Da li pokušaj da se formulišu emotivni obrasci u savremenoj geopolitici može biti opasan? Da, ali prevideti da oni postoje i da značajno oblikuju svetske događaje još je opasnije. Podzemna, emocionalna mapa globalizovanog sveta ukazuje da se strah doselio na Zapad, da je nada emigrirala na Istok, a da se poniženje ušančilo u veliki deo arpasko-islamskog sveta. Sve tri emocije zasnivaju se na postojanju ili odsustvu poverenja, koje je ključno za razvoj jednog društva.
Koliko je nama teško da nađemo odgovarajuću stranu reč da bismo preveli „inat“, toliko je Fincima teško da objasne ostalima šta je „sisu“. Da bi razumela šta ta reč znači, ekipa emisije Top Gear morala je da se prijavi za učešće na amaterskim auto-trkama-doduše, uz pomoć penzionisanog vozača Formule 1 Mike Hakinena. Mi smo imali sreće da pravog sagovornika nađemo u Beogradu. Sa NJE Pekom Orpanom razgovarali smo o ekonomskoj saradnji, interesovanju finskih investitora za projekte u Srbiji i o pravoj meri hrabrosti, istrajnosti i inata čiji je rezultat – „sisu“.
Trijumf Redžepa Tajipa Erdogana na prvim neposrednim izborima za predsednika Turske nije iznenađenje. Erdogan je bio turski premijer od 2003. i popularnost je stekao na talasu ekonomskog uspeha. Osim što je popularan, Erdogan je i populista koji s jedne strane državu i medije drži u snažnom stisku, dok s druge progoni svakog kritičara (uključujući i bivše saveznike, poput sveštenika Fetulaha Gulena, danas iseljenika).
Kao što je to slučaj i sa drugim populističkim liderima, recimo mađarskim premijerom Viktorom Orbanom ili pokojnim Hugom Čavezom u Venecueli, teško je uskladiti Erdoganova predizborna obećanja sa onim što zapravo radi. Takve figure svoj pohod na vlast započinju kritikom korumpiranih protivnika, optužujući ih da su pretvorili državne institucije u servis sopstvenog establišmenta koji zanemaruje interese običnih ljudi. Međutim, kada jednom dođu na vlast završe upravo tako – tretiraju državu kao vlasništvo sopstvene partije i uključuju se u lanac korupcije, ili ga bar odobravaju.
Ovo očigledno licemerje najčešće nimalo ne šteti izbornim šansama populista, kako je to upravo Erdoganov uspeh ubedljivo pokazao. Zašto?
Nasuprot uvreženom mišljenju, populizam nije definisan određenim glasačkim telom – što bi trebalo da bude niža srednja klasa – ili povlađivanjem masama uprošćenim političkim parolama, kako to liberalni komentatori često tvrde. Naprotiv, populizam je jedna do krajnosti moralizatorska ideja politike, a populisti su političari koji tvrde da oni – i samo oni – istinski predstavljaju narod, svodeći tako sve političke rivale na ulogu podlih pretendenata.
Iza ove tvrdnje stoji pretpostavka da narod ima zajedničku volju koja je izvorno usmerena na opšte dobro, a da tu volju može prepoznati i primeniti samo autentični narodni vođa – poput Erdogana, čija je izborna kampanja vođena pod geslom „Narodna volja, narodna moć“. Populisti, prema tome, nisu samo antielitisti; nužno su i antipluralisti a samim tim i antiliberali. Njihova politika uvek polarizuje, deli građanstvo na čist, moralan narod i nemoralne ostale – koje Erdogan jednostavno naziva „izdajnicima“.
Za populističkog političara ne postoji legitimna opozicija. Ko god je protiv vođe, automatski je i protiv naroda. Prema toj logici, ko god je protiv naroda ne može stvarno biti njegov deo.
Na taj način se može razumeti i Erdoganova optužba da demonstranti iz Gezi parka koji su se prošlog leta pobunili protiv planova njegove vlade da izgradi šoping centar, uopšte nisu pravi Turci. To objašnjava i njegovu zaprepašćujuću izjavu početkom ove godine, kada je prihvatio nominaciju Partije pravde i razvoja da bude njen predsednički kandidat: „Mi smo narod. Ko ste vi?“
Često se kaže da populisti ne umeju da vladaju ili da će, čim preuzmu vlast, postati jasno koliko su nesposobni. Smatra se da su populističke stranke u suštini partije protesta – a protest ne može da vlada, jer je nemoguće protestovati protiv samog sebe.
Stvari ipak nisu tako jednostavne. Populisti uobičajeno preuzimaju upravo onaj stil vladanja koji su kritikovali za vreme prethodnog političkog establišmenta. Grabe svu moć koju mogu, remete razdvojenost grana vlasti, sve državne službe popunjavaju poslušnim kadrovima dok beneficijama nagrađuju svoje pristalice (i samo svoje pristalice) u zamenu za lojalnost – što politički teoretičari nazivaju „masovnim klijentelizmom“. Austrijski arhi-populista Jerg Hajder, na primer, doslovce je „svom narodu“ na ulici delio novčanice od 100 evra.
Naravno, kad osvoje vlast sve stranke gledaju prvo da se pobrinu za svoje glasačko telo. Populistima je međutim svojstveno da to rade otvoreno i čiste savesti. Na kraju krajeva, pošto su samo njihovi birači pravi „narod“, svi ostali su nedostojni.
Populističke partije revnosno kolonizuju državu. Ako samo jedna stranka istinski predstavlja narod, zašto država ne bi postala instrument tog naroda? Pa ako se populisti nađu u prilici da pišu novi ustav, zašto i da ne otežaju život političkim protivnicima kada su oni, po definiciji, neprijatelji naroda (često označeni i kao strani špijuni)?
To objašnjava zašto klijentelizam i korupcija populističkih vlada ne urušava podršku glasača njihovim liderima. Smatra se da su takve prakse u službi moralnih „nas“, a na štetu nemoralnih ili tuđih „njih“.
Liberalno uverenje da će za diskreditaciju populista biti dovoljno samo razotkriti koliko su korumpirani, jalova je nada. Nužno je pokazati i da većini građana klijentelizam ne donosi nikakvu korist, već naprotiv, da će nedostatak demokratske odgovornosti, nefunkcionalna birokratija i erozija vladavine zakona na duže staze naneti štetu čitavom narodu.
Preuzeto sa Peščanika
Evropska komisija je povlačenje države iz medija i sprečavanje pretnji i nasilja nad novinarima uvrstila među prioritete u izveštaju sa skrininga Srbije o poglavlju 23 – Pravosuđe i osnovna prava. Skrininzi za to poglavlje su održani i izveštaj sačinjen pre donošenja novih medijskih zakona koji su stupili na snagu 13. avgusta i kojima se predvidja izlazak države iz medija i projektno finansiranje.
Agencija za licenciranje stečajnih upravnika (ALSU) objavila je danas javni poziv za polaganje stručnog ispita za dobijanje licence za obavljanje poslova stečajnog upravnika, koji će se održati 25. oktobra 2014. godine u Beogradu.
Državni energetski gigant Rosneft zatražio je pozajmicu od ruske vlade i to u iznosu od 42 milijarde dolara, zbog „posledica sankcija Zapada“. Vlada će doneti odluku o pomoći Rosneftu u naredne dve nedelje, prenosi BBC.
Rosneft je zbog sankcija ostao bez pristupa stranim fondovima za povlačenje neophodnih finansijskih sredstava, pa je vodeći u kompaniji, Igor Sečin, bio primoran da se obrati direktno Vladi.
Skoro sav ruski izvoz pre uvođenja sankcija činile su sirovine, od čega više od 60% energertske sirovine, gde je Rosneft igrao veliku ulogu na stranim tržištima. Potraživanje pomoći Rosnefta direktno od Putinove vlade dosad je najveći pokazatelj da su sankcije zapadnih zemalja počele da opterećuju ekonomski najvažnije ruske kompanije.
Speed-runner je termin kojim gejmeri (igrači video igrica) nazivaju rekordere među sobom, tj. one koji igrice završavaju brže od svih. Mnogi od njih snimaju svoje uspehe i objavljuju ih na internetu, a od toga se može i lepo zaraditi, pomoću platformi poput Twitcha koje okupljaju profesionalne igrače.
Naime, Twitch je sajt i aplikacija pomoću kojih najbolji gejmeri mogu uspostaviti neku vrstu poslovnog partnerstva sa kompanijama koje prave igrice. Mnogi poznati speed-runneri tako svoje veštine dele sa širom publikom, komentarišući korake i poteze koje su napravili obarajući rekorde, i deleći savete. Takvi igrači izdržavaju se od svog hobija, koji su pretvorili u pravu profesiju. Oni za kompanije sa kojima su u partnerskom odnosu privlače sponzorstva, donacije, ali i pretplate na posebne kanale na kojima objašnjavaju publici svoje poteze.
A da je ovo dobar teren za razvoj biznisa pokazuje podatak da tako mali sajt ima posetu od preko 55 miliona unikatnih poseta mesečno a da svaki posetilac na njemu provede 106 minuta dnevno. Priča se i da je Google “bacio oko” na ovu malu kompaniju, čija bi vrednost u slučaju prodaje bila ne tako mala – milijardu dolara.
Izvor: BuzzFeed News
Veliki proizvođači sa Zapada, prisutni na kineskom tržištu, požalili su se na „taktiku zastrašivanja“ koju , po njihovim navodima, kineske vlasti sprovode usled primene novih anti-monopolskih mera.
Kina, cnbc
Proizvođači automobila Audi, Mercedes Benz i Chrysler u javnosti su priznali da su pod istragom kineskih zvaničnika. Privredna komora EU u Kini je tim povodom izdala obaveštenje u kome se kaže da je usmeno obaveštena od strane nekih evropskih proizvođača da se nad njima u Kini „koriste taktike administrativnog zastrašivanja, kako bi platili kazne bez potpunog saslušanja“ zbog njihovog ponašanja na tamošnjem tržištu. Komora EU predstavlja preko 1.800 evropskih kompanija prisutnih u Kini i izražava zabrinutost da su one „neproporcionalno napadnute“ u odnosu na domaće kompanije primenom novog anti-monopolskog zakona u praksi.
Postoje i drugačija tumačenja među zapadnim analitičarima, pa tako Ben Kavender iz China Market Research Group smatra da su poslednja događanja zapravo pokušaj Kineza da umanje uticaj najvećih svetskih brendova, uz „slanje jasnog signala da velike kompanije ne smeju da postanu previše pohlepne na velikom kineskom tržištu, kako bi se predupredilo pre svega preterano bogaćenje pojedinaca i sačuvao socijalni red u zemlji u trenucima nešto slabijih ekonomskih rezultata“.
Izvor: CNN, CNBC
Mnogi kineski turisti koji poslednjih godina opsedaju Pariz podstaknuti romantičnim medijskim reportažama i filmovima poput “Amerikanac u Parizu” i “Čudesna sudbina Amelije Pulen” imali su prevelika očekivanja od ovog grada. Oni su prestonicu Francuske zamišljali kao starinski grad ljubaznih i prijateljski nastrojenih žitelja, odnosno elegantnih muškaraca i žena koje mirišu na Šanel 5. Umesto toga naišli su na gužve u metrou, neljubazne konobare i džeparoše koji “obrađuju” uglavnom turiste.
“Kinezi su idealizovali Francusku čitajući njenu literaturu i gledajući filmove o njoj. No, njihove posete ovoj zemlji često završe u suzama i zaklinjanju da se više nikad ovde neće vratiti”, kaže Žan Fransoa Zu, predsednik Kineske asocijacije turističkih agencija specijalizovanih za putovanja u Francusku.
Uprkos tome, ova zemlja nastavlja da privlači oko million kineskih turista svake godine, čime podstiče rast svoje oslabljene ekonomije. Turizam je inače u francuskom BDP-u u 2012. godini učestvovao sa 7,2% a prošle godine su polovinu svih turista činili Kinezi. Sada izgleda da i njihov entuzijazam slabi, bar sudeći prema usporavanju rasta poseta iz najveće azijske zemlje.
Oni uglavnom u Pariz dolaze da kupuju (oko 60% njih) a pre dve godine su trošili 59 evra dnevno na kupovinu proizvoda poznatih evropskih brendova. Zato i jesu meta džeparoša. A kineskim turistima je bezbednost na vrhu liste prioriteta: u 2012. Pariz je bio odlično rangiran na listi turističkih destinacija, dobivši najbolje ocene za razne stvari, od hrane do arhitekture i kulturne ponude. Međutim, pao je na dva polja – na bezbednosti i čistoći. Za kineske turiste ovo su veoma bitne stavke. Kina je zato pre nekoliko meseci ponudila francuskim vlastima slanje svoje policije u Pariz radi pružanja pomoći kineskim turistima međutim dve strane se nisu mogle dogovoriti po čijim zakonima bi postupala kineska policija u Francuskoj. Francuska policija se posle ovoga ipak potrudila da pomogne kineskim turistima, bar savetima kako da se ne dovode u rizične situacije. No, čak i da ne unapredi mnogo svoju turističku ponudu, Pariz će uvek biti atraktivna destinacija.
Šta je pak sa onima koji nemaju svetski poznate spomenike poput Ajfelovog tornja? Njima preostaje da se specijalizuju za neki vid turizma i ulože svu dobru volju u privlačenje gostiju iz inostranstva. Da li bi Srbija mogla da se preorijentiše na poslovni turizam i da privuče veći broj ovih ozbiljnijih i zahtevnijih gostiju možete pročitati u ovom tekstu.
Izvor: Blumberg