јануар 2017

Optimizacija poreskih obaveza i novčanih tokova kompanije zahteva da se oni razmatraju ne nakon, već tokom donošenja plana poslovanja, pa time i saradnje između menadžmenta, finansija i računovodstva. Isti princip važi i za male firme, jer u suprotnom, ne treba očekivati da će knjigovođa biti u mogućnosti da pomogne u smanjenju poreskih obaveza koliko god vešt bio.

Približavanjem kraja godine kompanije počinju da svode račune o poslovnim rezultatima, ali i da prave okvirne kalkulacije o iznosu poreza koji je potrebno platiti za ostvarene rezultate. Naravno, kompanije u kojima se pridaje veći značaj poreskim izdacima su ovu proceduru počele već odavno, odnosno nisu je ni prekidale od prošlog obračunskog perioda.

Poresko planiranje kod domaćih kompanija najčešće znači optimizaciju iznosa poreza na dobit za tekuću godinu i donekle poreza na zarade. Naravno, spektar poreskog planiranja je znatno širi i uključuje kako planiranje iznosa poreza, tako i novčanih tokova koji su u vezi sa plaćanjem poreza.

Iako je ukinut krajem 2013. godine, poreski kredit za ulaganja u osnovna sredstva se još uvek koristi kao instrument za smanjenje utvrđene poreske obaveze za porez na dobit pravnih lica. Poreskim obveznicima je, u skladu sa tada važećim odredbama, dozvoljeno da iskoriste ovo pravo u periodu od deset godina od godine njegovog sticanja. Slična je situacija i sa poreskim gubicima iz prethodnih perioda, koji se u skladu sa važećom regulativom mogu koristiti pet godina, kako bi se umanjila poreska osnovica utvrđena na kraju poslovne godine.

Malobrojne kompanije, koje su u prethodnom periodu ispunile uslove da budu oslobođene obaveze plaćanja poreza na dobit u periodu od deset godina, mogu da planiraju svoje poslovanje na dugi rok i da, shodno tome, maksimalno iskoriste datu mogućnost za ostvarivanje profita u tom periodu.

Naravno, prethodna dva instrumenta predstavljaju pasivne mere koje se mogu koristiti kada ste već utvrdili rezultat. Obveznici tokom godine mogu i preporučljivo je da prave preseke, kako bi pratili troškove koje Zakon o porezu na dobit pravnih lica prihvata kao poreski priznate u određenom procentu u odnosu na ostvarene prihode. Ovde se, pre svega, misli na troškove reprezentacije i troškove reklame i propagande. Pravilnim budžetiranjem i komunikacijom između odeljenja, moguće je izvršiti usklađivanje troškova kako bi se ostalo u planiranim okvirima koji ne podrazumevaju oporezivanje.

Kompanije koje se finansiraju putem zajmova od povezanih lica moraju, takođe, voditi računa o utanjenoj kapitalizaciji i o kamatnoj stopi koje Ministarstvo finansija smatra tržišnom za potrebe obračuna transfernih cena. Kako je ovo prvi put da je javnost dobila iznose kamatnih stopa godinu dana unapred, bilo je moguće donekle kvantifikovati efekte korekcije (poreski nepriznate) kamate, odnosno prilagoditi trošak kamate u slučaju da su ugovorom o zajmu predviđene varijabilne kamatne stope. Naravno, kao i prethodnim slučajevima, moguće je donekle uticati i na visinu prosečnog iznosa aktive i obaveza, kako bi se obezbedio željeni racio i ispunili zakonski uslovi da trošak kamate bude poreski priznat. Sa druge strane, kompanije koje su finansirale svoja povezana lica beskamatnim zajmovima unapred su imala informaciju o iznosu kamate koju će obračunati u poreskom bilansu za potrebe utvrđivanja transfernih cena.

Kao i kod zajmova od povezanih lica, promet dobara i usluga između povezanih lica je predmet usklađivanja ukoliko one odstupaju od tržišnih vrednosti dobara i usluga. Kompanije koje poklanjaju veću pažnju ovim transakcijama više puta godišnje vrše poređenje svojih interkompanijskih transakcija sa tržišnim uslovima, kako ne bi došle u situaciju da vrše korekcije za potrebe poreskog bilansa i tako plate više iznose poreza.

Nedoumice oko podsticaja za zapošljavanje

Svaka faza planiranja poreskih obaveza podrazumeva i za efekat ima i optimizaciju tokova novca. Najbolji primer za ovaj vid planiranja je prilikom obračuna mesečne obaveze za PDV. Zakonom o porezu na dodatu vrednost je propisano da se povraćaj PDV vrši u roku od 45 dana od dana isteka perioda, odnosno od trenutka podnošenja poreske prijave.

Ovaj period je ponekad i duži u slučaju poreske kontrole, kada se zahteva povraćaj većeg iznosa poreza. Isti zakon dozvoljava poreskim obveznicima da iskoriste ulazni PDV u roku od pet godina od trenutka od kada su ispunjeni svi zakonom propisani uslovi. Ova odredba daje mogućnost obveznicima da koriste prethodni PDV, obračunat od svojih dobavljača u periodima kada pretpostavljaju da će imati najviše iznose izlaznog PDV, obračunatog za pružene usluge ili promet dobara.

Grupe povezanih društava koje posluju na teritoriji Srbije mogu, takođe, aplicirati za poresku konsolidaciju kao sredstvo planiranja poreskih obaveza. Ovaj vid konsolidacije dozvoljava da se u konsolidovanom poreskom bilansu gubici jednog ili više društava u izveštajnom periodu prebijaju sa dobiti ostvarenom od strane drugih kompanija. Ovaj vid konsolidacije je naročito interesantan kada grupa nastupa na više različitih tržišta, sa različitim fazama životnog ciklusa proizvoda. Poreska konsolidacija traje najmanje pet godina, a na zahtev matične kompanije može se produžavati.

Svakako, poreski podsticaj koji je imao najviše oblika i jedan od onih koji najduže traje su podsticaji kod zapošljavanja radnika. Trenutno su aktuelna dva vida ovih podsticaja, ali ima i nekih čiji se programi još koriste na osnovu ranije ispunjenih uslova. Ovi podsticaji su naročito interesantni za radno intenzivne delatnosti i kompanije koje zapošljavaju veliki broj ljudi. S tim u vezi, moguće je na osnovu planiranog broja zaposlenih planirati i poreske obaveze, odnosno uštede koje ovi podsticaji nude.

Loša strana prethodno pomenutog podsticaja su administrativna ograničenja, kao i napor koji je potrebno uložiti kako bi kompanija održala zaposlenost na nivou koji obezbeđuje poreske olakšice. Ovaj problem je najviše bio izražen u prošlosti, kada je bilo potrebno u periodu od dve godine održati stalan broj zaposlenih, kako se ne bi izgubilo pravo na podsticaj. Nažalost, period važenja ovog podsticaja se poklopio u najvećem delu sa prvim naletom poslednje ekonomske krize, pa je većina kompanija ipak odlučila da je svrsishodnije da smanji troškove radne snage i „vrati“ subvencije. Drugi, koji su imali dodatne administrativne troškove tražeći zamenu za radnike koji su u toku programa odlučili da promene posao, sa pravom mogu da kažu da ušteda nije onolika koliko su očekivali.

Knjigovođa nije mađioničar

Sve navedeno ukazuje da poresko planiranje nije moguće poveriti jednom čoveku, nakon što kompanija donese svoje planove poslovanja. Naprotiv, poresko planiranje zahteva saradnju između menadžmenta, finansija i računovodstva. Potrebno je znati planove kompanije, kako bi na vreme bili razmotreni svi efekti tih odluka i optimizovati kako poreske obaveze, tako i novčane tokove kompanije.

Na nivou mikro i malih pravnih lica, poresko planiranje je u mnogome limitirano na nekoliko instrumenata. Upravo zato je potrebno pre svake odluke razmotriti kako će to uticati na rezultat u posmatranom periodu, ali i na buduće poslovne planove kompanije. Iz ovog razloga je vrlo bitno da vlasnici ovih firmi uključe svoje knjigovođe, naročito kada su u pitanju eksterne knjigovođe u proces planiranja. U suprotnom, ne treba očekivati da će, nakon svih sprovedenih promena, knjigovođa biti u mogućnosti da pomogne u smanjenju poreskih obaveza koliko god vešt bio.

Svakako će biti interesantno pratiti na koji način će se poreski podsticaji menjati, kako se Srbija bude približavala članstvu u Evropskoj uniji. Naime, pravila Unije zabranjuju državnu pomoć privredi da bi se sprečio uticaj na tržišne uslove poslovanja, pa će i naši zakoni morati da prate takav koncept.

Sa druge strane, nadamo se da će kretanje ka standardima Evropske unije doneti i bolju praksu, naročito u pogledu javne rasprave prilikom donošenja poreskih zakona i podzakonskih akata, što bi proces planiranja svakako učinilo lakšim.

Vladimir Deljanin, menadžer u poreskom odeljenju Crowe Horwath BDM
Biznis top 2015/16.