Narodna banka Srbije je danas donela odluku kojom su stvoreni uslovi da prvoklasne medjunarodne finansijske organizacija kreditiraju u dinarima na srpskom tržištu. Procenjeno jeda će to doprineti povećanju dinarskih izvora finansiranja domaćih pravnih lica, banaka i preduzetnika.
Za razliku od pokazatelja da već u prvoj godini posla propadne više od 70 odsto preduzetnika, statistika u franšizingu je mnogo optimističnija: procenat propalih je manji od 10 odsto, a profit je i do 80 odsto izvesniji nego kod pokretanja samostalnog posla. Uprkos tome, banke u Srbiji nemaju posebnu kreditnu liniju za ovakav poslovni model, a krediti koji se nude za otvaranje franšiza su sa kamatama i do 15 odsto godišnje. Razlog je, tvrde, što se u Srbiji uglavnom otvaraju franšize malo poznatih ili nepoznatih brendova, pa rizik nije ništa manji nego kod samostalnih preduzetnika.
Svetska ekonomska kriza nije zakočila razvoj franšizinga u većini razvijenih zemalja, pa se tako u Sjedinjenim Državama na svakih sat vremena otvori po jedna franšizna jedinica, dok na američkom tržištu posluje više od 3.600 različitih franšiznih brendova. U Srbiji je, međutim, sa padom kupovne moći padala i prodaja u franšizama, ali u Privrednoj komori Srbije kažu za BIF da je opstanak franšinzinga generalno, a posebno u vreme krize, mnogo izvesniji u odnosu na samostalne preduzetnike, jer davaoci franšiza ujedinjuju svoje primaoce kroz franšiznu mrežu i postižu jače efekte na tržištu. Takođe, kroz franšiznu mrežu postižu se niže cene kod dobavljača, što čini robu ili uslugu prema krajnjem kupcu veoma konkurentnom.
Za ulazak u franšizu najčešće je potrebno između 10.000 i 100.000 evra. Investicija nije mala, a nedostatak novca istovremeno je i najveći problem preduzetnicima i nezaposlenima koji žele da započnu posao kupovinom franšize. Marica Vidanović, samostalni savetnik u Centru za franšizing u PKS ocenjuje da su nedostajući izvori finansiranja posledica nerazumevanja finansijskih institucija u Srbiji za ovaj vid poslovanja. „Kod nas ne postoje posebne kreditne linije koje bi finansirale franšizno poslovanje. U drugim zemljama, gde je franšizing razvijen, recimo u Italiji, država odobrava kredite za početnike i do 100.000 evra, bez dopunskih garancija i traženja hipoteka, ali je neophodna preporuka i verifikacija kompanije, odnosno davaoca franšize. Takav davalac franšize mora biti član Nacionalne franšizing asocijacije“, kaže Vidanović.
U Srbiji je franžizing tek u razvoju – imamo 130 brendova od čega je svaki četvrti domaći. Na 1.800 lokacija franšize zapošljavaju oko 22.500 ljudi. Na teritoriji susednih zemalja poput Hrvatske i Mađarske u njihovom razvoju se daleko više odmaklo, a najviše u već pomenutim Sjedinjenim Državama gde više stotina hiljada kompanija posluje po ovom modelu. Najpoznatije franšize su Mek Donalds, Burger King, KFC, Coca-Cola, Hotel Hilton, Pica Hat i Starbaks. U našoj zemlji postoje neki od ovih brendova, ali i nekolicina franšiznih lanaca poput kompanija OMV, Fornetti, Tarkett, Fly Fly Travel, Zara, Palmers i Kosta Kofi. Franšizing je najzastupljeniji u sektoru usluga i gotovo da nema delatnosti u kojoj se franšizing ne može uspešno primeniti: ugostiteljstvo (restorani brze hrane), promet nekretnina, autoservisne usluge, održavanje, hotelijerstvo, turizam…
Toma Ćukić senior menadžer u konsultantskoj kući “Ej Ti Karni” kaže da je u ovom vidu poslovanja u Srbiji najveći problem upravo finansiranje. „Izvori se najčešće traže u kreditima banaka. Iskustva banaka, međutim, ukazuju na to da ovakav tip kredita najčešće zahtevaju novi klijenti malih preduzeća, koji zapravo nemaju istoriju poslovanja a samim tim ni kredibilitet koji bi ukazao na sigurnost investicije. Bankama to predstavlja ključni rizik i to je upravo razlog zašto su startap krediti veoma skupi i nose izrazito visoke kamatne stope“, objašnjava Ćukić koji, inače, ima i dugogodišnje iskustvo u jednoj od naših najvećih banaka.
Naš sagovornik objašnjava da se, u najvećem broju slučajeva, zahtevi za kreditiranje franšiza odnose na manje poznate ili nepoznate brendove i to pretežno iz država u regionu. Ovakav tip franšiza zahteva najmanje investicije korisniku franšize, ali zato kod banaka budi najveću sumnju i strah od rizika da sredstva neće biti vraćena. Sa druge strane, franšize poznatih brendova, kakvih je u Srbiji malo, traže i pozamašne investicije, pa preduzeća koja zahtevaju kredite za ovakav tip franšiza su najčešće dobro poznata bankama i imaju uspešnu istoriju poslovanja.
Igor Bogojević, direktor konsultantske kuće za franšizing „Profit sistem“, takođe ocenjuje da je franšizing ozbiljna nepoznanica u Srbiji. „Ugovor o franšizingu za bankare u anglosaksonskim zemljama znači sigurnost i olakšavajuću okolnost, bankari tamo polaze od pretpostavke da će franšiza dobro raditi. Iako franšiza znači da je posao već razrađen, u Srbiji se finansiranje franšizinga posmatra kao finasiranje bilo kog drugog biznisa, pa onda imamo i takve kamate“, kaže Bogojević.
Bankari, međutim, ne žele zvanično da govore o ovoj temi. U dve veće banke koje značajno finansiraju privredu, izuzev informacije da nemaju posebne kreditne linije za franšizing nisu želeli da komentraišu razloge. U jednoj dobili i objašnjenje, ali nezvanično: „Takve kredite tretiramo kao start-up kredite koje nemamo u ponudi . Kada nam, međutim, neko dođe sa zahtevom da hoće da finansira otvaranje velike franšize, možemo da mu ponudimo kredit za osnovna sredstva ili investicije. Tada je kamata i do 15 dosto godišnje“.
O čemu treba voditi računa prilikom kupovine franšize
– iznosu početne naknade koja se plaća davaocu franšize
– visini sredstava potrebnih da bi se franšizna jedinica osposobila za rad
– iskustvu davaoca franšize u poslu za koji daje franšizu
– uslugama koje davalac franšize osigurava korisniku franšize u početku i tokom poslovanja
– opštoj stabilnosti delatnosti u kojoj davalac franšize posluje
– finansijskoj snazi davaoca franšize i franšiznog sistema u celini
– uslovima pod kojim se franšizni odnos može raskinuti ili obnoviti
Generalni sekretar Udruženja banaka Srbije (UBS) Veroljub Dugalić izjavio je u petak da su teško nanaplativi krediti dati srpskoj privredi krajem oktobra dostigli skoro trećinu ukupno odobrenih zajmova.
„Broj učešća loših kredita privredi je od početka ove godine do oktobra povećan sa 19,1 odsto na 31,5 odsto, što predstavlja veliki problem“, rekao je Dugalić na regionalnom samitu guvernera banaka i privrednika, koji se održava u Beograd u organizaciji Biznis info grupe.
Dugalić je naveo da je domaća privreda samo kod banaka u Srbiji zadužena sa 13 milijardi evra kredita. On je dodao da kompanije u Srbiji nisu više nelikvidne, nego su postale nesolventne, što znači da ne mogu uopšte da plaćaju obaveze.
Prema njegovim rečima, neke mere Narodne banke Srbije (NBS), koje omogućavaju otkup kredita i ustupunje duga drugima, ublažile su problem loših kredita, ali, kako je istakao, to niije lečenje, jer uzrok problema nije u bankarskom sistemu, već u privredi.
Izvor: Beta
Namera izumitelja EkoBota je da ih što više postave na mesta štetna za ljude, zbog velikog nivoa zagađenja ili opasnih predatora. „Gorivo“ bi uzimali iz javnih toaleta.
Roboti skorije budućnosti će možda imati srca u koja će se upumpavati ljudski urin. Naučnici u Laboratoriji za robotiku Bristolskog univerziteta razvili su od tzv. „pametnih materijala“ veštačko robotsko srce od 24 odvojene ćelije za gorivo koje se upumpava kao u pravo srce. Već nekoliko godina se razvijaju EkoBoti i ustanovljeno je da njih mogu da napajaju otpadni organski materijali poput trulog voća i povrća, otpadnih voda, ljudskog urina, ostataka hrane. Ispostavlja se da je ljudski urin zapravo i najisplativiji za eventualnu širu upotrebu te da bi se u slučaju njegovog korišćenja neophodne količine relativno lako uzimale iz javnih toaleta.
Guverneri centralnih banaka zemalja jugoistocne Evrope složili su se danas da su najveći problemi bankarskih sektora u regionu opadanje kreditne aktivnosti, kao i visok nivo problematičnih zajmova.
Guverner centralne banke Bosne i Hecegovine Kemal Kozarić rekao je na regionalnom samitu guvernera, bankara i privrednika, da sve zemlje regiona imaju problem usporenog kreditnog rasta, kao i stalnog smanjenja izloženosti prisutnih bankarskih grupacija iz inostranstva.Kozarić je naveo da se kćerke-banke uglavnom razdužuju prema svojim maticama i da za većinu bankarskih grupacija region nije toliko važan, čak i u slučajevima kad njihove kćerke-banke imaju sistemski značaj na lokalnom nivou. On je ocenio da je u ekonomiji najvehi problem visoka stopa nezaposlenosti, a jedan od glavnih rizika je i mogućnost prelivanja krize iz zemalja odakle potiču strane banke.
Guverner centralne banke Crne Gore Milojica Dakić je rekao da su pozajmice iz inostranstva smanjene, da problem predstavljaju visoke kamatne stope na kredite i nekvalitetni zajmovi. On je ukazao i na rast nelikvidnosti u realnom sektoru privrede, što je zbog neurednog izmirivanja obaveza negativno uticalo i na banke u proteklom periodu.
Guverner Hrvatske narodne banke Boris Vujičić istakao je da široko prihvaćeno mišljenje među političarima u Evropi da nema privrednog rasta, jer nema uvećanja kreditne aktivnosti – ne stoji i da nije utvrđena takva veza. Vujičić je dodao da kreditni rast uglavnom sledi oporavak realne ekonomije. Čelnik albanske centralne banke Ardijan Fulani naglasio je da je „region gladan kapitala i tu banke mogu dosta da učine“,i dodao da je u situaciji kada nema dovoljno unutrasnjih resursa dobrodošlo korišćenje spoljnih finansijskih sredstava, a na vlastima je da obezbede stabilno okruženje za njihov dolazak.
Viceguverner Narodne banke Makedonije Maja Kadijevska – Vojnović ocenila je da će, iako sa prolaskom krize i oporavkom u Evropi opadaju negativni efekti po region koji dolaze kroz trgovinske veze, zemlje jugoistočne Evrope i dalje ostati izložene povlačenju sredstava evropskih banaka.Ona je ukazala i na pad kreditne aktivnosti banaka, ocenjujući da se to uglavnom događa zbog straha od rizika u bankama i strategije bankarskih grupacija koje svojim zahtevima za konsolidacijom ograničavaju rast kredita.
Guverner Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković je istakla da su visok nivo javnog duga i potreba za fiskalnom konsolidacijom glavni izazovi kjoje treba rešiti kako bi se izbegli pritisci na platni bilans zemalja. Ona je naglasila i da je jedna od ključnih stvari izbegavanje dodatnih pritisaka koji bi došli sa deviznih tržišta, imajući u vidu visoku zavisnost od deviznog kursa zbog kredita u stranoj valuti i kredita indeksiranih u stranoj valuti. Tabaković je napomenula da su recesija i smanjenje kreditne aktivnosti doveli do ubrzanog rasta nivoa problematičnih kredita, ali da su u Srbiji stvorene dovoljne rezerve za njihovo pokrivanje.Ona je najavila i da će do kraja godine biti usvojena strategija za primenu međunarodnih standarda Bazel 3 u bankarskom sektoru, kojom će biti predviđeni planovi, rokovi i primena tih standarda u vezi sa kapitalom i likvidnošću.
Izvor: Tanjug
Tokom pet milenijuma svoje istorije, dug je uvek uključivao institucije – bilo da je to sveto kraljevstvo Mesopotamije, Jubileji (iobeleus) u judaizmu i hrišćanstvu, Šerijat ili Kanonsko pravo. Institucije su nastojale da kontrolišu situaciju: da dug ne proizvede potencijalno katastrofalne socijalne posledice. Jedino se danas, u našoj eri, piše antropolog Dejvid Greber, može prepoznati stvaranje prvog planetarno operativnog administrativnog sistema koji je u velikoj meri sačinjen kako bi se zaštitili interesi poverilaca, odnosno kreditora.
Novac se nije izvorno pojavio u metalnoj formi, već u obliku mere, apstrakcije, ali i kao odnos (duga i obaveza) između ljudskih bića. Kroz istoriju je novac kao roba uvek bio najdirektnije povezan sa nasiljem. Kao što je jedan istoričar rekao, „poluga (zlata ili srebra) je potrepština za rat, a ne za mirnu trgovinu“.
Razlog je jednostavan. „Novac kao roba“, posebno u vidu zlata i srebra, razlikuje se od novca-kredita po jednoj suštinskoj funkciji: on može biti ukraden. Kako su poluge od zlata ili srebra predmeti „bez pedigrea“, tokom većeg dela istorije imale su istu ulogu kao i kofer pun novčanica kod savremenog narkodilera: kao sredstvo bez porekla, koje će bilo gde i bespogovorno biti prihvaćeno u zamenu za druge vrednosti.
Kao rezultat ovoga, može se videti da je poslednjih 5.000 godina ljudske istorije neka vrsta naizmeničnih promena. Kreditni sistemi se izgleda javljaju, i postaju dominantni, u periodima relativnog društvenog mira, preko mreže poverenja i poverenika, bilo da su nastali državnom ili, što je češće, inicijativom transnacionalnih institucija. Kreditne sisteme bi potom smenili plemeniti metali, u periodima koje karakterišu široko rasprostranjene pljačke. Pljačkaški sistemi kreditiranja, svakako su postojali u svim epohama, ali izgleda da su ostavljali najštetnije posledice u periodima kada je novac bilo najlakše konvertovati u gotovinu. Stoga je možda osnovano pretpostaviti da su usponi i padovi evroazijske istorije tekli sinhronizovano sa naizmeničnom smenom perioda virtuelnog i metalnog novca:
Najbolje informacije koje posedujemo o poreklu novca potiču iz Mesopotamije, ali je vrlo verovatno da su se slični procesi odvijali i u Egiptu iz doba faraona, u bronzanom dobu Kine ili u dolini Inda. Ekonomijom Mesopotamije su apsolutno dominirale velike javne institucije, koje su efikasno uspostavile novčani sistem na osnovu fiksnog ekvivalenta između srebra i ubranih useva. Dugovi su se izračunavali, evidentirali i svodili u srebru, mada je samo srebro retko korišćeno u transakcijama. Umesto toga, plaćanje se obavljalo u odgovarajućoj količini ječma ili nekog drugog useva. Veliki dugovi su beleženi na glinene tablice koje su, kao jemstvo i garancija, dobijale obe strane prilikom transakcije.
Naravno, postojali su i proizvodi koji su se slobodno razmenjivali na tržištu, sa cenama koje su varirale shodno ponudi i potražnji. Ipak, izgleda da se svakodnevna kupovina i prodaja, posebno ona koja se nije odvijala među apsolutnim strancima, najčešće obavljala na kredit. Mušterije bi imale otvorenu „crtu“, a puna suma dugovanja slata im je na naplatu u vreme berbe.
Poreklo kamate pripisuje se Sumerima, koja je, na primer, Egipćanima ostala potpuno nepoznata. Kamatne stope, fiksirane na 20%, ostale su nepromenjene tokom 2.000 godina. Međutim, u godinama sa posebno lošom žetvom seljaci su usled nemogućnosti da vrate dugove bogatima, morali da u dužničko ropstvo predaju svoja imanja, a u najgorem slučaju i porodice. Postepeno, ovo stanje je dovelo do društvene krize, koju nisu toliko obeležlie pobune, već sve masovniji odlazak običnih ljudi iz gradova na teritorije koje nisu bile pod uticajem „kreditora“ – vladara i njihovih vojski… tako su postajali polu-nomadski pljačkaši.
Uskoro je za svakog vladara postalo uobičajeno da poništi sve prethodne dugove i proglasi opštu amnestiju kako bi svu porobljenu ropsku snagu vratio njihovim porodicama. Biblijski proroci pokrenuli su sličan običaj, jubileje (iobeleus), koji su nastupali svakih sedam godina; tada bi svi dugovi, na sličan način, bivali oprošteni i izbrisani. Jubileum je direktan predak novozavetnog pojma „iskupljenja“.
Ovo je bilo doba u kojem su se pojavile kovanice, i rođene sve velike svetske religije – pre svega u u Kini, Indiji i na Bliskom istoku. Bio je to period neverovatne kreativnosti širom sveta, i prenošenja ideja koje bi se mogle nazvati osovinom modernog doba, ali i vreme neverovatnog nasilja. Kovanice, koje su obezbedile stvarno korišćenje zlata i srebra — time što su postale sredstvo razmene — omogućile su i stvaranje tržišta u nama bliskom smislu. Kovanice su se prema dostupnim izvorima najpre pojavile u Lidiji, ali njihova svrha nije bilo podsticanje trgovine, već isplaćivanje profesionalne vojske, što objašnjava zašto su dve najveće trgovačke sile u to vreme, Feničani i Kartaginjani, među poslednjima usvojile metalni novac.
Širenje novih vojnih tehnologija bilo je uvek usko povezano sa porobljavanjem ljudi i tržištem robova. Drugi veliki izvor robova bili su dugovi. Kreditni sistemi na Bliskom istoku nisu se raspadali pod pritiskom komercijalne konkurencije; njih je uništila vojska Aleksandra Velikog, vojska koja je zahtevala zarade „teške“ pola tone srebrnih poluga dnevno. U rudnicima u kojima su se poluge proizvodile uglavnom su radili robovi. Vojne kampanje, zauzvrat, obezbeđivale su beskrajni priliv novih robova. Imperijalni poreski sistemi, kao što se primećuje, u velikoj su meri bili osmišljeni tako da prisile svoje podanike na stvaranje tržišta, kako bi vojnici (i, naravno, državni službenici) bili u stanju da polugama kupe sve ono što žele.
Stvaranje novih sredstava razmene – kovanica — započelo je skoro istovremeno u Grčkoj, Indiji i Kini, što je značajno uticalo i na intelektualni razvoj tog vremena. Najupadljiviji obrazac bila je istovremena pojava modernih svetskih religija: proročki judaizam, hrišćanstvo, budizam, đainizam, konfučijanizam, taoizam, i na kraju, islam. Iako uve veze još nisu u potpunosti izražene, ima naznaka da su se ove religije pojavile kao direktna reakcija na logiku tržišta i sebično sticanje materijalnih dobara.
Srednji vek je bio period u kome su religije počele da preuzimaju tržišne sisteme. Sve — od međunarodne trgovine do organizacije lokalnih sajmova — počelo je da se sve intenzivnije odvija preko tadašnjih „društvenih mreža“, koje su uspostavljale i kontrolisale verske vlasti. To je, zauzvrat, omogućilo povratak različitim oblicima virtuelnog kreditnog novca širom Evroazije.
U Evropi, gde se sve ovo dešavalo pod okriljem hrišćanstva, kovanica se upotrebljavala sporadično i neravnomerno. Cene nakon 800. godine nove ere bile su uglavnom formirane po obrascu stare, tada već nepostojeće valute francuske dinastije Karolinga. Ali svakodnevna kupoprodaja odvijala se uglavnom drugim sredstvima, poput „vrednosnih štapića“, zasečenih komada drveta podeljenih na dva dela: jedan je koristio poverilac kao evidencuiju duga, a drugu dužnik. Veće transakcije realizovane su putem menica, a veliki privredni sajmovi služili su kao mesta na kojima su se razrešavali dužničko-poverilački odnosi i „prelamale“ pogodbe. Crkva je, u međuvremenu, obezbedila pravni okvir, upostavljajući strogu kontrolu nad pozajmljivanjem novca sa kamatama, i zabranivši poveriocima nametanje dužničkog ropstva.
Pravi nervni centar srednjovekovne svetske ekonomije, međutim, bio je Indijski okean, koji je zajedno sa centralnoazijskim karavanskim putevima povezivao velike civilizacije Indije, Kine i Bliskog istoka. Ovde je trgovina sprovođena u okvirima islama, koji je, i pored zabrane pozajmljivanja novca sa kamatom, stvorio veoma podsticajnu pravnu strukturu za raznolike i sofisticirane kreditne instrumente. Zapravo, Zapadna Evropa je relativno „zakasnela zvanica“ u tom smislu: većina finansijskih inovacija koje su doprle do Italije i Francuske u 11. i 12. veku bile su u opštoj upotrebi u Egiptu i Iraku još od 8. ili 9. veka. Reč „ček“, na primer, potiče iz arapske reči „sakk“, a pojavila se u engleskom jeziku oko 1220.
Slučaj Kine je još komplikovaniji. Srednji vek je počeo brzim širenjem budizma, koji je i bez poluga vlasti uspeo da se suprotstavi lokalnim zelenašima, uspostavivši u svojim hramovima zalagaonice za siromašne zemljoradnike. Ubrzo se, međutim, umešala država, koja je, ipak, nastojala ne samo da reguliše kamatne stope već i da ukine dužničko ropstvo, potpuno se udaljivši od „zlatne podloge“. Tako je izmišljen i papirni novac.
Sve to ne znači da ovaj period nije bio poprište pokolja i pljački, niti da je kovanica istisnuta iz prometa, ali je tokom nejgovog većeg dela novac bio razdvojen od institucija prinude. Rezultat je bio procvat institucija zasnovanih na mnogo višem stepenu društvenog poverenja.
Sa pojavom velikih evropskih carstava – Iberijskog, a potom i Severnoatlantskog, ratovi, pljačke, masovno ropstvo vratili su se na velika vrata, a posledično i zlatne i srebrne poluge kao glavne valute. Jedan od ključnih razloga za ponovno vraćanje polugama bio je uspon narodnih pokreta tokom rane dinastije Ming u 15. i 16. veku, koji su primorali vlasti ne samo da se odreknu papirnog novca već i bilo kakvog uspostavljanja sopstvene valute. S obzirom da su porezi postepeno preinačeni u srebrnu podlogu, uskoro je zvanična kineska politika počela da se zasniva na ideji: „pokušajmo da dođemo do što je moguće više srebra, kako bismo održali niske takse i sprečili izbijanje novih socijalnih nemira“.
Iznenadna velika potražnja za srebrom imala je svoje efekte širom sveta. Najveća količina plemenitih metala koje su opljačkali konkvistadori, a kasnije i onih iz španskih rudnika širom Meksika i Potosija, završavala je u — Kini. Ključna poenta je da je razdvajanje novca od verskih institucija i njegovo ponovno povezivanje sa institucijama prinude bilo praćeno ideološkim povratkom na tzv. „metalizam“.
Kredit je, u tom kontekstu, predstavljao jedan problematični posao koji su države smišljeno sprovodile, uvlačeći se u sistem „deficitarnog finansiranja“ — formu kredita, koja je izmišljena kako bi se finansirali svi skupi ratovi koje su države vodile. Britanska imperija bila je čvrsta u održavanju zlatnog standarda tokom 19. i početkom 20. veka, a velike političke bitke vodile su se u Sjedinjenim Državama oko toga da li kao standard treba da prevlada zlato ili srebro.
Takođe, ovo je bio period uspona kapitalizma, industrijske revolucije i predstavničke demokratije. Nasuprot lako uočljivim vezama između kapitalizma, rata i ropstva, ređe se sagledava da je institucija najamnog rada, na primer, istorijski nastala u okviru ropstva (najraniji ugovori o isplati za koje znamo, od grčkih do malajskih gradova-država, ustvari su bile potvrde o unajmljivanju robova), i težila povezanosti sa različitim oblicima dužničkog kmetstva, što je zapravo slučaj i danas. Činjenica da smo ovakve institucije definisali savremenim „jezikom slobode“, ne znači automatski i da ono što danas smatramo ekonomskom slobodom ne počiva na logici koja je, tokom najvećeg dela ljudske istorije, smatrana suštinom ropstva.
Može se reći da je današnja era započela 15. avgusta 1971. kada je američki predsednik Ričard Nikson zvanično ukinuo konvertibilnost dolara zasnovanu na zlatu, efikasno stvarajući aktuelne „plutajuće“ valutne režime. Vratili smo se, u svakom slučaju, u doba virtuelnog novca, u kojem potrošnja i kupovina u bogatim zemljama retko kad uključuje čak i papirni novac, dok su nacionalne ekonomije u velikoj meri vođene dugovima potrošača. U tom kontekstu možemo govoriti o „finansijalizaciji“ kapitala, pri čemu spekulacije kroz valute i finansijske instrumente postaju zaseban domen, odvojen od bilo kakve neposredne relacije sa proizvodnjom ili čak trgovinom. Ovo je, naravno, sektor koji je danas zapao u krizu.
Šta bismo mogli da sa sigurnošću kažemo o ovom novom dobu? Za sada vrlo malo. Trideset ili četrdeset godina nije ništa u smislu vremenske skale, a situacija se stalno menja. Istorijski gledano, kao što smo videli, trend zaštite dužnika je dominirao sve do 80-ih godina XX stoleća, kad je počeo da se stvara prvi planetarno funkcionalan administrativni sistem, poslujući i operišući preko MMF, Svetske banke, korporacija i drugih finansijskih institucija — u velikoj meri da bi se štitili interesi kreditora. Međutim, ovaj je aparat vrlo brzo zapao u krizu, prvo usled veoma brzog razvoja globalnih društvenih pokreta (alter-globalističkih pokreta) a sada se našao na samoj ivici ponora zbog aktuelne bankarske krize i globalnog ekonomskog kolapsa.
Premda je novo doba virtuelnog novca tek počelo, sa dugoročnim posledicama koje se ne mogu nazreti, nameću se dva bitna zaključka. Prvo, da pomeranje svetske ekonomije ka virtuelnom novcu nije nužno podmukli efekat kapitalizma. Naprotiv, tokom većeg dela ljudske istorije, sistemi virtuelnog novca osmišljavani su i regulisani na način koji je trebalo da spreči fromiranje kapitalizma kakav danas poznajemo, u kome se većina svetske populacije nalazi u stanju koje bi se, u mnogim drugim periodima istorije, smatralo ravnim ropstvu.
Drugo, u novom dobu nasilje ima krucijalnu ulogu, ono je osnova poimanja društva, tržišta i ključnih ideja o tome šta znači sloboda. U svetu koji bi bio manje prožet nasiljem, brzo bi počele da se rrazvijaju i druge institucije. Konačno, razmišljanje o dugu van te „intelektualne ludačke košulje“ – sačinjene od države i tržišta – otvara uzbudljive mogućnosti. Može se, recimo, postaviti pitanje šta bi u potencijalnom društvu budućnosti, koje ne bi bilo zasnovano na nasilju, slobodni ljudi dugovali jedni drugima? Kakva bi obećanja i obaveze između sebe uspostavljali?
Nadajmo se da bi, jednog dana, svi oni bili u stanju da postavljaju ovakva i slična pitanja. Jer, u vremenima kao što je ovo – nikad niste sigurni šta je posredi.
Svetska meteorološka organizacija (WMO) saopštila je danas da je u 2012. ponovo prevaziđen rekord u emisiji gasova koji izazivaju efekat staklene bašte. Njihov nivo najveći je u poslednjih 800.000 godina.
Uprkos sve većoj pažnji koju državnici širom sveta pokazuju prema ovom problemu, količina ugljen-dioksida koji se svake godine ispušta u atmosferu dodatno je povećana u prošloj godini i iznosila je 141% od nivoa iz predindustrijskog doba. Izveštaj WMO objavljen je dva dana po saopštenju Programa za očuvanje prirodne sredine Ujedinjenih Nacija, u kome se kaže da je neophodno da se smanji emisija štetnih gasova kako globalna prosečna temperatura ne bi dalje rasla, prenosi CNN.
Prema dosadašnjim merenjima tajfun Haiyan koji je rano jutros pogodio istočne Filipine, razvio je brzinu vetra od 378 km/h. Samo tri oluje od 1969. imale su približno istu snagu.
Spoljni kraci supertajfuna Haiyana (odnosno Jolande, prema nekim zapadnim medijima) već su udarili u istočnu obalu Filipina, zemlje koja je posebno izložena čestim napadima olujnih vetrova. Haiyan je sposoban da nanese nepopravljivu katastrofalnu štetu, kažu sve relevantne agencije, filipinske i međunarodne, ali pitanje je koji gradovi će mu se tačno naći na putu: prema nekim predviđanjima, glavni grad Manila, sa svojih 12 miliona stanovnika, takođe je na putanji superoluje.
Do sada najviša zabeležena olujna plima (morska plima uvećana efektom oluje) juče je iznosila nešto više od dva metra, a najavljeno je da će talasi u priobalju iznositi preko sedam metara,uz veliku opasnost od pokretanja lokalnih klizišta. Iako je brzina vetra u tajfunu izuzetno velika pa Haiyan spada u najveću, petu kategoriju oluja, brzina kretanja samog tajfuna je veoma mala.
Kreditna agencija Standard and Poor’s smanjila je francuski kreditni rejting sa AA+ na AA, dve godine posle prethodnog umanjenja sa vrhunskog AAA statusa. Ključni razlog je visoka nezaposlenost.
U zvaničnom saopštenju agencije S&P kaže se da je kreditni rejtnih Francuskoj umanjen zbog visoke nezaposlenosti koja otežava planirane reforme i pokretanje ekonomskog rasta. U saopštenju se kaže da će državni dug zemlje dostići 86% BDP u 2015, dok će nezaposlenost sigurno ostati na nivou iznad 10% i do 2016. Vlada Francuske odmah je reagovala po ovoj vesti saopštenjem da je francusko zaduživanje jedno od najsigurnijih u evrozoni, a ministar finansija Pjer Moskovisi je izjavio da je S&P „napravio veliku grešku na osnovu lošeg rasuđivanja“.
Niži kreditni rejting obično se potvrđuje skupljim zaduživanjem, pa je neposredno po ovoj vesti prinos na francuske desetogodišnje obveznice porastao za 20 baznih poena sa 2,158% na 2,389%.
Evropska centralna banka je odlučila da prepolovi dosadašnju referentnu kamatnu stopu sa 0,5% na 0,25%.
Mario Dragi upravo održava konferenciju za medije, koju međunarodni investitori sigurno prate sa velikom pažnjom. Iznenađujući potez smanjivanja referentne kamatne stope na 0,25% dovešće do pada vrednosti evra, ali i do dužeg perioda niske inflacije, kao i smanjenja investicionih rizika, izjavio je Dragi.