август 2015

Centralna i Istočna Evropa je fascinantan investicioni pejsaž, čiji značaj za investitore sa Zapada stalno raste. Region je Stinu Jakobsenu, glavnom ekonomisti Sakso Banke, veoma poznat. U okviru serije članaka i priloga namenjenih regionu Centralne i Istočne Evrope za Saxo TV, Jakobsen razmatra mogućnosti za investitore i tempo njegovog razvoja.

Hrabriji investitori, koji mogu da se nose sa višim stepenom rizika, sve češće pristupaju tržištima Centralne i Istočne Evrope (CIE). Automobilska industrija je odličan primer za to kako Zapadna Evropa već ostvaruje značajnu korist od nižih troškova u regionu CIE, a Jakobsen dublje razmatra ostale investicione putanje:

„Za investitore je veoma važno da shvate da Centralna i Istočna Evropa ima sve značajniju ulogu u proizvodnji u Evropi. Ukoliko, na primer, vozite nemački auto, vrlo je verovatno da je proizveden u Mađarskoj, Poljskoj, Češkoj ili Sloveniji. U suštini, Centralna i Istočna Evropa sada obezbeđuje konkurentsku prednost za celu Evropu. Ako se tome doda činjenica da zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza imaju najznačajnije izvore energenata, metala i drugih berzanskih roba, dobijaju se veoma privlačni dugoročni izgledi za investiranje.

U ekonomskom smislu, mnoge zemlje regiona u svom razvoju prolaze kroz značajne transformacije, zbog čega im je potrebno više kapitala, pa u mnogim zemljama postoje dobri izgledi za ulaganja sa visokim prinosima, koji naravno sa sobom nose značajan nivo rizika. Međutim, otvaraju se i mogućnosti da se ubiru stalni i stabilni prinosi, kako se ove zemlje budu dalje razvijale, približavale zapadnim standardima i vrednostima, razvijala srednja klasa i infrastruktura. CIE je dobro pozicionirana u trenutnoj fazi niske produktivnosti, veoma niskog rasta. Ako Evropa ima šansu da ponovo ide napred, da bude vodeća ekonomija, potrebno je da region CIE igra centralnu ulogu, što verujem da će se i desiti.

Većina investitora sa Zapada ulazi na tržišta CIE na indirektan način, na primer kroz smanjenje troškova u automobilskoj industriji i u drugim granama. Međutim, mislim da kako se ove zemlje budu dalje razvijale i produbljivala tržišta kapitala, berze, to će i potencijal za ulaganja biti sve veći. Na primer, ukupna kapitalizacija Bugarske berze trenutno je niža od vrednosti nekih nemačkih kompanija srednje veličine, a obim trgovanja je isto tako veoma nizak. Dakle, potencijal za rast, za nove oblike poslovanja, se generalno danas nalazi tamo gde su tržišta kapitala nerazvijena, što je karakteristično i za zemlje CIE. Time se vraćamo na osnovno pitanje, a to je kako pristupiti ovim tržištima? Manji ulagači bi mogli da počnu od deviznog tržišta, koje je uvek dobro kao prvi pristup.

Kako se dalje tržišta budu razvijala, treba razmišljati o korporativnim obveznicama i tržištu kapitala. Međutim, po mom mišljenju, i za potrebe mog ličnog portfolija, u narednih 10-20 godina, u svim segmentima treba neprekidno tragati za mogućnostima za ulaganja koja se zasnivaju na konkurentskoj prednosti koju ovaj region obezbeđuje. Drugo, kada je reč o zemljama čije su privrede okrenute energentima, sada imate rusku rublju koja je izgubila polovinu svoje vrednosti u odnosu na prošlu godinu, imate kazaški tenge koji je nedavno devalvirao za 25 procenata, tako da su kursevi ovih valuta na niskom nivou i sada je dobar trenutak da se razmišlja o ulaganju.

Politički rizik predstavlja poteškoću za brojne, naročito institucionalne investitore. S druge strane, moramo se prisetiti starog pravila koje glasi da očekivani povraćaj zavisi i od toga u kojoj je meri likvidna investicija. Tako da u tom kontekstu likvidna ulaganja imaju visok potencijal, uz visok rizik. Verujem da će se i to promeniti usled dinamike u industrijskoj proizvodnji, zbog činjenice da je obrazovanje stanovništva na sve višem nivou, da se razvija snažnija srednja klasa itd.

Uostalom, prošlo je tek 26-27 godina od početka demokratizacije regiona, od kada je 1989. godine pao Berlinski zid, što je za mnoge zemlje ovog regiona bila prekretnica koja označava početak razvoja. Mnoge zemlje, dakle, danas imaju nešto preko dvadeset godina, pa se često njihove stanje može porediti sa osobama tih godina: potrebno je da se još razvijaju, da planiraju za budućnost, da razmišljaju o deci, o većoj odgovornosti. Kada se to dogodi, mislim da će se razviti i druge fundamentalne mogućnosti koje se mogu iskorititi.“

Diversifikacija po svaku cenu se još uvek smatra magičnim rešenjem za ukrajinsku energetsku bezbednost. Na zavisnost zemlje od Gasproma se gleda kao na ključni izazov u obezbeđivanju nacionalne bezbednosti zemlje. Međutim, nedostatak efikasnosti, selektivna primena paketa reformi i rat u istočnoj oblasti predstavljaju najveće pretnje za Ukrajinu.

Ukrajinska zavisnost od stranog snabdevanja energentima je predmet glavne brige trenutne Vlade i posmatra se kao ključna pretnja nacionalnoj bezbednosti zemlje. Ukrajina je već nekoliko puta pokušala da pronađe alternativne izvore snabdevanja izgradnjom interkonektora za obrnuti protok sa Slovačkom, razmatrala opciju terminala za regasifikaciju i čak istraživala nove alternativne trase gasovoda.

Međutim, do sada su samo opcije obrnutog protoka iz EU do Ukrajine bile dostupne i operativne. Prema podacima Ukrtransgaz-a, isporuke obrnutog protoka činile su 2,13 milijardi kubnih metara (bcm) isporučenog gasa u 2013. godini i 5,1 bcm u 2014. godini. Suficitarnost prirodnog gasa u Evropi dovela je do konkurentnih cena za isporuke gasa putem obrnutog protoka. Ali pad cena nafte je promenio dinamiku cena za širu Evropu – Gaspromova cena za Ukrajinu pala je na $247/1000 kubnih metara u drugom kvartalu 2015. godine. Ova cifra predstavlja prednost u odnosu na cenu isporuke gasa iz EU putem obrnutog protoka.

Na domaćem frontu, politička previranja, ekonomska kriza i oružani sukob doveli su do značajnog pada u potrošnji primarnih energenata i prirodnog gasa u Ukrajini. U 2014. godini, potrošnja prirodnog gasa u Ukrajini je pala sa 50,3 bcm na 42,6 bcm, uvoz se smanjio sa 27,8 bcm u 2013. godini na 19,6 bcm u 2014. godini, dok je uvoz ruskog gasa pao na 14,5 bcm (2014). Račun Ukrajine za uvoz prirodnog gasa takođe je pao sa 12 milijardi dolara u 2013. na 8,8 milijardi dolara u 2014. godini.

Oštar pad uvoza energenata/domaće potrošnje gasa i niže cene trebalo je da smanje deficit nacionalne energetske kompanije Naftogas. Ali u stvarnosti, gubici kompanije su se povećali sa 2 milijarde dolara u 2013. na 7,59 milijardi dolara u 2014. godini. Iako su neplaćanja i devalvacija nacionalne valute doprineli manjku Naftogasa, to ipak ne objašnjava trostruko povećanje deficita kompanije.

Dok su lideri Ukrajine preduzeli neke korake da pokažu svoju posvećenost energetskim reformama kao što je usvajanje zakona u skladu sa Trećim energetskim paketom, što je prekinulo monopol Naftogasa, ispred Kijeva je još uvek dug put. Međutim, dalji koraci ka reformi trebalo bi da budu u skladu sa generalnom fiskalnom i energetskom politikom.

Novi zakoni treba da budu efikasni i u praksi, a ne samo na papiru. Na primer, nov fiskalni režim jasno favorizuje vlasnike licenci velikih polja (kao npr. Naftogas) u odnosu na manje privatne kompanije i time rizikuje da ugrozi rast „nezavisnih“, kao i liberalizaciju ukrajinskog tržišta gasa. Novi porezi bi mogli da ubiju zlatnu koku i ugroze izglede domaće proizvodnje prirodnog gasa.

Stabilan i konkurentant regulatorni režim, zajedno sa unutrašnjom političkom stabilnošću, mogu utrti put ekspanziji trajnog i stabilnog energetskog snabdevanja Ukrajine. Ipak, energetske reforme nisu samo rezultat relevantnih političkih mera – one takođe zavise od unutrašnjeg mira i stabilnosti u Ukrajini. Samo mirno rešenje unutrašnjih tenzija, uzimajući u obzir interese svih regiona i strana, može pomoći oporavku ukrajinske ekonomije i njenog energetskog sektora.

Iz čisto komercijalne perspektive, energetska saradnja između Rusije i Ukrajine u potpunosti ima smisla, naročito kada se uzme u obzir ostala ekonomska međuzavisnost ove dve zemlje. Sa druge strane, budućnost gasne saradnje mnogo zavisi od pozicije Vlade Ukrajine.

Iz čisto racionalnog ekonomskog ugla, saradnja sa Gaspromom – naročito u vreme niskih cena – je komercijalno isplativa i konkurentnija je od svih drugih dostupnih ili planiranih opcija diversifikacije. Međutim, politika se ovih dana u Ukrajini meša u biznis i to ne uvek na pozitivan način. Lideri ukrajinskog privatnog sektora i civilnog društva trebalo bi da spreče političare da pođu putem raznih scenarija pretnji koje će ih samo odvesti u „ćorsokak“, a da se usredsrede na depolitizovani energetski dijalog između dve zemlje na tehničkom i poslovnom nivou.

Danila Bočkarev, viši saradnik na East-West Institutu u Briselu

Societe Generale Srbija je u saradnji sa partnerima, velikim kompanijama koje sarađuju sa velikim brojem dobavljača, prva na domaćem tržištu ponudila jedinstven model finansiranja lanaca dobavljača. Reč je o finansijskom aranžmanu između banke i preduzeća koja su dobavljači bančinih partnera, u kome se finansiranje obavlja pružanjem usluge faktoringa kroz otkup potraživanja koja domaći dobavljači imaju prema velikim kompanijama na našem tržištu.

Naplata potraživanja je jedan od gorućih problema u Srbiji, a prema poslednjim podacima dostupnim javnosti, prosečan rok naplate je u našoj zemlji dostigao nivo od 141 dana. Smanjena tražnja na tržištu usled manje kupovne moći građana, odražava se na opštu privrednu aktivnost. Jedan od efekata je prolongiranje i otežavanje naplate potraživanja, ne samo kada su u pitanju preduzeća koja se bave proizvodnim delatnostima, već neretko i ona koja se bave pružanjem usluga. Njima je, često, neophodno da kupcima ponude dodatno odlaganje plaćanja kako bi uspeli da proizvedu i plasiraju robu i usluge.

Problem dugih rokova naplate posebno pogađa segment malih i srednjih preduzeća. Ona čine najveći broj privrednih subjekata, ne samo u našoj zemlji već i u razvijenim ekonomijama i predstavljaju najvažniji generator privrednog rasta i novih radnih mesta. Nažalost, koliko su značajna za privredu, jednako su i podložna uticaju promena na tržištu, pa im je, s obzirom na trenutnu ekonomsku situaciju i česte zahteve za produženje rokova plaćanja, neophodno pomoći u naplati potraživanja kako bi poboljšala likvidnost i obezbedila finansiranje. Faktoring predstavlja dobro rešenje za ovaj problem.

Faktoring je relativno nova bankarska usluga na srpskom finansijskom tržištu koja predstavlja, pre svega, uslugu otkupa potraživanja, a uključuje: finansiranje, naplatu potraživanja, vođenje evidencije dospelih potraživanja, preuzimanje rizika naplate. Korišćenjem faktoringa, mali i nesolventni dobavljači imaju mogućnost da ranije i sigurnije naplate svoja potraživanja po isporuci robe ili usluga, lakše prebrode probleme u poslovanju, isprate zahteve svojih dobavljača u pogledu rokova plaćanja, štiteći se istovremeno od kursnih rizika.

Realizacija preko elektronske platforme

Societe Generale Srbija je u saradnji sa partnerima, velikim kompanijama koje sarađuju sa velikim brojem dobavljača, u svoju ponudu uvela koncept finansiranja lanaca dobavljača (distribucije). Finansiranje lanca distribucije predstavlja finansijski aranžman između banke i preduzeća koji su dobavljači bančinih partnera. Banka je u prilici da prva na tržištu ponudi ovaj jedinstven model finansiranja, sa dodatnom ulogom agenta za plaćanje za svoje partnere koji imaju veliki broj dobavljača. Finansiranje se obavlja pružanjem usluge faktoringa kroz otkup potraživanja (faktura) koja domaća preduzeća (dobavljači) imaju prema velikim kompanijama na domaćem tržištu.

Ovaj vid finansiranja se od standardnog faktoringa razlikuje po načinu realizacije posla. Program se sprovodi preko elektronske platforme vrhunskog kvaliteta koja u realnom vremenu omogućava pristup informacijama svim učesnicima (dobavljač, kupac, banka). Platforma je jednostavna za korišćenje, dobavljačima je potreban samo pristup internetu, a omogućava učesnicima veliku uštedu u vremenu koje bi izgubili ukoliko bi fizički dostavljali potrebnu dokumentaciju jedni drugima.

Uvođenjem ove tehnološke inovacije, Societe Generale je omogućila dobavljačima da u svakom trenutku imaju uvid u sve svoje fakture koje čekaju na plaćanje kod bančinog partnera. Oni mogu da se opredele da im Societe Generale uplati sredstva na osnovu odobrene fakture pre dana njenog dospeća i na taj način poboljšaju tekuću likvidnost. Na ta sredstva plaćaju nižu kamatu od one koju bi platili korišćenjem alternativnih izvora finansiranja (prekoračenja po tekućem računu, kredita itd). U ovom programu banka istovremeno nastupa i kao agent plaćanja, pa ukoliko se dobavljač ne opredeli za raniju naplatu po svojim fakturama, banka na ugovoreni dan dospeća automatski prebacuje sredstva sa računa klijenta na njegov (račun dobavljača).

Partneri banke, velike kompanije, daju garancije i sredstva obezbeđenja za svoje dobavljače, na osnovu kojih banka dobavljačima plasira sredstva za otkupljene fakture. S obzirom na to, dobavljači ne daju nikakva sredstva obezbeđenja, tj. finansiranje se radi bez regresa prema njima. Iako se sredstva plasiraju dobavljaču, cena finansiranja određuje se na osnovu kreditnog rejtinga partnera banke, čime se snižavaju troškovi rizika, a samim tim i visina kamatne stope.

Korist za sve učesnike u programu

Sve tri pomenute strane imaju interes da postanu deo programa. Najvažnije prednosti za dobavljače su finansiranje pod povoljnijim uslovima, bez davanja bilo kakvog obezbeđenja, brza naplata potraživanja, te mogućnost brze ili avansne isplate svojih dobavljača uz dobijanje rabata. Partner banke (kupac iz komercijalne transakcije), sa druge strane je u situaciji da prolongira ugovorene rokove plaćanja tako što omogućava dobavljačima da se ranije naplate kroz faktoring uslugu banke, istovremeno im obezbeđujući povoljnije finansiranje davanjem svojih sredstava obezbeđenja. Prolongiranjem rokova plaćanja partneri imaju mogućnost da svoje izvore finansiranja obezbede iz obaveza iz poslovanja, da očuvaju stabilnu bazu dobavljača i osiguraju stabilnost poslovanja.

Faktoring ne može sam po se bi da bude odgovor na problem kašnjenja u otplati kredita, ali svakako doprinosi rešenju tog problema jer blagovremenom naplatom potraživanja dobavljač obezbeđuje sredstva za servisiranje tekućih obaveza, uključujući i one koje ima prema bankama. Na taj način, neće ući u docnju niti ugroziti svoj kreditni rejting, što je od velikog značaja ne samo za kredite koje ima u otplati, već i za dostupnost izvora finansiranja u nekom budućem periodu.

Imajući u vidu povoljne uslove finansiranja u okviru ovog programa, banka pre svega očekuje proširenja baze klijenata koji su dobavljači njenog partnera u programu, a ti novi klijenti najčešće koriste i druge proizvode i usluge iz ponude banke.

Programi ovog tipa nisu novina na globalnom tržištu, a proteklih godina doživljavaju prosperitet, kako u razvijenim finasijskim sistemima, tako i na tržištima u razvoju. U Francuskoj, Societe Generale banka je ostvarila učešće od 25 odsto u ovom segmentu finansijskog tržišta zahvaljujući sprovođenju 27 sličnih programa, dok se na nivou bankarske grupacije realizuje preko stotinu. Societe Generale grupa na sličnim programima radi već duže od decenije, a njenom značajnom iskustvu u procesiranju ovakvih programa doprinose iskustva iz filijala širom sveta. Razmena iskustava u okviru grupacije doprinosi u velikoj meri i kvalitetu usluge u ponudi banke u Srbiji.

Rada Savić, šef Odeljenja faktoringa Societe Generale banke Srbija
Finansije Top 2014/15.