јун 2014

Prikaz knjige Glenn Greenwalda – No Place to Hide: Edward Snowden, the NSA and the Surveillance State

Za moje vršnjake, kolege, porodicu i prijatelje, ja sam svojevrsna anomalija. Nema me ni na fejsbuku ni na tviteru. Ne koristim Instagram ni Pinterest. GPS na mobilnom mi je isključen, pa čak idem toliko daleko da lepim neprozirnu traku preko kamere na telefonu i ajpedu. Kada me pitaju zašto, kažem da to radim kako neki slučajni „selfi“ ne bi osvanuo na internetu; ali moji prijatelji se sigurno pitaju zašto sam paranoična – ili sam ubeđena da sam toliko važna da neko hakuje moje elektronske uređaje. Ali otkrića Edvarda Snoudena i istraživački rad novinara Glena Grinvalda opisani u knjizi No Place to Hide govore da nisam dovoljno paranoična.

No Place to Hide govori o sistematskom i sveobuhvatnom državnom nadziranju građana, bez naloga i osnovane sumnje. Knjiga obrađuje kako američka Nacionalna bezbednosna agencija (NSA) – u sprezi sa obaveštajnim službama u Kanadi, Britaniji i Australiji i većinom najvećih internet provajdera i pretraživača – nezakonito špijunira građane, kako se čini, čitavog sveta. U dokumentima koje je Grinvaldu dostavio Snouden, bivši sistem administrator privatne firme Booz Allen Hamilton, otkriveno je da NSA može da prati i prikuplja informacije od miliona ljudi širom sveta – kako u obliku podataka (sadržaja vaših SMS poruka, elektronske pošte i telefonskih poziva) tako i metapodataka (informacija poput trajanja telefonskih razgovora, gde i kada je vođen telefonski razgovor ili poslat mejl, ali ne i njihov sadržaj). NSA je provalila ili na drugi način zaobišla šifrovanu zaštitu koja štiti osetljive podatke na internetu i po sopstvenom priznanju hiljadama puta prekršila zakone o privatnosti. Domaće pravne barijere koje zabranjuju takve aktivnosti – poput neophodnog sudskog naloga i osnovane sumnje pre prisluškivanja ili druge vrste nadziranja ličnosti – najčešće su bile ignorisane ili zaobiđene.

Opravdanje za takav širok i nezakonit nadzor stanovništva uvek je bila „nacionalna bezbednost“. NSA je pokušavala da opravda svoje aktivnosti tvrdeći da je njen špijunski program sprečio terorističke napade i učinio svet bezbednijim. Zaista, program NSA pod nazivom PRISM bio je deo mera koje je Bušova administracija donela posle 11. septembra kako bi izbegla bezbednosne propuste koji nisu uspeli da spreče napade 2001. Međutim, kao što otkriva knjiga No Place to Hide, NSA se nije oslanjala na ciljano istraživanje pretnji potkrepljeno uverljivim obaveštajnim podacima, već na hvatanje najšire populacije u veliku mrežu – ako prisluškujete dovoljan broj telefonskih poziva, pročitate dovoljno mejlova, na kraju će neko uraditi nešto protivzakonito da opravda čitav poduhvat. Štaviše, čovek se može naći pod radarom NSA na hiljadu načina – Snoudenovi dokumenti su pokazali da su agenti NSA, na primer, često špijunirali svoje partnere ili simpatije. Ova praksa je postala toliko uobičajena da su joj zaposleni u NSA dali zaseban naziv: LOVEINT. Čitajući No Place to Hide stiče se nelagodan utisak da je za dospevanje pod udar državnog nadzora dovoljno da prosto postojite.

Jedno pitanje koje se često javlja je „pa šta?“ Pa šta ako mi Gmail čita poštu a država SMS-ove? Saznaće samo da kasnim na večeru ili da li treba da kupim mleko kad se budem vraćao kući. Kao što je nedavno u Guardianu napisao Eben Moglen, profesor prava i pravne istorije na Univerzitetu Kolumbija:

„Imamo dve tvrdnje – čućete ih na svakom koraku – u kojima se sažima politika protiv koje se borimo. Jedan argument je: „Nema nade, privatnost je nestala, zašto se opirati?“ Druga glasi: „Ne radim ništa loše, šta me briga”.

I sam Snouden je zamišljao takvu moguću reakciju. U prvim razgovorima sa Grinvaldom – čak i pre nego što je Grinvald znao kako se ovaj zove – Snouden je napisao: „Samo me jedna stvar plaši u svemu ovome… da će ljudi pogledati dokumenta i slegnuti ramenima, da će reći, ‘tako smo i mislili i baš nas briga’.“ Ima tu nečega: niko od mojih prijatelja i rođaka ne vidi nikakav problem u neprekidnom postavljanju svojih slika na internet, svojih privatnih podataka, informacija o tome gde su upravo ručali, gde putuju i odakle se vraćaju. Niko iz mog kruga nije se naročito potresao kada sam im ispričala kako su mi, posle imejl prepiske sa partnerom o jednoj mogućoj konferenciji na koju ću možda otići u Estoniji, iznenada u inboks počele da stižu reklame za jeftine letove za Talin. Kad god izađem na večeru s jednim prijateljem, on se marljivo prijavljuje na fejsbuk da sa svima podeli kako je upravo stigao u restoran. Kad sam ga jednom pitala zašto to radi, rekao je, „Samo hoću da ljudi mogu da me nađu“. Upravo tako. U doba društvenih medija, svako može da vas nađe u svakom trenutku, i vi im u tome pomažete. Satirični sajt Onion nedavno je objavio kako CIA sve svoje istrage vodi tako što prati ljude na tviteru i fejsbuku – dokazujući onu poslovicu da ako ljudima date dovoljno konopca, na kraju će se sami obesiti. Možda. Možda ne bi trebalo da delimo toliko privatnih podataka na internetu, a možda ni oni ne bi trebalo da nas špijuniraju.

Kako Grinvald priznaje, izgleda da postoji iznenađujući nedostatak zabrinutosti zbog mogućnosti države da preispituje naše ponašanje i aktivnosti:

„Naravno, savesne, lojalne pristalice predsednika i njegove politike, dobri građani koji ne čine ništa da privuku negativnu pažnju moćnih, nemaju razloga da se plaše nadzorne države. To je tako u svakom društvu: oni koji ne predstavljaju nikakav izazov retko se nađu na meti represivnog delovanja, i gledajući iz sopstvene perspektive, takvi ljudi mogu sebe da ubede da ugnjetavanja i nema.“

Ali nije teško videti kontinuitet između nadziranja SMS-ova i mejlova, i ovlašćenja njujorške policije za zaustavljanje i pretresanje (kojima su nesrazmerno izloženi afro-američki muškarci), odnosno mere preventivnog pritvora (ali samo za osobe čija imena zvuče arapski) ili druge oblike rasnog, socijalnog i kulturnog profilisanja. Sve je ovo deo istog pristupa: ako planirate nešto kažnjivo, tako ćemo vas sprečiti pre nego što napravite štetu. Ako ne planirate ništa kažnjivo, nema razloga da brinete. Zar ne biste više voleli da budete samo malo deranžirani, da vam samo malo ograničimo prava, ako će tako neko biti sprečen da počini novi jedanaesti septembar?

Koliko god sebe ubeđivali da moramo da se žrtvujemo za opšte dobro i bezbednije društvo, lakše je to podneti ako policija ne upada baš u vašu kuću u tri ujutru, i ako ne drže baš vašu ćerku u zatvoru bez optužbe danima, i ako nije baš vaše dete na pogrešnoj strani projektila bespilotnog bombardera – što su sve neizbežni krajnji rezultati ovakvog nadziranja. Zapravo, veliki deo australijskog stanovništva (recimo, urođeničko stanovništvo) vrlo dobro zna šta znači neprekidno biti pod budnim okom države. Ako vam empatija nije dovoljan razlog, zamislite kad bismo se svi našli pod kontrolom vođe kome se ne sviđa naša religija (ili nedostatak religije), naš obrazovni nivo, naša seksualna orijentacija, naš rodni identitet, naše političko opredeljenje. Kako bismo se osećali kada bi Orvelova misaona policija zaista postojala?

Kako primećuje Grinvald, ono što čini jedno društvo slobodnim i pravičnim nije kako ono tretira većinu, nego kako tretira one koji nemaju nikakve moći protiv većine:

„Prava mera slobode društva jeste kako su u njemu tretirani disidenti i druge marginalizovane grupe, a ne dobri lojalisti… Ne bismo morali da budemo verni podanici moćnika kako bismo se osećali bezbedno od državnog nadzora. Niti bi cena imuniteta trebalo da bude uzdržavanje od spornog ili provokativnog nepristajanja. Ne bi trebalo da želimo društvo koje šalje poruku da ćete biti ostavljeni na miru samo ako podražavate primerno ponašanje i mišljenje nekog kolumniste iz vašingtonskog establišmenta.“

Zaista, istorija je puna primera gde većina preko noći biva marginalizovana ili progonjena, ili gde vladajuća elita iznenada kriminalizuje vaše stavove ili uverenja i počinje da vas proganja. Građani država poput Rusije, Ugande, Bahreina, Južne Afrike, Ruande i bivše Jugoslavije vrlo dobro znaju šta znači iznenada se naći u manjini, na suprotnoj strani zakona i mera koji kriminalizuju vaše stavove, vaše ponašanje, pa i samo vaše postojanje.

No Place to Hide je uzbudljva knjiga, napisana pristupačno i zanimljivo i, budući da je autor bivši advokat, uglavnom lišena hvalisavosti i nametljivosti – iako se medijski establišment, kako ga autor naziva, prema njoj postavio vrlo kritično. Grinvald uglavnom ne mari za novinare koji rade za mejnstrim medijske kompanije, opisujući ih, u najgorem slučaju, kao vladine poslušnike i lakeje i, u najboljem, kao ulizice željne nagrada, spremne da objave velike priče ako će im to doneti priznanja i veći tiraž, ali ne i da zaista poremete status kvo.

Knjiga otkriva kako se Snouden obratio Grinvaldu i šta su otkrili procureli dokumenti, a završava sa refleksivnom analizom privatnosti i srodnih prava, slobode misli i izražavanja. Grinvald kontekstualizuje NSA otkrića u političkom i filozofskom okviru, tvrdeći da ugrožavanje ovih prava ne treba dočekati sleganjem ramenima i komentarima tipa, „pa dobro, ja ne radim ništa zabranjeno“. Trebalo bi, piše on, da se setimo one čuvene opomene Martina Lutera Kinga, „nepravda bilo gde je pretnja za pravdu svuda“. Bilo da smo zabrinuti opštim napadom na privatnost ili da nam je nelagodna pomisao kako država zna da smo nedavno naručili boks set „Sumraka“, No Place to Hide je u jednakoj meri uzbudljivo, depresivno i zastrašujuće štivo koje ne ostavlja nikakvu sumnju oko toga da od naših lidera moramo zahtevati odgovornost kada ugroze naša prava, i da nikad ne smemo dopustiti da tobožnja zaštita „nacionalne bezbednosti“ bude stavljena iznad naše lične bezbednosti i naših sloboda.
Emily Crawford, Inside Story, 06.06.2014.

Preneto sa Peščanika