Ove godine bi, prema procenama, bez posla moglo da ostane više od 50.000 radnika u državnim firmama, kojima su obećane otpremnine, deo neisplaćenih zarada i povezivanje radnog staža. Ali, pitanje je da li će za te namene biti novca u budžetu a još je neizvesnije da li će „prekobrojni“ uspeti da nađu novi posao. Industrijski sindikat Srbije je kao jedno od rešenja za ponovno zapošljavanje kandidovao radne fondacije, koje su se u Austriji pokazale kao spasonosne u situaciji kad su se gasile velike kompanije.
Rusija je danas najveće tržište automobila u Evropi, do 2020. godine postaće najveće evropsko potrošačko društvo, a ako bruto domaći proizvod nastavi da raste ovim tempom (iako trenutno nevelikim), uskoro će se svrstati u pet vodećih svetskih ekonomija. To su tri razloga zbog kojih su mnogi ulagači već odavno spakovali kofere, tri gvozdena hleba i tri štapa na putu ka udaljenim predelima Rusije. U jednom izveštaju objavljenom krajem prošle godine, podelili su svoja iskustva.
„Rusija je naše najveće rastuće tržište kad se uzme u obzir stopa rasta BDP-a“ – ovo je jednostavan razlog kojeg navodi jedan investitor iz Severne Evrope čija su specijalnost transport i logistika -to je i razlog za istraživanje poslovnih mogućnosti širom Rusije. On je samo jedan od 200 stranih biznismena koji su učestvovali u redovnom istraživanju o perspektivama za ulaganje u ruske oblasti, čije su rezultate krajem 2013. objavili konsultantska kuća KPMG i Rusko udruženje industrijalaca i preduzetnika (RSPP).
Veliki tržišni potencijali su najvažniji razlog koji investitore dovodi u Rusiju, ali ipak nije svejedno gde početi. Kao i u Srbiji, mnoge ruske oblasti razvile su svoje programe podsticaja za privlačenje investitora – neke uspešno a druge stranputicom, pa ovaj izveštaj predstavlja sabrana iskustva ulagača o dobrim primerima i barijerama na koje nailaze, predstavljajući neku vrstu vodiča za pridošlicama iz sveta biznisa i lokalnim samoupravama koje traže recept za brži razvoj.
Najveći broj ispitanih investitora (61%) smatra da se uslovi poslovanja popravljaju, mada nedovoljnom brzinom. Birokratija i nejasne procedure najveći su uzročnik gubljenja vremena i odlaganja ulaganja. Ipak, navodi izveštaj, ruske vlasti rade na primeni mera koje bi trebalo da olakšaju započinjanje biznisa u ovoj zemlji. Prema rezultatima istraživanja, 10 vodećih regija za ulaganje su: Moskva, Sahalinska oblast, Moskovska oblast, Sankt Peterburg, Novgorodska, Arhangelska, Tjumenjska, Lenjingradska i Vladimirska oblast.
Najprijateljskije oblasti za investitore su, pokazuje anketa, Uljanovska oblast, Kaluga, Tatarstan, Sverdlovska i Lipecka oblast. KPMG i RSPP istraživali su šta su to tamošnji političari uradili pa su se ove oblasti popele tako visoko u očima stranih investitora.
„Zaključak do koga smo došli je da su lokalne vlasti, ne samo bile svesne prednosti koje im donose strane investicije, već su pokušavale da stvari sagledaju iz ugla ulagača“, navodi se u izveštaju.
Na aerodrom, pa za ruku
Tako jedan od anketiranih biznismena iz Severne Amerike navodi kako su ih predstavnici lokalne vlasti prilikom izgradnje postrojenja pitali koje im, konkretno, zakonske odluke smetaju u poslovanju, saslušali ih i sve do jedne primedbe usvojili i primenili u praksi.
„Kada smo došli u Uljanovsku oblast da razmotrimo mogućnost investiranja, na aerodromu nas je sačekala osoba koja je od lokalnih vlasti bila imenovana da nam pomogne u svemu. Čovek je bio dobro poznat i poštovan u svim državnim organima i proces investiranja je bio brži zbog njega. Takođe, imali smo utisak da su svi sa kojima smo sarađivali bili srećni što nas vide“, kaže drugi investitor koji dolazi iz oblasti trgovine.
Kao prednost se navode i čisti imovinski odnosi u ovoj oblasti. „Parcele imaju čiste papire, tako da ne morate da brinete da zemljište pripada nekom drugom i da će jednog dana doći i uzeti vam to“, kazao je ulagač iz Zapadne Evrope.
Uz sve to, važna je i dobra infrastruktura. Tako jedan od ispitanika navodi da je infrastruktura u gradu Alabuga u Tatarstanu idealna. „Ima svu neophodnu infrastrukturu koja je potrebna za počinjanje biznisa“, kaže taj investitor iz Severne Evrope.
Zvaničnici oblasti Kaluga na vreme su shvatili da se za investicije takmiče sa drugim oblastima, a da su njihovi prirodni resursi ograničeni. Zato su vrlo brzo počeli da preduzimaju mere za unapređenje uslova poslovanja. Predstavnici lokalnih vlasti razgovarali su sa investitorima iz drugih oblasti, pokušavši da dobiju odgovor na pitanja zašto su uložili novac, kao i sa onima koji su odustali od investiranja. Osnovali su četiri nove institucije(Regionalnu razvojnu agenciju, Regionalnu razvojnu korporaciju, Industrijsku podršku i Regionalnu razvojnu agenciju za inovacije) sa ciljem da pruže podršku ulagačima, obezbede tehničku i infrastrukturnu pomoć, savetodavnu i logističku uslugu.
Zanimljiv je i primer Tatarstana. U izveštaju se navodi kako su političari shvatili da je osnovni problem ove oblasti – nedovoljna prepoznatljivost. Činjenica da Tatarstan često mešaju sa Kazahstanom je za direktora Razvojne agencije Linara Jakupova bio signal da treba raditi na poboljšanju imidža ove oblasti. Tako je na Investicionom forumu u Dubaiju lansirana kampanja „Investirajte u Tatarstan“, a zvaničnici su pokušali da na ovom događaju stupe u direktan kontakt sa investitorima. Paralelno s tim, na stranim televizijama prikazane su i prezentacije o ovoj oblasti.
Sverdlovska oblast, sa druge strane, napravila je intenzivniju komunikacionu strategiju. Otvorila je Kancelariju za brze odgovore koju, na primer, karakteriše to što svaki projekat dobije mentora iz lokalne administracije koji ima savetodavnu ulogu. Investitorima se nudi i mogućnost da direktno elektronskim putem postavljaju pitanja odgovornoj osobi na lokalu.
U ovoj oblasti osnovan je i takozvani Investicioni savet koji najmanje dva puta mesečno zakazuje sastanke između lokalnih zvaničnika, eksperata predstavnika nevladinih organizacija i poslovne zajednice. Investicioni portal i elektronski pasoš obezbeđuju sve neophodne informacije za ulagače.
Ipak, nije sve tako idealno kao što se na prvi pogled čini. Kao jedan od nedostataka ispitani strani biznismeni su najčešće navodili nedovoljno obučenu radnu snagu.
„Kvalitet obrazovanja je značajno pao. Ipak, kombinacija cene i kvaliteta radne snage u Rusiji je veoma visoka“ , kaže biznismen iz Severne Amerike koji je uložio u oblast tehnologije.
Jedna od sedam investicija propadne zbog korupcije
Upravo to je bio problem i u oblasti Kaluga. Međutim, lokalne vlasti su se dosetile pa su otvorile Automobilski trening centar pri Fakultetu za inovacione tehnologije i menadžment. Za to nisu žalili para pa je u ovaj trening centar uložena milijarda rubalja. Po istom modelu osnovan je i Farmaceutski trening centar sa kojim potpisane ugovore imaju gotovo svi vodeći proizvođači lekova. Planira se otvaranje još nekoliko sličnih centara. Prednost ovakvog načina obuke studenata je što čak 85 odsto polaznika treninga ostaje u regiji.
Kao prepreka vrlo često se navodi i nestručnost administracije. „Lokalne vlasti pokušavaju da pomognu tako što kažu „OK, uradićemo to“, a onda nas pitaju da im kažemo kako da to urade“ kaže investitor iz Zapadne Evrope, ističući da „ruski domaćini time ne uočavaju kako je to upravo jedna od njihovih grešaka.“
Ponekad, čak iako postoji put, on je lošeg kvaliteta, negodovali su pojedini strani privrednici, dok su se drugi požalili da je izgradnja fabrike u Rusiji 33% do 50% skuplja nego u Evropi. Čak 69% ispitanika zabrinuto je zbog loših puteva, nejasnih papira za zemljišne parcele, neispunjenih obećanja vlasti. Nedostatak je i to što malo ljudi govori engleski jezik, ali privrednicima smeta i to što u nekim oblastima nema hotela, škola i vrtića.
Kao veliki problem navedena je i korupcija. Na listi Transparensi Internešnela, Rusija se 2012. godine nalazila na 133 mestu od 179 rangiranih zemalja. Čak 40% biznismena koji rade u Rusiji navode da im je ili tražen ili su dali mito, a jedna od sedam investicija propadne zbog korupcije.Tako jedan investitor navodi kako su mu lokalne vlasti rekle da za realizaciju nekog posla može da radi samo sa konkretnim podizvođačem koga mu oni preporuče.
„Rusija nije tako atraktivno tržište kao što je npr. Kina, ili neka druga azijska ili severno američka tržišta. Uz sve to, nivo korupcije je visok. Nekoliko puta smo razmatrali mogućnost otvaranja predstavništva ili izgradnje postrojenja u Rusiji, ali posle nekog vremena shvatili smo da ne možemo da verujemo potencijalnim ruskim partnerima i činilo nam se da je sigurnije da uložimo u neke druge delove Evrope, poput Slovenije, Bosne i Mađarske“, kaže ulagač iz Azije.
Anka Milivojević
broj 104, februar 2014.
Izmenama Pravilnika o transfernim cenama otklonjen je deo nedostataka, ali je ostala sporna odredba da Poreska uprava može, ukoliko u postupku kontrole utvrdi da dokumentacija o transfernim cenama koji je ostavio poreski obveznik nije pripremljena na način koji pruža adekvatnu osnovu za utvrđivanje usklađenosti transfernih cena obveznika sa cenama utvrđenim po principu «van dohvata ruke», i bez upućivanja zahteva za dopunu dokumentacije, pristupi samostalnoj izradi, odnosno dopuni dokumentacije o transfernim cenama.
Nakon što je jula 2013. godine donošenjem Pravilnika o transfernim cenama i metodama koje se po principu „van dohvata ruke“ primenjuju kod utvrđivanja cene transakcija među povezanim licima, Ministarstvo finansija je zaokružilo prvu rundu legislativne aktivnosti na unapređenju oblasti transfernih cena u Republici Srbiji. Ona je započeta krajem 2012. godine donošenjem izmena i dopuna Zakona o porezu na dobit pravnih lica kojima je poboljšana zakonska regulativa ovog veoma važnog pitanja za obračunavanje poreza na dobit pravnih lica, a početkom 2014. godine je nastavljena, donošenjem izmena Pravilnika o transfernim cenama, kao i Pravilnika o kamatnim stopama za koje se smatra da su u skladu sa principom „van dohvata ruke“.
Izmenama Pravilnika o transfernim cenama su otklonjeni neki nedostaci koje je osnovni tekst ovog Pravilnika sadržao u sebi. Najznačajnije unapređenje je svakako oslobađanje dela poreskih obveznika da pripremaju i dostavljaju celokupnu dokumentaciju vezano za transakcije sa povezanim licima.
Naime, izmene i dopune Zakona o porezu na dobit pravnih lica iz decembra 2012. godine su po prvi put uvele obavezu poreskih obveznika da uz poreski bilans prilože dokumentaciju u okviru koje posebno prikazuje vrednost istih transakcija po cenama „van dohvata ruke“. Pravilnik o transfernim cenama nam je precizirao da se ta dokumentacija dostavlja u formi izveštaja koji naročito sadrži: (i) analizu grupe povezanih lica kojoj pripada obveznik, (ii) analizu delatnosti, (iii) funkcionalnu analizu, (iv) izbor metoda za proveru usklađenosti transfernih cena sa cenama utvrđenim po principu «van dohvata ruke», (v) zaključak i (vi) priloge.
Ovim izmenama Pravilnika o transfernim cenama je ostavljena mogućnost poreskim obveznicima da dostave i izveštaj u skraćenom obliku za transakcije sa povezanim licima koje ispunjavaju jedan od dva uslova:
1) da je transakcija sa povezanim licem jednokratna u godini za koju se podnosi poreski bilans i da njena vrednost nije veća od vrednosti prometa za koju je zakonom koji uređuje porez na dodatu vrednost propisana obaveza evidentiranja za porez na dodatu vrednost (odnosno, u ovom momentu, da nije veća od 8 miliona dinara);
2) da ukupna vrednost transakcija sa jednim povezanim licem u toku godine za koju se podnosi poreski bilans nije veća od vrednosti prometa za koju je zakonom koji uređuje porez na dodatu vrednost propisana obaveza evidentiranja za porez na dodatu vrednost.
Izveštaj u skraćenom obliku se ne može podnositi za zajmove i kredite.
To praktično znači da će poreski obveznici koji sa povezanim licima imaju samo transakcije koje potpadaju pod jedan od ova dva uslova biti dužni da dostave samo izveštaj u skraćem obliku, koji prema izmenama Pravilnika o transfernim cenama sadrži sadrži samo podatke o svakoj od tih transakcija, i to naročito:
1) opis transakcije;
2) vrednost transakcije;
3) povezano lice sa kojim je transakcija izvršena.
Ostali obveznici će morati da dostavljaju ceo izveštaj.
Ostale izmene Pravilnika o transfernim cena su:
a) U članu 12 je precizirano da se kod primene metode uporedive cene na tržištu, interno uporedivom cenom smatra i cena usluga ili proizvoda koju je obveznikovo povezano lice ostvarilo u transakciji sa nepovezanim licem, pod uslovom da se transakcija obavlјa pod uporedivim uslovima. Ova izmena se može pokazati korisnik za određeni broj obveznika, u slučaju da sami nemaju transakcije sa nepovezanim licim, a da neko od njihovih povezanih lica ima takve transakcije.
b) U članovima 15 i 24 je ispravljen propust kod davanja formule za izračunavanje bruto marže. Ove izmene su takođe veoma značajne u smislu da bi u suprotnom bukvalna primena člana 15. dovela do toga da bi kod primene metode preprodajne cene, cena utvrđena po principu „van dohvata ruke” bila viša (i samim tim eventualna korekcija transfrne cene bi bila manja) nego što je Ministarstvo želelo da to propiše. Suprotan efekat bi izazvala bukvalna primena člana 24. prilikom primene metode cene koštanja uvećane za uobičajenu zaradu.
c) Najzad, dodat je član 30a kojim je precizirano šta se smatra pod izrazom nepovezano lice, upotrebljenim na nekoliko mesta u Pravilniku – veza je napravljena sa članom 59 Zakona o porezu na dobit pravnih lica
Šteta je što Ministarstvo finansija nije iskoristilo priliku donošenja ovih izmena Pravilnika da ispravi još jedan značajan nedostatak Pravilnika o transfernim cenama – pravilo uspostavljeno poslednjim stavom člana 9 koje daje pravo Poreskoj upravi, ukoliko u postupku kontrole utvrdi da dokumentacija o transfernim cenama koji je ostavio poreski obveznik nije pripremljena na način koji pruža adekvatnu osnovu za utvrđivanje usklađenosti transfernih cena obveznika sa cenama utvrđenim po principu «van dohvata ruke», da i bez upućivanja zahteva za dopunu dokumentacije pristupi samostalnoj izradi, odnosno dopuni dokumentacije o transfernim cenama, primenjujući odredbe Pravilnika o transfernim cenama.
Potpuno je neopravdano da Poreska uprava sama, bez da je prethodno makar jedanput od poreskog obveznika zahtevala dopunu dokumentacije, izrađuje i dopunjuje dokumentaciju. Pored toga što je ovakav postupak neopravdan, postavlja se i pitanje ne krši li se time pravo poreskih obveznika iz Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, da zastupaju vlastite interese pred Poreskom upravom, ali i pravila istog zakona o snošenju tereta dokaza u poreskom postupku. Nadajmo se da u praksi poreski inspektori neće posezati za ovim pravom.
Pravilnik o kamatnim stopama
Dok se izmenama Pravilnika o transfernim cemana otklanjaju određeni nedostaci tog Pravilnika, Ministarstvo finansija je potpuno promašilo suštinu donošenjem Pravilnika o kamatnim stopama za koje se smatra da su u skladu sa principom „van dohvata ruke“. Naime, stav 3. člana 61. Zakona o porezu na dobit pravnih lica je propisao mogućnost da se propišu iznosi kamatnih stopa za koje će se smatrati da su u skladu sa principom „van dohvata ruke“. Ova opšta odredba je dovoljno široka da ostavi prostor da se prilikom propisivanja kamata, ukoliko se uopšte tome pristupi, primeni jedan od nekoliko mogućih pristupa.
Deluje da je Ministarstvo finansija izabralo najgori pristup – zajmovi su podeljeni samo na kratkoročne i dugoročne i na valutu u kojima su dati, te je data samo po jedna kamatna stopa za svaki od tih vrsta kredita. Pre svega, na visinu kamate stope u bilo kojoj transakciji „van dohvata ruke“ utiče veći broj okolnosti: iznos zajma, ročnost zajma, valuta zajma, kreditni rejting zajmoprimca, iznos zaduženosti zajmoprimca pre i posle odobravanja kredita, očekivana profitabilnost zajmoprimca tokom trajanja kredita, dato obezbeđenje i sl. Od vih mogućih elemenata koji u stvarnosti utiču na kamatnu stopu Ministarstvo finansija se opredelilo za samo dva – ročnost i valutu, pri tome propisujući fiksne iznose kamata. Takav prilično nezgrapan pristup će svakako dovesti do toga da će neki poreski obveznici biti dodatno kažnjeni. Naime, deo poreskih obveznika koji se na tržištu zadužuju po većim kamatama od onih propisanih ovim Pravilnikom će morati da vrše korekcije samo zato što im je kamata u zajmovima od povezanih lica veća od propisane kamate, iako je ta kamata u isto vreme manja od kamate po kojoj se inače zadužuju kod banaka. To svakako ne služi cilju zbog kojeg su pravila o transfernim cenama uopšte uvedena.
Autor: Advokat Nikola Đorđević iz advokatskog ortačkog društva “ JPM Janković Popović Mitić”
BBC-jeva emisija „Poznati, bogati i gladni“ pruža mogućnost da vidimo kako bogati idu u safari na siromašne. Pretprošle nedelje je ova kuća emitovala epizodu tog serijala u kojem poznati (i bogati) idu da žive s ljudima koji u svojoj kući obično imaju tek nekoliko kilograma namirnica za prehranu porodice. Kompanija koja je ovo snimila, a koja je proizvela i veoma gledanu „Ulicu socijale„ (Benefits Street), angažovala je u nedavnoj epizodi poznatu novinarku Rejčel Džonson (sestru gradonačelnika Londona, Borisa Džonsona), Tea Pafitisa (Zmajevo Gnezdo), Džejmija Lenga (Made in Chelsea), i glumicu Šeril Fergison da odu da žive sa siromašnima. A onda, svako od njih ode svojoj kući, osećajući olakšanje jer nisu oni ti koji su siromašni. U međuvremenu, siromašni i dalje ostaju siromašni – samo što su ih, u jednom trenutku, malo više prikazivali na televiziji. Gledajući ovo, Barbara Elen iz londonskog Gardijana je pomislila: ko će objasniti onima koji ovo snimaju – kao i onima koji se u ovakvim programima pojavljuju – da televizijska eksploatacija bednih prikazuje kako je nekim ljudima siromaštvo doživotna kazna, dok je nekim drugima samo mali odmor od njihove „bogate“ rutine?
(Rejčel Džonson, „šokirana“ siromašnim Britancima. foto: BBC/ Sport Relief, Gardijan)
Tokom programa, Džonsonova je izrazila svoju „šokiranost“ zbog tako teškog siromaštva u Velikoj Britaniji. Nije ona kriva što ranije nije shvatala razmere i težinu ostrvskog siromaštva – mora biti da je zaista teško da o ovom problemu ne doznate mnogo ranije ako ste, kao Džonsonova, novinarka sa dobrim kontaktima u struci i još boljim društvenim vezama – jedan joj je brat gradonačelnik Londona a drugi je politički savetnik u aktuelnoj britanskoj vladi. Džonsonova je nakon emisije napisala objašnjenje da to što je rekla da „ide u safari na sirotinju“ nije trebalo da bude uvredljivo, te da su joj ovi siromašni ljudi koji je je susrela zavideli na tom iskustvu. Znate već, dole sa nazadnom sirotinjom koja svako malo pa na ulici kamči pokoji novćić ne bi li skuvala neki bućkuriš, stalno se pitajući kolika je cena njihovog dirinčenja, razmišljajući o svojim nesrećnim životnim izborima – a, naravno, „bogati turisti“ koji, zanimljivo, posećuju ovakve „sirotinjske enklave“ često pominju kako siromašni poseduju televizore (određeni tip dobrostojećih opsednut je ovim saznanjem – kao da bi ovi trebalo da se okupljaju oko sveće i pevaju prigodne himne).
U celini uzev, poznate ličnosti su u ovom programu bile dobronamerne, i ne bismo bili sasvim fer prema Džonsonovoj – koja je konačno počela da shvata kako sva ta najezda gojaznih širom Velike Britanije i njihov neuredan izgled nisu posledica razmetanja novcem u luksuznim japanskim restoranima „Wagamama“, već, naprotiv, to što je jeftina strašna, nezdrava ishrana jedino što mogu priuštiti u svojoj jeftinoj, strašnoj, nezdravoj egzistenciji. Ono što bi se imalo prigovoriti jeste da je postojanje bilo kakve ideje da bi se prikazivanjem istine o svakodnevnom siromaštvu – pogubna, nemilosrdna i zamorna svinjarija – ikada mogla zadovoljiti barem neka, adekvatna pravda – naročito lakomislenim projektom kao što je ovaj.
„Ulica Socijale“ je emisija kritikovana zbog ‘pornografskog’, sirovog prikazivanja siromaštva, ali su u njoj ljudi koji su se pojavljivali barem, ako ništa drugo, svo vreme živeli svoje živote. Koja je, onda, poenta ovakvog dokumentarca u kojem se u životima nesrećnika pojavljuju dobrostojeći poznati – izgleda uznemireni načinom na koji se siromašni hrane npr. konzervama testenine – da bi, potom, odlepršali?
Ovo kazuje nešto veoma uznemirujuće: da se ovakva teška egzistencijalna situacija čak može smatrati zanimljivim tipom iskustva a la „safari“, u kojem neko ko je bogat može iskusiti kako ga bednik moli za novčić, ne bi li kupio da nešto skuva. Da li bi, recimo, Džonsonova želela da ikoga moli za svaki obrok koji pojede? Naravno da ne. Da li bi se ona ili druge poznate ličnosti zaprepastile ako bi im neki nesrećnik – s kim su proveli nekoliko dana i razgovarali sa njim pred kamerama – rekao da ima potpuno razumevanje za zamršenost njihovih života i njihove probleme? Možete se u to kladiti.
Da li je vredelo ovako pokazivati britansko siromaštvo? Nalazim da je, piše Barbara Elen, mnogo interesantniji dokumentarac o banci hrane, bez selebritija koji bi povremeno zalelekali nešto tipa: „Oh dragi Bože oni su tako siromašni, da li ste primetili?“
Napokon, ovakva ‘omiljena’ ideja – da poznati i bogati padobranom uskoče i brzo opet iskoče iz života siromašnih – ne samo da je nadmena i nametljiva već je takođe i besmislena. Time se zaobilazi jedno od osnovnih pitanja vezanih za siromaštvo, ono koje je majka svih dugotrajnih opredeljenja i napora: siromaštvo je nemilosrdno, nikada se ne završava i teško je iz njega se izvući. Čisti socio-ekonomski živi pesak. Čak i ako uspete da jednu ruku izvadite iz tog živog peska, nešto drugo (dug, ukidanje državne pomoći, loše zdravlje, loša sreća, beskućništvo) će vas usisati nazad, na dno, dok, konačno, ne budete previše iscrpljeni da biste se više borili.
Ovo nije ona vrsta životne, egzistencijalne situacije koju je moguće „nakratko posetiti“, već zahteva dugotrajnu posvećenost. Od sada, oni koji pristaju da ih kamera snima dok odlaze na „mesta za sirotinju“ treba da se prijavljuju da to rade npr. najmanje šest meseci. Ili, još bolje – da sve ovo zaborave.
Gardijan
(M.L.)
Ministri inostranih poslova članica EU bi danas u Briselu trebalo da postignu dogovor o uvođenju „određenih“ ekonomskih sankcija Ruskoj Federaciji, zbog upada na Krim i organizovanja referenduma o otcepljenju na tom poluostrvu.
Konačni rezultati referenduma pokazuju da je čak 97% stanovništva Krima glasalo za otcepljenje od Ukrajine i rusku aneksiju. Zvanična Moskva je otvoreno podržala održavanje i konačne rezultate referenduma, dok se Zapad, na čelu sa SAD, strogo protivi. Predsednik SAD Barak Obama je u jučerašnjem razgovoru sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom istakao da Bela kuća „nikada neće priznati rezultat krimskog referenduma“.
Međutim, ostaje nejasno kakve će tačno sankcije uvesti EU, a rezultat dogovora na ministarskom nivou svetska javnost saznaće najranije danas popodne. Pretpostavlja se da če biti uvedena zabrana ulaska u zemlje EU za ruske državljane, kao i zamrzavanje iimovine ruskih građana u određenoj meri kako bi se, prema rečima Ketrin Ešton „Rusiji poslao jasan signal o ozbiljnosti situacije“.
Zapadne banke koje posluju u Rusiji obustavile su svoje kreditne linije, a procenjuje se da je u periodu januar-mart iz Rusije izneto oko 33 milijardi dolara, te da će zaključno sa majem te suma iznositi 55 milijardi. Rusija izvozi u zemlje EU robu u vrednosti oko 15% svog BDP, dok EU u Rusiju izvozi oko 1% svog BDP.
Ne samo da su određene vrste ugrožene već i velika količina odbačene uginule ribe iz ribolovačkih mreža bude vraćena natrag u more.
Nedavno su naučnici saopštili da u svetskim morima ima otprilike deset puta više ribe nego što smo do sada mislili. Međutim, to neće pomoći da se smire spekulacije o preteranom ribolovu koji ugrožava pojedine vrste, zato što se 95% tog novootkrivenog korpusa morske faune nalazi usred okeana i ispod 200 metara dubine, odnosno daleko od ribarskih mreža.
„Opasnosti od preteranog i neodrživog ribolova ne leže samo u činjenici da se neograničeno love određene vrste, već i zato što je lov usmeren na mali broj njih, zbog čega dolazi do narušavanja prirodne ravnoteže u lancu ishrane“, ističe marinski biolog Žu Šiji u svojoj studiji. On napominje da 30% sve morske hrane dolazi od samo deset vrsta koje u već dovedene do granice održivosti sa sadašnjom eskploatacijom. Takođe, zbog manjeg zapreminskog prostora svi ribolovački brodovi odbacuju natrag u more čak 80-90% ulova iz svojih mreža, ribe koje su u najvećoj meri već uginule – procenjuje se u količini od čak 8,1 miliona tona godišnje.
Izbor: Quartz
Inflacija u evrozoni je u februaru pala na 0,7% sa januarskih 0,8%. Godinu dana ranije njena stopa u februaru bila je 1,8%, podseća Eurostat.
U EU je godišnja inflacija u februaru iznosila 0,8% što je za 0,1% manje nego mesec dana ranije.
Od zemalja, zvanično su u deflaciji Bugarska (-2,1%), Kipar (-1,3%), Grčka (-0,9%), Hrvatska (-0,2%) i Portugal i Slovačka koje imaju inflaciju od po -01%.
U poređenju sa januarom, u februaru 2014. inflacija je pala u 17 zemalja EU, mirovala je u tri a rasla u sedam. Od tih sedam najveći rast zabeležen je u Malti i Finskoj (1,6%) i Austriji (1,5%).
Na stotine policijaca od jutros nadgleda saobraćaj u Parizu dopuštajući samo vozačima sa neparnim brojem registarskih tablica da se kreću ulicama. Naime, od 05:30 ujutru do ponoći će sva motorna vozila parnih registracija, uključujući i motore, morati da ostanu u garaži, osim ako nisu na električni i druge hibridne pogone ili ako su u pitanju automobili koji prevoze tri i više putnika.
Kompanije za dostavu su već prijavile gubitke zbog ove odluke a ima indicija i da će aktuelna gradska vlast zbog ovoga imati štetu na predstojećim izborima za gradonačelnika.
Povod za ovo nije deficit nafte već preveliko zagađenje koje je pet dana zaredom u francuskoj prestonici prevazilazilo sve propisane granice. Naime, u petak je tamo u vazduhu izmereno 180 mikrograma zagađujućih čestica po kubnom metru, a dozvoljeno je 80.
U okviru pomenute akcije vlasti od petka do ponedeljka je Parižanima ponuđen besplatan javni prevoz, kako bi se navikli na korišćenje istog.
Ova mera već je u Parizu primenjivana 1997. godine kada su tela za monitoring objavljivala da je imala primetan uticaj na poboljšanje kvaliteta vazduha.
Izvor: BBC
Kineski gigant onlajn prodaje Alibaba objavio je planove za inicijalnu javnu ponudu akcija (IPO) na američkoj berzi, za koju se očekuje da će biti najveća od izlaska Facebook-a na berzu 2012. godine. Predviđa se listing u iznosu od oko 15 milijardi dolara.
Iako je najavljena IPO u Sjedinjenim Državama, sam datum izlaska na berzu, pa i odabir berzanskog operatera još uvek nisu poznati. „Ovaj potez će komaniju učiniti još globalnijom i dodatno povećati transparentnost njenog poslovanja. Takođe, nastavićemo da stremimo našoj dugoročnoj viziji i daljem širenju“, kaže se u obaveštenju kompanije. Berzanski analitičari najavljivali su ovakakav korak tokom prošle godine, a zapadni mediji očekuju da će vrednost IPO Alibabe iznositi oko 15 milijardi dolara.
Sudeći prema najprometnijim beogradskim ulicama i društvenim mrežama, u Srbiji se odigrala jedna nezvanična revolucija: demokratizacija nakita. Danas je moderno sve: nakit od konopca, žice, beolin gline, drveta, od raznih recikliranih materijala… Istovremeno, proizvodnja nakita je postala jedno od najpopularnijih pribežišta za popunu kućnog budžeta, bez obzira na profesiju, a nekima i jedina zarada.
U Srbiji teško da ćete naći konkurs za uličnog prodavca nakita, ali iskustvo onih koji taj posao već rade potvrđuje da bi uslov „obavezno znanje engleskog jezika“ bio potpuno opravdan. „Ponekad mi se dešava da ceo dan ne progovorim srpski sa mušterijama“, kaže jedan od beogradskih prodavaca uličnog nakita od tonsula, legure cinka i aluminijuma, Jovan K. „U najužem centru grada više od 70 odsto kupaca su stranci. Mojim kolegama i meni omiljene mušterije su Amerikanci jer oni kupuju na veliko, posebno ručni rad. Kod mene na tezgi ponekad potroše i po 40-50 evra, ne postavljajući mnogo pitanja. Rusi i Ukrajinci takođe vole da odreše kesu, ali se zato Japanci neviđeno cenjkaju – jednom kolegi je japanska turistkinja uporno pokušavala da spusti cenu sa 3 na 2,5 evra i jednu bombonu. Ranije smo, u toku manifestacija koje privlače veliki broj stranaca poput Beer festa, ostvarivali promet i do 40.000 dinara dnevno, ali prošle godine smo bili zadovoljni i sa 10.000 do 20.000. Najviše se prodaju najjeftiniji komadi – minđuše za 150 dinara“, žali se naš sagovornik i dodaje da pomenute cifre o prometu gube na impresivnosti kada se od njih oduzmu troškovi za materijal, iznajmljivanje tezgi i zaradu prodavaca. Ono što ostane, teško se može nazvati „plivanjem u novcu“.
Uprkos tome, učestalost tezgi sa nakitom u najprometnijim beogradskim ulicama je vidljiva golim okom, ali deluje kao periferno tržište u poređenju sa rastom ponude na intetrnetu i društvenim mrežama. Na prvi pogled, izgleda kao da se „ženski deo Srbije“ deli samo na one koje žive za nakit, i one druge, koje pokušavaju da od njega žive. Ili kako pišu autori sarkastičnog sajta Njuz net: „Skandalozno: Devojke sve ranije stupaju u prodaju unikatnog nakita preko Fejsbuka!“. Postoji i treća strana kojoj je, izgleda, bavljenje nakitom finansijski najisplativije. To su tzv. modne blogerke, koje zajedno sa velikim igračima diktiraju trendove, a najčitanija u Srbiji, 23-godišnja Zorana Jovanović, od svog sajta zarađuje od 1.000 do 5000 evra mesečno, naplaćujući samo linkove na svojim postovima i do 500 evra. Poznati tekstilni brendovi i proizvođači nakita plaćaju joj da ih samo pomene, ali im nakon toga vrtoglavo skače poseta na njihovim internet stranicama u moru konkurentskih sajtova.
Kreativnost traži vreme
Među onima koji proizvode i nude ručno rađeni nakit na internetu je i veliki broj mladih žena koje su ostale bez posla ili ne mogu da ga nađu. Mada različitih profesija, nije retkost da su se školovale za zanimanja koja zahtevaju osećaj za estetiku i kreativne veštine – od primenjene umetnosti do arhitekture. Jedna od njih je Iva Novičić, koja je uvek uživala u pravljenju nakita ali nije imala dovoljno vremena da mu se posveti sve do gubitka posla nedelju dana pred porođaj. Od tada se aktivno bavi izradom nakita pod svojom markom Iva did it i ne želi da radi nešto drugo. Iako ima brojne mušterije, kaže, zarada joj nije dovoljna za život, „ali u velikoj meri doprinosi kućnom budžetu“. Nakit izrađuje filcanjem vune (tretiranjem sirove vune na specifičan način kako bi se dobili različiti elementi za nakit), heklanjem, tretiranjem kanapa, žice, beolina…
Najčešće radi po narudžbini, tako što sluša i čita o osobi za koju pravi nakit. „Važno mi je da znam šta ta osoba voli, kakav joj je stil, kako izgleda. Ukratko: pokušavam da upoznam tu ličnost da bih napravila nakit baš za nju“. Naša sagovornica dodaje da joj je ovakav pristup veoma pomogao da kupci budu zadovoljni i da nastave sa porudžbinama, a sa nekima se posao razvio u poznanstva i ćaskanja preko interneta, pa i prijateljstva.
Ceo proces izrade nakita po narudžbini traje u proseku oko dve nedelje. Zanimljivo je da se, uprkos krizi, najviše prodaju najskuplji komadi, poput ogrlica koje koštaju od 15 evra pa naviše. „Najveći deo materijala nije skup ali ja u krajnju cenu uračunavam veliki utrošak vremena. Ponekad mi za izradu samo jedne perle prolaze sati, a za složenije minđuše koje, na primer, zahtevaju i heklanje, dešava se da odvojim i ceo dan“. Iva razmišlja da ove godine svoj posao proširi i van Srbije, pre svega u okruženju, i traži rešenje za problem što se, zbog carinjenja, paketi otvaraju na način koji često oštećuje ovakvu vrstu robe. Ipak, kaže da joj nije cilj da posao razvija suviše brzo, odnosno da se sve pretvori u jurenje za novcem, jer bi to ugušilo ne samo kreativnost koja je za ovaj posao neophodna, već i osećaj ljudskosti bez koje kreativnosti i nema.
Kada si jedinstven, tvoje je celo tržište
Slično iskustvo ima i Bojana Katić, nezaposleni master arhitekture, koja se već dve godine izdržava od proizvodnje unikatnog Winny nakita od satnih mehanizama, a nešto duže izradom nakita od poludragog kamenja. Mada i dalje traži posao u svojoj struci, nije želela da „sedi skrštenih ruku“, a satovi su je zanimali još od detinjstva. „Oduvek sam volela da ih otvaram kako bih videla šta je unutra. Jednog dana sam došla na ideju da od njihovih mehanizama pravim nakit. Moje načelo da uvek treba biti originalan se pokazalo kao dobro u poslu. Čini mi se da mnogi ne razmišljaju o tome da kada jedini prodaješ neku robu, onda ti je na raspolaganju celo tržište. A kada kopiraš – makar samo jednu osobu, u startu ga već deliš. U slučaju masovne proizvodnje jeftinog nakita – taj komad tržišta je veoma mali”.
Bojana pravi minđuše, broševe, ogrlice, prstenje, narukvice i igle za ešarpe, koristeći mehanizme od najmanjih damskih satova pa sve do budilnika, od kojih neke poručuje i iz inostranstva. Kako će konkretan komad nakita izgledati zavisi od mehanizma časovnika, ali svaki ukrasni predmet koji proizvede je jedinstven po svom izgledu. Ona, naravno, nije jedina koja satove koristi kao repromaterijal za izradu nakita, ali se razlikuje po tehnologiji izrade – samo ona pravi nakit u 3D tehnici pomoću lepljenja cirkona i drugih materijala. Drugi proizvođači koriste tehniku ulivanja, prelivanja svojih crteža ili drugih radova po satovima smolom, kako bi dobili gladak jednodimenzionalni proizvod.
“Najveći deo posla mi je priprema mehanizma sata, prvo njegovo pronalaženje a potom i sređivanje ako je prethodno bio u lošem stanju ili zarđao. Dakle, čišćenje, šmirglanje, i dodatni radovi. Zatim dolazi na red kreiranje koje je najzanimljiviji deo posla. U cenu nakita uračunavam vreme utrošeno za njegovu proizvodnju, ali i cenu sata uz koju ponekad idu i troškovi dopremanja, ako je iz inostranstva”. Primera radi, cene najjeftinijih minđuša kreću se od 600 dinara pa naviše, a najskuplji je nakit najvećih dimenzija, poput medaljona i ogrlica, koje dostižu cenu i od 5.000 dinara.
Bojana kaže da joj se najviše isplati prodaja preko interneta i na pojedinim izložbama, jer je njen nakit „za ulicu preskup“.
Mada proizvođača unikatnog nakita ima mnogo u Srbiji, do sada im nije uspelo da oforme esnafsko udruženje koje bi se borilo za poboljšanje njihovog položaja, pa i za neku stalnu izložbenu prostoriju. Na ruku im, komentariše Bojana, ide bar jedna stvar – što je našim ženama veoma stalo do sopstvenog izgleda, a taj trend je sve izraženiji već u najranijim uzrastima. Druga je stvar, dodaje Bojana, da li su tako izraženi prioriteti poželjni kao društvena vrednost.