октобар 2015

U svetu u kome su intelektualci marginalizovani, a najveći deo srednje klase je odustao od visoke kulture, pitanje u kojoj meri neki proizvod odgovara opisu na deklaraciji više interesuje građane nego njihova lična sloboda, politička i demokratska prava. Istovremeno, svedoci smo da je danas jedina stvar koja povezuje ljude iz potpuno različitih zajednica, ekonomskih statusa, veroispovesti, ideologija – energija jednog velikog nezadovoljstva, upozorava Gojko Božović, direktor izdavačke kuće „Arhipelag“ iz Beograda.

Ideje za rešavanje aktuelnih društvenih problema mogu nastati samo kroz javnu raspravu i učešće intelektualaca. Međutim, javne rasprave već odavno izostaju u Srbiji, a u domaćoj javnosti je prisutan i stav da intelektualci ne govore ono što bi se od njih inače očekivalo, odnosno da se ne čuju u dovoljnoj meri. „Suština je upravo u tome da od intelektualaca neko nešto očekuje, bilo da je to vladajuća politička klasa, ekonomska elita ili populistički deo javnosti. Ukoliko ta očekivanja nisu zadovoljena, onda se uloga intelektualaca dodatno marginalizuje. Oni više nisu uticajni kao što su nekada bili, ali takođe, ni moderno društvo nije društvo visokih ideja u kojem se razmatraju društveni problemi i procesi neophodni za društveno uređenje“, kaže za „Biznis & Finansije“ Gojko Božović, direktor izdavačke kuće „Arhipelag“.

Pitanje u kojoj meri neki proizvod odgovara opisu na deklaraciji više interesuje građane nego njihova lična sloboda, politička i demokratska prava. To je jedan od glavnih pokazatelja aktuelne krize koja potresa svet, a koju većina doživljavljava kao ekonomsku. Taj ekonomski aspekt, međutim, samo je blago ispoljeni simptom opšte krize društva, smatra naš sagovornik.

Prividni umesto suštinskih izbora

U poslednjih dvadesetak godina sumrak visoke kulture postaje očigledan. Ona je mnogo manje vidljiva i pripada uskim enklavama građanskog društva i srednje klase, pa je izgubila značaj koji je imala od kraja 19. i u 20. veku kada je oblikovala čitava društva i kada su čak i totalitarne ideologije, kao što su nacizam i komunizam, imale svest o njenoj važnosti. „Visoka kultura je u istoriji Evrope bila ona plodotvorna sila pomoću koje je srednja klasa upravljala društvenim razvojem, jer je imala ideje i sa njima bila konkurentna visokoj klasi koja je posedovala novac. Tim idejama su bivali razrešavani dramatični konflikti u većini društava i na taj je način sprečavano nezadovoljstvo nižih slojeva. Bez svega toga ne bi bilo ni socijalne države blagostanja u zapadnoj Evropi u drugoj polovini 20. veka. Nasuprot tome, sada je upravo najveći deo srednje klase, na kojoj je visoka kultura vekovima počivala, odustao od nje“, objašnjava Božović.

Prema njegovim rečima, visoka kultura je u potpunosti marginalizovana u korist masovne kulture, koja predstavlja smrt svakog intelektualnog mišljenja, bilo kakve potrebe za proverom ideja, a s druge strane predstavlja globalizaciju kiča i masovnih proizvoda. Pritom, ne treba mešati masovnu sa pop-kulturom, koja ima veliki broj ostvarenja koja su veoma vredna i subverzivna, za razliku od masovne koja u potpunosti legitimiše trenutno stanje stvari i odvaja ljude od svih važnih izazova.

„Uvodi se anestezija umesto preko potrebne katarze. Postali su važni sadržaji koji mogu biti brzo i kratkoročno globalizovani. Savremeni čovek je svakodnevno suočen sa mnoštvom prividnih izbora, odluka koje brendove mora da kupi, pa kada se suoči sa suštinski važnim izborima u svom životu – o slobodi govora, građanskim pravima, kulturnim, političkim i ljudskim vrednostima – on više nema snage i volje da se njima bavi, a sve manje ima na osnovu čega. Najbolji primer za to je nedavno glasanje za članove Evropskog parlamenta, kada je na birališta izašlo tek 10 odsto upisanih birača – oni nisu zainteresovani za političku stvarnost“, konstatuje direktor „Arhipelaga“.

Na ivici istorijske prekretnice

Do kraja osamdesetih, u većini zemalja istočne Evrope postojala je određena potreba za javnim dijalogom, iz koga je nastalo nekoliko generacija kritičkih intelektualaca koji su imali veliki uticaj i čije knjige su imale izuzetno velike tiraže. U međuvremenu je dominantna postala tabloidnost, u čijim temeljima je poništavanje svake ozbiljne misli i kritičke provere.

„Klasični modeli komunikacije intelektualaca sa javnošću više ne funkcionišu – nekada su to bile rasprave, okrugli stolovi, intelektualne polemike, tekstovi u časopisima, knjige, problemske emisije… a danas kada je nešto potrebno problematizovati, oni bivaju primorani da se služe jezikom i žargonom koji ta javnost može da prihvati. Više energije potrošimo kako bismo stvorili kontekst za intelektualnu komunikaciju i plasiranje visoke kulture, nego za sam njen sadržaj. Kada neki proces dugo traje, pa i proces tabloidizacije, pojavi se mnogo pojedinaca koji su spremni da mu se prilagode. To je, nažalost, uočljivo i među intelektualcima, naročito među onima iz istočne Evrope koji nisu navikli da žive izvan javnosti, pa su oni sada, u najboljem slučaju, duhoviti kolumnisti, satiričari ili televizijski zabavljači“, komentariše Božović. Istovremeno, mnogi intelektualci nisu spremni da budu deo tabloidne javnosti. Sve veće razmimoilaženje između društva i intelektualaca uzrokuje dvostruki problem: javnost ne prihvata ozbiljne razgovore, a intelektualci ne pronalaze novi kanal komunikacije i značajnom delu javnosti deluju hermetično.

S obzirom da su ranija dostignuća visoke kulture potvrđena i prisutna kroz školske sisteme i kućno vaspitanje, pravo pitanje je na koji način će vrednosti savremene visoke kulture biti prepoznati u budućnosti, sa postojećim razvojem situacije? „Zašto bi se mladi ljudi opredeljivali za bavljenje književnošću, poezijom, slikarstvom, naukom… ako njima čitavo društvo šalje poruku da to nikoga ne zanima? Samo kreiranjem novih vrednosti visoka kultura može da opstane i čini pojedince i čitava društva samosvesnim, kreativnim i slobodnim. Velike krize, kao što je ova, pružaju odgovor na pitanje da li je društvo spremno da prevaziđe problem koji nije na vreme uvidelo. Nisam katastrofičar i verujem u domete visoke kulture koja je već u više navrata iznova izgrađivala Evropu. Međutim, svedoci smo da je danas jedina stvar koja povezuje ljude iz potpuno različitih zajednica, ekonomskih statusa, veroispovesti, ideologija – energija jednog velikog nezadovoljstva. Znači, uprkos toj velikoj prividnoj ponudi sa svih strana, ljudi nisu zadovoljni i ne mogu da to svoje nezadovoljstvo utemelje u nekim idejama, pa to preti da se pretvori u opštu eksploziju. Nalazimo se blizu istorijske prekretnice“, uveren je Gojko Božović.

Demokratija ugroženija od kapitalizma

„Danas je sve spektakl, a tržni centri su postali ono što su predstavljale agore u antičkoj Grčkoj, ili filozofske škole u doba renesanse i kasnije. Spektakularizacija i tabloidizacija javnog prostora savršeno se dopunjava sa razvojem autoritarnih ideja u nekim evropskim društvima. I zato, iako se stalno govori o krizi kapitalizma, meni se čini da je u pitanju, pre svega, kriza demokratije. Sve je više autoritarnih režima, sve je manje učesnika u klasičnim demokratskim procedurama. Građani sve više misle da su njihove ključne potrebe zadovoljene njihovim potrošačkim pravima, što stvara prostor da neko drugi umesto njih oblikuje javni poredak“, zaključuje Gojko Božović.

broj 121, oktobar 2015.