„Građani su postali opasniji od preduzeća koja se bave privatnim obezbeđenjem jer poseduju mnogo veće količine oružja nego kompanije iz ove delatnosti“, ocenio je Đorđe Vučinić, predsednik Udruženja za privatno obezbeđenje Privredne komore Srbiije na skupu povodom predstojećeg usvajanja Zakona o privatnom obezbeđenju koje se očekuje najkasnije ove jeseni.
Nedavno je MMF poručio liderima evrozone da moraju hitno da se pozabave rešavanjem problema u bankarskom sektoru. Jedan od najvećih problema je to što su mnoge banke u evrozoni u sličnoj situaciji kao japanske banke devedesetih. Dok im se pogoršavaju bilansi stanja one odbijaju svaku pomoć koja bi dovela do dokapitalizacije.
Kako kažu iz Fonda, banke iz evrozone su nesposobne da prepoznaju svoje gubitke, što posledično dovodi do nesigurnosti u pogledu kvaliteta njihove aktive, odnosno što ih sputava u privlačenju novih injekcija kapitala i kredita. MMF predlaže da se tačno popišu gubici ovih banaka i da se zdrave banke dokapitalizuju a one koje imaju neodrživo poslovanje zatvore.
Jer, upravo takva situacija je stvorila „izgubljenu deceniju“ u Japanu – popisivanje i likvidiranje gubitaka baš i nije bilo deo japanske poslovne kulture što je rezultiralo nemogućnošću da spasu banke svežim kapitalom.
(Rast pozajmica fizičkim licima)
Brojne banke u evrozoni se ponašaju slično a Bazel III im je i zvanično omogućio stagnaciju u japanskom stilu. Poslednji podaci ECB-a pokazali su tako slab rast pozajmica da su čak i pesimisitčni ekonomisti bili iznenađeni.
Zato bi lideri evrozone trebalo da se pozabave dokapitalizacijom ili gašenjem pojedinih banaka i stvaranjem pogodne atmosfere za povlačenje sredstava od Evropske centralne banke.
Izvor: Biznis Insajder
Ruski predsednik Vladimir Putin izjavio je juče da ako bivši američki obaveštajac Edvard Snouden želi utočište u Rusiji on mora da prestane sa aktivizmom koji šteti Sjedinjenim Državama. Ruskom predsedniku izgleda kao da je i Snouden to shvatio, i kao da se kreće u tom smeru.
Međutim, upitan od novinara kakva će biti dalja Snoudenova sudbina Putin je odgovorio: „Otkud ja znam? To je njegov život… Uostalom, on je nepozvan došao na našu teritoriju, koja mu neće biti krajnja destinacija“. Ruski predsednik je tim povodom izrazio nadu da će američki uzbunjivač ipak naći azil u dalekoj Južnoj Americi.
Izvor: CNBC
Na najnovijoj godišnjoj listi najvrednijih sportskih klubova časopisa Forbs španski fudbalski klub pretekao Mančester Junajted. Real procenjen na 3,3 milijarde dolara.
Devetostruki prvak Evrope u fudbalu, iako nije osvojio nijedan trofej prošle sezone, jeste titulu najskupljeg kluba na planeti, koju tradicionalno saopštava ugledni američki časopis Forbs. Real Madrid godišnje prihoduje 650 miliona dolara, po čemu je prvi na svetu, dok njegov čist profit iznosi 134 miliona dolara (drugo mesto, odmah iza Dalas Kaubojsa iz američke NFL). Konstantno zdrav priliv finansija španski klub duguje pre svega ogromnoj popularnosti na azijskom kontinentu, baš kao i drugoplasirani Mančester Junajted. Realovi prihodi veliki su i zahvaljujući dobrim sponzorskim ugovorima, kao što je onaj potpisan sa nemačkim Adidasom, vredan 42 miliona dolara godišnje, ili petogodišnji ugovor sa avio-kompanijom Emirates od 39 miliona. ukupna vrednost Real Madrida procenjena je na 3,3 milijarde dolara.
Na drugom mestu ovogodišnje liste nalazi se Mančester Junajted, koji je „težak“ 3,17 milijarde dolara. Klub sa Old Traforda je nedavno objavio sedmogodišnji sponzorski ugovor sa američkim Ševroletom u iznosu od 559 miliona dolara. Španski prvak Barselona nalazi se na trećem mestu sa 2,6 milijarde dolara, četvrti je bejzbol tim Njujork Jenkiji sa 2,3 milijarde, a već pomenuti Dalas Kauboji su na petom mestu sa 2,1 milijarde dolara vrednosti.
Iako je Doha runda pregovora o Svetskoj trgovinskoj organizaciji okončana bez uspeha, ovih dana počeli su novi razgovori. Međutim ovoga puta nije reč o globalnim, multilateralnim pregovorima, već o dva ogromna regionalna ugovora – jednom transatlantskom, a drugom transpacifičkom. Da li će ovi novi pregovori doživeti istu sudbinu? piše ekonomista i Nobelovac Džozef Štiglic u Social Europe Journal, prenosi Peščanik.
Doha runda je propala zbog nespremnosti SAD da ukinu poljoprivredne subvencije – sine qua non za istinski razvoj, budući da 70% stanovništva zamalja u razvoju na ovaj ili onaj način zavisi od poljoprivrede. Stav SAD bio je zaista zapanjujući, naročito imajući u vidu raniju odluku Svetske trgovinske organizacije koja je presudila da su američke subvencije za pamuk, od kojih je korist imalo nešto malo manje od 25.000 bogatih farmera, protivpravne. Američki odgovor bio je da podmiti Brazil, koji je i podneo pritužbu, kako ne bi i dalje insistirao na tome, čime su milioni siromašnih uzgajivača pamuka u pod-saharskoj Africi i Indiji, koji ionako svojim cenama ne mogu da konkurišu izdašno subvencionisanim američkim farmerima, ostavljeni na cedilu.
Imajući u vidu nedavne događaje, čini se da cilj pregovora o slobodnoj trgovini između SAD i EU i onih o zoni slobodne trgovine na Pacifiku (bez Kine) nije stvaranje istinskog sistema slobodne trgovine, već umesto toga njeno kontrolisanje, to jest služenje specijalnim interesima dominantnim u trgovinskim politikama Zapada.
Postoje tri osnovna principa kojima bi, barem se tako nadamo, trebalo da se rukovode oni koji učestvuju u ovim pregovorima. Prvo, trgovinski ugovor mora da bude simetričan. Ako jedan od zahteva SAD za sklapanje Transpacifičkog trgovačkog partnerstva (TTP) bude i ukidanje japanskih subvencija na rižu, on mora da bude praćen recipročnom ponudom SAD u pogledu njenih poljoprivrednih subvencija.
Drugo, nijedan trgovinski sporazum ne sme da stavlja interese profita ispred širih nacionalnih interesa, a to se naročito odnosi na pitanja indirektno vezana za trgovinu kao što su finansijska deregulacija i intelektualna svojina. Američki trgovinski sporazum sa Čileom zabranjuje Čileu da uvede kontrolu kapitala, iako MMF smatra da kontrola kapitala može da bude jedan od važnih instrumenata razborite makroekonomske politike.
Prethodni trgovinski ugovori su takođe insistirali na liberalizaciji i deregulaciji, iako nas je kriza iz 2008. naučila da nedostatak kontrole može da ugrozi ekonomski napredak. Američka farmaceutska industrija, sa ogromnim uticajem u Američkoj trgovačkoj komori (USTR), uspela je da drugim državama nametne neuravnotežen režim intelektualne svojine kome je profit važniji od spasavanja života i koji smišljen tako da spreči proizvodnju generičkih lekova. Čak je i američki Vrhovni sud u svojoj nedavnoj odluci naglasio da je patentni zavod otišao predaleko u odobravanju patenata na gene.
I na kraju, pregovaračke strane se moraju obavezati na transparentnost. Međutim, oni koji učestvuju u ovim pregovorima moraju biti upozoreni: SAD su veliki pobornik netransparentnosti. Američka trgovačka komora do sada je čak i članovima Kongresa oklevala da otkrije svoju pregovaračku poziciju. Na osnovu onoga što je do sada o tome procurilo u javnost možemo da razumemo i zašto. Američka trgovačka komora namerava da odustane od ranijih principa, kao što je pristup generičkim lekovima, koje je Kongres ugradio u ranije trgovinske sporazume, poput onog sa Peruom.
U slučaju TPP-a postoje i drugi razlozi za zabrinutost. Azija je razvila efikasan lanac snabdevanja, u kome se u procesu izrade finalnih proizvoda sirovine relativno lako kreću od jedne do druge zemlje. TTP namerava da isključi Kinu iz svega ovoga.
Uz formalne carine na ionako niskom nivou, pregovarači će se fokusirati na necarinske barijere, kao što su administrativne procedure i drugi propisi. Znajući da Američka trgovačka komora zastupa korporativne interese, možemo očekivati da će insistirati na najmanjem mogućem standardu, prilagođavanju nadole umesto nagore. Na primer, mnoge zemlje imaju poreske ili druge odredbe koje obeshrabruju prodaju velikih automobila, i to ne zato što time diskriminišu robu iz SAD, već zbog brige za životnu sredinu i energetsku efikasnost.
Opšti stav je da trgovinski sporazumi daju primat komercijalnim interesima u odnosu na opšte vrednosti, poput prava na zdrav život i zaštitu životne sredine, da navedem samo neke od njih. Francuska na primer namerava da zatraži „kulturni izuzetak“ kako bi i dalje nastavila da subvencioniše svoje filmove, od kojih ceo svet ima koristi. O ovim i drugim opštim vrednostima se ne sme pregovarati.
I zaista, ironija je što su društvene koristi od ovakvih subvencija ogromne, dok su troškovi zanemarljivi. Da li neko zaista veruje da je francuski nezavisni film ozbiljna pretnja holivudskim letnjim blokbasterima? Ali holivudska pohlepa je nazajažljiva, a američki pregovarači nemilosrdni. Baš zbog ovoga takva pitanja ne bi smela da se nađu na pregovaračkom stolu. U suprotnom, biće zavrtanja ruku uz ozbiljan rizik da se dogovor postigne uz žrtvovanje osnovnih vrednosti komercijalnim interesima.
Kada bi pregovarači stvorili istinski režim slobodne trgovine, kojem bi javni interes bio na prvom mestu, a mišljenja običnih ljudi imala istu težinu kao ona korporativnih lobista, bio bih optimista da će iz toga proizaći nešto što će ojačati ekonomiju i unaprediti društveno blagostanje. Međutim, stvarnost je takva da imamo kontrolisani režim slobodne trgovine kome su interesi korporacija na prvom mestu, a sam proces pregovaranja nedemokratski i netransparentan.
Šanse da će od rezultata predstojećih pregovora neku korist imati i obični Amerikanci su male, a na eventualnu korist građana drugih zemlja ne treba trošiti reči.
Social Europe Journal, 05.07.2013.
Preveo Miroslav Marković
Peščanik.net, 12.07.2013.
Sudbina koju su radnici doživeli 80-tih, uskoro je pogodila i profesionalnu klasu. Njeni poslovi počeli su da budu autsorsovani, što je sasvim suprotno od trendova koje su svojevremeno predviđali analitičari, uvereni da će radnička zanimanja biti preseljena u Treći svet, ali da će poslovi koji traže “mozak” zauvek ostati kod kuće, u SAD. Zato je za klasu menadžera bio šok kad su početkom 2000. i njihove poslove preuzeli stručnjaci iz Indije i drugih zemalja sa jeftinijom obrazovanom radnom snagom: bolnice su počele da šalju na očitavanje rentgen snimke, zapise sa magnetne rezonance i ehokardiograma, advokatske firme su autsorsovale pregled dokumenata, parnične pošte i istraživanja (da ne govorimo da se sada pojavljuju i softveri koji rade ove poslove). Izdavačka industrija autsorsovala je uređivanje, grafički dizajn, pa čak i kreiranje delova udžbenika, a američka industrija je svoje inženjere i kompjuterske stručnjake zamenila jeftinijim, inostranim, pišu Barbara i Džon Erenrajh u tekstu “Uspon i pad profesionalne menadžerske klase”, kojeg je početkom ove godine objavila fondacija Roza Luksemburg.
U vreme finansijske krize i duboke recesije u periodu posle 2008, posledice izazvane neoliberalnom politikom, proširile su se na mnoge nivoe PMC: broj nezaposlenih i nedovoljno zaposlenih radnika u IT-u, novinarstvu, akademskim krugovima, postao je uobičajeni deo socijalnog pejzaža.
Stari san profesionalne klase da će društvom upravljati “nepristrasni eksperti” morao je da ustupi mesto stvarnosti kojom dominiraju korporacije.
PMC, međutim, nije bio samo žrtva moćnijih grupa. On je pao u zamku sopstvenog izbora o svom “samoobnavljanju”. Dugotrajno, skupo i specijalističko obrazovanje neophodno za profesionalno zapošljavanje je uvek bio izazov za PMC-porodice.
Ako su deca profesionalaca želela da zadobiju status svojih roditelja, morali su da se naviknu na poslušnost u učionici i duge sate studiranja, a da istovremeno zadrže kritički radikalan duh i sposobnost kreativnog razmišljanja. Takvo obrazovanje tražilo je veliku investiciju roditelja (najčešće majki) u obrazovanju i podsticanju dobrih navika i radoznalosti za odabrane akademske teme.
Do 60-tih je taj proces samoreprodukovanja PMC išao dobro, ali se onda suočio sa rastućim troškovima univerziteta – uzmimo samo primer kalifornijskog državnog univerziteta, Berkli, na kojem je od 70-tih do danas školarina povećana sa 700 na više od 13.000 dolara. Taj porast cena se direktno može pripisati korporatizaciji univerziteta, jačanju njihove administracije, potrebi za upravljanjem sve većim brojem zgrada, dovođenjem profesora “zvezda” i samofinansirajućih studenata. Kako su školarine rasle, roditelji pripadnici klase PMC uviđali su da su previše bogati da bi njihova deca mogla da se kvalifikuju za državnu pomoć a ujedno previše siromašni da bi mogli platiti studije svoje dece.
Na toj podlozi izrasla je industrija studentskih kredita. Danas prosečan akademac ima 25.000 dolara kredita na izlasku sa studija, i malo ili nimalo šansi da se zaposli. Otuda i simboličan prizor koji je pokret ‘Okupiraj Vol Strit’ učinio svuda prepoznatljivim – akademac zatrpan kreditima sa poslom od 10 dolara na sat i manje.
Nasleđe klase profesionalaca
Fakultetski obrazovani radnici nastaviće da napreduju kao demografska kategorija. Ali, demografska kategorija nije klasa. Pre nekoliko decenija univerzitetsko obrazovanje je bilo privilegija retkih a sada je obavezno ukoliko neko želi da nađe posao. Razlog zbog koga poslodavci forisraju nosioce diploma nije u tome što oni imaju neki poseban nivo veština već to što su pokazali disciplinu tokom studiranja i izvežbali se da poštuju rokove i uputstva. Medicina, pravo, socijalni rad, IT sektor traže sve veći nivo obrazovanja ali upravljanje jednim motelom se malo promenilo; pa ipak, i ovde se danas traži menadžersko obrazovanje.
I sto godina nakon svog nastanka PMC nije uspela da se održi kao klasa. Visokoobrazovani i sposobni profesionalci nastaviće da zauzimaju dobro plaćene pozicije u direktnoj službi kapitala: fizičari se odriču nauke da bi svoja znanja dali Vol Stritu, naučnici i lekari se odriču istraživanja da bi bili delići industrije finansijskih analitičara. Na manje plaćenom delu ovog spektra, novinari i doktora nauka, iz sociologije, književnosti itd klize ka donjoj društvenoj lestvici. I centralni nivo klase se ne drži dobro: doktori i pravnici su okovani korporativnom regulacijom. Zamišljena kao “srednja klasa” koja je navodno riznica građanske vrline i predanosti profesiji, klasa profesionalaca je danas urušena.
Što je još važnije, izvorni san profesionalne klase – društvo čija će nit vodilja biti razum i kojim će upravljati profesionalci podstaknuti ostvarivanjem javnog dobra – danas je diskreditovano. Na globalnom nivou, socijalistička društva koja su izgledala kao da se primiču tom cilju, pokazala su se kao militarizovane diktature a odnedavno i autoritarne kapitalističke države. U SAD, groteskni neuspeh socijalizma u Kini i Sovjetskom Savezu postao je propagandno oružje neoliberala u ratu protiv javnog sektora, i to većinom protiv njegovih bezazlenih formi, postavši možda najjači argument za sprovođenje privatizacije doslovce svega zamislivog. Ipak, PMC klasa je takođe uspela i da diskredituje sebe kao advokata koji radi za opšte dobro. Pogledajte samo naše svetlucave zgrade medicinskih ustanova koje nude visokotehnološku zdravstvenu zaštitu – često sagrađenih usred gradskih naselja koje karakteriše ekstremno siromaštvo i skraćeni životni vek.
Treba li da oplakujemo sudbinu PMC i radujemo se tome što je pred nama pao još jedan predstavnik samozadovoljne, samozvane elite, predstavnik koji stoji na putu ostvarivanja egalitarnije budućnosti? Ovde smo izložili razloge za oba stava. S jedne strane, PMC je igrao glavnu ulogu u represiji i onesposobljavanju stare radničke klase. Pokazao je malo otpora i, štaviše, pomogao desnici u prljavoj borbi; PMC je trebalo da bude onaj profil tj “klasa” koja je mogla pomoći siromašnima i radničkoj klasi. Ali, nije. Opredelila se za snažnije i nasilnije.
S druge strane, PMC je svojevremeno bila oslobađajuća snaga koja je branila vrednosti usavršavanja i ličnog napredovanja, učenja i studiranja, bivajući zaštitnik humanih vrednosti koji se suprotstavlja brutalnoj trci za profitom. U tom smislu, između njegove uloge u prošlom veku i uloge manastira u srednjovekovnoj Evropi koji su čuvali pismenost i bar neke oblike naučnog istraživanja od napada varvara, može se povući izvesna analogija. Dok se suočavamo sa sve dubljom propašću društva pod naletom neoliberalnih snaga postavlja se pitanje: ko, među preživelima, može danas da zaštiti te vrednosti? I, još važnije, da li postoji način da se spasi san o društvu zasnovanom na razumu, ili baemr ideja o društvu u kojem razumn povremeno prevladava?
Svako obnavljanje opozicionog duha unutar profesionalne menadžerske klase – ili onoga što je od nje ostalo – treba započeti od svesti da je ono što ju je zadesilo, već odavno pogodilo radničku klasu. Možda će ovakav razvoj događaja dovesti do spajanja bar dela interesa ostataka profesionalne klase i ostataka radništva. To je projekat koji je ‘Okupiraj Vol Strit’ inicirao i unekoliko raširio svetom.
(Priredio Milan Lukić)
Sve češće u medijima slušamo optimistične najave ekonomskog oporavka od strane političara, među kojima prednjači ministar finansija Mlađan Dinkić. Tako nas je skoro obradovao podatak da je javni dug Srbije u junu treći mesec zaredom smanjen pa je njegov nivo spušten na 57,4 odsto BDP-a.
Ništa manje optimistično je Ministarstvo finansija nedavno objavilo da su mere za stabilizaciju državnog budžeta u junu dale prve rezultate kroz rekordno smanjenje budžetskog deficita ove godine u iznosu od oko pet milijardi dinara.
Međutim, ljudi od struke očigledno ne nose iste ružičaste naočare kao ministri.
Naime, predsednik Fiskalnog saveta Pavle Petrović nije se složio sa ovom ocenom Ministarstva finansija, jer smatra da će deficit državnog budžeta u 2013. iznositi oko 200 milijardi dinara, dakle 22 milijarde dinara više od onoga što je planirano rebalansom. Rashodi budžeta biće za oko 10 milijardi dinara veći od planiranih, a prihodi između 10 i 15 milijardi dinara manji. Pored toga, ovogodišnji manjak u kasama države, fondova i lokalnih samouprava ostaje visok – čak šest odsto svega stvorenog u ovoj godini.
Po Petroviću će smanjenje deficita od jedan odsto BDP-a biti ostvareno ograničenjem rasta državnih plata i penzija u narednoj godini, ali i dalje nedostaju dodatne uštede za još jedan odsto BDP-a.
“Ako se to ne učini, javni dug će nastaviti da raste sve do 2017. godine i to može da dovede do krize javnog duga”, tvrdi Petrović.
Zahvalnicu za smanjenje junskog deficita po Pavlu Petroviću treba poslati našim susedima, jer je na njega najviše uticao povećan uvoz hrvatskih cigareta u Srbiju pre ulaska u EU, dakle veći prihodi od carine. Ovo međutim znači da je priliv u budžet porastao sasvim slučajno a ne kao rezultat nekih ozbiljnijih ekonomskih mera naše vlade.
Toliko o strategiji države, a kada se radi o građanima, njihovo zaduživanje stagnira – zaduženost građana Srbije po bankarskim kreditima minimalno je povećana u prvoj polovini godine, za 0,4 odsto. Tokom juna dug stanovništva prema bankama povećan je za 1,3 odsto, sa 594,1 milijardi dinara na 601,89 milijardi.
Da situacija nije nimalo ružičasta govori procena koju je pre neki dan izneo Blic da je u ovom trenutku za proglašenje ličnog bankrota u Srbiji “zrelo” oko 150.000 građana, a u susednoj Hrvatskoj čak deset puta manje njih.
Mediji se ovom temom bave u kontinuitetu otkad traje ekonomska kriza, a prošle nedelje je reč “dug” pominjana više na TV-u nego u dnevnim novinama, I to najviše na RTS-u.
Inače, Reč nedelje je naša stalna rubrika – svake nedelje uredništvo „Biznisa i Finansija“ bira reč za koju veruje da će obeležiti narednih sedam dana. Od petka do petka agencija Real Time Clipping prati pojavljivanje ove reči u ekonomskom i političkom kontekstu.
Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj (NALED) objavila je u Drugom kvartalnom izveštaju o statusu reformi 2013. da povećanjem doprinosa za PIO sa 22 na 24%, smanjenjem poreza na dohodak građana sa 12 na 10% i povećanjem neoporezivog iznosa zarade na 11.000 dinara nije rasterećena privreda i da je stvorena osnova za minorno povećanje plata.
Konkretno, efekti ovih izmena su:
• ne dolazi do rasterećenje privrede ili je ono beznačajno;
• stvara prostor poslodavcima za povećanje neto plate zaposlenih za 47 dinara mesečno;
• rasterećuje se budžet RS, jer su prihodi fonda PIO povećani;
• budžeti lokalnih samouprava (LS) su smanjeni.
To što su mišljenja koje izdaje Ministarstvo finansija postala obavezujuća za poreske organe doprineće konzistentnosti u primeni propisa i većoj pravnoj sigurnosti, saopštava NALED.
Međutim, u ovom kvartalu nije usvojena ni jedna inicijativa iz Sive Knjige niti preporuka SRPa.
Overa zdravstvenih knjižica je i dalje birokratska tortura za privredu, zbog nedostatka komunikacije PU i RFZO. Kako bi se taj problem konačno rešio, NALED insistira na hitnoj implementaciji Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja i ukidanju zdravstvenih knjižica.
Na inicijativu članova NALED-a, Ministarstvo finansija i Poreska uprava najavili su uplatu poreza i doprinosa na zarade na jedan uplatni račun, počev od januara 2014.
Međutim, nastavlja se loša praksa da pojedini republički organi nezakonito naplaćuju takse (takse čija visina nije utvrđena zakonom) za javne usluge koje pružaju s obzirom da nisu dobili saglasnost Ministarstva finansija.
RGZ i dalje nezakonito naplaćuje dve takse za jednu uslugu, jer je to u direktnoj koliziji sa Zakonom o budžetskom sistemu.
Osim toga, Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji propisuje prekratke i nerealne rokove za postupanje stranaka, a poreska rešenja i opomene ne sadrže osnovne informacije o datumu i osnovu nastanka obaveze.
Od 29 zakona koji su imali direktan ili posredan uticaj na privredu a usvojeni su u prvih 6 meseci 2013. godine, dvadeset (20) je doneto po hitnom postupku (69%).
Sredinom marta Skupština Srbije je usvojila Zakon o potvrđivanju ugovora između Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata o izbegavanju dvostrukog oporezivanja u odnosu na poreze na dohodak i na imovinu.
Po ovom zakonu se kapitalni dobici od prodaje akcija ili udela oporezuju samo u državi u kojoj je prodavac rezident, osim u slučaju da više od 50% vrednosti akcija potiče od nepokretne imovine kada se kapitalni dobici mogu oporezivati i u državi u kojoj se nepokretnost nalazi.
Sledeća pravna lica iz UAE oslobođena su paćanja poreza po odbitku na dividende i kamate u Srbiji:
1. Nadležni organ Abu Dabija za investiranje
2. Investicioni savet Abu Dabija
3. Nadležni organ Emirata za investiranje
4. Mubadala razvojna kompanija
5. Međunarodna investiciona petrolejska kompanija
6. Svet Dubaija
7. Investiciona korporacija Dubaija
8. Ovlašćeni penzioni fondovi
9. Dahra holding kompanija
Izvor: KPMG
Fabris Ture, bivši izvršni direktor Goldman Saksa biće danas ponovo saslušan pred američkim federalnim sudom. Njemu se sudi po građanskoj tužbi zbog prevara sa hartijama od vrednosti još u januaru 2007. kada je kreirao trgovanje izmišljenim finansijskim proizvodima.
„Sve što je izgrađeno urušiće se svakog trenutka… i ostaće samo jedan preživeli, fantastični Fab, posred svog tog kompleksnog, egzotičnog trgovanja koje je kreirao, a da nije prvobitno ni pokušao da razume sve njegove monstruozne implikacije“, pisao je u svojim mejlovima tada 28-godišnjak na početku 2007. Fabris Ture čak je nazvao u svojim kasnijim porukama finansijske derivate koje je prodavao „plodom intelektualne masturbacije“, a obavezu o kolateralnom dugu (CDO) „malim Frankeštajnom koji se otrgao svom tvorcu“.
Tokom 2010. Komisija za hartije od vrednosti tužila je Goldman Saks i Turea zbog prikrivanja prave uloge hedž fonda Paulson & Co. milijardera Džona Polsona. Ovaj fond je pažljivo odabirao aktivu unutar Abacus portfolija banke za koju je Polson želeo da propadne. Goldman Saks je na osnovu ove tužbe platila 550 miliona dolara kazne. Fabris Ture tvrdi da su na Abacus-u novac izgubile sofisticirane institucije koje su pogrešno predvidele pre svega kretanje na tržištu hipoteka i naglašava da ni u jednom trenutku nije pogrešno navodio te klijente. Ukoliko se njegova krivica dokaže sledi mu skoro sigurna zabrana bavljenja industrijom hartija od vrednosti. On takođe tvrdi da se milijarder Polson namerno „kladio“ protiv pomenutih derivata koji su bili osigurani hipotekama, čiji će pad vrednosti uslediti neposredno posle toga i praktično pokrenuti čitavu finansijsku krizu. Protiv Polsona nije
podignuta optužnica.
Fabris Ture jedan od retkih bankara čije iem se direktno pominjalo i povezivalo u vezi sa prevarama i pogrešnim procenama koje su dovele do krize. Poslednjih nekoliko godina proveo je pišući doktorsku tezu, a čak se bavio i humanitarnim radom u Africi. Američki mediji navode da je datum odabran za svedočenje Turea „nezgodan“ za višestruko kompromitovanog bankarskog giganta Goldman Saksa, koji je taman počeo da beleži dobre rezultate i njihovim objavljivanjem pokušao makar delimično da otkloni loše epitete koji su se prethodnih godina vezivali za njega. Postoji bojazan da će Ture svojim svedočenjem pozvati pred sud još nekadašnjih i sadašnjih zaposlenih u Goldman Saksu, kako bi dokazao svoje tvrdnje da su svi oni, uključujući i njega, „bili samo deo tima koji je konstruisao i sprovodio prodaju derivata“, kao i da je ovo blatantni slučaj traženja „žrtvenog jagnjeta“.
Izvor: Blumberg