децембар 2016

Dok Evropa želi da stvori jedinstveno tržište električne energije i traži alternativne izvore energenata kako bi umanjila zavisnost, pre svega od ruskog gasa, Srbija pokušava da pronađe „svoje mesto pod Suncem“, tako što otvara tržište privatnim učesnicima i uvodi proizvodnju iz obnovljivih izvora energije. Za neke velike infrastrukturne poduhvate naša zemlja će, ipak, morati da sačeka da se smire globalne geopolitičke tenzije.

Uprkos velikoj ekspanziji ulaganja u obnovljive izvore energije u poslednjih nekoliko godina, taj trend je karakterističan pre svega za najrazvijenije zemlje, jer nijedan od obnovljivih izvora još nije finansijski isplativ bez značajnijih podsticaja. Primera radi, u Nemačkoj, koja prednjači u ovoj vrsti investicija u Evropi, ulaganja u obnovljive izvore nose najmanje rizika i obezbeđuju najbolji povraćaj sredstava zahvaljući velikim državnim subvencijama, a struja dobijena na taj način ima prioritet prilikom angažovanja u sistemu. Subvencije, na kraju, otplaćuje potrošač, budući da one ponegde čine čak 20 do 30% računa za električnu energiju.

Mada su tehnologije koje omogućavaju proizvodnju energije iz obnovljivih izvora danas i razvijenije i jeftinije nego pre samo jedne decenije, one još uvek ne mogu da obezbede potrebne količine energije i kontinuitet u snabdevanju potrošača. Recimo, kada je oblačno ili nema dovoljno vetra, manjak struje u sistemu mora da se nadoknadi angažovanjem izvora koji mogu brzo da se aktiviraju, kao što su gasne elektrane ili termoelektrane koje rade na minimumu. Njima mora da se plati da drže rezervu, što predstavlja dodatne troškove za čitav sistem i za potrošače.

Time se postavlja pitanje održivosti, pa se procenjuje da na današnjem nivou tehnološkog razvoja udeo struje dobijene iz obnovljivih izvora ne sme da prelazi oko 40% od ukupne godišnje proizvodnje. Zato, dok se ne pronađu odgovarajuća tehnološka rešenja, koja će uz ekološke standarde biti i cenovno isplativija, gasne elektrane će imati prednost zbog svoje fleksibilnosti, jer „zavrtanje ventila“ ne košta kao obustava proizvodnje u elektranama na ugalj, objašnjava Slobodan Kuduz, menadžer upravljanja rizikom u EFT Grupi.

Kako do jedinstvenog tržišta?

S obzirom na strateški značaj stabilnog snabdevanja energijom, zemlje koje nisu energetski nezavisne, kao što je slučaj sa članicama EU i državama Balkana, moraju da povećaju dostupnost energije, ali su mišljenja stručnjaka kako to postići veoma podeljena, a situaciju posebno komplikuje lobiranje za različite interesne grupe u tom poslu. Najveći potrošači energenata u Evropi su Nemci, koji potpisuju dugoročne ugovore, i do trideset godina, sa svojim dobavljačima koji su, uglavnom, iz Rusije.

Nakon Nemačke i još nekih evropskih zemalja koje su već donele odluku o napuštanju proizvodnje energije iz nuklearnih elektrana, na taj korak se sprema i Francuska, koja je po proizvodnji nuklearne energije u samom svetskom vrhu. „Uprkos takvom trendu, nuklearke su, i dalje, najjeftiniji izvor električne energije i sve dok se ne nađe prihvatljiva cenovna alternativa, on neće u potpunosti izaći iz upotrebe, bez obzira koliko je opasan i nefleksibilan jer uvek ima istu snagu i ne može da se isključuje, jednom kada je angažovan“, smatra Kuduz.

Imajući u vidu da Evropa teži smanjenju emisije ugljen dioksida, a trenutno najjeftiniji izvor električne energije je ugalj, jedan od načina da se to postigne je poskupljivanje CO2 sertifikata za proizvodnju struje iz fosilnih goriva. Zemlje istočnoevropskog bloka su, prilikom ulaska u EU, morale da kupuju te sertifikate, pa je nastao veliki problem kada je postalo neophodno da podignu cenu struje, jer su njome do tada kupovale socijalni mir, što je slučaj i u balkanskim državama. „Stoga su zahtevi za te zemlje izmenjeni, pa su u početnom periodu ta sredstva, umesto za kupovinu sertifikata, korišćena za prilagođavanje postojećih elektrana i izgradnju novih, po najaktuelnijim ekološkim standardima“, kaže Kuduz.

On napominje da je i tehnologija proizvodnje struje iz uglja, koja je ranije bila izrazito štetna po životnu oklinu, značajno napredovala u poslednjoj deceniji, pa je u novim proizvodnim kapacitetima emisija štetnih gasova manja i preko deset puta u odnosu na period od pre 20 godina. Međutim, za već postojeće termoelektrane prilagođavanja su skupa, naročito u pojedinim segmentima, poput ugradnje filtera na dimnjacima.

Sve balkanske zemlje, uključujući i Srbiju, obevezale su se da će sprovesti Treći energetski paket mera u okviru Energetske zajednice jugoistočne Evrope, što ima za cilj da se uspostavi jedinstveno tržište, koje će funkcinisati po istim principima i uz poštovanje svih tehničkih i bezbednosnih kriterijuma. Naravno, dodaje Kuduz, pristupanje zajedničkom evropskom tržištu i usklađivanje sa njegovom regulativom omogućava i korišćenje određenih fondova.

Zeleni pasoš u Srbiji

Što se tiče energetske situacije u našem regionu, Mladen Apostolović, menadžer upravljanja portfoliom u EFT Grupi ističe da je, suprotno dugoročnim prognozama iz perioda pre 2008. godine, potrošnja energije u poslednjih nekoliko godina opala. „Za to postoji nekoliko razloga: pad industrijske proizvodnje usled globalne ekonomske krize, pad standarda, rast uslužnih delatnosti nauštrb proizvodnih, kao i uticaj mera energetske efikasnosti. Svi novoizgrađeni objekti u Srbiji, bilo proizvodni ili stambeni, sada moraju da imaju ’zelene pasoše’ jer je to postala zakonska obaveza. U industrijskoj ponudi su razni uređaji i sistemi koji upravljaju celokupnom potrošnjom i štede električnu energiju. Kada se svi faktori uzmu u obzir, očekujemo da u narednih nekoliko godina potrošnja struje u zemlji bude stabilna, bez naročitih uspona i padova, sa odstupanjem od sadašnjeg nivoa od oko jednog procenta“.

Apostolović ocenjuje da se u Srbiji proizvodi dovoljno struje, ali se zbog sezonskih vremenskih prilika energenti dosta i uvoze. Na pitanje koliko sami potrošači racionalno koriste električnu energiju, naš sagovornik kaže da su kompanije, generalno, štedljivije od stanovništva. „Preduzeća kojima struja čini značajnu stavku u troškovima veoma vode računa, pa optimizuju svoju potrošnju uvođenjem novih sistema upravljanja i traže najpovoljnijeg ponuđača. Naša kompanija je dobila veliki broj upita od domaćih preduzeća, naročito iz onih industrija u kojima je potrošnja struje velika, a koja su u zakonskoj obavezi da je nabavljaju na tržištu. Naravno, industrijski potrošači i veliki komercijalno-poslovni objekti su nam najzahvalniji klijenti“, kaže Apostolović, napominjući da se ugovori uglavnom potpisuju na period od najmanje godinu dana, pa je veoma bitno da partner sa kojim se sklapa posao, između ostalog, nije u dugovima i da uredno izmiruje svoje finansijske obaveze.

Dolaskom privatnih i stranih učesnika na domaće tržište energije stvorili su se uslovi i za formiranje tržišne cene struje. Prema aktuelnoj regulativi, svi učesnici na tržištu mogu da ponude struju na korišćenje pravnim i fizičkim licima, ali u praksi se ponuda domaćinstvima ne isplati jer nijedna privatna firma još uvek nije u stanju da konkuriše EPS-u u ovom segmentu. No, veći je problem, kažu naši sagovornici, kada struju namenjenu domaćinstvima po istoj ceni koriste, na primer, ugostiteljski objekti i prodavnice u stambenim zgradama.

Trgovina električnom energijom se obavlja na tri načina – bilateralno, preko brokerskih platformi ili preko berzi, na kojima se trguje i derivatima. EFT Grupa je registrovana na berzama svih tržišta na kojima je prisutna, pa tako i na srpskoj – SEEPEX, koja je počela sa radom u februaru ove godine, kaže Apostolović, i dodaje: „Pored prednosti koje daju trgovcima i snabdevačima da optimizuju svoje portfolije, berze daju i signale o cenovnim promenama i trendovima, što prilikom sklapanja ugovora pomaže, kako prodavcima tako i kupcima – time trgovina postaje transparentnija“.

Biznis top 2015/16.

U Srbiji čak četvrtina ukupne železničke mreže, ili oko 850 kilometara pruga nije u upotrebi za putnički i teretni saobraćaj. Procenjeno je da su potpuno nerentabilne. Država se izjasnila da više neće izdvajati novac za održavanje takvih deonica, pa će njihova sudbina u mnogome zavisiti od spremnosti opština da preuzmu troškove održavanja.

Kad se država dosetila da kilometri pruge nisu u upotrebi i da crpu novac, umesto da ga zarađuju, postavilo se pitanje njihovog ukidanja. Zadat je i rok do kraja leta za definisanje koje će to deonice biti “izbrisane”. Leto je prošlo, a još niko zvanično ne želi da kometariše ovo osetljivo pitanje koje je Železnicama Srbije veliki teret, a od kojih Međunarodni monetarni fond (MMF) zahteva da smanje troškove, među kojima su i troškovi nerentabilnih pruga. Nezvanično se pominje da je petina železničke mreže Srbije predviđena za ukidanje.

Prema procenama iz „Infrastrukture železnice Srbije“ (akcionarskog društva čiji je osnivač i jedini vlasnik država), u Srbiji ima oko 400 kilometara pruga na kojima i po 20 godina ne saobraćaju vozovi. Te pruge su zarasle u korov, ali je uprkos tome javno preduzeće, koje je i njihov vlasnik, u obavezi da plaća porez na zemljište. Reč je o nekih 20 putnih pravaca koji su uglavnom u Vojvodini. U takvoj situaciji su deonice Kanjiža–Senta od 22 kilometra, Bečej–Senta u dužini od 36 kilometara ili Bratinac–Kostolac od 15 kilometara.

Bez pruga bi, kako se pominjalo u javnosti u poslednje vreme, ostali pojedini krajevi u Vojvodini, železnička infrastruktura između Niša i severa Kosova, kao i deonice Kraljevo-Kruševac i Požarevac -Majdanpek. Još oko 350 kilometara pruga, gde se i odvija saobraćaj, je nerentabilno pa se, prema istoj proceni, na „Infrastrukture železnice“ godišnje svali gubitak od oko 250.000 evra po deonici. U ovu grupu spadaju, recimo, deonice Zrenjanin – Sečanj – Vršac – Bela Crkva i Rimski šančevi – Orlovat.

Udar na opštinsku kasu

Kako se u slučaju nerentabilnih pravaca ipak radi o većem broju opština i građanima naviklim na (jeftin iako nekomforan) prevoz vozovima, javila se i ideja da bi lokalne samouprave koje žele da zadrže prugu, trebalo da preuzmu i troškove održavanja. Kada je, međutim, ta ideja konkretizovana u vidu javnog poziva lokalnim samoupravama da pokriju račun održavanja regionalnih i lokalnih pruga, odziv je bilo veoma nizak. Samo tri opštine – Šid, Sremska Mitrovica i Paraćin-bilo je zainteresovano da „sačuva“ oko 40-tak kilometara pruga.

Oko pitanja da li je ukidanje pruga koje nisu u upotrebi ili nisu isplative dobar potez, saglasnosti nema ni u stručnoj javnosti. Ona za sada deli samo stav da bi prebacivanje troškova održavanja i sanacije pruga na lokalnu samouprave bilo teško ostvarljivo, zbog „tankih“ budžeta i verovatnog pada prihoda zbog predstojećih izmena Zakona o finansiranju lokalnih samouprava.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Slobodan Aćimović kaže da predlog po kome bi se finasiranje nerentabilnih pruga prenelo na lokalne samouprave nije nepoznat u svetu, ali da su nužne ozbiljne rasprave o tom modelu. „Ima u takvom pristupu ekonomske logike ali je to teško sprovodivo u praksi“, tvrdi Aćimović i savetuje da treba potražiti rešenje koje bi ublažilo troškove lokalnih samouprava, kako bi se makar neke deonice sačuvale.

Opštine su, u međuvremenu, same predložile model koji bi mogao da ih zaštiti od „seče pruga“, a to je da problem finansiranja troškova održavanja reše uz pomoć kompanija koje posluju na njihovoj teritoriji.
Partnerstvo za pruge

Opštine koje su iskazale interes da, zajedno sa lokalnim kompanijama, održavaju pruge (a sa njima i železničke veze sa ostatkom zemlje), svesno ili nesvesno prate svetske trendove kada je reč o očuvanju i razvoju industrijskog saobraćaja, kao i smernice Evropske unije za rasterećenje puteva i ohrabrivanje prelaza sa drumskog na železnički transport. EU je sebi čak zadala cilj da do 2050.godine železnica preuzme polovinu ukupnog teretnog prevoza.

Naše opštine, pre svega, razmatraju model klasičnog javno-privatnog partnerstva, gde obe strane vide korist od zajedničkog delovanja: ukupan ili delimičan finansijski teret održavanja pruga preuzele bi lokalne kompanije, a opštine bi sačuvale važan infrastrukturni resurs.

Opština Paraćin je, recimo, zainteresovana da sačuva od konačnog zatvaranja prugu do Popovca, koja nije bila u upotrebi 15 godina. Predsednik opštine Paraćin Saša Paunović, međutim, naglašava da je za preuzimanje brige o toj pruzi najvažnija podrška privrede, a u konkretnom slučaju cementare „CRH Srbija“, koja posluje u Popovcu.

Paunović navodi da je bilo načelnih razgovora o tome da se pruga ponovo stavi u funkciju, ali je, ponavlja, to moguće samo kroz javno privatno partnerstvo. Razlog za insistiranje na uključenosti privatnog sektora u eventualnu revitalizaciju pruge Paunović objašnjava velikim potencijalnim troškovima, pošto se radi o zapuštenoj i devastiranoj deonici. „Potrebna su značajna sredstva da bi se ta pruga ponovo aktivirala, i to pre svega za teretni saobraćaj. Taj trošak može da se meri milionima evra“.

Čini se, ipak, da je zainteresovanog privatnog partnera još teže naći nego novac za popravku ili održavanje nerentabilnih pruga. U našoj zemlji, pored TENT-a koji ima sopstvene kapacitete industrijske železnice, potrebi za većim obimom železničkog transporta imaju još Fiat Chrysler Automobili Srbija, NIS, Petrohemija i smederevska železara. Mogu se, dakle, izbrojati na prste jedne ruke.

Rezanje subvencija

Srpske železnice, koje su za osam meseci ove godine prevezle više od pola miliona putnika, ubuduće će morati da računaju na manje novca od države na ime subvencija. Kako najavljuje ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović, u narednih pet do šest godina subvencije će im biti prepolovljene. Za četiri železnička preduzeća – Infrastruktura, Srbija voz, Kargo i Železnice Srbije, države je godišnje izdvajala oko 12 milijardi dinara.

Stari i spori vozovi

Železnički saobraćaj u Srbiji ima dugu tradiciju. Prvi voz s putnicima krenuo je kroz Srbiju 1884, kada je puštena pruga Beograd-Niš, a trasom dugom 243,5 kilometra putovalo se osam sati i 15 minuta. Danas je prosečna brzina vozova na srpskim prugama oko 40 kilometra na sat. Lokomotive koje saobraćaju i vagoni u proseku su stari oko 30 godina.

 
Vladan Krstić
oktobar 2016, broj 131.