април 2017

U Italiji nikada ništa nije predvidivo kad je politika u pitanju. Aktuelne analize i prognoze pokazuju da najveće šanse za pobedu na izborima, ako bi se sada održali, ima sajber politička partija M5S (Movimento 5 Stelle – Pokret 5 zvezdica). Trenutno su vodeća partija sa 30,4 odsto ispitanika, sledi Demkratska partija sa 26,8 zatim Forca Italia sa 12,9 odsto. M5S su u neprekidnom usponu, pa kako se izbori odlažu njima šanse samo rastu. Uz koaliciju sa ksenofobnom Legom Nord, sa kojom nalaze sve više podudarnosti (mrze državu i imigrante), lako bi premašili 40 odsto, a tada, po zakonu koji je u proceduri, bi stekli automatsku premiju do 51 odsto poslaničkih mesta kako bi nesmetano vladali ceo mandat. To su statistika i pravila, međutim, od spletki oko vlasti u antičkom Rimu do današnje, četvrte po redu vlade koja nije vlast dobila na izborima, već naimenovanjem[ref]U Italiji postoji institucija zvana “Vitalizio” – a podrazumeva da svaki poslanik ili senator nakon “sataža” od 4 godine, 6 meseci i jedan dan stiče pravo na doživotnu poslaničku penziju od 918,28 evra mesečno. Privilegija je nezavisna od penzije koja se stiče po ostalim osnovama.Tako se izbegava obaranje Parlamenta i prevremeni izbori. Stoga: nema sumnje da do krize i raspisivanja izbora neće doći pre 28. septembra jer bi u tom slučaju svi parlamentarci izgubili pravo na “vitalizio”[/ref], cizelirane su političke zakulisne igre kako da se volja demosa izigra. Tema ovog teksta nije italijanska politička situacija, iako je zanimljiva kao nekakav kriminalni roman sa jakim elementima komedije[ref]“Italiji jeste potrebna vlada, ali i jedan dobar psihijatar” – Kaludijo Menkaći, predsednik udruženja psihijataraa[/ref]. Pažnju privlači mogućnost da po prvi put u svetu jedna DDD partija (direktne digitalne demokratije) dođe na vlast i tako obznani revolucionarnu svetsku promenu u političkom životu.

Takvih partija već ima na desetine, ali potreba da se o njima daju osnovne informacije stavlja do znanja da nemaju političku snagu, sem pomenute italijanske – M5S. Naime, postoje dve grupacije političkih partija koje se diče direktnom demokratijom: prva, ADDE (Alijansa za direktnu demokratiju Evrope) koju čini 9 prilično mračnih antievropskih partija[ref]Među kojima su AfD Frauke Petri iz Nemačke i UKIP Najdžela Faraža iz Britanije kao najznačajnije[/ref] kojima se kao deseta pridružila i M5S i tako im uz desničarstvo dodala i elektronsku demokratiju. Postoji i druga skupina, šira od evropske, sa nazivom E2D (Electronic Direct Democracy) koja broji 13 pokreta od Švedske, Belgije, Italije, Rumunije, Mađarske i Slovenije (svojpolitik.si) do Kanade, Novog Zelanda i Australije. Oni su skupina maštara o budućem društvu u kojem će internet i elektronika učiniti konačno ostvarivom utopiju da svi imaju jednaka prava odlučivanja. Krakteristično je da tu nema M5S, iako bi bilo logično.

Proces opšteg raspadanja zastarele političke konstrukcije društva, gubitak poverenja u političke strukture i težnja ka bilo čemu novom postepeno se kristališe kao “fejsbuk revolucija” traženjem oblika učešća u vlasti koji će biti manje nehuman nego što je danas vladajući svetski poredak. Od svih tih partija/pokreta, najmasovniji, najorganizovaniji i najelektronskiji je M5S, i to bez premca. Oni sami sebe zamišljaju kao političku budućnost sveta i shodno tome ponašaju se kao neizbežna politička opcija. U ovom vremenu izgubljenih kriterijuma sasvim je moguće da to i postanu. Uspeju li na nekim budućim izborima, lako če postati model i za druge.

Dan posle Uskrsa M5S su razmrdali italijansku javnost svojim novim programom, koji – dosledno – “nije program”, kao što se njihov Statut zove “Nestatut”… U ovom, pomalo halucinatnom tekstu se predviđa: Referendum za izlazak Italije iz zone evra, emitovanje “fiskalnog novca” koji bi olakšao teret dugova i omogućio povećanje opšte potrošnje, odbijanje TTIP evroameričkog ugovora (koji je Tramp već odbacio), poboljšanje odnosa sa Rusijom, liberalizacija radnog vremena u trgovini i još po nešto. “Sve to (kako stoji u tvit objašnjenju) nisu ekonomska pitanja nego pitanja porodičnog mira i individualne sreće”. Bojim se da za tradicionalne načine shvatanja mnogo toga nije sasvim razumljivo.

Punu pažnju zahteva predlog za uvođenje “fiskalnog novca”. Napuštanje evra je dosada bezbroj puta ponavljana težnja M5S, ali je fiskalni novac iskrsao kao alternativa. Naime, 2015. jedna grupa ekonomista razradila je i objavila u časopisu “Micro Mega” ideju da kao odmazdu za politiku škrtosti (austerity) EU, Italija emituje paralelno sa evrom svoj pseudo novac u formi certifikata za fiskalni kredit – nešto nalik na Bitcoin – elektronski novac i tako olakša izlazak iz krize. Sem što je to narušavanje monetarnog sitema EU reč je i o prikrivenoj inflaciji (emisiji) koja bi u krajnjoj liniji morala da se svede na izbacivanje Italije iz zone evra, povratak na liru i katastrofalno obezvređivanje novca, odnosno umanjivanje kupovne moći građana. Da se razumeti kad se poneko u Nemačkoj nostalgično priseća slavne marke, međutim kad neko u Italiji beži od evra da bi se utopio ponovo u more genetski inflatornih lira, onda je posredi kratko pamćenje ili pokvarenjaštvo. Generacija koja pretenduje na vlast morala bi znati gluposti i mahinacije iz ranijih razdoblja, ukoliko ne želi možda da ih i sama praktikuje, jer na to što predlažu “copyright” pripada Berluskoniju još od početka krize.

U M5S celokupna unutrašnja organizacija i proces donošenja odluka zasniva se na digitalnoj platformi “Ruso” (Rousseau), koju je napravio sajber vunderkind David Kazaleđo (Casaleggio)[ref]Momak je briljantno diplomirao na najuglednijem italijanskom ekonomskom univerzitetu Bokoni u Milanu[/ref] kao elektronski kostur političke partije kakvu je zamislio njegov tata Đanroberto. Sada već pokojni tata Kazaleđo je bio internetski marketinški guru, večno u finansijskoj stisci zbog grandioznih i neostvarivih ideja. Procvetao je kad mu je sinulo da modelira partiju budućnosti. Znajući dobro da se preko interneta gledanost i uticaj stiču infantilno-agresivnim nastupom, uzeo je za formalnog eksponenta partije i kompanjona (omer njihovih vlasničkih delova nikada nije postao javan) Bepe Grila, komičara beskrajne energije. Partija i njen logo su u privrednoj komori registrovani kao preduzeće u vlasništvu njih dvojice pod nazivom “Casaleggio Associatti” – što otkriva ko je većinski vlasnik. Dobila je prijemčivo ime: “Pokret 5 zvezdica”, koje asocira na sve ono što je super, a reč “pokret” delimično umanjuje političku odgovornost koju partije treba da imaju. Marketinški ideja je genijalna. Njen tvorac i ideolog iz senke prerano je umro prošle godine, a sva njegova vlasnička prava i basterkitonovsku bezizraznu facu nasledio je sin David. On nema očeve političke ambicije, već samo razvija “preduzeće” umnožavajući portale, blogove, sajtove… i nudeći projekte i drugim interesentima[ref]Novac se zarađuje na prilično jednostavan način putem “clickbitt”-a. Svaki “klik” na određeni tekst nosi vrednost (cene se kreću od 0,50 do 1,50 evra za hiljadu klikova) Kazaleđovi sajtovi “TzeTze” i “LaFucina” donose nedeljno u proseku 2 – 4 miliona klikova. Grilov blog međutim ima do 5 do 10 miliona klikova nedeljno. Osnovna je stvar biti što provokativniji i namamiti ljude da kliknu, hoće li čitati nije važno[/ref]. Nagađanja su da njegov deo “vredi oko 10, a Grilov oko 5 miliona evra. Kad je istina tajna, nagađanja postaju istina.

Platforma Ruso (prerasla u Asocijaciju) ima za cilj da aktivira “kolektivnu inteligenciju” mreže. “Sharing” je jedna od ambicija koja je, kako piše na “homepage” budućnost za posle izbora na kojima će osvojiti vlast. “Liquid Feetback” je projekat “open source” koji će članovima obezbediti prostor za učešće u procesu odlučivanja. Ideja je donošenje odluka posredstvom debate na Web-u. Glasanja se organizuju po “metodu Schulze” koji omogućava da se izrazi sopstveno mišljenje uz kreirnje preferencijalne hijerarhije različitih stavova. Dakako, malo razumljiva objašnjenja koja navodim nastavljaju se dalje skoro u nedogled, uz obilatu terminologiju na engleskom. Verovatno služe ujedno i kao selekcija za odabir najposvećenijih za kandidate na budućim izborima i za oblikovanje biračkog tela koje razume, ili veruje u nerazumljivo.

Ukratko svaki predlog dobija jedan poen od učesnika u glasanju, a onaj koji dobije najviše poena biva usvojen. Sistem se koristi ne samo za odabir kandidata za buduće izbore nego i za izbacivanje neposlušnih iz Pokreta kao i za prihvatanje određenih programskih rešenja. Preko bloga Bepe Grila (koji sa blogom lično ima malo zajedničkog jer u njegovo ime radi čitava redakcija) saopštavaju se bitne odluke Pokreta. Ne postoji nikakvo kolektivno telo za kontrolu ko ima prava da glasa i koliko je ko glasova dobio. Proces u kojem kompjuter izbacuje rezultat je definitivan, bez mogućnosti žalbe i to se definiše kao horizontalni princip likvidne demokratije. Vlada onaj ko je skrojio i doštimava softver.

Uz sve napore nisam uspeo da proniknem u tu “liquid democracy” koja određuje ko će i kako glasati – nekada u forumu, dakle svi koji su članovi partije, a nekada u osetno užim krugovima posvećenih. Jedno kratko vreme postojao je “direktorijum” od pet članova, ali kako je počeo da se previše eksponira “garant” Bepe Grilo, koji ima vrhunsku vlast prema članstvu, naprečac ga je ukinuo. On deluje kao inspektor Hammer koji neprekidno ponavlja “Trust me, I know what I’m doing” (Verujte mi, ja znam šta radim). Ko nije sklon da bespogovorno veruje Grilu, on ga jednostavno izbaci iz partije, nekad uz pomoć glasačke mašine, a nekada lično. Do sada je tako 18 poslanika i 19 senatora izbačeno ili napustilo M5S zbog verovanja da je demokratija nešto drugo. Ostalo ih je još uvek 91, a opšti politički rejting im i dalje raste.

Evo zašto raste: M5S proklamuje bespoštednu borbu protiv političkog nasilja nad građanima; “dohodak za građane” od 780 evra mesečno svakome ko nema zaposlenje; olakšan odlazak u penziju i otvaranje prostora za mlade; koncept produktivnosti zameniti sa “smart working” (nije objašnjeno šta to znači); smanjivanje stope rasta i smireniji život; ukidanje sindikata kao izdajnika radničke klase; u spoljnoj politici menjati ili izaći iz NATO; ekvilibrijum u odnosima sa Amerikom i Rusijom; Evropska unija – duboke reforme ili napuštanje. To su najvažnija obećanja na koja se “lepi” više od 10 miliona Italijana.

Ne bih da budem ciničan, jer verujem da je neka nova vrsta političkog angažovanja neminovna. U razvijenom kapitalističkom svetu više se ne krade na izborima već se glasovi kupuju (ne samo u Italiji) kao na stočnoj pijaci. Samo se još preko oglasa ne nude, jer je politička siva informatika dovoljno efikasna. Čuven je slučaj senatra Racija (Razzi) iz Abruca. Ponudio je Berluskoniju 28.000 glasova na izborima 2006. godine uz uslov da on postane senator i da u infrastrukturu njegovog izbornog okruga bude investirano 2,5 milijarde evra preko njegovog privatnog preduzeća. Berluskoni je dobio izbore, a Raci je posto senator, a to je i dan danas, što znači da svoje stado glasača vodi efikasno i dalje. Pritom bi takmičeći se u prostakluku pobedio i najprimitivnijeg bakanskog poslanika. Takva politika vapije za alternativom.

Ne vapije samo u Italiji. U Australiji je ODD (Online Direct Democraty) pokret veoma jak, ne deluje kao partija nego kao masovni pritisak građana na poslanike da onlajn putem konsultuju svoje birače za koju će opciju glasati u parlamentu. Veruju da se tako može ograničiti samovolja političara, umanjiti uticaj lobija i posebnih interesa i “vratiti moć tamo gde pripada – građanima”. Argentina je svoju “digitalnu revoluciju” krunisala nastankom “Partido de Red” (Partija Mreže) – skraćeno PdR. U Americi je impuls logično nastao u Silikonskoj Dolini ali se cepa na dve struje: Ilon Mask (Elon Musk) najneobuzdaniji vizionar vodi struju koja apeluje: “ostavite nas na miru, pustite da našom genijalnošću menjamo svet”. Drugu struju predvodi Džon Mekafi (John McAfee), tvorac najrasprostranjenijeg antivirus programa, milioner (dakako) i čudak nalik na ličnost iz Mad Max-a. Ima svoju “Cyber Party” i učestvovao je zajedno sa 23 druga kandidata u predsednčkoj kampanji u kojoj je pobedio Tramp. Stekle su se istorijske okolnosti da ne deluje besmisleno kad kaže: “Tu nije kraj, moć mora pripasti narodu od kojega je oteta. Digitalna tehnologija je u stanju da uništi virus političkog nasilja”.

Nema sumnje da je digitalna tehnologija nosilac novog postindustrijskog doba, kao što je parna mašina pokrenula industrijsko društvo. Prilično je porazno po ljudsku socijalnu pamet da fundamentalne društvene promene iniciraju tehnologije, a da ih volja ljudi sledi. Svedoci smo do koje su mere građani izgubili moć uticaja na politička zbivanja. Ono što se za sada pojavljuje kao novo koji put je digitalni populizam ili dobronamerna, ali nezrela želja za promenama. Po svemu sudeći, potrebne je nešto dublje od ovoga što se nudi.

Jaz između politike i građana mnogi pokušavaju da premoste – neko sa humanim, a neko sa komercijalnim ambicijama.