март 2016

Usporavanje kineskog rasta može biti dodatna prilika za razvojni bum azijskih ekonomija iz „drugog reda“, koje su krajem prošle godine sklopile savez nalik EU, kako bi bile konkurentnije u nadmetanju s Kinom za strane investicije. Dok deo analitičara procenjuje da je reč o prekretnici koja će do 2030. iznedriti četvrtu najveću ekonomsku silu u svetu, drugi izražavaju rezerve prema uspehu saveza koji čine zemlje sa veoma različitim ekonomskim i političkim sistemima.

Procene svetskih poslodavaca o tome kakava će biti raspodela ekonomske moći u budućnosti, saglasne se da će ona zavisiti od nekoliko ključnih segmenata. To su: energetika, virtuelni komunikacioni mediji, turizam, borba s elementarnim nepogodama i CIA – ali ne američka obaveštajna agencija, već „China-India-rest of Asia“ (Kina- Indija – ostatak Azije). Ekonomski analitičari, sa svoje strane predviđaju da će, uprkos usporavanju vodećih ekonomskih sila u Aziji, ukupna privreda na ovom kontinentu do 2030. godine biti veća od onih u Sjedinjenim Državama i Evropi zajedno.

Štaviše, nije isključeno da do preuzimanja pozicije globalnog predvodnika dođe i ranije. Prema najnovijem Izveštaju o bogatstvu Boston Consulting Group (BCG), Azijsko-pacifička regija je postala druga najbogatija oblastu na svetu, sa 47 biliona dolara u privatnom vlasništvu. Ovo je prvi put u poslednjih 15 godina da je Azija pretekla zapadnu Evropu. Procene BCG sugerišu da će ovaj region uskoro preteći i samu Severnu Ameriku. U isti mah, analiza o dugotrajnim makroekonomskim kretanjima „Economist Intelligence Unit“ (EIU) ističe kako će Kina, i pored aktuelnog usporavanja u privrednom rastu, preuzeti prvo mesto od SAD na lestvici nominalnog BDP i potom zadržati poziciju najveće svetske ekonomije do 2050. godine.

Nakon Japana, Južne Koreje, Kine i Indije, početak milenijuma doneo je novi bum azijske ekonomije, pre svega zahvaljujući priverednom razvoju u Indoneziji, Maleziji i Vijetnamu, što je udeo Azije u svetskom BDP uvećalo sa 26% na 32% u 2014. godini. Predviđanja „Economist Intelligence Unit“ govore kako će se taj rast nastaviti, pa će udeo Azije 2050. biti 53% globalnog BDP.

Azijska „EU“ konkuriše Kini

Ubrzan razvoj trgovine celog regiona, a posebno država poput Vijetnama, Indonezije i Malezije, rezultat je unilateralne liberalizacije i otvaranja njihovih tržišta prema susedima, što je rezultovalo trgovinskom razmenom i investicijama koje se mere u milijardama dolara. Budući da su azijske države svesne važnosti međusobnih trgovinskih odnosa, u regionu su pokrenuti pregovori oko uspostavljanja zone slobodne trgovine koja bi trebala da učvrsti integraciju njihovih ekonomija.

Stoga je deset država-članica Asocijacije zemalja Jugoistočne Azije ASEAN, krajem 2015. formiralo ekonomski blok AEC, po uzoru na Evropsku uniju u cilju podizanja trgovinskog uticaja regiona i privlačenja dodatnih investicija. Među članicama ASEAN su bogati Singapur, jedna od najrazvijenijih zemalja sveta, naftom bogat Brunej, države u razvoju poput Malezije, Indonezije, Tajlanda, Filipina, Vijetnama, te siromašnije države poput Kambodže, Laosa i Mjanmara.

Sam projekat, okarakterisan je kao „prekretnica“ u udruživanju ekonomske snage resursima bogatog rastućeg azijskogh tržišta, sa populacijom od preko milijardu ljudi. Vizija AEC, novoformirane Ekonomske zajednice ASEAN-a, jeste stvaranje jedinstvenog tržišta sa slobodnim protokom robe, kapitala i obučene radne snage, što bi, trebalo da pomogne regionu u nadmetanju sa Kinom za strane investicije.

Strani analitičari, međutim, iznose različita mišljenja povodom perspektive ovog poduhvata. S jedne strane, procenjuje se da bi ASEAN do 2030. mogao da izraste u četvrtu ekonomiju u svetu, posle Kine, SAD i EU. Indonezija se već sada po veličini BDP i broju stanovnika (po 40% učešća u ASEAN) izdvaja u odnosu na ostale članice, dok je Singapur neprikosnoven po obimu spoljnotrgovinske razmene i privlačenju investicija. ASEAN raspolaže ogromnom radnom snagom, po čemu zaostaje samo za Kinom i Indijom, kao i velikim prirodnim bogatstvima.

Primera radi, Indonezija je najveći proizvođač i izvoznik palminog ulja, a zauzima i drugu globalnu poziciju po proizvodnji kakaa i kalaja, dok Mjanmar ima velike rezerve nafte, gasa i plemenitih metala. Singapur i Malezija su, istovremeno, specijalizovani za izvoz elektronike, Tajland za automobilske rezervne delove, Vijetnam za tekstil i odeću, dok se Filipini oslanjaju na izvoz poljoprivrednih i industrijskih proizvoda. ASEAN, takođe, predstavlja četvrti izvozni region u svetu (sa7% učešća) posle EU, SAD i Kine.

Dodatno, pad kineske ekonomije iskoristiće “male Kine” širom Azije, smatraju analitičari. Sve dok je je ekonomski rast u Kini u opadanju – uprkos tome što to može izazvati nepredvidive političke i ekonomske posledice – Bangladeš, Mijanmar, Šri Lanka, Laos, Vijetnam, Kambodža, Filipini i Indonezija mogu doživeti veliko poboljšanje ekonomske aktivnosti tokom naredne decenije. Jedan od ključnih razloga je taj što bi se proizvodnja iz Kine mogla masovno preseliti u ove zemlje i u njima otvoriti stotine hiljada novih radnih mesta.

Korak dalje od jeftinog pogona

Nasuprot iznetim prognozama, pojedini ekspetri tvrde da je ideja na kojoj se temelji novi savez teško izvodljiva, ako ne i nemoguća, imajući u vidu da je reč o regionu sa ekstremnim razlikama u nivou razvoja, demokratizacije i institucionalnim sposobnostima. Iz istraživačke kompanije „Capital Economics“ poručuju da uspostavljanje AEC neće umnogome promeniti igru, odnosno da taj blok neće uspeti da se uhvati u koštac sa većim izazovima, kao što je smanjenje bescarinskih barijera i unapređenje infrastrukture. ASEAN, sa svojom tradicijom nemešanja u poslove zemalja-članica i sa nedostatkom moćne centralne birokratije, u stvari je loše „opremljen“ za rešavanje ovih problema.

Osim toga, mada se obim trgovine u Aziji od 2000. utrostručio, kada se malo dublje analizira struktura prometa, uočljivo je da su u pitanju uglavnom međuproizvodi, poput pojedinih komponenti za računare koje se proizvode svuda po Aziji, a sklapaju u Kini. To je još uvek deo globalnog dostavljačkog lanca kojem Azija može da zahvali za svoj dugogodišnji privredni rast – jeftina proizvodnja za zapadna tržišta.

Ali taj trend se menja. Do skoro je proizvodnja u Aziji u potpunosti zavisila od potražnje sa Zapada. Sada azijske firme pojačano razvijaju i proizvode za azijska tržišta, kojima se okreću i preduzeća sa Zapada, zbog naglog rasta srednje klase. I dok se, do sada, uglavnom proizvodni sektor starao za rast azijske ekonomije, zemlje koje predvode njen rast okreću se uslužnom sektoru. Razlozi za lagano pomeranje razvojnog fokusa leže i u prognozama, po kojima će doći do značajnih promena u svetskoj privredi. Azija će morati da se oslobodi stereotipa da je jeftini proizvodni pogon Zapada. Jer protiv sve bržeg razvoja i primene robotike i 3D-štampača, čak su i azijski radnici bespomoćni.

Vijetnam

Prema prognozama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) Vijetnam očekuje privredni rast oko 5,7 odsto ove godine, a procenjuje se će do 2050. godine biti jedna od najbržerastućih svetskih ekonomija. U poređenju sa susednom Kinom, Vijetnam omogućava jeftiniju proizvodnju i otvoreniji je za ulazak japanskih i južnokorejskih kompanija na lokalno tržište. Ova azijska država je 2014. postala najveći regionalni izvoznik u SAD, pretekavši Tajland i Maleziju. Strane investicije u Vijetnamu su sa 2,4 milijarde dolara 2000. godine, porasle na 12,35 milijardi 2014. godine, a među velikim investitorima su Samsung (koji je u Hanoju čak dobio samostalni aerodromski terminal), Intel, Kyocera…Posebno agilna, godinama unazad, su nemačka preduzeća koja već posluju ili planiraju da investiraju u Vijetnam. Samo je Bosch u privredu ove zemlje uložio do kraja 2015. oko 322 miliona evra.

Kao glavni adut Vijetnama, analitičari ističu mladu, a jeftinu radnu snagu, budući da je oko 90 miliona radno sposobnih starosti od od 15 do 49 godina, a prosečna plata je manja od 200 dolara. Cena rada u Kini je već 2012. bila 147 odsto veća nego u Vijetnamu, a procenjuje se da će do 2019. godine biti veća čak 177 odsto.

Filipini

Na Filipine su samo retki računali. Ali ta zemlja sa više od 7.000 ostrva i oko 100 miliona stanovnika danas je jedna od najbrže rastućih ekonomija jugoistočne Azije. Prema rezultatima istraživanja savetodavnog preduzeća IHS, prihodi po glavi stanovnika će sa trenutnih 2.800, porasti 2024. godine na 5.800 američkih dolara. Ipak, taj rast je jednostran jer siromaštvo se u toj zemlji, za sada, ne smanjuje – 28% stanovništva je siromašno, 10 miliona ljudi je nezaposleno ili radi samo povremeno. Broj stanovnika od oko 100 miliona i iz godine u godinu raste, stalno u proseku za dva miliona. Filipini su, inače, jedan od najvećih proizvođača kokosa, kojeg ova država godišnje izveze za 1,7 milijardi dolara.

Indonezija

Indonezija, za razliku od tipičnih azijskih „tigar“ privreda, raste kao rezulat potrošnje, a ne samo izvoza i proizvodnje. Njena ekonomija je od 2008. godine ostvarila rast od preko 61%, prvenstveno zahvaljujući investitorima iz Kine i Japana, koji su u pomentom periodu uložili više od 20 milijardi dolara. Indonezija, istovremeno, pokušava da ojača prerađivački sektor u veoma konkurentnom okruženju u kom se susedne zemlje, uključujući Vijetnam i Filipine, takođe bore da privuku investitore koji traže alternativu skupljoj Kini.

Uprkos tome što više od polovine stanovništva i dalje živi u bedi, kao i veoma usporenom razvoju infrastrukture, analitičari američke Siti banke procenjuju da će Indonezija 2040. biti četvrta najveća privredna sila u svetu, koja će sa 4,8 odsto učestvovati u globalnoj proizvodnji. Ujedno, za nešto više od decenije, njena potrošačka klasa uvećaće se za dodatnih 90 miliona ljudi, više nego u bilo kojoj drugoj zemlji, izuzev Kine i Indije. Prema pomenutoj analizi, ključni razlozi dosadašnjeg privrednog napretka u Inoneziji zasnovani su na njenoj stabilnosti, potrošnji, pojavi novih ekonomskih centara i smanjivanju učešća sirovina u BDP.

Malezija

Malezijska ekonomija je 2014-2015. dostigla šesto mesto u Aziji i 20. u svetu, našavši se ispred Australije, Francuske i Južne Koreje. Interesantno je da je ova zemlja, ujedno, ocenjena kao jedno od najboljih mesta za penzionisanje na svetu, budući da je prema Globalnom indeksu penzionisanja zauzela treće mesto na „svetskoj penzionerskoj mapi“. Odnedavno, Malezija je postala i jedna od najpopularnijih turističkih destinacija, a prema izveštaju „Asean Travel and Tourism Competitiveness Report“, uvrštena je u top 10 destinacija sveta sa čak 25 miliona posetilaca godišnje. Da je reč o novom fenomenu, potvrđuje i broj inostranih gostiju koji je u 2010. godini iznosio 24,6 miliona, a svega godinu dana ranije (2009.) tek 5,5 miliona, što je povećanje od neverovatnih 347 %.

Trenutno, privreda Malezije je suočena sa smanjenjem domaće potrošnje i rapidnim padom lokalne valute ringit u odnosu na američki dolar, usled usporavanja ekonomskog rasta Kine, koja je najveći malezijski trgovinski partner, kao i pada cena nafte, značajnog malezijskog izvoznog proizvoda. Situaciju otežava i povlačenje stranih investitora, koji su zabrinuti oko perspektiva daljeg rasta, ali i usled političke krize u zemlji. Najnoviji politički skandal izazvala je umešanost malezijskog premijera u lažiranje revizorskog izveštaja za jedan od njavećih državnih fondova. Navodno je, posredstvom tog fonda, 700 miliona dolara preusmereno na premijerov privatni bankovni račun.

Autor: Vladimir Adonov

članak je objavljen u martovskom broju #125 časopisa „Biznis & Finansije“

Prema procenama Inženjerske komore Srbije, u našoj zemlji postoji više od 4,5 miliona objekata koji podležu energetskoj sertifikaciji. Ako se zna podatak da do 80-tih godina prošlog veka nismo ni imali ozbiljnu regulativu u ovoj oblasti, to znači da više od 80% svih tih zgrada zahteva energetsku sanaciju. Među njima je i više od 1,5 miliona nelegalnih objekata, koliko je nadležno ministarstvo procenilo prilikom usvajanja Zakona o ozakonjenju objekata.

Takođe, u Srbiji se troši četiri puta više energije nego u zemljama EU, pri čemu zgrade troše čak 40% energije, rečeno je na poslednjem parlamentarnom forumu „Finansijski modeli energetske efikasnosti u zgradarstvu“. Od ukupne energije koju troše zgrade, 61% se troši u stambenim objektima.

„Prema Nacionalnom akcioniom planu energetske efikasnosti (NEEAP), koji je predložilo Ministarstvo energetike Srbije, predviđeno je da se do 2020. godine smanji potrošnja finalne energije u zgradama za 9%. Da bi se to ostvarilo potrebno je uložiti 1,6 mlrd EUR u sanaciju postojećeg stambenog fonda. To je jedna od većih investicija i tu se vidi da je energetska efikasnost projekat od nacionalnog značaja, na kome treba raditi i sprovesti ga što pre“, kaže za „eKapiju“ prof. dr Dragoslav Šumarac, predsednik Skupštine Inženjerske komore Srbije.

Približavanje evropskim standardima

Nedavno istraživanje je pokazalo da, ako se uzmu u obzir trenutne cene energije, ukupni troškovi energetske sanacije zgrada u Srbiji, uključujući i kamatu, mogu da se pokriju iz ušteda na računu za energiju u periodu od tri do osam godina.

„Ministarstvo je izradom pravnog okvira stvorilo uslove za implementaciju mera energetske efikasnosti zgrada kao što su: donošenje metodologije određivanja energetskih performansi zgrada i metodologije proračuna potrebne energije za grejanje u zgradama, podizanje svesti o značaju energetske efikasnosti zgrada za smanjenje potrošnje energije, obuka i licenciranje odgovornih inženjera energetske efikasnosti, izdavanje rešenja privrednim društvima za izradu energetskih pasoša. Urađena je i Nacionalna tipologija stambenih zgrada – projekat Tabula, kao i neminovno umrežavanje i saradnja zainteresovanih strana (Inženjerske komore Srbije, Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Regionalne razvojne agencije, lokalnih samouprava, proizvođača građevinskog materijala, stručne javnosti), uz tehničku podršku GIZ-a, a sve u cilju da se što više približimo evropskim standardima u ovoj oblasti“, objašnjava u razgovoru za „eKapiju“ Jasminka Pavlović, šef odseka za energetsku efikasnost i građevinske proizvode Ministarstva građevine, saobraćaja i infrastrukture.

Viktor Kobjerski, sekretar Udruženja za građevinarstvo, industriju građevinskog materijala i stambenu privredu Privredne komore Srbije (PKS), kaže da je problem energetske efikasnosti od usvajanja Zakona o građenju, Zakona o racionalnoj upotrebi energije, kao i Pravilnika koji se bave energetskom efikasnošću zgrada i njihovom sertifikacijom, u Srbiji u potpunosti prepoznat.

„Budući da se sa tretiranjem problema krenulo polako, tek u poslednjih nekoliko godina, može se reći da situacija još uvek nije na zadovoljavajućem nivou i da i dalje kasnimo za EU, kao i u mnogim drugim oblastima. S obzirom na trenutno stanje stambenog fonda, smatramo da Srbija najveće uštede energije može ostvariti baš u sektoru zgradarstva“, ističe sagovornik „eKapije“.

Modeli finansiranja i učešće lokalnih samouprava

Procene Renate Šindlek, stručnjaka Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju (GIZ), koje je iznela na nekoliko stručnih skupova, govore da je u Srbiji potrebno ulaganje od nekoliko milijardi evra u podizanje energetske efikasnosti u zgradarstvu da bi se dostigli minimalni standardi evropskih zemalja u toj oblasti. Ona je mišljenja da građani ne mogu to sami da finansiraju i poručila je da će nemačka vlada i GIZ nastaviti da pružaju podršku Srbiji i da će pomoći u izboru najboljih modela za finansiranje unapređenja energetske efikasnosti.

„Zainteresovanost građanstva za unapređenje energetske efikasnosti u objektima u kojima žive svakako postoji. Naravno, neophodno je pružiti atraktivne stimulacije koje bi animirale vlasnike objekata da više ulažu u unapređenje energetske efikasnosti. Stimulacije moraju biti pre svega finansijske, a ono što ja vidim kao mogućnost je uvođenje poreskih olakšica, pa čak i privremeno oslobađanje od poreskih nameta u skladu sa visinom investicija koje vlasnici ulažu u energetsko unapređenje svojih objekata“, predlaže prof. dr Dragoslav Šumarac i dodaje da je jedan od mogućih modela finansiranja i javno-privatno partnerstvo.

On veruje da će, i uz najavljenu promenu Zakona o stanovanju, u narednom periodu sve biti mnogo efikasnije i lakše i da bismo mogli da prepolovimo broj energetski neefikasnih objekata do 2020. godine.

Ministarstvo građevine, saobraćaja i infrastrukture, u saradnji sa GIZ-om i lokalnim samoupravama, radi na analizi stambenog fonda i izradi metodologije za proračun potencijala uštede lokalnih samouprava, što će im olakšati u pisanju planova i programa za apliciranje za fondove i određivanja sredstava za rekonstrukciju pojedinih stambenih blokova.
Jedna od prvih opština u Srbiji koja je izrazila čvrstu opredeljenost za unapređenje energetske efikasnosti u stambenom sektoru je Pirot, koji je 26. oktobra 2015. godine potpisao Memorandum o saradnji sa GIZ Projektom „Energetska efikasnost u zgradarstvu“. Time je i zvanično obeležen početak saradnje na polju izrade Lokalnog akcionog plana za unapređenje energetske efikasnosti u sektoru zgradarstva. Na ovaj način Pirot će biti među prvim opštinama u Srbiji (uz Vrbas, Ivanjicu i Sokobanju) koja će imati pregled postojećeg stambenog fonda i biti u prilici da ozbiljno planira različite programe rehabilitacije stambenih zgrada.

Nacionalna strategija energetske sanacije

Sagovornici „eKapije“ saglasni su da postoje izvesne tendencije u podizanju kvaliteta gradnje, makar u segmentu upotrebe materijala, otkako su 2012. godine usvojeni pravilnici koji regulišu energetsku efikasnost i energetske pasoše zgrada. Takođe, projekti unapređenja energetske efikasnosti predstavljaju značajnu priliku za rast domaće građevinske industrije i proizvođače građevinskog materijala, pa time i za zapošljavanje novih radnika.

„Ministarstvu je do sada (4. marta) dostavljeno 980 energetskih pasoša, ali smatramo da je broj izdatih pasoša mnogo veći, jer smo u kontaktu sa licenciranim inženjerima koji su zaposleni u ovlašćenim organizacijama saznali da mnoge organizacije još uvek nisu dostavile ove dokumente. Tek kada bude obavezno izdavanje pasoša preko Centralnog registra energetskih pasoša (CREP sistem) imaćemo tačne podatke, a trenutno je preko CREP-a izdato 177 pasoša. Uprkos tome što ova procedura još uvek nije obavezna, smatramo da je odziv inženjera dobar“, kaže Viktor Kobjerski iz Privredne komore Srbije.

On smatra da bi jedan od najvažnijih narednih koraka ka većoj energetskoj efikasnosti zgrada bilo donošenje Strategije njihove energetske sanacije, kao i izrada nacionalne tipologije nestambenih zgrada. Pravilnici u narednoj fazi treba da budu unapređeni i usklađeni sa Direktivama EU iz 2010. i 2012, što će dalje pooštriti uslove za projektovanje i građenje.

„Važno je i obavezno izdavanje energetskih pasoša korišćenjem CREP-a, kao i izmena pravilnika, odnosno unapređenje metodologije za izračunavanje energetske efikasnosti zgrade uvođenjem u proračun potrebne energije za hlađenje, ventilaciju, sanitarnu toplu vodu i osvetlјenje“, navodi Kobjerski.

Dragoslav Šumarac zaključuje da Srbija ima dobru regulativu i dobre stručnjake, ali da je svakako neophodno njihovo konstantno unapređenje.

„Najvažnije je da se energetska efikasnost zgrada proglasi za nacionalni projekat iza kog bi stala Vlada Republike Srbije sa Ministarstvima građevina, energetike i finansija. U taj projekat je potrebno uključiti i lokalne samouprave i sva javna preduzeća, a posebno gradske toplane i elektrodistribucije“, ističe sagovornik „eKapije“.

Izvor: Marko Andrejić, eKapija