fotografa, ali su eksperti podeljeni u mišljenjima da li se radi o do sada neotkrivenim umetnicima, ili je reč o tome da su smisao i veičinu ovim fotografijama koje slikaju život dali kustosi i istoričari, piše El Pais.
U svom čuvenom eseju “Svetlucava kamera” (Camera Lucida), Rolan Bart je primetio da svaka fotografija uokviruje jednu smrt – „[ona] mehanički ponavlja ono što se egzistencijalno nikada ne može ponoviti“ – jedan skoro verski impuls: fotografija je neka vrsta „vaskrsenja“, rekao je on. Veliki francuski mislilac je otišao još dalje, rekavši i da je fotografija način na koji se ljudi našeg doba mire sa smrću.
Foto: Virhilio Vieitez, fotografija stare žene iz Galicije i njenog radija
Privrede evrozone nastavljajau da tonu – nemački privredni rast od 0,1 odsto u protekla tri meseca, uz Francusku recesiju, prema podacima EU Eurostata ne obećavaju nikakv skori rast. Smanjenje privrednog rasta evrozone u prva tri meseca 2013 za 0,2 posto znači da je evrozona sada u recesiji godinu i po dana, što je najduže razdoblje od 1995, od kada je Eurostat počeo prikupljanje podataka.
U okviru jubilarne desete Noći muzeja, u subotu 18. maja u Pozorišnom klubu Zeleno zvono u Zrenjaninu od 19h biće otvorena izložba Prostorni apsurdi: Studija slučaja Zrenjanin, na kojoj će biti predstavljeni radovi studenata prve godine doktorskih studija i treće godine osnovnih studija Departmana za arhitekturu i urbanizam Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu.
Kompanija Holcim je danas Dobanovcima otvorila novu fabriku betona, u koju je uloženo dva miliona evra. Generalni direktor Holcima u Srbiji Klaudio Soare rekao je da kapacitet fabrike 100.000 tona betona godišnje i da će najveći deo proizvodnje biti plasiran na tržište Srbije.
Stručni kolegijum 11. Regionalne konferencije „Turističko tržište Jugoistočne Evrope – nove razvojne mogućnosti“ je juče na svečanoj ceremoniji dodelio nagradu kompaniji Qatar Airways koja postavlja nove standarde visoko kvalitetnom uslugom kroz permanentnu rastuću efikasnost i u kontinuitetu nastavlja da daje poseban doprinos daljem razvoju celokupne avioindustrije.
Balkanski fond za lokalne inicijative, Erste Banka i TACSO raspisuju konkurs za dodelu nagrade najpozitivnijem projektu građanske inicijative i najboljem lokalnom partnerstvu za 2012. godinu.
Nagrada Mesta u srcu dodeljuje se sedmi put i namenjena je organizacijama civilnog društva, odnosno neformalnim grupama građana/ki koje su u 2012. godini sprovele projekte sa najpozitivnijim efektima u svojim lokalnim zajednicama.
I ove godine, uz podršku i u saradnji sa TACSO Srbija – EU kancelarijom za tehničku podršku organizacijama civilnog društva biće dodeljena nagrada za najbolje lokalno partnerstvo.
Nagrada ima za cilj promovisanje i podsticanje razvoja održivih partnerstava između civilnog i javnog i privatnog sektora.
Na konkurs se za obe kategorije mogu prijaviti organizacije civilnog društva/udruženja građana/ki ili neformalne grupe koje su nosioci projekta i koji ispunjavaju sledeće kriterijume:
1. Projekat/ inicijativa/akcija realizovan(a) u 2012. godini
2. Odnosi se na lokalnu zajednicu (opština, grad, ulica, MZ, selo)
3. Bavi se problemom koji je relevantan za lokalnu zajednicu i zajednički je za veći broj ljudi u zajednici
4. Donosi promenu za veći broj ljudi u toj zajednici
5. Uključuje građanke i građane u realizaciju (kao i volonterski angažman ljudi iz zajednice)
6. Uključuje na različite načine aktere u zajednici (poslovni sektor, lokalnu vlast ili institucije)
Za nagradu za najbolje lokalno partnerstvo postoji jedan dodatan kriterijum:
7. Da razvija partnerstvo sa javnim i/ili privatnim/poslovnim sektorom.
Konkurs je otvoren do četvrtka, 6. juna 2013. godine, a prijavu za konkurs možete preuzeti na stranicama:
www.bcif.org/site/pages/mesta-u-srcu/obrasci.php
http://www.tacso.org/news/training-opp/default.aspx?id=9212&langTag=sr-SP-Latn
Izbornu komisiju čine istaknuti predstavnici civilnog društva, državnih institucija i poslovnog sektora.
Prijave slati na elektronsku adresu: mestausrcu@bcif.org, ili na fax: 011/3288-723.
Na svečanosti u julu 2013. godine, pobednicima će biti uručene nagrade.