јануар 2014

Najpre je izdavačka kuća Merriam Webster obelodanila rezultate svog tradicionalnog izbora za reč godine; za 2013, ova titula pripala je pojmu „nauka“. Par nedelja kasnije, Pew Research Center objavio je rezultate svoje najnovije ankete o poverenju u nauku; ispostavilo se da trećina odraslih Amerikanaca odbacuje evoluciju, tj. prihvata kreacionizam i veruje da ljudi i životinje u svom današnjem obliku postoje „od početka vremena“. Nekoliko dana iza toga, severoistok SAD zahvatio je „ledeni talas“, što je shvaćeno kao idealna prilika za poricanje globalnog zagrevanja i svega što savremena nauka ima da kaže o klimatskim promenama i čovekovoj odgovornosti za iste; „skeptici“ su išli tako daleko da su niske januarske temperature proglasili dokazom „globalnog hlađenja“.

Ako vam se proglašenje „nauke“ za reč godine čini kontradiktornim nepoverenju prema teoriji evolucije i nauci o klimi, onda ste propustili obrazloženje ovakve odluke. Formalno, povod je skok broja pregleda definicije pojma „nauke“ u Vebsterovom onlajn rečniku. Suštinski, „nauka“ je pobedila zahvaljujući sve intenzivnijem ratu između empirizma i dokaza, s jedne, odnosno ličnog ubeđenja i mišljenja, s druge strane.

***

U leto 1954, čitajući jutarnju štampu, Leon Festinger (Leon Festinger), tada profesor socijalne psihologije na Univerzitetu Minesote, uočio je priču o Doroti Martin (Dorothy Martin), domaćici iz predgrađa Mineapolisa, ubeđenoj u skori kraj čovečanstva. Prema kratkom novinskom tekstu, Doroti je već dve godine telepatski komunicirala s vanzemaljcima. Medijima se obratila nakon što je od Sanande, „osobe“ s planete Klerion (Clarion), inače astralne inkarnacije Isusta Hrista, primila neobično preciznu i krajnje uznemirujuću poruku: 21. decembra (1954. godine), nastupiće smak sveta.

Razume se, Doroti Martin nije još zadugo bila usamljena u uverenju da svetu preti neizbežna kataklizma. Uskoro se našla u ulozi vođe kulta čiji su pripadnici sebe nazivali Tragačima (Seekers) i bili ubeđeni da će ih armagedon zaobići. Naime, ubrzo posle mračnog proročanstva, Doroti je dobila novu poruku, u kojoj je njenim sledbenicima i njoj obećano spasenje: Par sati pre nego što svet nestane u potopu biblijskih razmera, tragače će bezbedno „usisati“ svemirski brod i odvesti ih na sigurno.

Priča s tragačima odvijala se po danas već dobro poznatom scenariju. Napustili su svoje porodice i profesije, prodali ličnu imovinu i počeli da žive kao komuna, na iznajmljenom imanju, čekajući dalja uputstva „odozgo“. Međutim, zahvaljujući Festingeru, tragači su postali predmet jedne od najpoznatijih studija slučaja u psihološkoj nauci i inicijalna kapisla za nastanak jedne od najrobustinijih teorija u socijalnoj psihologiji – teorije kognitivne disonance.

Festingera je zanimalo kako će se tragači ponašati kada shvate da je proročanstvo u koje su uložili toliko emocija bilo lažno. Pošlo mu je za rukom da se, sa još dvojicom svojih saradnika, infiltrira među pripadnike kulta i zajedno s njima dočeka nesuđeni sudnji dan.

Najpre se „momci odozgo“ nisu pojavili da priteknu u pomoć tragačima. Zatim je postalo jasno da za tako nešto nije ni bilo potrebe. Kritični dan je odmicao bez incidenata.

Tragači su se isprva mučili da objasne zašto se proročanstvo nije obistinilo, ali im nije dugo trebalo da izađu s odgovarajućom racionalizacijom. Zapravo, vanzemaljci su Doroti poslali novu poruku: „Mala grupa ljudi, koja je bdela svu noć, isijavala je toliko svetla da je bog spasio svet od uništenja.“ Drugim rečima, vera tragača spasila je Zemlju apokalipse.

Da stvar bude zanimljivija, tragači su počeli drugačije da se ponašaju. Do tada povučeni, nepoverljivi prema medijima, počeli su da kontaktiraju novinare i „propovedaju“. Više nego ponosno primali su podsmeh okoline i štampe. Umesto da se sve u šta su verovali sruši kao kula od karata, vera tragača postala je postojanija?!

***

Ispitanici, studenti psihologije na Stenfordu, navedeni su da veruju kako učestvuju u eksperimentu čiji će rezultati olakšati evaluaciju niza budućih psiholoških studija. Kada u zakazano vreme stignu u laboratoriju, očekuju ih dva polusatna bloka izuzetno dosadnih aktivnosti: sabiranje dvocifrenih brojeva; ređanje kalemova konca u kutiju, njeno pražnjenje, ponovno punjenje i sl. Po isteku prvog sata, ispitanik biva zamoljen da narednom učesniku u eksperimentu (zapravo je reč o saradniku istraživača), koji čeka u hodniku, studiju opiše kao veoma zanimljivu. Konačno, u finalnoj fazi, ispitanici popunjavaju upitnik u kojem se izjašnjavaju o tome koliko su im zadaci bili interesantni.

Svi učesnici u eksperimentu prolaze kroz istu proceduru i rade na istovetnim zadacima. Jedina razlika napravljena je u samom startu: polovina ispitanika za učešće u studiji dobija jedan, a druga polovina 20 dolara.

Budući da za učešće u eksperimentu dobijaju bodove, nije čudo da studenti istrajavaju u izvršavanju dosadnih zadataka i spremno lažu druge „ispitanike“ kako su eksperimentalni zadaci interesantni. Međutim, kada kasnije subjektivno ocenjuju zanimljivost tih istih zadataka, javlja se značajna razlika između ispitanika koji su za učešće u studiji dobili jedan i onih koji su za istu stvar plaćeni 20 dolara: Manje nagrađeni subjekti zadatke ocenjuju stimulativnijom.

Leon Festinger izveo je opisani eksperiment 1959. godine, a njegovi rezultati predstavljaju prvu empirijsku verifikaciju teorije kognitivne disonance. Ukratko, ona kaže da čovek teži harmoniji između svojih stavova, uverenja i ponašanja. Kada se ova ravnoteža naruši, nastaje svojevrsna napetost, kognitivna disonanca, koju prirodno težimo da umanjimo i eliminišemo. Jedan od mehanizama kojim to postižemo naziva se racionalizacija.

Festinger je u eksperiment ušao predviđajući da će obe grupe subjekata izvršiti zadatke; da će ispitanici lagati druge navodne učesnike u eksperimentu; da će kognitivnu disonancu iskusiti samo grupa slabo nagrađenih studenata. Njima, naime, isplaćena suma (ekvivalentna iznosu od današnjih osam dolara) neće biti dovoljna da „ispeglaju“ konflikt između mišljenja o zadacima (kognicija) i istrajavanja u njihovom izvršavanju (ponašanje), tako da će morati da pribegnu racionalizaciji i ubede sebe da je eksperiment zapravo bio zanimljiv. Nasuprot tome, budući da u studiji učestvuju zarad bodova i finansijske nadoknade, nagrađeniji ispitanici (tadašnjih 20 dolara odgovara današnjoj sumi od 150-160 dolara) neće ni iskusiti konflikt između stava i ponašanja, te će u upitniku zadatke oceniti kao dosadne.

Dok se njen autor dominantno posvetio testiranju teorije kognitivne disonance u situacijama iznuđene saglasnosti (ponašanje suprotno stavu), drugi istraživači verifikovali su njenu validnost u kontekstu disonance izazvane uloženim naporom. Psiholozi Eliot Aronson (Elliot Aronson) i Džadson Mils (Judson Mills) pokazali su svojim eksperimentom da trud uložen u cilj koji će se na koncu ispostaviti bezvrednim izaziva kognitivnu disonancu i zahteva razrešenje u vidu samouveravanja da je ipak vredelo raditi na njegovom ostvarenju. Pri tome, što je uloženi napor veći, to je kognitivna disonanca izraženija, a motiv za njenim ublažavanjem i eliminacijom jači.

Aronson i Mils rasturili su po univerzitetskom kampusu liflete u kojima pozivaju studentkinje da se uključe u diskusionu grupu o seksualnim patologijama. Da bi bile primljene, trebalo je da prođu „inicijaciju“, prvu fazu eksperimenta, u kojoj su zainteresovane studentkinje razvrstane u više grupa: jednima je zadatak bio da pred muškim profesorom naglas čitaju lascivne pojmove i njihove enciklopedijske definicije; druge su u istim uslovima morale da čitaju „masne“ odlomke iz romana Ljubavnik Lejdi Četerli; treća grupa studentkinja čitala je slične sadržaje u sebi; kontrolna grupa nije podvrgnuta navodnoj inicijaciji.

U drugom delu eksperimenta, istraživači su ispitanicama puštali audio-zapis lažiranih diskusija debatnih klubova nalik onom za koje su učesnice u eksperimentu konkurisale. Rasprave su namerno bile krajnje dosadne, odnoseći se na seksualno ponašanje ptica, na primer.

Na kraju, studentkinje su se izjašnjavale o tome koliko im se snimljene diskusije čine zanimljivim i jesu li zainteresovane da učestvuju u nečem takvom. Verovatno pogađate, ispitanice iz grupe „teška inicijacija“ (čitanje odlomaka iz erotskog romana) ocenjivale su dosadne debate interesantnim i izjavljivale da jedva čekaju da se priključe. Drugim rečima, više uloženog napora – jača potreba za samoopravdanjem.

„Ovakvi nalazi ne znače da ljudi vole neprijatna iskustva… Pokazuju da cilj postaje privlačniji ukoliko osoba svojevoljno prođe kroz teško ili neprijatno iskustvo kako bi ga postigla.“

***

S obzirom na obim i raznovrsnost istraživanja koje je generisala, teorija kognitivne disonance spada u najznačajnije teorije socijalne psihologije. Od početka šezdesetih godina prošlog veka do danas, iz nje su proistekli pojmovi, kao što su motivisano rezonovanje (mišljenje i zaključivanje obojeno emocijama), konfirmacijska pristrasnost (selektivni pristup i prenaglašavanje dokaza koji idu u korist postojećem ličnom stavu) diskonfirmacijska pristrasnost (ulaganje enormnog napora u diskvalifikaciju kontra-argumenta) i drugi fenomeni koji svedoče o našoj sklonosti da, zarad odbrane ličnih predubeđenja i pogleda na svet, zanemarujemo činjenice i objektivnu istinu.

Uzmimo evoluciju, proces za koji postoji onoliko dokaza: genetičkih, antropoloških, geoloških, arheoloških… Šta trećinu odraslih Amerikanaca navodi da ga negiraju? Zapravo, i među dve trećine onih onih koji evoluciju prihvataju kao činjenicu, samo polovina smatra da su za ovaj proces odgovorni prirodni mehanizmi poput prirodne selekcije. Ostatku je uverljiviji inteligentni dizajn – ideja da je evolucijom živog sveta upravljala natprirodna sila. Sve u svemu, tek nešto manje od polovine punoletnih građana jedne od ekonomski i tehnološki najrazvijenijih zemalja sveta nema problem s fundamentalnom činjenicom moderne nauke – tvrdnjom da je živi svet kakav danas poznajemo proizvod evolucije putem prirodne selekcije. Kada se sve sabere i oduzme, nju prihvata manje od polovine Amerikanaca s pravom glasa.

Da li ovo znači da više od polovine odrasle Amerike ima dokaze koji obaraju ideju o evoluciji? Pažljiviji pogled na rezultate citirane ankete, sugeriše nešto drugo.

Stav prema evoluciji stoji u tesnoj vezi s političkim opredeljenjem: ideju o evoluciji čoveka prihvata 43 odsto republikanaca i 67 odsto demokrata. Zatim, postoji znatna korelacija između prihvatanja/odbacivanja evolucije i religioznosti: ljudi koji veruju u boga skloniji su da odbace evoluciju u poređenju s ateistima i agnosticima.

Dakle, odbacivanje evolucije može se posmatrati u kontekstu odbrane šireg ideološko-religijskog pogleda na svet. Slično, istraživanja pokazuju da je negiranje globalnog zagrevanja, posebno čovekove uloge u emisiji gasova odgovornih za efekat staklene bašte, povezano s privrženoću slobodnom tržištu, tj. konceptu laissez-faire ekonomije. Naprosto, teza da čovekovo ponašanje preti ekosistemu ugrožava pogled na svet koji favorizuje deregulisano tržište i slobodno preduzetništvo.

***

Teorija motivisanog (pristrasnog; emocionalno obojenog) rezonovanja konzistentna je s jednim od ključnih uvida savremene neuronauke: Svaki sud je proizvod interakcije razuma i emocija. Ne samo da su racio i afekat neodvojivi, već se pozitivna ili negativna osećanja o ljudima, pojavama i idejama aktiviraju brže nego svesna misao.

Ovo ne bi trebalo da čudi. Brzo reagovanje na podražaje iz okruženja je jedna od osnovnih veština preživljavanja. Refleks bori se ili beži, čini se, radi i na polju informacija: kao da je reč o predatoru, pretećim podacima se ili suprotstavljamo (pobijamo ih) ili bežimo od njih, ignorišući ih.

Šta se događa kada osobi koja veruje u božansku kreaciju predočite podatke koji ugrožavaju njen pogled na svet i afirmišu teoriju evolucije? Dvadesetak milisekundi kasnije, bez da je toga svesna, aktiviraće se, bezmalo nagonska, generalna negativna reakcija na takvu informaciju. S jedne strane, to će uticati na način na koji će takva informacija biti upamćena i asocirana u svesnom umu. S druge, to će usloviti da iz dugoročne memorije momentalno bude povučen čitav set informacija koje podupiru kreacionistički pogled na svet. One će potom biti iskorišćene za izgradnju kontraargumenta.

Dakle, kada su ubeđeni da racionalno prosuđuju, ljudi često zapravo racionalizuju. „Mislimo da smo naučnici, a zapravo smo advokati“, kaže čuvena analogija socijalnog psihologa Džonatana Hejta (Jonathan Haidt). Drugim rečima, naše „rezonovanje“ je često u službi unapred definisanog cilja, tj. sredstvo za dobijanje „slučaja“. Ako „pobeda“ zahteva pristrasnost, ne mari.

„Kada razmatraju dokaze relevantne za određeno uverenje, ljudi su skloni da vide ono što očekuju da vide… Informacije koje su konzistentne s našim uverenjima prihvatamo zdravo za gotovo, dok one koje im protivreče podvrgavamo strogom preispitivanju i odbacujemo.“

***

Moderna nauka je ništa drugo do nastojanje da se prevaziđu zamke subjektivnosti. I dok su pojedinačni istraživači možda i skloni da se „zaljube“ u svoje teorije i brane ih do poslednjeg daha, širi kontekst – sistem anonimnih recenzija i institucionalizovana sumnja – osmišljen je tako da osigura opstanak samo najboljim, najtačnijim idejama. Stvar je, međutim, posve drugačija s našom percepcijom i recepcijom naučnih nalaza.

Paradoksalno, ali same karakteristike dobre nauke – na primer, praksa istraživača da u svojim radovima naglase tačke nesigurnosti – čini naučne dokaze pogodnim za pristrasno čitanje i motivisanu interpretaciju. Sada već obimna psihološka literatura pokazuje da smo praktično maestralni u čitanju naučnih dokaza na način da potvrde naša predubeđenja.

Klasik među psihološkim studijama na temu: 1979, grupa psihologa sa Univerziteta Stenford predstavila je učesnicima u svom eksperimentu, zastupnicima i oponentima smrtne kazne, opise dve izmišljene naučne studije: jedna je podržavala, a druga opovrgavala tezu da smrtna kazna odvraća od nasilnih zločina, posebno ubistva. Istovremeno, ispitanicima su predočene navodne metodološke kritike lažnih studija, sačinjene tako da obema studijama daju jednaku težinu. Rezultat: svako je „svoju“ studiju video kao snažno utemeljenu i argumentovanu, a „protivničku“ kao metodološki neodrživu.

***

U redu, ljudi selektivno čitaju i izvrću naučne dokaze kako bi ih upodobili ličnom sistemu uverenja. Istraživanja američkog psihologa Dana Kahena (Dan Kahan) sugerišu i nešto više od toga: Stavovi pojedinca o tome šta je moralno ispravno i kako bi društvo trebalo da bude uređeno snažno predviđaju koga će taj pojedinac smatrati legitimnim izvorom naučne ekspertize, kao i na kojoj strani debate o određenom pitanju će „videti“ da postoji naučni konsenzus.

U jednom od svojih istraživanja, Kahen je ispitanike razvrstao u četiri kategorije: prema kulturnim vrednostima koje zastupa, subjekt je mogao biti „individualista“ ili „komunitarac“; po svom širem pogledu na svet – „hijerarhista“ ili „egalitarista“. (Krajnje pojednostavljeno, individualista sklon hijerarhijama bi bio konzervativac, a komunitarac sklon egalitarizmu – liberal.) Subjektima je potom rečeno da zamisle kako svom prijatelju treba da pomognu da utvrdi rizike povezane s klimatskim promenama (globalnim zagrevanjem), odlaganjem nuklearnog otpada ili nošenjem skrivenog oružja. Hipotetički prijatelj planira da pročita knjigu na temu od interesa, ali želi da čuje procenu stručnosti i pouzdanosti autora.

Svaki subjekt zatim dobija CV navodnog autora, koji ga predstavlja u besprekornom svetlu: član je Nacionalne akademije nauka; ima doktorat na relevantnom polju, stečen na elitnom univerzitetu; trenutno je redovni predavač na drugom prestižnom univerzitetu. Uz CV, ispitanik dobija odlomak iz rada datog eksperta, gde su rizici povezani s jednom od tri pojave predstavljeni kao visoki ili niski, dobro utemeljeni ili spekulativni.

Rezultati Kahenove studije bili su više nego jasni. Ukoliko naučnik tvrdi da je globalno zagrevanje realnost za koju je odgovoran čovek, tek 23 odsto individualista sklonih hijerarhijama smatra da je reč o ekspertu kojem se može verovati. S druge strane, takvim ga ocenjuje 88 odsto egalitarnih komunitaraca. Slična matrica uočena je i povodom druga dva problema.

Treba reći da dve predložene ose – individualista/hijerarhista i komunitarac/egalitarista – ne stoje uvek. U drugoj Kahenovoj studiji, hijerarhisti i komunitarci pokazali su spremnost da podrže zakon kojim bi se osobama s mentalnim poremećajima nametnula obaveza lečenja, dok su individualisti i egalitaristi bili protiv takvog rešenja.

***

Kako vam sada zvuči ideja da ćete argumentima i dokazima promeniti nečiji (pogrešan) stav? Osim što često ne daju očekivan rezultat, ovakva nastojanja neretko imaju sasvim suprotan efekat: Suočeni s dokazima da su u krivu, ljudi su skloni da još čvršće prigrle svoju dotadašnju poziciju po određenom pitanju.

Da li je Sadam Husein raspolagao oružjem za masovno uništenje, neposredno pred američku invaziju na Irak, izvedenu 2003? U studiji dvojice američkih istraživača, ispitanicima su pokazani lažni novinski članci u kojima je ovakva tvrdnja izneta (kroz citat bivšeg američkog predsednika Džordža Buša iz 2004. godine), a potom i demantovana (kroz nalaze komisije koju je imenovao sam Buš). Ispostavilo se da je demanti konzervativcima učvrstio veru u prvobitnu informaciju. Slično, liberali su, nakon što su suočeni s dokazom da Buš zapravo nije „zabranio“ naučna istraživanja s matičnim ćelijama, još jače verovali da bivši američki predsednik jeste doneo takvu odluku.

Američka sociološkinja Monika Prasad (Monica Prasad) otišla je u svojoj studiji korak dalje. Ona i njeni saradnici razgovarali su licem u lice s aktivistima Republikanske partije, i to u američkim državama u kojima republikanci imaju najjače uporište. Tema: Da li su Sadam Husein i al Kaida tajno sarađivali?

Kao i u prethodnom istraživanju, nalazi državne komisije koja se bavila terorističkim napadom 9/11 – prema kojima ove saradnje nije bilo – i citat predsednika Buša – kada kaže da dokazi za saradnju Sadama Huseina i al Kaide nikada nisu nađeni – nisu preterano impresionirali Bušove glasače.

***

Odbacivanje nauke nije ekskluzivitet konzervativnih desničara. Progresivni levičari imaju svoje nedodirljive „istine“; na primer, onu da su dečje vakcine odgovorne za „epidemiju“ autizma.

Teza da vakcine iz programa obavezne imunizacije dece izazivaju autizam ima sve odlike uverenja otpornog na naučne dokaze. Uprkos tome što je samo u poslednjih deset godina niz epidemioloških studija pokazao da je reč o mitu, on nastavlja da živi.

Saga vakcine-autizam započela je 1998, kada je u časopisu Lancet objavljena naučna studija u kojoj je zapaljiva tvrdnja prvi put izneta. U međuvremenu, studija je diskreditovana i povučena, a njen glavni autor, američki gastrolog Endru Vejkfild (Andrew Wakefield), izgubio je dozvolu za rad. I ne samo to, populacija dece s dijagnozom autizma nastavila je da raste i nakon što je timerozal, supstanca na bazi žive koja je dečjim vakcinama dodavana kao prezervativ, a koja je označena kao glavni krivac za autizam, povučena iz upotrebe.

Stvar slično stoji i s ljutitim protivljenjem levice genetički modifikovanim (GMO) namirnicama. Ne samo što progresivci ne raspolažu dokazima za svoju tvrdnju da su GM proizvodi u ishrani štetni po ljudsko zdravlje, nego se, kao i slučaju vakcina i autizma, pozivaju na još jednu diskreditovanu i povučenu studiju. Istovremeno, konzervativci nisu gorljivi branioci GM hrane zato što raspolažu ubedljivim dokazima da ona na dugi rok nije štetna – takvih longitudinalnih studija jednostavno nema – već zato što eventualne restrikcije u njenoj proizvodnji udaraju na tržišne slobode za koje se zalažu.

Mada i jedan i drugi politički/ideološki tabor imaju svoje „svete krave“, kada je o odbacivanju nauke reč, među konzervativcima i liberalima postoji bitna razlika, posebno uočljiva u Americi. Među izabranim predstavnicima (liberalne) Demokratske partije nema nijednog koji će podržati nebuloznu uzročno posledičnu vezu između dečjih vakcina i autizma. Nasuprot tome, najmanje stotinu američkih kongresmena iz redova (konzervativne) Republikanske partije aktivno promovišu antinauku u pogledu klimatskih promena i aktivno se suprotstavljaju inicijativama da se smanji emisija gasova odgovornih za efekat staklene bašte.

***

Priča o neutemeljenim uverenjima, i to uprkos obilju dokaza za suprotno, nužno nameće pitanje izvora informacija. Kako ljudi uspevaju da prenebregnu dokaze za globalno zagrevanje ili neškodljivost dečjih vakcina? Istovremeno, gde dolaze do informacija koje potvrđuju i osnažuju njihove kvazi-argumente? Dobrodošli u eru interneta.

S pravom hvaljen zbog toga što olakšava pristup informacijama i pruža praktično neograničen prostor za razumnu debatu i razmenu mišljenja, premošćujući geografske, kulturne, socijalne, ekonomske i druge barijere među potencijalnim sagovornicima, internet ima i drugu stranu. Svakome od nas omogućuje da od njega napravimo custom made informativnu platformu, tako što ćemo, svesno ili ne, selektivno pristupati onim izvorima i informacijama koji podupiru uverenja i stavove koje već držimo. Bilo da osporavate evoluciju, globalno zagrevanje ili verujete da dečja vakcinacija uzrokuje autizam, internet vam nudi mogućnost da postanete deo zajednice istomišljenika i do beskraja udovoljavate svojim kognitivnim pristrasnostima.

Mada internetu nesporno pripada uloga fantastične platforme za javnu debatu, kada je reč o percepciji i razumevanju vesti – konkretno, naučnih vesti – njegova uloga postaje veoma komplikovana. Toliko komplikovana da je naučnopopularni magazin Popular Science nedavno odlučio da posetiocima svog sajta ukine mogućnost onlajn komentarisanja.

„Politički motivisan, višedecenijski rat protiv ekspertize“, navodi se u obrazloženju, „uveliko je narušio konsenzus o brojnim naučno verifikovanim pitanjima.“ U takvoj klimi, procenilo je uredništvo, pristojna, kvalitetna diskusija na teme iz oblasti nauke postala je gotovo nemoguća.

Odluka magazina, čija je misija popularizacija nauke, da ukine mogućnost razgovora na naučne teme na prvi pogled deluje krajnje nerazumno. Ne radi se, međutim, o tvrdoglavosti ili netoleranciji uredništva prema različitim mišljenjima. Ulog je znatno veći: Komentari čitalaca, tačnije, njihov ton, imaju moć da čitaocima indukuju iskrivljeno razumevanje objavljenog sadržaja.

U studiji čiji su rezultati nedavno objavljeni u časopisu The Journal of Computer-Mediated Communication, grupi od 1.183 ispitanika predočen je fiktivni blog-post, tekst u kojem se razmatraju potencijalni rizici i benefiti nanotehnologije. Subjektima su zatim predstavljeni navodni komentari čitalaca datog teksta.

Polovina učesnika u studiji imala je priliku da iščita uljudne pro i kontra komentare na temu nanotehnologija, dok je druga polovina uzorka suočena s komentarima koji su sadržali jezik nipodaštavanja, mržnje i uvrede. Na primer: „Ako ne vidiš prednosti ove tehnologije, mora da si idiot.“ Ili, „Zaista si glup ako ne shvataš opasnosti od upotrebe ovakve tehnologije.“

Rezultati su iznenađujući i uznemirujući. Necivilizovani komentari ne samo što polarizuju gledišta čitalaca po datom pitanju, nego utiču i na to kako će čitaoci shvatiti prezentovani sadržaj.

Pre eksperimentalnog dela studije, svi učesnici u istraživanju izjasnili su se putem ankete o tome šta misle o konkretnom primeru nanotehnologije. Subjekti koji su bili izloženi uljudnim za i protiv komentarima zadržali su mišljenje koje su imali i pre njihovog iščitavanja. Oni kojima su prezentovani uvredljivi tredovi komentara, izašli su iz studije polarizovanog shvatanja rizika nanotehnologije. Najobičnija ad hominem uvreda, ispostavilo se, dovoljna je da kod nekih čitalaca indukuje fokus na negativne strane prezentovane ideje. Imajući u vidu da oko 60 odsto ljudi informacije iz oblasti nauke traži i pronalazi na internetu, nasty effect kojim se bavila citirana studija ne može biti zanemarljiv.

Preneseno sa Mind Readings

Tokom jučerašnjeg trosatnog ručka u Davosu, suosnivač Karlajl Grup poverio se svojim kolegama bankarima i investitorima: užasno me brine što baš niko i ni oko čega nije zabrinut. Manje od 24 sata kasnije, devalvacija argentinskog pesosa ubrzala je najveću rasprodaju akcija zemlja u razvoju u poslednjih pet godina, dovoljno da delegate na Svetskom ekonomskom forumu u Švajcarskoj koji šetaju od sastanka do obroka i nazad, podiđu žmarci. Ne bez razloga, jer su uporedo sa akcijama iz minuta u minut vrednost gubile i valute zemalja u razvoju. 

Crvena planeta je je beživotna, ledena pustinja. Bez vazduha, vode i hrane. Pa, kako je uopšte moguće preživeti na ovakvom negostoljubivom mestu? Koliko je i da li je uopšte moguće ostati iole normalan u uslovima dugotrajne, doživotne izolacije? Kako i da li je moguće da budete zauvek odsečeni, daleko od ‘Majke Zemlje’, svojih porodica i onih koje volite? Kakvi su motivi i razmišljanja onih koji žele da „padnu na Mars“ i tamo ostanu do kraja života? Evo šta su za londonski Gardijan rekli neki od kandidata.

Megi Liu, 23, Britanka koja se nada da će biti primljena u Mars 1 (Fotografija: Karen Robinson za Gardijan)

Megi Liu, 23, doktorant astrofizike

Zašto ste se prijavili?

Mislim da je ova misija zaista dobra prilika za unapređenje nauke. Mogla bi tako puno uticati, ne samo na naučne zajednice već na čitav svet. Poslednji put je čovek otišao na drugu planetu pre više od 40 godina. Bio je to let na Mesec 1972, posle kojeg se tamo nismo vraćali. Ova misija, baš kao i nekadašnja lunarna misija Apolo, imaće sličan efekat na čovekovu maštu.

Da li su se vašim prolaskom iz prve u drugu fazu selekcije promenile emocije u vašoj porodici?

Ovo je sada stvarnije. A oni – uplašeniji. Moja mama je rekla nešto tipa „Nećeš biti u mogućnosti da voziš svoj Mini kad odeš tamo gore. Mogu li da ga dobijem?“

Mislite li da je projekat Mars 1 izvodljiv?

Definitivno je izvodljiv, ali kašnjenja su prilično neizbežna. Jednog dana ćemo biti u stanju da idemo na Mars, ali kada i po kojoj vremenskoj agendi? Kada – tu već nisam tako sigurna.

S obzirom da radite na doktoratu u istraživačkoj grupi za astrofiziku i svemirska istraživanja u Birmingemu, da li mislite kako imate bolju perspektivu na misiju?

Glavni cilj misije Mars 1 nije baš nauka, i to je problem. Ako želite da se naučna zajednica „ukrca na vaš brod“, morate im pružiti neke rezultate, povod da učestvuju. Dakle, odlazak na Mars iz čiste zabave, ili radi profita kroz naplaćivanje TV programa, reklama, sponzorstava itd jeste, zapravo, ono što pokušavaju da naprave od misije. Ovakav koncept bi koštao mnogo, a zauzvrat ne bi pružao puno toga (izuzev zabave). Premda se od nas i ne očekuje da na Marsu obavljamo bilo kakva naučna istraživanja, i to bi lako bilo moguće. Kada ste na Marsu, ne mogu vas prinuditii da radite onako kako oni hoće.

Delujete vrlo sumnjičavo kada su u pitanju pravi ciljevi ovog projekta, pa zašto biste se onda potpisali ispod njega?

Oduševljena sam njim, ali postoji mnogo stvari koje treba razraditi. Očigledno da ne radim za ljude iz projekta Mars 1, nisam njihov čovek pa ne znam šta se dešava iza scene. Međutim, definitivno sam zainteresovana da se u njega umešam, pre svega jer imam uvida u puno dometa savremene nauke – volela bih da inspirišem mlađe generacije da se bave naukom.

Da li biste ovaj segment vaših interesovanja mogli pronaći u ovoj misiji?

Jeste, nešto kao astronaut Kris Hedfild. Mislim da je ono što je učinio u svemiru bilo fantastično.

Da li makar neki deo vas sumnja kako je Mars 1 samo jedan veliki trik ?

Ne, nije trik. Mislim, kada je Nil Armstrong otišao na Mesec, on i njegov tim nisu imali ništa posebno na umu – bilo je to samo testiranje da li bismo mogli da stignemo do Meseca. Sa sobom su u povratku doneli i uzorke mesečevih stena, za koje se ispostavilo da su zaista važni za nauku. Ipak, ne mislim da su imali bilo kakav poseban naučni cilj kada su otišli tamo. Ovaj projekat gledam na isti način, kao na procenu sposobnosti, testiranje čoveka i njegovih mogućnosti.

Rajan Makdonald: “ Voleo bih da se pronađe način za uzgajanje čaja na Marsu. Ovaj napitak je veoma važan za zdrav razum čitave posade“ (Fotografija: Karen Robinson za Observer

Rajan Mekdonald , 20, student

Zašto ste se prijavili ?

Moj glavni razlog je to što mislim da na Marsu mogu postići više nego što bih mogao na Zemlji. Za samo tri sedmice svog boravka, jedna osoba na površini Marsa može ostvariti naučne uvide koliko i svi roveri zajedno u proteklih pet godina. Ako želimo da ikada dobijemo definitivni dokaz postoji li život na Marsu, moraćemo da tamo pošaljemo nekoga.

Kakva su vaša očekivanja u vezi ovog projekta?

Realna stvar koja me ohrabruje jeste faktor inspiracije: od kakvog će uticaja biti moj odlazak na Mars po planetu Zemlju? Zapamtite, Apolo program je inspirisao generacije naučnika i inženjera na Zemlji koji su razvili računare, pametne telefone i svu tehnologiju koja je poboljšala naše živote. Slično tome, misija na Mars bi inspirisala čitavu novu generaciju naučnika na Zemlji, koji bi voleli jedan bolji život za sve ljude na ovoj planeti.

Šta očekujete kada budete prvi sleteli na Mars?

Opstanak će morati da bude prvi prioritet. Prvobitno tokom prve godine boravka tamo – ili otprilike toliki period – kada bismo se, uglavnom bavili izgradnjom baze; poezati sve jedinice i module zajedno, instalirati potrebnu opremu, održavanti solarne panele i slično. Sa sobom ćemo, kao osnovu za prehranu, poneti konzerviranu hranu koju ćemo konzumirati sve dok ne budemo počeli da uzgajamo sopstvenu. Na duge staze, biće to hidroponično uzgajanje povrća i insekata, jer su insekti puni proteina. Potencijalno, u nekoj kasnijoj fazi, mogli bi da na Mars donesemo smrznuta riblja jaja i tamo sagradimo jezerce. Voleo bih da se na Marsu pronađe način za uzgajanje čaja. Mislim da je ovaj napitak veoma važan za zdrav razum čitave posade. Jednom kada se čaj bude „ukorenio“ na Marsu, tada će i bavljenje naučnim istraživanjima biti kako treba.

Da li ste barem malo zabrinuti ili uplašeni?

Postoji rizik u svemu što radimo u životu. Prijavio sam se da odem na Mars i tamo živim, a ne da bih tamo umro. Svi ćemo na kraju umreti, naravno. Zapravo – baš usled činjenice da se sve stvari i elementi misije tako strogo kontrolišu, recimo ishrana i vazduh, a pod pretpostavkom da se ne dogodi neki katastrofalni kvar na opremi – ljudi će na Marsu imati duži životni vek nego na Zemlji.

Veoma si mlad. To ti nimalo ne smeta?

Problem sa slanjem nekoga ko je već iskusio najveći deo svog života, a to su oni od oko 60 godina, jeste u tome što želite da vaša posada na raspolaganju ima što duži životni vek – da tamo odu što mlađi kako bi na Marsu ostali što duže. Tako mlada posada može učiniti najviše i najbolje za kosmičku misiju. Najbolja investicija za ljude koji vas šalju jeste angažovanje što mlađih osoba jer bi one bile najefikasnije, a za misiju bi to bilo najkorisnije – i najisplativije… Sveži mladi umovi biće u stanju da se lako utreniraju, obuče i steknu sposobnosti da se nose sa problemima koji bi na mestu kao što je Mars mogli biti jedinstveni i novi.

Gledaš li na ovaj poduhvat više na nekom univerzalnom planu, ili kao na svoju ličnu stvar?

Vidim ga tako što tamo, na kraju, mi (ljudska vrsta) moramo otići. A ako smo mi, ljudi sa Zemlje, jedini inteligentni život u svemiru, onda smo u mnogo čemu kao i naša svest. Samo, preopasno je sav taj ‘bagaž ljudskosti’ čuvati na jednoj planeti.

Alison Rigbi : „Zaključali smo se u našem stanu na dve nedelje preko Božića, čisto da vidimo možemo li da izdržimo“ (Fotografija: Karen Robinson za Observer, Gardijan)

Alison Rigbi, 33, laborant

Zašto ste se prijavili ?

To je tako neverovatna prilika – a zašto da to ne učinite? Pravi razlog je što želim da napravim razliku. Ako dokažem sebi da mogu da uradim nešto neverovatno, a ja sam samo obična osoba, onda bi to mogao i bilo ko drugi. Mogla bih doprineti shvatanju da se može da ići i preko granica naših mogućnosti, izaći iz te petlje u kojoj se vrtimo, svakodnevno radeći od devet do pet.

Pa zašto misliš da bi mogla biti idealan kandidat za odlazak na Mars?

Više od svega , imam entuzijazam i motiv. Ovo su dve najvažnije stvari. Već je rečeno da se od ljudi koji bi išli tamo ne očekuju posebna obučenost i nivoi visoke specijalizacije. Ljudi iz misije Mars 1 u potrazi su za ljudima koji su sposobni da žive i rade s drugima, sve ostalo može se naučiti. Takođe, ja sam i školovana naučnica.

Kako planirate pripreme?

Moj partner i ja odlučili smo da se preko božića izolujemo. Ne šalim se, zaključali smo se u stanu sa zalihama hrane dovoljnim sa dve sedmice, čisto da vidimo kako se nosimo s uslovima krajnje redukovane komunikacije sa spoljnim svetom. Isključili smo telefone i jedina komunikacija koju smo imali bila je preko interneta, jer to je sve što bismo imali na Marsu. Bilo je zanimljivo, u najmanju ruku. U početku sam bila okej, ali nakon 10 dana počela sam da kod sebe primećujem simptome straha od skučenog prostora. Definitivno mi je bilo dosta teško da razmišljam kako su zidovi našeg stana čitav naš svet, da moje oko najdalje vidi ono što je na samo 5 metara od mene. Dakle, kada sam nakon dve nedelje izašla napolje, mojim je očima trebalo vremena da se prilagode na spoljni svet, jer je prirodna svetlost mnogo intenzivnija a napolju je sve daleko svetlije. Priprema hrane uzimala nam je dosta vremena, jer nismo mogli da skoknemo do prodavnice. Pili smo samo UHT dugotrajno mleko jer bi se sveže pokvarilo, a morala sam i da pečem hleb. Mislim da moj jelovnik tokom te dve nedelje nije bio baš toliko zanimljiv kao što sam isprva mislila jer sam se, do kraja našeg eksperimenta, baš jako uželela keksića ‘Hobnobs’.

Je li  iskustvo dobrovoljne kućne izolacije promenilo tvoj pogled na projekat Mars 1?

Da, ono je definitivno iskristalisalo moja očekivanja, barem ona početna. Bile su to samo dve sedmice. Mogu da zamislim šta bi bilo nakon prvog meseca, ili prvih šest meseci…ali mislim da bi mi sve stvari u toj sredini, kako vreme bude prolazilo, postajajale sve normalnije, tako da bih se s njima onda lakše nosila. Zaista sam posvećena ovome. Kao što sam već rekla, ovo radim ne bih li bolje razumela izazove s kojima se mogu nositi – a mogu.

Koji bi, po vašem mišljenju, bio najveći izazov vezan u ovom projektu?

Gospode! Zaista nam je potrebna podrška javnosti, tako da je najveći izazov ubediti druge da je sve ovo stvarno. Čak je moje prvo pitanje glavnom medicinskom oficiru misije Norbertu Kraftu bilo: „Je li ovo stvarno?“, zbog kojeg je izgledao prilično iznenađeno.

Dakle, proletelo vam je kroz glavu kako sve ovo može biti veliki PR trik?

Naravno. Ali, umesto što me je udaljio, Norbert mi je omogućio da shvatim dublje uvide u razloge i motive za ovu misiju. Nedavno su dali saopštenje o satelitskoj misiji. Radiće s kompanijom Lockheed Martin kao i sa Surrey Satellites na jugoistoku Engleske (SSTL). Pomerili su datum lansiranja satelita za još dve godine, sa 2016. na 2018, što je kod nekih proizvelo burne reakcije tipa „jel’vidite da ovo neće funkcionisati!“. Ali, dve godine kašnjenja nije neki predugačak zastoj, naročito kada je u pitanju ovako grandiozan projekat.

Ako biste bili izabrani, kako mislite da biste se oslobodili vezanosti za planetu Zemlju?

Razgovarala sam s partnerom o tome, i oboje smo s tim raskrstili. On se takođe kanidovao kao i ja, pa ako on dobije mogućnost da leti- i ja ću preko njega… tako ćemo se susresti na Marsu! U svakom slučaju,  komuniciram s porodicom uglavnom preko telefonom ili sms poruka, tako da sam navikla na našu međusobnu udaljeni. Međutim, ovde očigledno govorimo o dramatičnom povećanju ove udaljenosti, od svih i svega na Zemlji. Očigledno ću morati da se otarasim svojih posesivnosti, što bi bilo veoma katarzično, barem tako mislim.

Šta će se zahtevati od ovih kao i ostalih kandidata koji su ušli u drugi krug izbora za „marsonaute“, još uvek nije ustanovljeno. Ljudi koji stoje iza ovog projekta trenutno sa medijima pregovaraju o prodaji prava za TV prenos procesa selekcije.

Džoš Dejvis, Gardijan

(M.L.)