децембар 2016

Italijom nije toliko teško upravljati koliko je beskorisno.
Enco Bijađi, TV komentator

Italijanska horska drama pod naslovom “Referendum” završena je u nedelju 4. decembra (političkom) likvidacijom glavnog junaka, premijera Rencija. Tokom dugih pet meseci kampanje, medijski prostor je sve vreme, kao u komediji del arte (Comedia dell’Arte), bio ispunjen ljubavlju, ljubomorom, neverstvima, spletkama, zamkama… Na kraju je glavni junak patetično napustio scenu praštajući svima koji nisu razumeli njegovu želju da ih usreći. No tu nije kraj. Epiloga ima dva. Narednog dana pre podne naš junak Renci je podneo ostavku predsedniku države. To je prvi epilog. Drugi počinje popodne istog dana, nakon što se Renci izgrlio i izopraštao sa svojim saradnicima, popio oproštajnu zdravicu, kada je… zazvonio telefon. Pozvao ga je predsednik države, nečega se setio. Premijer odlazi kod njega i prihvata da odigra i drugi epilog: da ostane na vlasti dok Senat ne usvoji zakon o budžetu za narednu godinu. Zakon je već usvojio Poslanički dom, ali ne i Senat, a bez toga nema mnogo čega, pa ni plata. Moglo bi se to desiti u naredni petak, ali… Postoji izreka da u Italiji nema ničeg trajnijeg od privremenog. Poslanički dom je usvojio i izborni zakon koji se odnosi samo na njega, jer se očekivalo da Senat bude ukinut referendumom. Nije se desilo, pa bi za Senat valjalo glasati po nekom drugom zakonu, a takva komedija nije moguća ni u Italiji. Ima još razloga da privremeno potraje. Istina, zakazano je još jedno podnošenje ostavke, ali to ne mora mnogo da znači.

Kad se razgrne politički folklor, ostaje pitanje kako je i zašto Renci tako lako otpisan. Odgovor može biti poučan. Zato i pišem u fazi kada se uglavnom prenose agencijske vesti i pogrešna pseudopoverljiva saznanja. Ugledni dnevnik Corriere della Sera objavio je na dan glasanja karikaturu na kojoj Sveti Petar kaže Bogu: “Danas u Italiji kao da je Strašni sud”. A Bog će: “Poruči Renciju da bez obzira kako se to završi, Svevišnji za sva vremena ostajem ja”. Energični, mladi i doskorašnji italijanski premijer Mateo Renci, pre osvajanja mandata, tokom njega i naročito u poslednjih mesec dana zahuktale kampanje kada je sve stavio na kocku, nije silazio sa ekrana, naslovnih strana i javnih skupova. Bilo ga je svuda, dominirao je kao glavni junak Ja iz “Hronike sumnje” Vladislava Bajca. Narcisoidnost jeste u modi, ali izgleda da čak i srpski premijer ima bolji osećaj mere od Rencija.

Italijani imaju dugu tradiciju “jakih” ličnosti, od raznih Cezara preko Musolinija do Berluskonija, pa su Rencijevi oponenti lako konstruisali kampanju ponavljajući unedogled njegove gestove arogancije i samohvale, koje im je on obilato stavljao na raspolaganje. I upalilo je. Za razliku od Berluskonija, Renci nije ni bogat ni ležeran, pa da mu glasači praštaju samozaljubljenost. On je neka simbioza utreniranog skauta i modernog beskrupuloznog menadžera. I ništa mu nije vredelo da dokazuje kako vlada za 150 miliona evra nije kupila avion lično njemu, jer on zaista uvek leti putničkim avionima, ni da nijedna limuzina kojom se vozika nije njegova, niti da on nikada ne organizuje večerinke o državnom trošku i slično. Nasuprot njemu, Luiđi De Majo, najisturenija ličnost Pokreta 5 zvezdica, nezadrživo rastuće pseudo partije, tokom svog dvogodišnjeg mandata potrošio je preko plate od 4.945 evra mesečno – još 108.752 evra za “obilazak teritorije” i “političke aktivnosti”. Njegov kolega Alesandro di Batista naplatio je 16.000 evra za vozikanje motociklom po Italiji i to prikazao kao troškove svoje kampanje protiv referendumskog menjanja Ustava. Njima se ništa od toga nije zalepilo. Oni ostaju borci za jednakost, prava potlačenih i preraspodelu bogatstva koje su prigrabili centri otuđene moći.

Objektivnost nalaže da se kaže kako je arogantni, sveprisutni japajajac i “diktator” Renci za 1.000 dana vladavine uspeo da preobrati silazni tok razvoja Italije od minus 2 na uzlazni od plus 1 odsto. Da je uspeo da prosek trajanja vlada od 2. svetskog rata naovamo izgura na rekordnih 1 godinu 1 mesec i 11 dana. Da je od rasta nezaposlenosti doveo do rasta zaposlenosti, sa 600.000 novih radnih mesta. Da je smanjio deficit, da je utabavao razliku između levice i desnice… Ništa od toga nije baš spektakularno, ali donekle potvrđuje teoriju Alvara Vargasa Ljose (najstarijeg sina nobelovca Ljose), koji dokazuje da su diktature tokom proteklih 15 godina imale prosečnu stopu rasta od 6,8 odsto, a demokratije samo 1,9. Ekonomija voli autokrate, strani partneri i svetske finansijske institucije takođe. Sve to nije ostavilo naročiti utisak na glasače, jer je većina ostalih zemalja u EU napredovala još više. Jednostavno, građani nisu zaboravili da je Renci u svojoj, Demokratskoj partiji osvojio ulogu generalnog sekretara nemilosrdnim uklanjanjem stare generacije, da je stvorio efikasan tim mladih egzekutivaca, koji bi se levičarskih ideja prisećali jedino na partijskim tribinama, da je lično i bez konsultacija rešavao, odnosno pripisivao sebi – sve: od spasavanja unesrećenih u zemljotresu do presecanja traka u novim fabrikama. Italijanima je to bilo previše, pa su iskoristili prvu priliku da ga se oslobode.

Objektivnost takođe nalaže da se navede kako je on u sopstvenoj partiji imao najljuću opoziciju, žešću od bilo koje iz protivničkog bloka. To je endemna karakteristika italijanske levice. Unutarpartijska opozicija je svoju prevaziđenost branila retorikom odbrane humanizma, velikih ideala i uopšte socijalnom krasnorečivošću koja Italijanima ne nedostaje. Učinilo mi se još jednom da sam bio u pravu kada sam u vreme dok to baš nije bilo poželjno napisao da je nerazumna zemlja koja ne dozvoljava postojanje žestoke levice (komunista) kao najboljeg kritičara vlasti, ali je još nerazumnija ona koja im dozvoli da dođu na vlast. Italijanski dokaz je sledeći: Romano Prodi je 2008. godine uspeo da sastavi maksimalnu koaliciju levog centra – nazvanu Maslina (Ulivo). Činile su je 13 partija levice, plus 5 partija centra i 4 partije etničkih manjina. Ukupno 22 političke “posebnosti”. Prilikom rasprave o budžetu za 2008. desna opozicija je filibasterski podnela 820 amandmana. Ispala je naivna: partije koalicije su podnele 967 amandmana. Na demonstracijama protiv vlade u prvim redovima su bili njeni ultralevi ministri.

Renci je nasledio tu političku atmosferu. Posle pada Prodijeve vlade 2008. praktično je sa političke scene nestao najveći deo ultralevice. Utoliko je Renciju, činilo se, bilo lakše. Znajući da će imati bespoštednu bitku sa levim krilom svoje Demokratske partije, napravio je koaliciju sa dvojicom otpadnika iz Berluskonijevog tabora – taman toliko da sa svojim poslanicima ima protivtežu protivnicima iz sopstvene partije. I njega je, kao i Prodija, oborila pre svega untrašnja opozicija. Još jedan dokaz da partije, odnosno interesi neke skupine ne znače ništa, da su podređeni vođama koji imaju sve veće autokratske afinitete, bez obzira na kojem su krilu. Nikao je i vođa protiv vođe – uvređeni Masimo D’Alema, prvi uklonjeni predstavnik stare garde. On je protiv Rencija organizovao fanatični Pokret odbijanja i to od članova Demokratske partije kojoj pripadaju i on i Renci. Slutim da će to označiti dugogodišnji, ako ne i definitivni silazak italijanske levice sa političke scene. Ona zaista postaje serijski samoubica. Kako god bilo, Renci je bio umešni lider, što mu je priznao i Berluskoni nazvavši ga “jedinim vođom u Italiji”. Vođa više nema, a mase ih traže, vole i slede.

Nasuprot razorenoj italijanskoj Demokratskoj partiji koja je bila jedna od dve vodeće partije sa čestom prevagom na izborima – uspevala je da dobije čak 40 odsto biračkog tela, stvorio se opozicioni konglomerat koji čine: Movimento 5 Stelle (Pokret 5 zvezdica) – krajnje neuhvatljive poitičke orijentacije, ksenofobna Lega Nord – ruralna skupina “intelektualnog proletarijata” haotično desne i antievropske orijentacije (koriste nesrećnu Tasovčevu parolu za Beogradsku filharmoniju: “Protiv svega i protiv svih”), Forza Italia – Silvija Berluskonija, koja je po broju članova beznačajna, ali zato u parlamentu ima drugu po veličini grupu poslanika. U sred sendviča nalazi se ultralevičarska grupa koju čini deo nekadašnjih komunista koji nosi neuobičajeni naziv Sinistra, Ecologia, Libertà. Njoj su se pridružili ultralevi nezadovoljnici iz Rencijeve Demokratske partije. Zatim sledi profašistički blok partija Fratelli d’Italia, Forza Nuova (Nova snaga) i fašistički razbijači pod imenom Casa Paund. Već takav sastav pokazuje da pitanje na koje je valjalo odgovoriti na referendumu nije imalo gotovo nikakvog značaja, a glasilo je: “Prihvatate li tekst ustavnog zakona kojim se želi prevazići dvodomnost parlamenta, smanjiti broj parlamentaraca i cena funkcionisanja institucija, kao i ukinuti CNEL?”

CNEL – Nacionalni savet za ekonomiju i rad, upisan u Ustav 1957. godine, sastavljen je od 10 eksperata, 48 predstavnika proizvodnog sektora i 6 predstavnika volontarijata i ima “dužnost da daje mišljenje i pokreće inicijative”. Koliko to ničemu nije služilo vidi se iz činjenice da Savet čak nije uspevao da potroši sredstva koja su mu namenjena. Eto oko čega se formalno vodila bitka. Suštinski, ona je značila rušenje autokrate premijera Matea Rencija.

U žestokoj bici najviše je profitirao populistički front 5 zvezdica. Njega čine pretežno mladi ljudi koji su tek 2014. ušli u politiku i obreli se u Parlamentu. U početku su o njima pravljeni vicevi kao sa brucošima na fakultetu, ali su mladi brzo shvatili gde su, pa su od parlamenta napravili ono što njima odgovara: mesto ishrane za male pare, gde donose veš da im se pere i pegla, a budući na vrhuncu fertilne dobi izdejstovali su i jaslice za decu – dok oni “vode državu”. Naučili su kako se naduvavaju putni i drugi troškovi. Time kompenzuju obavezu da 30 odsto svoje plate od 5.000 evra daju u poseban fond za pomoć mladima u maloj privredi. Malo-malo pa se slikaju sa čekom giga dimenzija na kojem piše koliko su miliona dali. Iako sam fanatični čitalac italijanskih medija, nikada nisam naleteo ni na jednu reportažu sa nekim ko je taj novac primio i njime započeo neki posao.

Njihove ideje su mladalački neobuzdane, dopadljive za sirotinju koje je sve više u Italiji (svaki četvrti Italijan je na granici siromaštva) i veoma raznolike. Glavne odrednice su: antiestablišment, antiglobalizam, antievro, antiimigranti, antievropeizam – tog “anti” je na tone. Zastupaju direktnu demokratiju koja je moguća jedino preko društvenih mreža, koje su ih i stvorile. Dvojica dovitljivih preduzetnika – komičar Bepe Grilo (Grillo) i internetski guru Đanroberto Kazaleđo (Gianroberto Casaleggio) shvatili su da je učmala politička scena Italije idealan teren za ličnu i finansijsku afirmaciju. Osnovali su politički pokret i dali mu hotelijersku oznaku “5 zvezdica” i preko interneta sproveli svoje “izbore” i odredili parlamentarce. Niko to nije mogao da kontroliše. Izum su registrovali u privrednoj komori kao preduzeće, te zaštitili ime i logo. Kazaleđov sin Davide nasledio je preminulog oca kao suvlasnik partije/preduzeća i budući da je on smislio softver za funkcionisanje “partije”, on njome iz senke i vlada. Grilo je šarlatan za pridobijanje publike. Funkcionišu izvrsno sa nadom da svojoj dečurliji obezbede vladajuću poziciju. To nije nemoguće: prostor za glumljenje demokratije je omeđen i izvan njega se ne može. Vidimo sudbinu Ciprasa. Ko god da dobije vlast, pogotovo u prezaduženoj zemlji (spoljni dug Italije je 2.365 milijardi, 132,6 odsto BDP-a i na onim realtime displejima poslednjih šest cifara ne mogu se pročitati zbog brzine kojom rastu), taj mora da sluša kapital jer neće imati šta da jede. Tako se danas vlada. Moram li reći da se ni meni ne dopada nemoć pred tom činjnicom.

Ono što preostaje su ostaci nekada velikih političkih partija. Italija je od 2. svetskog rata do 1983. godine i Betina Kraksija bila jednopartijska demokatija u kojoj je Demohrišćanska stranka bila neprekidno na vlasti, čak i kada je bivala u koalicijama. Onda se raspala i u 17 partijskih metamorfoza posejala veći deo svojih kadrova. Čak su i današnje mlade vođe demokrata Renci, Fraćeskini, Leta… bili demohrišćanski pioniri. Niko više nije politička “plava krv”. I fašisti imaju svoju lepezu otpadaka. Osim Pokreta 5 zvezdica samo je još Severna liga autohtona politička masa. Berluskoni je članstvo svoje partije sakupio iz redova demohrišćana, socijalista i komunista. Nije se gadio nikoga ko je bio spreman da mu služi. Trenutno je pitanje da li uopšte ima članstva ili je kao ostareli kralj Lir, pa mu se priviđa i izjavljuje da je “NE” pobedilo jer je on bio na čelu te koalicije. Niko se tome ni ne smeje.

U modi su nekakva prirodoslovna objašnjenja društvenih ponašanja. Po meni, to je uvredljivo za ljude u trećem milenijumu, ali kad je već tako dao bih i ja svoj doprinos. Piše da se u našem jeziku zovu merkati (surikata surikata, lat) – one simaptične životinjice, srodnici mungosa koji se u pustinji Kalahari ujutro sunčaju propeti na zadnje šape i savijenih prednjih, kao da šene. E pa ti merkati, kad posle kišnog perioda bukne priroda i ima hrane u obilju, spadaju u najljupkije društvene životinje koje dele hranu sa mladuncima i onemoćalima, maze se i igraju. Kako suša unosi nemaštinu, merkati postaju sve agresivniji, da bi ako suša potraje bili skloni da zadave srodnika da bi se dočepali njegovog zalogaja. To je jedan od tih prirodnih zakona kojima se olako objašnjavaju ponašanja ljudi.

U Italiji “suša” traje već 8 godina, duže i od biblijskih “sedam mršavih krava” (mi smo u još ljućoj situaciji sa 26 godina “suše”). Za to vreme i najstameniji gube nadu, živce, deo života pa i razuma. Postaju besni i najlakše ih je izmanipulisati ako im se “otkrije” krivac za njihovu nesreću. Italijani su verovatno najsimpatičniji narod, ali i oni imaju svoje mračne strane i vođe. Musolinija, na primer. Imaju i izreku koju malo koji žestok narod ima, a glasi “Parenti – serpenti, cugini – assassini, fratelli – coltelli” a znači: rodbina – zmije, bratanci – ubice, braća – noževi”. Lep okoliš! U Italiji, kao uostalom u najvećem delu sveta, posle Obaminog fijaska, nema političara i politike koji ulivaju nadu.

Ako neko ima utisak da sam zadro, izgubio meru, probao bih da ga razuverim citirajući prof. Vitorina Andreolija (Vittorino Andreoli), uvaženog psihijatra ne samo u Italiji, predsednika Komiteta za psihopatologiju izražavanja Svetskog udruženja psihijatara. Evo šta on o svojim sunarodnicima kaže, ne izuzimajući ni sebe: “Individualizovao sam četiri mentalne bolesti od kojih pate Italijani. Prva je prikriveni mazohizam, ocrnjivanje samog sebe u čemu se skoro uživa. Pozadina je maskirani egzibicionizam. Drugi simptom je nemilosrdni individualizam. Individualizam je normalna pojava, ali ne i kada ruši zajednicu zarad svojih interesa i opsesija. Treći simptom je logoreja. Ne bismo postojali kad ne bismo mogli da beskonačno pričamo, obećavamo i ne radimo ništa. Četvrti je vera u čuda. Briga me šta se zbiva, nek vlada ko hoće, ali doći će Godo, kad tad i sve će biti rešeno. Nema psihijatra koji je u stanju da spase takvog pacijenta – Italiju. Kad bi im oteli te simptome, bili bi kao mrtvi. Bez njih ne bi mogli da nastave svoj put u kolektivno samoubistvo”. U filmovima, na takvim mestima piše: Svaka sličnost sa stvarnim osobama i događajima je slučajna.

Preuzeto sa Peščanika