април 2015

Kako je, od građanskih ratova u Nikaragvi i Salvadoru sa početka osamdesetih pa sve do Iraka 2003, naš sagovornik prošao više od trideset različitih ratišta na pet kontinenata, zabeležio ih okom kamere, preživeo, i, što je prema njegovim rečima najvažnije – uspeo da, posle svega, ostane normalan?

Kada je bio stariji tinejdžer Veljka Đurovića je fasciniralo izveštavanje iz rata u Vijetnamu, koji je, kako kaže, bio prvi „televizijski“ rat u istoriji. U to vreme je već znao da će studirati za snimatelja jer je već godinama vežbao na jednoj kameri koju je dobio na poklon. Kasnije, kao apsolvent na Fakultetu dramskih umetnosti, za diplomski rad je odabrao ratnu reportažu kod profesora Nikole Majdaka.

„U vreme Hladnog rata mediji iz Jugoslavije, odnosno čitavog Istočnog bloka, nisu pokrivali ratove sa „američke strane“. Sve što smo gledali o ratnim zbivanjima, pa i Vijetnamski rat, dobijali smo preko evrovizijske razmene. Tada su bili popularni igrani filmovi o ratnim izveštačima, poput „Under Fire“, „Death Zone“, „Killing Fields“, u kojima je profesija ratnog reportera romantizovana. Veoma brzo, već posle svog prvog rata, uvideo sam da je prava slika upravo obrnuta – to je zapravo veoma delikatan, odgovoran i opasan posao, i nimalo romantičan“, ističe Đurović.

„Za diplomski sam skupljao građu po bibliotekama, Tanjugu, stranim kulturnim centrima i međunarodnoj štampi. Na kraju mi je nedostajao i pravi rat, da sve to potvrdim u praksi“. Potrefilo se da je baš nekako u tom trenutku dobio ponudu da sa beogradskim slobodnim novinarem Draganom Havzijevićem otputuje u Nikaragvu da napravi reportažu o tamošnjem građanskom ratu. Tadašnji direktor RTS Dušan Mitević dao im je novac za put i boravak za otprilike mesec dana. Međutim, stvari su se na licu mesta promenile, mladi istraživači su dobili priliku da odu i do Salvadora, u kome je takođe besneo rat, pa je boravak, umesto pet nedelja potrajao čitavih pet meseci.

Bejrut 1987

Veljko Đurović: To je za mene predstavljalo prekretnicu, inficirao sam se ratnim žarom. Sećam se da smo se vratili u avgustu, a već u septembru otputovali u Severnu Irsku, gde smo uspostavili kontakte sa IRA i Šin Fejnom, zatim u Liban, tri puta zaredom.

Tada smo sa našim pasošem imali veliku prohodnost. SFR Jugoslavija, kao lider Pokreta nesvrstanih, podržavala je oslobodilačke levičarske pokrete po svetu: SWAPO (Namibija), FSLN (Nikaragva), Polisario (Zapadna Sahara), FMLN (Salvador), PLO (Liban, Izrael), Crvene Kmere (Kambodža) i dr.

 
BIF: Koliko je teško ratnom reporteru da zadrži profesionalnu objektivnost kada mu se nemile scene odigravaju pred očima? Kada vidite zločine jedne strane, da li u glavi pokušavate da ih relativizujete i otkrijete šta radi i ona druga sukobljena strana?

V. Đurović: Izveštači od slike, fotografi i snimatelji, za razliku od svojih kolega iz štampanih medija, su u delikatnijoj poziciji. Mi ne možemo, kao oni, da budemo za šankom nekog bara u bezbednosti pres centra ili hotela u kome su smešteni novinari. Tu primaju agencijske i lokalne vesti koje obrade i pošalju svojim redakcijama i još uvek imaju status ratnog izveštača, (Po mojoj proceni 50% izveštača ne odlazi u borbenu zonu). Našu situaciju najbolje je definisao Robert Kapa: „Ako ti slika nije dovoljno dobra znači da nisi bio dovoljno blizu.“

O objektivnosti medija u ratu raspravlja se još od pronalaska telegrafa sredinom devetnaestog veka. Mislim da je svako izveštavanje iz rata subjektivno. Samim tim što si samo na jednoj od zaraćenih strana više nisi objektivan jer nemaš podatke šta se događa na drugoj strani. Ako je pred tobom pet mrtvih civila ti o tome izveštavaš. Možda je sa druge strane osam ali ti to ne znaš. Ti prenosiš samo to što si video.

U tom smislu najbolja je preporuka čuvene američke novinarke Marte Gelhorn iz vremena Španskog građanskog rata: „Ograničiti se na ono što vidiš i što čuješ, ništa ne prikrivati i ništa ne izmišljati“. Samo tako možemo biti bliži traženoj objektivnosti.

Suština profesionalnog ratnog izveštavanja najbolje je u praksi došla do izražaja u Vijetnamskom ratu, najdužem ratu dvadesetog veka, koji je u velikoj meri bio zaustavljen baš zahvaljujući medijima. To je bio i rat sa najvećim slobodom izveštavanja prošlog veka. Nije bio navijački, već upravo obratno, što najbolje ukazuje na neophodnu premisu da su svi najbolji ratni izveštači zapravo – antiratni.

 
BIF: Kako pronalazite svoje klijente, medijske kuće koje objavljuju Vaše snimke? U kojoj meri se taj proces razlikuje danas u odnosu na Vaše profesionalne početke?

V. Đurović: U tom smislu nema bitnih promena. I pre je, a i danas postoji veliko interesovanje za ekskluzivnim materijalom. Tajna uspeha u biznisu medija je imati priču koju drugi nemaju. Razlika je utoliko što je u vreme hladnog rata, kada sam ja počeo, u Istočnom bloku bila državna kontrola medija i nezavisnih, slobodnih novinara (freelancers) nije bilo. Srećom, u Jugoslaviji su na tu retku pojavu gledali kroz prste, s tim što su redakcije, pre objavljivanja ili emitovanja, morale da nose tekst ili stenogram emisije na odobravanje u Sekretarijat inostranih poslova.

Već posle prve reportaže iz Centralne Amerike koju smo uradili Dragan Havzijević i ja svi TV centri iz ex-Yu su znali za nas. O tome se dosta pisalo i u štampi. Sledile su emisije o Belfastu, Libanu, Kambodži, Etiopiji, Somaliji, Sudanu, Eritreji… Snimili smo više dokumentarnih filmova o aktivnostima UNHCR (Komesarijat za izbeglice) i ICRC (Komesarijat Crvenog krsta) po Africi i Centralnoj Americi. Tako smo počeli da sarađujemo i sa stranim televizijama. Kambodžu 1984. smo snimali za francuskog producenta, krizu talaca u Libanu 1986. za američku televiziju NBC, sa kojom smo više puta sarađivali, uglavnom na Bliskom istoku.

Poslednjih godina svedoci smo pojave veće transparentnosti ratnih zbivanja – sada jednako američki marinci i islamski fundamentalisti mogu da dele svoj snimke iz rata na internetu. Građani Sirije ili Ukrajine istog trenutka „kače“ svoje „izveštaje“ – ukratko, svi su postali ratni izveštači amateri. Smatram da profesionalni reporteri ipak neće ostati bez posla dok god ima ratova, jer rat je uvek udarna vest.

 
BIF: Kako ste se osećali u vreme kada je u Vašoj zemlji izbio rat i kada ste iz prvog ugla bili svedok raspada sopstvene države?

V. Đurović: Negde krajem osamdesetih, kada je srušena gvozdena zavesa i Berlinski zid, moje društvo je počelo da se šali sa mnom, u jednom od mojih retkih „predaha“ od odlazaka na ratišta, kako, eto, „nema više posla“. To je potrajalo samo nekoliko meseci, a onda se rat preselio na ove naše prostore… Prvo na stadion Maksimir u Zagrebu, pa Plitvice, Pakrac… Za sam posao naizgled je prednost bila, u odnosu na strane izveštače, to što smo razumeli jezik, znali geografiju terena i mentalitet ljudi. Ali užasno je bilo to što smo gledali svoju zemlju koja se raspada.

Početkom rata u Bosni, u maju 1992. počeo sam da radim za britansku TV agenciju WTN. Praksa je bila da vest koju snimim na terenu što pre pošaljem (svakako pre konkurencije) za Ženevu gde je bio Centar evrovizijske razmene (EBU). Oni je preko satelita dignu u etar a onda je preuzimaju TV mreže na svim kontinentima. Dešavalo mi se više puta da uveče, na vestima zaraćenih strana u Bosni, gledam svoj izveštaj u tri premontirane verzije i sa različitim komentarima: U jednoj je „drogirana soldateska mučki napala civilne ciljeve…“ u drugoj su „branioci vekovnih ognjišta junački štitili nenaoružano stanovništvo“, a u trećoj „srbočetnički banditi opet su pogodili bolnicu“.

BIF: Koliko su snimatelji, pogotovu oni neafirmisani, nezaštićeni i predstavljaju „topovsko meso“ na ratištima?

V. Đurović: Svi prisutni u borbenoj zoni, borci, izveštači, izbeglice, humanitarni radnici… bilo afirmisani ili ne, predstavljaju topovsko meso, jer suština rata je u ubijanju i uništavanju. Tamo se ubijanjem beži od sopstvene smrti.

Razlika je utoliko što imamo različite motive koji nas tu drže. Ljude iz medija tera potraga za pričom, odnosno slikom a to znači da treba prići što više „nultoj tački“, kontaktu zaraćenih strana. To je mesto bez milosti u kome kao da se istovremeno dešava požar, zemljotres, erupcija vulkana, pa još i gore.

Rat u Bosni je, u smislu bezbednosti izveštača, bio prekretnica. Naravno, i ranije su stradali ali nikada nisu bili u toj meri ciljane mete. Zaštitni šlem i pancirni prsluk, od tada su postali sastavni deo naše opreme, a po mogućstvu i blindirani auto. Zbog velikog broja žrtava među novinarima, (izjednačio se sa brojem kolega stradalih tokom čitavog Vijetnamskog rata), u Engleskoj je formiran prvi kamp za obuku za izveštavanje iz ratne zone, „Centurion“. U međuvremenu je ova vrsta obuke (u „Centurionu“ ili u nekom drugom sličnom kampu), postala obavezna za novinare zapadnih medijskih kuća koji odlaze u ratne zone, kao preduslov za životno osiguranje.

BIF: Da li postoji granica lične bezbednosti koju ne treba preći ili je nagon za dobrom pričom/snimkom ipak u nekim trenucima jači?

V. Đurović: Ta granica je vrlo fleksibilna i zavisi od više objektivnih i subjektvnih faktora Postoje brojne priče o tome šta su sve ratni izveštači u stanju da urade da bi došli do dobre priče ili slike. I sam sam bio više puta bio u takvim situacijama, nekad opasnim, nekad komičnim. U Kambodži sam 1984. zanemario upozorenje Crvenih Kmera da nikako ne izlazim iz kolone i iskoračio da bih napravio snimak, pa upao u zamku sa bambusovim šiljcima. U Ruandu sam 1994. krenuo bez neophodne preventive protiv malarije (tablete sam počeo da pijem u avionu, umesto dve nedelje ranije), nadajući se da „valjda neće mene“, ali se ispostavilo obrnuto – fasovao sam malariju i jedva preživeo.

Suštinski, u pitanju je lična procena svakog izveštača u koliki će rizik da se upusti i tu nema pravila. Pogrešno je razmišljati o njima kao o hrabrim ljudima. Pre bih rekao da su to ljudi koji se plaše, ali koji mogu da kontrolišu svoj strah jer im je on jedini saveznik, dokle god je racionalan. Iskustvo govori da rizik u koji se upuštamo treba da bude proporcionalan cilju. U prevodu, za dobru priču ili sliku treba reskirati i obrnuto, izbegavati nepotrebni rizik. Naravno, nekada je rat jednostavan, odeš, pogineš i gotovo.

 
BIF: Govorili ste jednom prilikom o „magiji koja se ne može poreći“. Koliko se ta opijenost ratom koju su opisivali mnogi bivši učesnici ratova/umetnici u svojim memoarima, filmovima i knjigama oseća na terenu i menja ljude? Da li ste Vi ikada osetili nešto slično i na koji način je Vas promenilo?

V. Đurović: Rat je najekstremnije ljudsko iskustvo gde se učesnici, u bilo kom svojstvu, često nalaze bliže nebu nego zemlji. Upravo to saznanje ti omogućava da prođeš jedinstvenu terapiju i na kratko posmatraš život iz druge perspektive. Svako ko je doživeo „fatalnu privlačnost“ ratnog izveštavanja dobro zna koliko joj je teško odoleti pre nego što i doslovno postane „fatalna“.

 
BIF: U kom trenutku ste shvatili da je dosta?

V. Đurović: Kada sam se prvi put zapitao da li je vreme da prestanem. Shvatio sam da bih imao sve većih problema ako nastavim. Vremenom gradiš osećaj da si stekao imunitet, što je opasno. Ono što se u ratovima od bivših vremena do danas nije promenilo (a po svemu sudeći i neće skoro) jeste to što i dalje vazduhom lete komadi metala, a to znači da će neko biti pogođen.

BIF: Kako ste uspeli da podmirite porodični život sa svojom profesijom?

V. Đurović: Kada sam odlazio na put uvek je postojala mogućnost da se više ne vratim, ali moja supruga (koja takođe ima iskustvo ratnog izveštavanja iz bivše Jugoslavije) i ja nikada nismo razmatrali tu opciju, prosto smo prelazili preko toga, kao da radim u Udruženju ribolovaca u Zemunu. Kao kada junak u crtanom filmu samouvereno leti nad provalijom sve dok ne shvati gde se nalazi. Zato je nekad bolje i ne gledati dole.

broj 115, mart 2015.

Ime ovog sela u Grčkoj u poslednje vreme je, zahvaljujući medijima, postalo poznato. Reč je o istorijskom događaju, masakru koji se na tome mestu desio 10. juna 1944, ali i o nemogućnosti da se postigne pravda – kažnjavanje odgovornih i odšteta, koje je Grčka pokušala da dobije od Nemačke. Distomo se nalazi na padinama planine Helikon, koja se sa jedne strane spušta prema bogatoj bojotskoj ravnici i gradu Livadiji, a sa druge prema moru, gde je Paralia Distomu, „Obala Distoma“, luka za selo. U neposrednoj blizini se nalaze selo Stiri, gde se dogodio okršaj između grčkih boraca za slobodu iz pokreta ELAS i nemačkih vojnika, i manastir Osios Lukas, remek delo takozvane „makedonske renesanse“, čija je gradnja započeta u desetom veku. U manastiru su verovatno najlepši vizantijski mozaici…

Rečenog datuma je veliki odred SS došao iz Amfise u Distomo, gde je već bila manja grupa nemačkih vojnika. Uz put su pokupili nekoliko talaca na poljima. Grupa stacionirana u Distomu je došla iz Livadije, i ujutro toga dana je poslala izvidnicu, nekoliko prerušenih vojnika u grčkom automobilu: naleteli su na partizansku zasedu, nekoliko vojnika je poginulo, a zatim se razvila bitka između partizana i novodošavših SS vojnika. Tu je poginulo četrdesetak Nemaca, a partizani su se povukli. Kao odgovor na gubitke, Nemci su po principu „jedan Nemac – deset domaćina“ i „dva Nemca – celo selo“ krenuli oko podne da se svete stanovnicima Distoma. Većina njih je prethodno uspela da pobegne iz sela, preko male luke Diaskelo, koju Nemci nisu kontrolisali, i u selu su uglavnom ostale žene, starci, deca i seoski pop.

Neposredne komande izdavao je oficir Fric Lautenbah, koji nije preživeo rat, a po lancu komandi odgovornim se smatrao Hans Campel. On je posle rata uhapšen u Francuskoj i izručen Grčkoj, ali dok je čekao na suđenje, Zapadna Nemačka je zahtevala njegovo izručenje. Otada mu se gubi trag – neki grčki izvori tvrde da je mirno živeo u Nemačkoj. Odred koji je izveo masakr u Distomu je nekoliko meseci ranije, zajedno sa bugarskim vojnicima, izveo masakr severnije u Centralnoj Grčkoj: imali su praksu.

Nemci su prvo streljali uhvaćene taoce na seoskom trgu, a zatim su krenuli da ubijaju po kućama. Nisu poštedeli nikoga. Ubijeno je 218 stanovnika, 45 dece i 20 beba, nekoliko trudnih žena. Ubistva su bila posebno surova, deca su raskomadavana pred očima majki, bilo je nekoliko silovanja, seoskom popu su odrubili glavu. Grupa dece je uspela da pobegne prema susednom selu. Nekoliko preživelih žena je poludelo.

Sve se to dešavalo četiri dana posle desanta u Normandiji, kada je većini Nemaca postalo jasno da rat više nema smisla. Neki su, još od ranije, počeli da reaguju na mogućni ishod rata, ali ih je bilo malo. Nedaleko od Distoma, u dolini, na putu prema Livadiji, nalazi se mesto Orhomen sa crkvom Bogorodice iz devetog veka. Septembra 1943, nemačka kolona tenkova koja je išla u akciju kažnjavanja grada zbog partizanskih akcija zaustavila se pred crkvom, i tenkovi se nisu mogli pomeriti. Nemački oficir po imenu Herman je to protumačio kao čudo Bogorodice, ušao u crkvu, pomolio se i naredio da se tenkovi okrenu – ovoga puta su motori poslušali… Komunikaciju je pomogao jedini stanovnik Orhomena koji je znao nemački, neki Srbin koji se tu, kako izgleda, sklonio od jugoslovenskog zakona. Čudo se još i danas slavi, a u crkvi je nekoliko novih slika i ikona sa prizorom tenkova pred crkvom, i nemačkih vojnika koji shvataju da se čudo upravo dešava. Herman je i docnije, posle rata, redovno dolazio u Orhomen.

Nedaleko od Distoma je danas veliki spomenik žrtvama i partizanima. Krajem devedesetih godina su privatna lica, jer grčka država nije htela da se meša, podigla optužnicu protiv Nemačke, i tražila 28 miliona evra odštete. Nemački sud je odbio tužbu. Italijanski sud, koji je preuzeo proces, zatim je doneo presudu u korist tužilaca, i za njih oduzeo Nemačkoj vilu blizu jezera Komo, u vlasništvu fondacije koju finansira nemačka država. Zatim je Nemačka vodila spor sa Italijom, u kojem je uspela da se vila vrati. Grčki tužioci još nisu ništa dobili…

O Distomu su napisane istorijske rasprave, knjige, pesme, među njima posebno epitaf pesnika Janija Ricosa. Nije zaborav to što preti Distomu – reč je o namernom i nasilnom potiskivanju istorije da bi se sačuvao i gomilao novac, koji omogućava moć, arogantnost, administrativno-finansijsko nasilje i sve ostalo što vidimo kao sredstva primenjena u međuevropskim odnosima. Pitanje je koliko svemu tome pogoduje ponovno ispisivanje istorije na lažima i falsifikatima. Nemačka publika reaguje na problem odgovornosti u prošlosti ne samo onako kako pišu profitni mediji i poneki političari: građani su spremni da razumeju i šta se desilo i šta se dešava. Dobar primer je produženi skeč nemačke televizije ZDF. Vredi odgledati svih četvrt sata, i posmatrati kako iz burleske i viceva stvari prelaze u ozbiljno sagledavanje, uz prisustvo jedinog preživelog od dece iz Distoma – njega je, sa samo godinu dana, odnela njegova starija sestra…

Ostaje i pitanje kako se u to vreme ponašala grčka crkva. U to vreme je poglavar bio arhiepiskop Damaskin. On je 1943, kada je pokrenuta nemačka akcija za „čišćenje“ okupirane Grčke od Jevreja, izdao javno pismo nemačkim vlastima i usprotivio se progonu. Po mišljenju stručnjaka iz Wallenbergovog instituta, to je prvi službeni javni dokument protiv progona Jevreja u okupiranoj Evropi. Jedan od komandujućih u ovoj akciji, koja je stotine hiljada makedonskih i grčkih Jevreja poslala direktno u Treblinku, logor u kojem se samo ubijalo, bio je Kurt Valdhajm, docnije sekretar UN i dobitnik visokog jugoslovenskog odlikovanja… Nemački zapovednik Grčke je zapretio Damaskinu smrću streljanjem, na šta je on odgovorio molbom da Nemci poštuju grčku tradiciju, u kojoj su Turci uglavnom vešali grčke popove. Zatim je crkvama i popovima po Grčkoj poslao tajni nalog da svim Jevrejima za koje znaju daju dokumente o krštenju, kako bi mogli da pobegnu.

Najmasovnija akcija zaštite Jevreja sprovedena je u Atini i okolini. Nemci su od Damaskina zahtevali spiskove Jevreja. Damaskin je odgovorio poslavši spisak sveštenih lica, sa svojim imenom kao prvim. Za vreme građanskog rata u Grčkoj, 1944-9 (i sve do 1952. u nekim krajevima), Damaskin je pokušao da pomiri strane, bezuspešno. U cilju očuvanja zakonitosti i pravne države, za nekoliko meseci je proglašen regentom. Uskoro zatim je umro. Njegova životna priča i sudbine mnogih popova za vreme drugog svetskog rata možda mogu da objasne stav mnogih grčkih komunista, koji nisu videli poseban problem u tome da budu istovremeno vernici i ono što su po političkom opredeljenju – čak i u dugo doba skandala, korupcije i javne gluposti koju je grčka crkva pokazivala posle Damaskina, a naročito u doba hunte. Posle generacija nedostojnih, današnji arhiepiskop Hijeronim, između ostalog, daje crkveno zemljište besplatno na obradu siromašnima. Ali, grčka crkva još ne plaća poreze, i promena toga je jedna od programskih zamisli Sirize.

Sasvim očekivano, Distomo se našao na spisku koji je Tsipras izneo pri prvoj pojavi ideje o nemačkim dugovanjima Grčkoj. Možemo se samo sa zavišću diviti političkoj ingenioznosti koja je na sve niske medijske i bankarske napade odgovorila realnom situacijom dugovanja, materijalnog i moralnog. Mnogi nemački pravni stručnjaci priznaju opravdanost grčkih zahteva, posebno što se tiče nasilnog nemačkog „pozajmljivanja“ iz grčke nacionalne banke tokom rata. Kako god da se završi političko nadmudrivanje i grčka borba za današnje preživljavanje, Distomu ne preti zaborav, ne može se falsifikovati, i ne mogu se po volji menjati strane u antifašističkom ratu.
Preuzeto sa Peščanika

Zamislite oporavak od moždanog udara koji može da se realizuje u kućnim uslovima, umesto u bolnici i da ga pacijent doživljava kao relaksaciju, neku vrstu igre koju će kontrolisati isključivo svojim mozgom. „Taj iskorak u medicini još nije ostvaren, ali to je ono čemu težimo“, kaže Ivan Gligorijević, koji je sa svojim timom u kompaniji mBrain Train razvio mobilni uređaj za snimanje i analizu električne aktivnosti mozga, koji može da se koristi u različitim okruženjima mimo klinika i već se prodaje na tržištima EU, SAD i Kanade.

Do sada je očitavanje moždane aktivnosti bilo moguće samo u okviru klinike, uz kabastu i veoma skupu aparaturu, što je uslovljavalo i usku primenu – na primer, za detekciju epilepsije ili oštećenja nastala usled moždanog udara. Povrh toga, to su uslovi u kojima pacijent teško može da se opusti, a što je veoma bitno za preciznost samog postupka i dobijenih rezultata. „Iskoristili smo mogućnosti koje pružaju IT tehnologije i prednost da su postale dostupnije, znatno jeftinije i lakše za korišćenje i razvili mobilni uređaj za snimanje i analizu električne aktivnosti mozga u takozvanom slobodnom okruženju. Osim što je „spakovan“ u format koji čovek gotovo neprimetno može da nosi sa sobom, uređaj obezbeđuje visokokvalitetno snimanje moždanih talasa u uslovima izraženog spoljnog ometanja. Dvadeset četiri kanala EEG-a se snimaju direktno na mobilni uređaj, gde ih je moguće posmatrati u realnom vremenu, a dobijene informacije su dostupne i nakon snimanja za dodatnu obradu. Mobilna aplikacija koja se kontinuirano unapređuje, omogućava i razvijanje kontrole određenih funkcija u svrhu terapije u kućnim uslovima“, objašnjava Ivan Gligorijević šta je, u stvari, uređaj „Smarting“ koji je razvio sa svojim timom u kompaniji mBrain Train, koja je osnovana 2012. u Poslovno-tehnološkom inkubatoru tehničkih fakulteta u Beogradu.

Kada je uređaj „Smatring“ pre dve godine osvojio prvo mesto na takmičenju za najbolju tehnološku inovaciju u Srbiji, koje svake godine organizuje Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja u saradnji sa Privrednom komorom Srbije, u domaćoj javnosti su se pojavile ocene da je reč o jednom od najrevolicionarnijih naučnih otkrića kod nas u poslednjih nekoliko godina. Gligorijević, koji je ušao i u najuži izbor za najinovativnijeg preduzetnika na takmičenju revizorsko-konsultantske kompanije EY za najboljeg preduzetnika godine u 2014. godini, skromno kaže da su takve ocene preterane, „jer smo mi skloniji da veličamo genijalnost, umesto rad, trud i upornost. Svako ko se bavi naukom zna da su analitičnost i istrajnost najvažniji i da vas do rezultata vode metodičnost i postupnost“, ističe Gligorijević, koji je nakon završenih studija elektrotehnike počeo da razvija ideju budućeg proizvoda tokom doktorskih i postdoktorskih studija u oblasti beomedicine zajedno sa Univerzitetom u Oldenburgu u Nemačkoj, gde radi i jedan od njegova tri partnera sa kojima je osnovao kompaniju.

Što ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji

Ispostavilo se da ideja o proizvodnji mobilnih uređaja za EEG koji može da funkcioniše u kućnim uslovima predstavlja inovaciju sa globalnim tržišnim potencijalom, a na Gligorijevićevu odluku da perspektivnu naučnu karijeru zameni preduzetništvom uticala je i želja da se oproba u poslu koji nosi dinamiku kakvu ne može da priušti u laboratoriji. I pored mogućnosti da sa svojim partnerima osnuje firmu u inostranstvu, opredelili su se za Srbiju, gde je lakše i brže razviti prototip. „Ovde ima ljudi sa velikim naučnim potencijalima, koji su, na žalost, neuposleni zbog nedovoljno razvijene industrije, pa je jednostavnije dogovoriti se sa partnerima nego na razvijenijim tržištima“, objašnjava Gligorijević i dodaje da, međutim, sve ima svoje prednosti i mane. Naime, komplikovana regulativa i učaurenost propisa u odnosu na promene koje donose nove tehnologije izuzetno usporavaju razvoj inovacije, „u kome je jako važno da budete brži od konkurencije, a ovde je samo za sertifikaciju određenog proizvoda ili komponente potrebno više od šest meseci“. To, dodaje Gligorijević, utiče veoma destimulativno na izvoz, a zbog carinskih propisa je otežano i uvesti kvalitetne repromaterijale koji su neophodni za ovakvu vrstu proizvodnje.

Neodgovarajuća regulativa sužava i mogućnosti za pronalaženje dodatnog kapitala za razvoj proizvoda. Gligorijević napominje da je u ovakvoj delatnosti mnogo povoljnije osnovati firmu kao akcionarsko društvo, ali je u Srbiji ta procedura previše zahtevna i nedovoljno prilagođena svetskim trendovima u trgovini akcijama. „Na primer, u SAD postoji daleko veći broj pravnih formi za osnivanje preduzeća, koje vam omogućavaju uspostavljanje različitih vidova ugovora i dogovora sa partnerima. Postoji mnogo modaliteta na tržištu kapitala za pribavljanje dodatnih finansijskih sredstava, a što je posebno važno za mlade inovativne firme kojima su takva sredstva najznačajnija u ranoj fazi razvoja proizvoda“. Unapređenje poslovnog ambijenta za privlačenje investitora zahteva i efikasniji pravosudni sistem, koji će ulagačima garantovati pravnu sigurnost, kako bi isključivo fokusirali na isplativost konkretnog posla, ocenjuje naš sagovornik.

Jedina finansijska podrška koju su Gligorijević i njegov tim imali tokom razvoja uređaja je grant Fonda za inovacionu delatnost u Srbiji, a od 2014. finansiraju se isključivo od prodaje. Na pitanje kako se formira cena inovativnog proizvoda, naš sagovornik navodi nekoliko najvažnijih parametara: „Polazi se pre svega od toga koliko košta razvoj, zatim na osnovu obima prodaje koji predviđate u određenom vremenskom roku, koliki su troškovi plasmana i kako na tržištu nastupa konkurencija. Prednost koju gubite u startu je činjenica da je proizvod razvijen u Srbiji, i to zahteva mnogo više dokazivanja pred stranim partnerima, ali onog trenutka kada steknete reputaciju među relevantnim klijentima, možete i u svojoj ponudi da se ponašate tržišno“.

Inovacija nije ulaznica za ranu penziju

Mada je uređaj spreman za različite primene u slobodnom okruženju, u kompaniji mBrain Train su se opredelili da ga prvo ponude korisnicima u medicinskoj i istraživačkoj delatnosti. Kupci su istraživačke institucije u oblastima psihologije, medicine, sporta i mnogim drugim, u Evropskoj uniji, SAD i Kanadi, što će proizvodu obezbediti dodatne reference. „Da bi naš uređaj bio i zvanično verifikovan kao medicinski, neophodno je da dobije potvrde u renomiranim istraživačkim ustanovama, što je uobičajena procedura. Ali to jeste veoma kvalitetno istraživačko sredstvo kakvih nema puno u svetu, jer omogućava da se praćenjem moždanih aktivnosti detektuju različiti parametri, poput pažnje, zadovoljstva ili nezadovoljstva i da se te analize primene u postizanju boljih sportskih rezultata, u neuromarketingu, u praćenju neuroloških oboljenja kao što je poremećaj pažnje kod dece, u lingvističkim istraživanjima i mnogim drugim oblastima“.

Ovakva vrsta razvoja, međutim, zahteva velika ulaganja. „Zato je naš cilj da dobijemo verifikaciju naučne zajednice, što traje oko dve godine i to je dug period, ali ta vrsta kredibiliteta je veoma značajna za ulagače. Kada razvijate ovakve proizvode ne možete tek tako da zakucate na vrata investitorima, jer je reč o značajnim sumama i morate da pružite uverljive dokaze da ste zaista u stanju da realizujete ono što mu prezentujete“. Tim pre, što je konkurencija u ponudi inovativnih projekata ogromna, „potencijinim investitorima stiže više stotina takvih zahteva dnevno“, kaže Gligorijević, pa je za njegovo preduzeće od velikog značaja što su među suosnivačima i konsultantima i strani stručnjaci, čija su imena i institucije u kojima rade veoma referentni na globalnom tržištu.

Kada je reč o direktnoj konkurenciji, naš sagovornik posebno ističe jednu holandsku i jednu austrijsku kompaniju, koje iza sebe imaju dugu istraživačku tradiciju i veliku reputaciju, pa time i daleko veće razvojne resurse. „Ali nikada se ne treba plašiti konkurencije, najvažnije je kako ćete pristupiti tržištu. Ovo nije posao u kome kada napravite nešto inovativno, odmah možete da se penzionišete, i zato ćemo već za dve godine imati sledeću generaciju našeg proizvoda“.
broj 115, mart 2015.
Z.Ž.

Statistike pokazuju kako je kultura u Srbiji ispala sa svih lista prioriteta građana. U osiromašenom društvu malo je onih čiji budžet nakon zadovoljenja elementarnih potreba omogućava još i dodatna izdvajanja za kulturnu potrošnju. Posledično, kultura je postala ekskluzivna i elitna stvar koja se sve više tako i predstavlja u službenim politikama. No alternativu ovom modelu ne treba tražiti daleko. Još do nedavno Srbija je imala razvijenu mrežu lokalnih domova kulture i studentskih centara čija je osnovna funkcija bila da šire dostupnost kulture.

Na rekreaciju i kulturu građani Srbije izdvajaju svega 4,2% svog porodičnog budžeta. Prema podacima u nedavno objavljenom istraživanju Zavoda za statistiku, svaka druga porodica u Srbiji živi na granici siromaštva i socijalne isključenosti. Izneti podaci nam govore da stanovnici Srbije 75% svog porodičnog budžeta troše na najosnovnije potrebe, na hranu, vodu, stanarinu, režije itd. kao i da se velika većina svakodnevno bori da pokrije ove izdatke. U takvoj situaciji ostaje jako malo prostora za kulturnu potrošnju.

Osiromašeni stanovnici Srbije, koji nemaju ni sredstava ni slobodnog vremena za “kulturnu potrošnju” u sve većoj meri postaju višak koji se ne uklapa u okvire aktuelne kulturne politike koja podrazumijeva da “konzumacija” kulture zavisi od platežne moći stanovnika. Ne samo da stanovnici Srbije nemaju za kulturu nego država ni ne razvija takvu kulturnu politiku koja bi mogla i trebala biti dostupna svima. Prateći važeće ekonomske i političke matrice neoliberalizma i sama je kulturna politika postala neoliberalna – kultura prema toj doktrini nije za svakoga već samo za one koji to zadovoljstvo sebi mogu priuštiti.

Nedavno pokrenuta reklamna kampanja Beogradske filharmonije, kratko i jasno, ovakvo stanje opisuje kroz svoj moto – “Nije za svakoga“. Kultura koja nije za svakoga, nažalost, nije najava neke nove matrice kojoj bismo mogli da se suprotstavimo jednostavnim akcijama. Ona je činjenica koja je posledica realnih materijalnih učinaka kulturne politike kakva je vođena od početka ovog veka u Srbiji. Zvanična kulturna politika Srbije nema potrebu da u proizvodnju i u sudelovanje u kulturnim proizvodima u užem smislu uključi najveći broj stanovnika.

Deo izgradnje novog društva

Deo materijalnih učinaka nedavno smo mogli da vidimo u kratkoj reportaži o domovima kulture u selima oko Vranja. Od postojećih 20 domova kulture u ovim selima samo jedan još uvek radi, svi ostali su u različitim stadijumima propadanja. Meštanin sela Neradovac ispred propalog doma kulture kaže: “Sopstvenim sredstvima nešto da vidimo bar da prozore i tu fasadu da obnovimo i da sačuvamo”. Ukoliko bi meštani u selu Neradovac uspeli da skupljanjem priloga, materijala i svojim radom obnove svoj dom kulture to ne bi predstavljalo neku novinu – verovatno su ga sami i podigli. Ispred doma kulture u Gornjem Vrtogošu novinarka konstatuje da je tu nekada radio najveći otkupljivač voća “Vrtogoščanka”, kao i da o tome svedoče samo slike voća na zidu. Ovaj kratki TV prilog i nekoliko izjava u njemu oslikavaju put od kulture za svakoga do kulture koja “nije za svakoga”. U ranijem sistemu, ma koliko na raspolaganju za kulturu bilo malo novaca, taj se novac usmeravao tako da kultura bude dostupna najširem broju ljudi.

U Srbiji je neposredno nakon Drugog svetskog rata, tokom perioda izgradnje zemlje i uspostavljanja novih društvenih odnosa, za svega četiri godine izgrađeno 1450 domova kulture. Za kulturu i umetnost se ni tada kao ni sada nije imalo novca – u ratom razrušenoj zemlji je bilo mnogo prečih stvari. Nedostajalo je i materijala i kadrova za ovako ekstenzivnu izgradnju kulturne infrastrukture. Međutim, država je tada stvorila okvir u kome se kultura nije posmatrala kao ekskluzivno pravo manjine, već kao sastavni deo izgradnje novog društva. Kultura je morala da dođe do svakog stanovnika. Sa tom idejom su stanovnici mnogih sela sopstvenim naporima i sa materijalima dostupnim na terenu izgrađivali domove kulture.

Osim socijalističkih ideja o emancipaciji i izjednačavanju sela i grada ovakav razvoj infrastrukture i kulturne produkcije uzimao je u obzir socijalni sastav stanovništva i potrebe razvoja privrede i ekonomije zemlje. Industrijalizacija je postavljena kao imperativ razvoja nakon Drugog svetskog rata, ali je nju trebalo sprovesti u izrazito argrarnoj zemlji u kojoj su dominirali mali posedi i loša tehnička opremljenost. Osim toga u centralnoj Srbiji je procenat zaposlenih u industriji bio oko 10%, a nepismeno je bilo oko 45% stanovništva. Prvenstveni cilj tadašnje kulturne politike je bio opismenjavanje stanovništva kao osnove za dalji politički i kulturni razvoj ljudi kao i njihove mogućnosti da kritički sagledavaju društvene procese i da se u njih uključe.

Materijalne osnove kulturne proizvodnje

Domovi kulture nisu bili samo mesta konzumiranja kulture, već su pre svega bili mesta socijalizacije, njihovi korisnici su aktivno učestvovali u kulturnoj produkciji. U tim prostorima su nastajala lokalna amaterska pozorišta, folklorna društva, organizovane likovne sekcije, otvarane mesne biblioteke, organizovane prve filmske projekcije i igranke. Tu kulturno-zabavnu produkciju je uvek pratio i prosvetni rad, ali i političke tribine. Pored toga domovi kulture su u mnogim mestima postali centri ekonomskog planiranja razvoja lokalne zajednice.

U vranjanskim selima ti su domovi gubili svoju funkciju i polako propadali zajedno sa privredom i ekonomijom tog kraja. Nekadašnji konfenkcijski gigant, kombinat Jumko, koji je zapošljavao 12.000 ljudi sveden na svega 1000 radnika koji su u konstantnim štrajkovima kako bi obezbedili golu egzistenciju. Fabrika obuće Koštana koja je zapošljavala nekoliko hiljada radnika i dnevno proizvodila i do 4000 pari obuće više ne postoji. Zajedno sa ovim preduzećima su propadale i manje zavisne firme kao i seoske zadruge, a sa njima i materijalna i socijalna osnova postojanja domova kulture. Domovi kulture su često kao sastavni deo zadruga postajali deo privatizovane imovine, čemu su stanovnici nekoliko mesta u Srbiji pokušali da se suprotstave.

Kulturna politika kakva je vođena u Jugoslaviji u prvoj deceniji nakon oslobođenja zemlje je imala i svoje realne učinke. Ti rezultati, zajedno sa postignutim sveobuhvatnim industrijskim i ekonomskim razvojem i demokratizacijom društva su pružili materijalne osnove za dalji razvoj kulturne proizvodnje. Broj “stručnjaka i umetnika” je sa 224.000 koliko ih je bilo zabileženo 1953. godine porastao je do 1971. na 668.000. Broj zaposlenih u obrazovanju i kulturi 1953. godine iznosio 123.000, a 1971. godine 520.000.

Primer beogradskog Studentskog kulturnog centra

Od ukupnog broja stanovnika Jugoslavije 1953. godine 1% je bio visokoobrazovan, 1971. godine taj procenat je bio 4,2. Kulturna politika je pratila ovaj razvoj u strukturi stanovništva, kao i sve veće zahteve u društvu za liberalizacijom i otvaranjem prostora za šire uključivanje stanovništva u donošenje odluka o političkom, ekonomskom i kulturnom razvoju zemlje. Primer beogradskog Studentskog kulturnog centra (SKC) na dobar način oslikava kompleksnost odnosa tadašnje kulturne politike. Formiranje SKC-a je “kulturna” materijalizacija levih kritičkih zahteva tadašnjih studenata.

Tokom protesta juna 1968. godine studenti su zahtevali povlačenje “crvene buržoazije” i nastavljanje i produbljivanje socijalističke revolucije. Međutim, za razliku od današnje (kulturne) politike, tadašnje vlasti nisu zažmurile na jedno oko i dozvolile formiranje nekog potpuno autonomnog centra koji bi na marginama društva lagano nestajao usled organizacionih i finansijskih problema. SKC je osnovan i budžetiran iz društvenih sredstava i dat na upravljanje Univerzitetu i studentskoj organizaciji. Time država nije odustala od sprovođenja svoje kulturne politike već je ponovo uzela u obzir realne društvene potrebe i zahteve te time omogućila dalju participaciju građana u kulturnoj proizvodnji.

Bez obzira da li, iz današnje perspektive, formiranje ove institucije vidimo kao osvojeni prostor slobodnog izražavanja nove generacije ili pak državno kontrolisanu kritičku marginu, nesumnjivo je da je SKC predstavljao novi oblik kulturnog i društvenog angažovanja, koje je podrazumevalo kako rad entuzijasta i dobrovoljaca tako i plaćenih profesionalaca, što je značilo i odbacivanje podela na proizvođače i konzumente kulture. Koristeći se dostupnim duštvenim sredstvima za rad SKC je odigrao važnu ulogu u kulturnoj edukaciji i približavanju domaće i inostrane kulturne scene. Zahvaljujući konstantnom balansiranju i pregovaranju između angažovanih pojedinaca i forme državne institucije SKC je predstavljao jedan od najinteresantnijih institucionalnih eksperimenata jugoslovenske kulturne politike.

Kultura za sve

SKC danas nije ni dovoljno autonoman (ulogu autonomnog kreiranja kulturne proizvodnje preuzeo je civilni sektor) niti dovoljno podržan od strane države. Materijalne i ideološke osnove koje su stvorile SKC su nestale. Imperativ kulturne i prosvetne politike više nije stvaranje prostora i znanja za kritičko promišljanje društva. Zajedno sa komercijalizacijom visokog obrazovanja istanjila se i budžetska linija “studentskog standarda” kojom je finansiran i SKC. Osim što sve više finansija izdvajaju za sam obrazovni proces, studentima je ostalo da sami finansiraju i svoje učešće u kulturnoj proizvodnji i potrošnji. Ako za to imaju dovoljno novca onda neki deo mogu potrošiti u privatnoj knjižari ili privatnom kafiću koji su otvoreni u delovima zgrade SKC-a.

Zakonskim regulativama država je institucije kulture (kao i organizacije civilnog sekotra) prepustila tržištu. Projektno finansiranje koje se nudi kao lek u stvari samo zaoštrava problem. Kako bi iole uspešno finansirale svoje projekte institucije moraju da depolitizuju ili komercijalizuju svoje programe. Često ni to nije dovoljno pa moraju da rentiraju delove svoje infrastrukture. U konačnici sredstva koja ne pristižu od države se delimično nadomešćuju naplatom od korisnika usluga što u velikoj meri ograničava doseg kulture.

Ministar kulture i informisanja republike Srbije, Ivan Tasovac, smatra da su vrednosti glavni problem kulture i razvoja društva – i u pravu je! Problem je upravo u vrednostima koje on sam zastupa kroz “Nije za svakoga” kulurnu politiku. U ovakvom konceptu država svodi kulturu na stvar individualnog odabira i platežnu sposobnost pojedinaca, dok se potpuno povlači iz podrške kulturnoj produkciji ali i iz povezivanja kulture sa opštim društvenim razvojem. Troškovi produkcije su u potpunosti prebačeni na teret pojedinaca (npr. kulturnih radnika) i institucija. A oni sve teže uspevaju da održe programe i infrastrukturu, dok ujedno sve manji broj ljudi sebi može da priušti kulturnu potrošnju.

Primeri domova kulture i studentskih centara mogu poslužiti kao potencijalna alternativa ukoliko se kultura oblikuje i finansira tako da služi celom društvu, a ne samo dogmatičnom veličanju pojedinačnih uspeha i zadovoljstava. Pokušaji formulisanja drugačije kulturne politike, koji bi išli u tom pravcu, moraju uzeti u obzir stvaranje materijalnih osnova za kulturnu produkciju. Odnosno, borba za kulturu za svakoga je borba za privredu i ekonomiju koje će koristiti celom društvu.

Marko Miletić
Izvor: Bilten