Tokom poslednje četiri godine, u Srbiji je snimljeno preko 2.300 sati serijskog programa, više nego za 15 godina pre toga. Prema iskustvu domaćih producenata, potrebno je najmanje milion evra čak i za najjeftiniju proizvodnju, ali ako se serija proda samo na jednom stranom tržištu, taj iznos pokrije većinu troškova. Ipak, hiperprodukcija znatno umanjuje kvalitet, pa mali broj naslova ima šansu da zaživi na globalnom tržištu.
Ako biste odlučili da pogledale sve domaće serije koje su premijerno emitovane u poslednje četiri televizijske sezone u Srbiji, bilo bi vam potrebno punih 27 dana, i to bez spavanja. Samo ove sezone je prikazano 100 novih naslova, a pre dve decenije u Srbiji se snimalo najviše šest domaćih serija godišnje. Ukoliko bismo sadržaj pretvorili u sate, ove sezone je proizvedeno više od 500 sati domaćeg serijskog programa, a tokom poslednje četiri godine preko 2.300 sati, više nego za 15 godina pre toga.
Kada je reč o žanrovima, do 2018. godine komedije su činile 60% naslova, drama 27%, a potom serije inspirisane događajima iz prošlosti. Od 2018. komedije su i dalje dominantne, ali se pojavljuju trileri, raste interesovanje za događaje i likove iz prošlosti i povećava se broj telenovela.
Ovi podaci su izneti na panelu „Eksplozija serija u regionu“ na Weekend Media Festivalu u Rovinju, a u razgovoru za B&F potvrdili su ih i oni koji učestvuju u trenutnoj hiperprodukciji serijskog programa koji se snima u Srbiji.
„Mislim da je uzrok ovakvog rasta pre svega odluka Telekoma Srbija da uloži u proizvodnju dramskog programa. Zahvaljujući tome, naša zemlja prati rast proizvodnje dramskog programa u celom svetu, koji je podstaknut razvojem striming platformi. Istovremeno, Srbija je zauzela vodeću poziciju u regionu po obimu i kvalitetu serija koje proizvodi. Na kraju, to utiče na razvoj domaće filmske industrije i zapošljavanje velikog broja ljudi. Pored toga, otvara se prostor za prodaju naših serija na stranim tržištima, što je dobro i za nas lokalne producente, i za one koji ulažu u dramske sadržaje“, smatra Tea Korolija, izvršna direktorka producentske kuće Adrenalin i producentkinja popularne serije „Besa“.
U posao se ne ulazi bez milion evra
Ono što je, međutim, ostalo po starom jeste da nema sistematizovanih podataka na osnovu kojih bi se moglo zaključiti koliko trenutno vredi domaće tržište serijskog programa. Ipak, upućeni u ovu industriju su saglasni da najviše novca u domaće serije ulažu Telekom Srbija i Junajted medija, sa vrlo grubim procenama da Telekom za te namene odvaja oko 30 miliona evra, a Junajted medija oko 20 miliona evra godišnje.
S druge strane, i bez statistike je vidljivo da ubrzani rast ovog tržišta, koji je započet 2018. godine, nije uspela da zaustavi ni korona, premda je snimanje serija složen poduhvat i u normalnim uslovima.
Vreme koje potrebno za to zavisi od broja lokacija i koliko su zahtevne scene koje se snimaju, objašnjava Korolija i dodaje: „Za kvalitetnu dramsku seriju potrebno je najmanje osam dana snimanja po epizodi, ali se preporučuje da to bude minimum deset dana. Snimanju prethode pripreme koje zavise od puno faktora, na primer kod serije kao što je ’Besa’, potrebno je uraditi pripreme u više različitih zemalja. Ono čemu se u Srbiji još uvek ne posvećuje dovoljno vremena, naročito u vrtlogu hiperprodukcije je pisanje scenarija i rad na njemu. I to se uvek vidi u finalnom proizvodu. Potrebno je najmanje dve godine da napišete seriju od nule.“
Koliko košta proizvodnja jedne serije zavisi od velikog broja faktora, i zato je svaka od njih „finansijska“ priča za sebe. Ipak, neko je pravilo da su najjeftiniji sitkomi, dok su najskuplje „istorijske epohe“. Prema iskustvu producenata, milion evra je minimum bez koga se ne planira pokrivanje finansijske konstrukcije za najjeftiniji serijski program.
„Broj ljudi koji radi na produkciji jedne TV serije zaista varira. Mi smo na ’Besi’ ukupno angažovali oko 480 saradnika, računajući glumce i ekipu. Za producenta je najveći izazov da uskladi toliko saradnika različitih karaktera na različitim funkcijama, u specifičnim uslovima, na duži vremenski period, a da svi zajedno daju svoj najveći doprinos istom projektu. To je ujedno i najteži segment u ovom poslu, i ono što nažalost ne možete nigde da naučite, iskustvo je presudno“, ističe Korolija.
Prema njenim rečima, ovu industriju, kao i ostatak privrede, „muči“ manjak stručnjaka, počev od producenata koji su sposobni da uspešno rešavaju mnogobrojne probleme i iznesu ceo projekat od početka do kraja, pa do pomoćnika reditelja, pisaca, kasting direktora…
Osim ulaganja dva „velika igrača“, Telekoma i Junajted Medije u domaći serijski program, ljudi koji rade u ovoj industriji smatraju da su i podsticaji države i te kako uticali na to da danas govorimo o fenomenu hiperprodukcije serijskog programa. Takođe, i sve veći globalna borba za publiku među inostranim striming platformama preslikala se i kod nas. Samo su naši igrači lokalni.
„Zaposlenost u sektoru filmskog i serijskog programa porasla je za 80 procenata od uvođenja podsticaja 2016. godine, i sada u ovoj industriji ima preko 4.000 stalno zaposlenih. Takođe, procenjujemo da će ove godine priliv od inostranih projekata premašiti 2019. godinu, koja je bila rekordna sa 40 miliona evra priliva. Prema podacima iz rebalansa budžeta, Ministarstvo kulture je ove godine izdvojilo oko 9,9 miliona evra za podsticajne mere. Ali važno je napomenuti da ovakve podsticajne mere daje još 97 zemalja u svetu“, kaže Milica Božanić, izvršna direktorka Srpske filmske asocijacije.
Asocijacija je u saradnji sa Ekonomskim fakultetom u Beogradu, pre dve godine uradila istraživanje o tome kakve su ekonomske efekte imali podsticaji za audiovizuelnu produkciju. Nalazi su pokazali da od ukupno odobrenih sredstava, svega 7% je upotrebljeno za proizvodnju serijskog programa.
Jedna prodaja strancima pokrije većinu troškova
Kakav je odnos troškova i zarade u ovom poslu? Bogdan Stoiljković, dugogodišnji producent koji je radio na i serijama „Crni Gruja“, „Treći Rajh“, za B&F kaže:
„Serije koje se snimaju u unutrašnjem prostoru, uglavnom najmanje koštaju. U tom slučaju, većina zaposlenih radi za mesečnu platu, uglavnom je reč o kupljenim pravima iz Španija ili Francuske, i po epizodi koštaju oko 40.000 evra. Ali serije koje se snimaju napolju su poskupele u poslednjih šest meseci, i teško da mogu da se snime bez 150.000 evra po epizodi“. Pored skupljih snimajućih dana, hiperprodukcija serija je podigla i honorare koji se isplaćuju glumcima. Dnevni honorar određenog glumca zavisi, naravno, od njegove popularnosti, a glumci sa takozvane „A liste“ u Srbiji zarađuju po danu snimanja najmanje 1.000 evra, pa i dvostruko više.
Producenti ne žele javno da govore o iznosima za koje se prodaju aktuelne domaće serije na stranim tržištima jer je to, kako tvrde, poslovna tajna. Ali kažu da je trenutna situacija na tržištu takva, da ukoliko seriju prodaju samo jednoj zemlji, tim novcem mogu da isplate veliki deo troškova koji su pratili snimanje. Cena, naravno, zavisi i od toga koliko je serija imala epizoda, i da li se prodaje na teritoriji nekadašnje Jugoslavije ili su kupci zemlje u kojima se govori drugim jezikom.
„Mislim da su se cene pre deceniju ili dve znatno razlikovale od današnjih. Mi smo nekada ’Crnog Guju’ prodavali televizijama u regionu za samo 1.000 evra po epizodi, a svi se sećaju koliko je ta serija bila popularna. Ali, činjenica je i da proizvodnja serijskog programa danas košta više“, kaže Stoiljković.
Prema mišljenju stručnjaka, zbog ovako velike proizvodnje serija u regionu, vrlo često trpi njihov kvalitet. Procenjuje se da Srbija ima objektivne kapacitete da pored redovne TV produkcije proizvede četiri do pet naslova koji mogu da se plasiraju na globalno tržite, Hrvatska dva do tri, a Bosna i Slovenija po jedan. Preostalo se prikazuje na domaćem tržištu, ali sudeći po podacima o trenutnoj popularnosti domaćih serija u Srbiji, gledalaca ne manjka.
Aleksandra Galić
Biznis i finansije 192/193, decembar 2021./januar 2022.
Foto: Pixabay
