април 2018

Posle velikog uspeha sa portalom, a kasnije i aplikacijom za online naručivanje hrane Donesi.com, bračni par Ivana i Vladan Zirojević odlučili su da se ponovo okušaju u preduzetništvu. Njihov novi poduhvat je usluga SrediMe, aplikacija koja povezuje salone za friziranje i negu lepote sa korisnicima, tako što omogućava pregled salona, tretmana i slobodnih termina, kao i online zakazivanje. Ivana Zirojević za B&F kaže da domaće tržište digitalnih usluga, iako relativno malo, nudi dobre poslovne prilike onima koji pravilno procene potrebe korisnika i odaberu odgovarajuću tržišnu nišu.

Mnogi iskreno žele da se upuste u neki posao, ali jednostavno ne znaju odakle da krenu u potragu za „onim nečim“ što bi mogli da ponude na tržištu. Ivana Zirojević, preduzetnica i majka četvoro dece, krenula je od sebe i svojih potreba: shvatila je da puno vremena gubi pokušavajući da pronađe odgovarajući frizerski salon i zakaže feniranje u vreme kada joj njene obaveze to dozvoljavaju. „Prvo bih među vizit kartama tražila frizere, da bi onda usledilo telefoniranje i raspitivanje za termine. Onda meni odgovara recimo utorak, frizerka bi ponudila četvrtak, da bismo obe ponovo listale svoje rokovnike i tako u krug. Tada sam shvatila da cela procedura može da se olakša i skrati, i nastala je ideja o SrediMe aplikaciji“.

Kao sistem za online zakazivanje tretmana u frizerskim i salonima lepote, SrediMe funkcioniše tako da korisnik može da bira u kom od (za sada) pet gradova širom Srbije želi da zakaže tretman, i da naznači uslugu koja mu je potrebna. Aplikacija će izlistati salone koji nude traženu uslugu, sa cenom i slobodnim terminima koji mogu da se odaberu jednim klikom. Zaposleni u salonu odabrani termin potvrđuju, a korisniku stiže sms poruka ili notifikacija da li je zahtev prihvaćen.

Prava doza nove tehnologije

U Beogradu, Novom Sadu, Obrenovcu, Kruševcu i Nišu, trenutno 314 salona nudi mogućnost zakazivanja preko SrediMe aplikacije, koja se može koristiti u Android i iOs varijanti. Tehnološki napredak i široka upotreba pametnih telefona svakako su, prema oceni naše sagovornice, olakšali put SrediMe do željene korisničke baze, međutim, pojavile su se i poteškoće koje je trebalo rešavati „u letu“.

„SrediMe aplikacija postoji u dve varijante – jedna je namenjena korisnicima usluga koji žele da zakažu feniranje, depilaciju, manikir i slično, a druga je profesionalna, i pravljena je za vlasnike salona i zaposlene. Ispostavilo se da vlasnici i radnici rado koriste telefone za slikanje i brigu o profilima na društvenim mrežama, ali da ipak zaziru od poslovne upotrebe, kao da se i dalje plaše tehnologije. Takođe, neki vlasnici nisu delili aplikaciju sa zaposlenima ili obrnuto – nisu hteli da je instaliraju uzdajući se samo u svoje radnike da ’klikću kad treba’. Kako ceo sistem SrediMe počiva na redovnom ažuriranju dostupnih termina, usluga i cena, morali smo da se izborimo sa takvim poteškoćama, pa zato imamo odličnu podršku tokom celog dana, koju obezbeđuje naš tim, i koja se brine da niko ne ostane bez željene usluge“, objašnjava Ivana Zirojević.

SrediMe tim je, pre svega, morao da ubedi vlasnike salona da je u njihovom interesu da koriste njihov servis. Aplikacija je lansirana krajem 2016. godine, kada je još bila popularna masovna prodaja kupona za popuste preko nekoliko sajtova. Naša sagovornica je tada uvidela koliko su loša iskustva imali vlasnici salona sa takvim „akcijama“, koje su im prodavane kao „reklamiranje preko interneta“, a nisu im donele nikakvu dugoročnu poslovnu dobit. „Uložili smo puno napora da ih ubedimo da mi to ne radimo, da nećemo dovoditi takvu klijentelu, da je naš koncept potpuno drugačiji, i zato se radujem da nam se danas saloni sami javljaju kako bi ih uključili u ponudu, i preporučuju nas jedni drugima“, kaže Ivana Zirojević.

Transformacija tržišta „na klik“

Preko SrediMe se mogu videti i promene koje se dešavaju na srpskom tržištu kozmetičkih usluga, koje karakteriše ogroman broj malih preduzetničkih radnji, za razliku od inostranstva gde je to ozbiljan biznis u kome dominiraju veliki lanci sa ujednačenim kvalitetom i cenama usluga. „Kod nas je formiranje lanaca salona lepote u povoju, ali su napori u tom pravcu vidljivi, i verujem da je to trend koji će u budućnosti postati dominantan“, ocenjuje naša sagovornica.

Ona se dobro seća i koliko su pre desetak godina, kada je sa suprugom razvijala servis za online naručivanje hrane Donesi.com, ljudi bili nepoverljivi i oprezni pri korišćenju takvih usluga. Danas ne samo da su reakcije na mogućnost online zakazivanja tretmana u salonima bez izuzetka pozitivne, već Ivana Zirojević primećuje i da se aplikacija SrediMe jednako koristi u svim gradovima gde je dostupna, za razliku od vremena kada su mogućnosti servisa Donesi.com najčešće koristili Beograđani.

Tržište frizerskih i kozmetičkih usluga takođe predstavlja i jednu od većih tržišnih niša koja je „digitalizovana“ tek sa pojavom SrediMe. Na taj način, Zirojevići su i prepoznali i obezbedili prostor na srpskom tržištu digitalnih usluga koje je, prema Ivaninim rečima, malo u poređenju sa nemačkim ili francuskim, ali je ipak dovoljno veliko za nekog ko dobro proceni mogućnosti i potrebe kupaca, kao i sopstvene mogućnosti za razvijanje biznisa.

Preduzetništvo kao poziv i kao “poza”

Dok bi neki drugi startap na njihovom mestu tražio partnere za investiranje, Ivana i Vladan Zirojević za sada ceo poduhvat finansiraju sami, iako ne isključuju mogućnost da kasnije potraže dodatnu podršku. „Ta podrška ne mora nužno biti novčana, ponekad je važnije imati nekoga da se podeli odgovornost oko posla, a investitori danas nude i različite specijalizovane usluge startapima, poput specijalizovanih marketinških usluga ili sličnih programa za poboljšanje poslovanja“, objašnjava Ivana Zirojević.

S obzirom na iskustvo sa Donesi.com, Zirojevići često imaju priliku da prenose svoje znanje početnicima u biznisu. Ivana primećuje da se domaće tržište digitalnih usluga polako razvija, ali da je i dalje „puno potencijala“ – u prevodu, ponuda je poprilično skromna. „Tu su Limundo i Kupindo, Kupujemprodajem, Donesi.com i SrediMe“, nabraja i zaključuje da ima sasvim dovoljno „prostora za osvajanje“ za one koji imaju ideju šta bi mogli da ponude, da razumeju potrebe tržišta i kako internet poslovanje funkcioniše.

„Danas se ljudi lakše odlučuju za preduzetništvo, razvijena je ponuda različitih biznis inkubatora, može jeftinije i lakše da se radi, a i država se potrudila da olakša neke aspekte poslovanja, od registracije firme do razvoja sopstvenih online usluga“, ocenjuje Ivana Zirojević, uz opasku da joj smeta što je preduzetništvo, s druge strane, postalo pomodna tema, o kojoj mnogi više pričaju nego što rade nešto konkretno.

Milica Rilak

mart 2018, broj 147. 

Beogradski zoo vrt je krajem 2017. podneo kandidaturu za članstvo u Evropskoj asocijaciji zooloških vrtova i akvarijuma (EAZA), što će mu omogućiti jednostavniju razmenu životinja, ali i neophodnu edukaciju zaposlenih i posetilaca. U međuvremenu će, kao i u prethodne tri decenije, Vrt poslovati bez dotacija, uglavnom od prodaje ulaznica, i svaki višak sredstava ulagati u izgradnju novih objekata, poput pingvinarijuma koji bi ove godine trebalo da dobije prve stanovnike.

Vrt dobre nade je za svojih više od 80 godina postojanja preživeo mnoge pustolovine. Da može da govori, o njima bi sigurno imao šta da kaže aligator Muja, koji je kao odrasla životinja stigao u vrt 1937. godine i u svom bazenu preživeo i prvo bombardovanje Beograda 1941. godine, ali i ono iz 1999., a možda će dočekati i ulazak u EAZA-u. Muja je sebi već obezbedio mesto u istoriji, budući da će kao najstariji aligator na svetu uticati na podizanje gornje granice života ove vrste. Njegov dom, međutim, iako ima dugu istoriju, ne bavi se prošlošću već gleda u budućnost, zbog čega aplicira za članstvo u Evropskoj asocijaciji zooloških vrtova i akvarijuma.

Ono bi, prema rečima Srboljuba Aleksića, direktora Vrta dobre nade, tebalo da ovoj instituciji obezbedi stručnu pomoć, mogućnost učestvovanja u programima zaštite, razmnožavanja i vraćanja u prirodu određenih vrsta, edukaciju, ali i veće šanse za učestvovanje u razmeni životinja, što je značajno i zbog dovođenja novih vrsta, ali i radi parenja jedinki koje nisu u krvnom srodstvu.

„Pristupanje EAZA-i je, međutim, dugotrajan proces, sličan apliciranju država za članstvo u EU. Trenutno čekamo na reviziju šta smo do sada radili dobro, a šta treba da unapredimo. Nakon toga će biti napravljen izveštaj, na osnovu kojeg ćemo dalje postupati kako bismo ispunili sve propisane standarde. Ti standardi se odnose na funkcionisanje zoološkog vrta – on mora imati prostore za životinje odgovarajuće veličine, treba da vodi računa o kontrolisanom razmnožavanju različitih vrsta, i drugo. Sačekaćemo rezultate revizije, ali sa kakvim god da se izazovima suočimo, trudićemo se da ih prevaziđemo jer je to u interesu i životinja i samog Vrta“, ističe direktor i dodaje da će u slučaju potrebe imati i mogućnost korišćenja pretpristupnih fondova.

Što se tiče aktuelnog finansiranja, Vrt dobre nade, prema rečima Aleksića, posluje u plusu: „Ljudi se uvek iznenade kada im kažem da Vrt već 30 godina nije na budžetu, niti dobija dotacije, već zarađuje od ulaznica i nešto malo od izdavanja lokala koje ukupnim prihodima doprinosi sa nekih pet do šest odsto. U tom pogledu možemo da kažemo da ćemo biti samoodrživi sve dok imamo dobru posetu, a ona kostantno raste. Prošle godine smo imali 400.000 posetilaca“. Iz ovih prihoda Vrt isplaćuje zarade za pedesetak zaposlenih, ali i sve ostale rashode kao što su hrana za životinje i struja, koja je u zimskim mesecima značajan trošak – povremeno, zbog grejanja prostorija u kojima borave tropske životinje, dostiže i cifru od preko milion dinara mesečno. Ipak, tvrdi direktor, Vrt uspeva da posluje pozitivno i da nikome ništa ne duguje.

Pingvini u Beogradu

U planu razvoja beogradskog zoo vrta je doterivanje pojedinih prostora za životinje, ali i izgradnja novih. „Trenutno pravimo pingvinarijum. Ideju za izgradnju ovog objekta dobio je pokojni Vuk Bojović, a mi smo anketiranjem posetilaca došli do zaključka da su pingvini životinje koje bi oni najviše želeli da gledaju. Na vrhu liste želja posetilaca su pingvini i nosorozi. Zato već neko vreme pravimo pingvinarijum, postepeno, iz godine u godinu, u skladu sa sredstvima koje imamo. Nadamo se da će ove godine biti završen. Njega će činiti dva spoljna i jedan unutrašnji bazen, sa okolinom. Već smo dogovorili i preuzimanje šest pingvina iz Tergarten Schönbrunn-a, bečkog zoo vrta, i, verovali ili ne, još osam iz – Ujedinjenih Arapskih Emirata“, kaže Aleksić, i dodaje da trenutno pokušavaju da nabave i hijene, za koje veruju da bi bile vrlo interesantne posetiocima.

Cilj Vrta dobre nade je da gaji raznovrsne, ali i retke životinje. Trenutno ima nekoliko vrsta retkih ptica, među kojima su i bradani, orlovi koji nose ime po čekinjama na nozdrvama koje podsećaju na ljudsku bradu. Bradani su gotovo izumrli u Evropi, a beogradski zoo vrt ih je dobio u okviru projekta njihovog razmnožavanja. Trenutno ima jedan mlad par bradana, za koji se veruje da je kompatibilan. Oni su se prvi put ove godine parili i sneli jaje, koje, iako se nije ispilelo, daje nadu da će ove ptice, ipak, imati potomke. Osim pomenutih bradana, u Vrtu dobre nade razmnožavaju se i beloglavi supovi. Ove godine će na prostor Uvca prvi put biti puštena ova vrsta orlova iz kontrolisanog uzgoja, odnosno iz beogradskog zoo vrta. Cilj pomenutog projekta je da se u veštačkim uslovima uzgoji dovoljan broj beloglavih supova koji bi, potom, bili pušteni u divljinu.

Rehabilitacija za krijumčarene životinje

Osim stalnih stanovnika, beogradski zoo vrt redovno dobija životinje koje su zaplenili carinici. „Nedavno smo čuli da je uginuo, odnosno da je zbog starosti uspavan, poslednji mužjak belog nosoroga na svetu. Ovu vrstu istrebili su krivolovci. Krijumčarenje živih životinja ili njihovih delova, poput kljova i rogova, je veoma unosan ilegalni posao, odmah iza trgovine drogom i ljudima. Pojedine vrste se krijumčare i na našim prostorima, tako da Vrt dobre nade redovno ima između 50 i 70 primeraka životinja zaplenjenih na granici, a ponekad i po 100 jedinki. To su uglavnom ptice, jer se one, zbog veličine, najlakše prenose. Najčešće se krijumčare egzotični papagaji koji dostižu dobru cenu na crnom tržištu, poput žako papagaja koji vrede od 400 do 500 evra, ili kakadua koji koštaju i do 10.000 evra. Kada ih službenici granične policije pronađu, obično ih dovoze u Vrt dobre nade, i to, vrlo često, u lošem stanju. Ove ptice se krijumčare u malim prostorima, ponekad u plastičnim flašama sa probušenim čepom, kako bi mogle da dišu. Drago nam je što možemo da pomognemo tim životinjama, da ih oporavimo i udomimo, a nekada i zadržimo“, kaže Aleksić.

Žako papagaji, inače veoma inteligentne i „brbljive“ ptice, krase i kancelarije u upravi Vrta, praveći društvo zaposlenima i razgaljujući posetioce. Oni ne dele životni prostor samo sa ljudima već i sa ostalih 1.100 životinja koje naseljavaju Vrt dobre nade. Na ovih sedam hektara u srcu Beograda, u harmoniji koegzistira 180 različitih vrsta životinja.

„I meni je sve ovo ponekad neverovatno. Ja sam inače ekonomista po struci. Da mi je neko pre deset godina rekao da ću raditi u zoo vrtu – ne bih mu verovao. Ali tek kada sam se zaposlio ovde, shvatio sam kakva je to privilegija. Najlepše je ujutru kada nema gužve, kada se životinje razbuđuju, izlaze iz svojih prostorija i oglašavaju. To budi u vama neopisivo osećanje mira“, zaključuje Aleksić.

Preseliti se ili ostati?

Više od decenije u javnosti se diskutuje o preseljenju Vrta dobre nade na drugu, prostraniju lokaciju. U ovu priču se 2007. godine uključio i Grad, objavivši da bi nova destinacija zoološkog vrta mogla biti Opština Surčin. Međutim, ova najava nije realizovana.

Direktor Beo zoo vrta pak kaže da najurbanije sredine nisu neuobičajene lokacije za ovakve institucije: „Širom Evrope, od Budimpešte do Barselone, postoje zoološki vrtovi u centru grada i oni nisu neuslovni, što je slučaj i sa beogradskim. Mi ovde imamo dovoljno prostora, pod uslovom da se ne povećava u velikoj meri broj životinja, ali nam je potrebno određeno pregrupisavanje. Vrt dobre nade je u suštini zaštitni znak Beograda i Kalemegdana, i mislim da bi bilo mnogo bolje da on ostane ovde, uz određenu reogranizaciju prostora. Kada bi se preselio van grada sigurno bi se, bar u početku, smanjio broj posetilaca, a bilo bi potrebno i voditi računa o infrastrukturi i o saobraćajnim linijama koje bi vodile do njega, kao i o okolnim sadržajima koje bi građani, a pogotovu turisti, mimo vrta mogli da posećuju. To bi zahtevalo zaista velika ulaganja“, kaže Aleksić.

april 2018, broj 148.

Ako skupština usvoji predložene izmene zakona o vojsci, postaće legalno da vojna policija štiti ljude po izboru ministra odbrane i hapsi građane koji je u tome ometaju. Naime, u skupštinsku proceduru su ušli predlozi zakona o izmenama i dopunama Zakona o odbrani i Zakona o Vojsci Srbije. Predložene izmene šire ovlašćenja vojne policije u civilnom domenu i ograničavaju pravo javnosti na informisanost o raznim aspektima upotrebe vojske. Propuštena je prilika i da se promene neka loša zakonska rešenja.

Javna rasprava o izmenama i dopunama ovih zakona sprovedena je u novembru, tako diskretno da su je primetili samo redovni pratioci aktivnosti u domenu odbrane. Oba zakona poslednji put su menjana u februaru 2015. godine. Kao osnovni razlog njihove ponovne izmene Ministarstvo odbrane je navelo „potrebu usklađivanja važećih rešenja sa iskustvima u praktičnoj primeniˮ. Pažljivije čitanje predloženih izmena navodi na zaključak da se zapravo radi o legalizaciji praksi koje su građansko društvo i nezavisni državni organi kritikovali kao nezakonite.

Tako se Zakonu o vojsci dodaje odredba po kojoj bi vojna policija mogla da „po odluci ministra odbrane poslove obezbeđenja određenih ličnosti i protivterorističke zaštite vrši i van Ministarstva odbrane i Vojske Srbijeˮ. Potpuno je nejasno zašto bi pored civilne policije bilo koju „civilnuˮ ličnost obezbeđivala vojna policija. Postavlja se i pitanje zašto bi ministar donosio odluke koje zadiru u domen civilnih organa bezbednosti, naročito kada već postoji Savet za nacionalnu bezbednost, ovlašćen da koordinira poslove bezbednosne zaštite, a čiji je član i ministar odbrane. Nije jasno ni na osnovu kojih kriterijuma bi ministar odlučivao koje osobe van sistema odbrane treba da obezbeđuje vojna policija.

Zabrinjava to što bi ovim izmenama vojna policija dobila ovlašćenja nad pravima građana. Ona trenutno može da zadrži civila koji se neovlašćeno nađe u krugu vojnog objekta, ali je dužna da odmah pozove policiju i preda joj zadržanog građanina na dalje postupanje. Brisanjem te obaveze iz zakona, vojna policija bi o takvom događaju obaveštavala nadležnog tužioca i dalje postupala po njegovom nalogu. Tako se neopravdano proširuju ovlašćenja vojne policije nad građanima. Stvari postaju još problematičnije ako, kao što je ovim izmenama predviđeno, vojna policija bude obezbeđivala lica i vršila protivterorističku zaštitu van Ministarstva odbrane i vojnih objekata.

Veoma zabrinjava i to što će novi Zakon o odbrani a priori definisati koja vrsta podataka su tajni podaci od značaja za odbranu, uključujući na primer podatke o pokretnim stvarima namenjenim za potrebe odbrane ili „o preduzetim merama, radnjama i postupcima… čije bi otkrivanje nanelo štetu interesima snaga odbraneˮ. Nesporno je da sistem odbrane raspolaže podacima čije bi otkrivanje moglo izazvati štetne posledice po bezbednost Srbije, ali je o tajnosti podataka potrebno odlučivati od slučaja do slučaja. Nisu svi podaci podjednako osetljivi i blanko dodeljivanje oznake tajnosti znatno ograničava pravo javnosti na informisanost. To može biti štetno i po sam sistem odbrane, jer potencijalno sprečava otkrivanje koruptivnih radnji i nesvrsishodnog planiranja.

Drugim rečima, pod tajnim podacima bi se uz ovakvo rešenje mogli provući i podaci čije otkrivanje bi nanelo štetu interesima pojedinaca koji svojim delovanjem oštećuju sistem odbrane i građane Srbije. Način na koji Ministarstvo odbrane brani koncept tajnosti od raspitivanja „različitih udruženjaˮ pokazuje da je više nego ikada potrebna izgradnja poverenja i jačanje komunikacije između Ministarstva odbrane i vojske s jedne, i organizacija koje su posvećene izgradnji integriteta institucija bezbednosti s druge strane. Cilj nam je zajednički: i jedni i drugi radimo u interesu veće bezbednosti građana Srbije.

U tom smislu, poražavajuće je to što je ministarstvo odbilo predlog Beogradskog centra za bezbednosnu politiku da izmene zakona iskoristi za brisanje odredbi koje uređuju naučno-istraživački rad od značaja za odbranu. Dosledno tumačenje ovih odredbi značilo bi da svaki istraživački tim svoje rezultate treba da dostavlja Ministarstvu odbrane. Takođe, svako ko planira projekat uz finansijsku podršku iz međunarodnih izvora (na primer EU fondova), ili u saradnji sa inostranim institutima, morao bi da za to traži odobrenje ovog ministarstva.

Razumljiva je potreba za zaštitom tajnih podataka, ali je ona već zakonski uređena Zakonom o tajnosti podataka. Krivični zakonik takođe kriminalizuje špijunažu i odavanje državne tajne. Najzad, zaštitu kritične infrastrukture potrebno je urediti posebnim zakonom, a ne očekivanjem da će se onaj ko se bavi špijunažom sam prijaviti Ministarstvu odbrane. Kada se sva ova razmatranja uzmu u obzir, odredbe o naučno-istraživačkom radu od značaja za odbranu deluju anahrono i neprilično u državi koja teži demokratskom poretku.

Katarina Đokić, istraživačica u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku (BCBP)

Preuzeto sa Peščanika 

Na granici Indije i Bagladeša nalazi se najveći nacionalni park u svetu, čiji stanovnici već vekovima grade kuće od blata i žive od samo tri zanimanja: ribolov, poljoprivreda i sakupljanje šumskog meda. Ova prirodna idila uključuje i pretnju nekih od najvećih predatora na zemlji, ali još veću opasnost najavljuju prognoze da će ona nestati zauvek zbog posledica klimatskih promena, koje će siromašnim stanovnicima Sundarbansa isporučiti bogatiji žitelji planete.

Rano jutro u selu Satđelija. Dok se izmaglica povlači ka džungli a sunce baca svoje prve zrake na obalu punu mangrova, užurbani seljaci već su uveliko u svojim svakodnevnim obavezama. U vodi do članaka grupa ljudi sadi pirinač. Domaćica popravlja fasadu kuće kofom punom blata, jer su sve kuće na ostrvu napravljene od tog materijala. U ribnjaku ispred kuće praćakaju se ribe. Ne čuje se buka automobila jer ih na ostrvu ni nema. Jedini način prevoza su bicikli i motori sa prikolicom. Svaka kuća na svom slamenom krovu ima solarne panele. Iz kuća se čuje zvuk televizora, a na ulici ljudi pričaju preko mobilnih telefona. Sudar modernog i tradicionalnog vidi se na svakom koraku.

Satđelija je jedno od 104 ostrva u Sundarbansu, najvećem eko sistemu na svetu koji čine šume mangrova i koji se prostire na teritoriji Indije i Bangladeša. Ovo je stanište nekih od najvećih predatora na zemlji: bengalskog tigra i slanovodnog krokodila. Sundarbans je dobio ime po mangrovama, drvenastim biljkama koje su se prilagodile životu u slanoj vodi isto kao i na kopnu.

Na bengalskom jeziku Sundarbans znači „predivna šuma“. Ali život u predivnoj šumi ima svoju cenu. Uloge predatora i plena su ovde zamenjene. Oko ostrva se prostire nepregledni žičani zid, tako da divlje životinje ne mogu da priđu ljudskim naseobinama. „Mi smo u kavezu, a životinje nas posmatraju iz prikrajka“, šale se seljaci. Uprkos svemu, žitelji Sundarbansa koegizistraju sa žitovinjama vekovima, čemu su prilagodili i svoj način privređivanja, koji poslednjih godina privlači pažnju turista i stručnjaka iz celog sveta.

Mi ne zavisimo od države, već od prirode

Sundarbans se prostire na površini od preko 2.500 kvadratnih metara, pri čemu više od polovine čine šume mangrova, a ostatak je takozvana tranzitna zona, sa lavirintom reka, kanala i ostrva na kojima živi oko četiri i po miliona ljudi. Ceo ovaj region je od 1987. godine pod zaštitom UNESCO-a, zbog jedinstvenog biljnog i životinjskog sveta, ali i načina života i privređivanja tamašnjih ljudi, čija je osnova već vekovima mikroekonomija.

„Mi ne zavisimo od države, već od prirode. Većina nas nikad nije napustila Sundarbans jer sve što nam treba nalazimo i pravimo ovde”, počinje priču zemljoradnik Dev. „Naš način preživljavanja se svodi na samoodrživost, svako proizvodi za sebe i svi imamo dovoljno. Od prirode uzimamo onoliko koliko nam treba”. Osim solarnih panela koje je vlada indijske države Zapadni Bengal, čiji je Sundarbans deo, donirala svakom domaćinstvu kako bi imali struju u 21. veku, sve na ostrvu se pravi od prirodnih i lokalnih materijala.

Brodovi su jedina veza kopna i ostrva. Kako nema industrije, na Sundarbansu odvajkada postoje samo tri zanimanja: ribolov, poljoprivreda i sakupljanje meda. Svaki od ovih poslova sa sobom nosi rizik od napada divljih životinja, među kojima su najopasniji bengalski tigrovi, koji godišnje ubiju između 60 i 80 ljudi.

Smrtonosni posao

Divlje pčele sa Himalaja svake godine od aprila do juna migriraju u šume Sundarbansa, gde stvaraju med poznat po specifičnom ukusu i mirisu i koji zauzima značajno mesto u izvozu Indije. Međutim, saće se nalazi daleko unutar teritorije na kojoj žive tigrovi, tako da je svaki odlazak po med – ravan samoubistvu.

„Kada krenemo u sakupljanje divljeg meda, naše žene oblače bele haljine koje nose udovice i dok se ne vratimo – one se smatraju udovicama. Bele haljine skidaju tek kad se vratimo iz berbe. Mnoge od njih nikad ne dočekaju svog muža, sina ili brata”, priča Suni koji je, kako kaže, nekoliko puta imao bliski susret s tigrom. „U sakupljanje meda uvek idemo u grupi. Kada tigar ubije nekog iz naše grupe, to nama ostalima daje šansu da pobegnemo. Poštujemo njegovu žrtvu tako što do kraja života izdržavamo njegovu porodicu”, kaže Suni.

Direktorat za šume Sundarbansa, pri vladi Zapadnog Bengala, je u poslednje dve decenije počeo da podstiče seljake da proizvode domaći med, pa danas u čitavom Sundarbansu tek stotinak ljudi i dalje sakuplja divlji med. Većina kuća ima saće u svom dvorištu. Monoranđal Mandal iz Direktorata za šume kaže da je podsticanje proizvodnje domaćeg meda korisno ne samo za seljake i državu, već i za životinje kako bi nesmetano živele na svojim staništima.

Indija je sedma u svetu po proizvodnji i izvozu meda, pri čemu se oko 20.000 tona godišnje proizvede u Sunderbansu, od kojih se 80 odsto izvozi. Ovaj šumski med je svetski delikates koji vladi Indije donosi prihod od preko 10 milijardi rupija godišnje (150 miliona evra), ali stanovnici Sundarbansa od toga imaju malo. Kilogram meda u maloprodaji košta 300 rupija, dok država otkupljuje med od seljaka za 50 do 80 rupija, što znači da, u proseku, sakupljač meda godišnje zaradi između 55 i 65 evra. Tapan, sakupljač divljeg meda kaže da uprkos velikoj opsanosti i maloj zaradi mora da ide u šumu, „jer drugačije ne mogu da prehranim svoju porodicu“.

Osim meda, stanovnici Sundarbansa žive i od ribolova. Svaka kuća ima svoj ribnjak, a dalje od njega idu oni koji žele da zarade više. Susreti sa tigrom, krokodilom i zmijama su i u ovom poslu svakodnevnica. Kako bi podstakla ljude da nastave sa razvojem privatnih ribnjaka, Vlada Zapadnog Bengala namerava da ove godine pokrene projekat „ribarskog turizma“ i privuče turiste u Sundarbans da se upoznaju sa lokalnim načinom uzgoja ribe. „Novac od ove vrste turizma uložićemo u razvoj lokalnih zajednica i obnavljanje ribnjaka. Žene održavaju ribnjake u kojima gaje uglavnom šarane, somove i krabe na potpuno prirodan način i verujemo da će baš to zanimati turiste“, smatra Monoranđal Mandal.

Dok je posao sa medom rezervisan za muškarce, a održavanje ribnjaka za žene, poljoprivreda je porodičan posao. Preko 90 odsto obradive zemlje Sundarbansa je pod pirinčanim poljima. Od ove žitarice se prave brojne namirnice ali i alkoholno piće – pirinčano vino. Zbog čestih poplava koje ovaj region trpi, stanovnicu su razvili posebnu sortu pirinča koji uspeva u slanoj vodi, a stručnajci smatraju da će se ona raširiti u svetu u sledećim decenijama, zbog porasta nivoa mora.

Svet koji nestaje

Prihodima stanovnika doprinosi i porast ekoturizma. Radžeš Šov, vlasnik jednog od prvih eko sela u Sundarbansu već pet godina sarađuje sa seljacima ostrva Satđelija. „Kada smo došli na ideju da napravimo eko selo po uzoru na ovdašnju tradicionalnu zajednicu, seljaci su nam se smejali. Pitali su zašto, ako imamo novca, pravimo kuće od blata i slame, ne znajući da se u svetu sada sve više insistira na samoodrživosti i oslanjanju na prirodne resurse, a što se ovde primenjuje oduvek“, tvrdi Šov.

U ovom eko selu zaposleno je 30 ostrvljana. Osim njih, više od 1.000 ljudi iz okolnih sela ima finansijsku dobit od turizma, s obzirom da se deo hrane kupuje od seljaka. Pešačke ture kroz okolna sela takođe donose prihode.

Oslanjajući se na gajenje ribe iz ribnjaka, proizvodnju meda iz dvorišnih saća, slanovodni pirinač i turizam, stanovnici Sundarbana vode život bez velikih troškova. Ali, tu je i druga strana medalje. Problem su klimatske promene i povećanje nivoa vode, što dovodi do smanjenja kopna i površine na kojoj žive ljudi i životinje. Ta cena će biti isporučena i žiteljima „predivne šume“, iako bi oni sa svojim načinom života svakako trebalo da budu na kraju dugačke liste odgovornosti za pogoršanje klime. Zato deluje više nego cinično najnoviji izveštaj Džadavpur univerziteta iz Kalkute i Svetskog Fonda za prirodu (WWF), koji je predvideo da će do 2050. godine milion od ukupno 4,5 miliona stanovnika ovog najvećeg prirodnog rezervata biti klimatske izbeglice, te da njihov način života može nestati zauvek.

Katica Đurović

mart 2018, broj 147. 

Izrada nove medijske strategije Republike Srbije zaustavljena je posle konsultacija predsednika Srbije Aleksandra Vučića i premijerke Ane Brnabić, a nakon što su ranije ovog meseca strukovna novinarska udruženja izašla iz radne grupe za donošenje ovog dokumenta.

Više novinarskih i medijskih udruženja iz radne grupe izašlo je nakon što su procenili da je Nacrt Strategije razvoja javnog informisanja do 2023. godine, “nelegitiman dokument, izrađen bez učešća relevantnih predstavnika struke i civilnog društva”. Struka je upozorila na nameru Ministarstva kulture i informisanja da taj dokument “nametne medijskoj zajednici”. Udruženja su takođe objavila da je neprihvatljivo da se dokument, koji ima moć određivanja sudbine novinara, medija i medijskih sloboda u narednih pet godina, pa i duže, “suprotno demokratskoj proceduri, donosi bez jasne metodologije, široke participativnosti, ali i bez predstavnika reprezentativnih novinarskih i medijskih udruženja”.

Radnu grupu raspustila je predsednica vlade Ana Brnabić rekavši isto što i novinarska udruženja, da dalji rad na Medijskoj strategiji nema smisla “jer radna grupa koja se time bavi nema pun legitimitet usled odsustva svih relevantnih medijskih udruženja”. S obzirom na takve komentare, u novinarskim krugovima to su odmah protumačilo pritiskom Evropske unije. Delegati naddržavne tvorevine nešto manje eksplicitno, potvrdili su svoj uticaj na ovakav razvoj događaja, pa je šef delegacije EU u Srbiji kazao: “kada govorimo o slobodi izražavanja izveštaj je jasan – nije postignut nikakav rezultat od prethodnog izveštaja, rekao je Sem Fabrizi, šef delegacije EU u Srbiji. Fabrizi se pritom javio sa skupštine Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED), odakle je poruku o raspuštanju radne grupe poslala i Brnabić, dodavši kako je potrebno “stvoriti atmosferu u kojoj je moguće voditi dijalog” i zaključivši kako “u daljoj komunikaciji ne moramo svaki put da se slažemo, ali moramo ostati posvećeni dijalogu”. Njen cilj je da se stvori nova radna grupa (što je tražila i struka) koja bi nastavila rad na medijskoj strategiji, i u kojoj medijska udruženja neće ponovo napuštati dijalog. Brnabić smatra da sa strategijom ne treba kretati iz početka, već od mesta na kojem je struka napustila radni skup. Takođe je potvrdila da će Ministarstvo kulture i dalje ostati krovno telo za razvoj medijske politike.

Javno privatna partnerstva u medijima

No, novinarska udruženja u Srbiji nisu saglasna oko smera razvoja medija. Posebno se to vidi iz saopštenja raznih udruženja i njihovih još uvek postojanih iluzija tržišne nezavisnosti medija koji bi super funkcionisali samo da im se ta država ne petlja ni u šta. Pošto su privatizacije medija u Srbiji tek recentan “projekat”, ovaj sektor još uvek ima impresivan broj radnika, iako se on počeo smanjivati s gašenjem lokalnih javnih medija. Trenutno postoje naizgled delimično oprečni stavovi struke: dok se većina u potpunosti protivi tome da država osniva svoj medij koji bi delovao po principu javno-privatnog partnerstva u medijima, UNS traži se u novoj strategiji i medijskim zakonima propišu minimalna izdvajanja od dva odsto iz javnog budžeta lokalnih samouprava za finansiranje medijskih projekata i informativnih programa.

Kako bi tačno uopšte moglo da funkcioniše javno privatno partnerstvo u medijima? Država da finansira proizvodnju sadržaja, a vlasnici da ubiru povećani profit lišeni troškova plata? Jasno je zašto je Vučićevoj garnituri to poželjna opcija – bila bi to kompenzacija za njegov trenutni model kontrole nad medijima koji se svodi na oblikovanje medijskog sadržaja dodeljivanjem sredstava za reklame – što bi po pravilima EU bio nedozvoljen oblik direktne subvencije. S druge strane, zahtev UNS-a čini se racionalnim: stabilnim javnim sufinansiranjem proizvodnje medijskog sadržaja u obliku projekata koje bi ocenjivale nezavisne (a ne nameštene!) komisije omogućava se proizvodnja nezavisnog sadržaja lišenog uticaja države, i istovremeno se javnim finansiranjem onemogućava tržišna erozija medijskog sadržaja kakvoj npr. svedočimo u Hrvatskoj zbog dugotrajnih uticaja medijskog tržišta koje favorizuje tačno određeni oblik novinarstva, najčešće onaj koji mu nije previše štetan.

Izvor: Bilten