B&F Plus

U Turskoj primetno raste uvoz iz Srbije, pre svega tehničkih delova i komponenata za različite industrije, ali i finalnih proizvoda, a procenjuje se da gotovo trećina ukupnog srpskog izvoza u ovu zemlju preko turskih izvoznika dospeva na treća tržišta. S obzirom na prognoze da će tursko tržište biti među retkima koja će značajnije rasti u budućnosti, za srpska preduzeća sa odgovarajućim kapitalom Turska može predstavljati veoma perspektivnu investicionu destinaciju na duži rok.

Prisustvo više od 300 srpskih i jednakog broja turskih kompanija na poslovnom forumu koji je održan krajem prošle godine u Beogradu, u okviru zvanične posete predsednika turske vlade Ahmeta Davutoglua, predstavlja još jednu potvrdu o uzlaznom trendu u ekonomskoj saradnji dve zemlje. Spoljnotrgovinska statistika, međutim, samo je deo mnogo složenije slike o tome u kom pravcu ova saradnja može da se razvija i gde, konkretno, srpski privrednici imaju realne šanse za veće prisustvo na turskom tržištu.

Pre svega, treba imati u vidu da je celokupna turska privreda već decenijama orijentisana ka izvozu, a njene kompanije trguju širom sveta. U poslednjih deset godina, Turska je sve prepoznatljivija i kao značajan investitor u drugim zemljama, posebno u Rusiji i bivšim sovjetskim republikama, u arapskim zemljama i Africi, a u skorije vreme u SAD i Evropi. Na toj listi, balkanske zemlje nalaze se „između redova“, jer su njihova tržišta mala, a kada je reč o Srbiji, kritičari bi rekli da je turske kompanije „zaobilaze“. To nije najtačniji opis situacije, ali je činjenica da su turske investicije u Srbiji od oko 60 miliona evra relativno male u poređenju sa 900 miliona evra koliko, na primer, iznose aktuelna ulaganja u Rumuniji, u kojoj posluje više od 14.000 turskih preduzeća.

U poslednje vreme, međutim, vidljivi su pomaci u interesovanju Turske za prisustvo na srpskom tržištu, na šta ukazuje podatak da je izvoz turske robe u Srbiju dostigao vrednost od oko od 500 miliona evra, ali i dolazak Halkbanke, jedne od vodećih turskih finansijskih institucija u državnom vlasništvu, koja je kupovinom Čačanske banke stvorila prvu ozbiljnu finansijsku osnovu za turske privrednike u Srbiji, a time i mogućnost za povećanje turskih ulaganja. S druge strane, podatak da je krajem prošle godine izvoz Srbije u Tursku vredeo oko 300 miliona evra, kritičari bi mogli da tumače kao pokazatelj da i srpske firme „zaobilaze“ Tursku, a oni koji gledaju dalje – da ima prostora za rast, što zahteva da se, prethodno, srpski privrednici bolje upoznaju sa situacijom i uslovima poslovanja na turskom tržištu.

Prednost kulturoloških sličnosti

Turska je zemlja od 80 miliona stanovnika i sa visokorazvijenom i raznovrsnom industrijom u kojoj se proizvodi, praktično, sve izuzev aviona i svemirskih letelica. Zato je tamošnje tržište zahvalno za strane dobavljače iz mnoštva delatnosti. Kada je reč o firmama iz Srbije, primetno je da su najviše prisutni proizvođači tehničkih delova i komponenata za automobile, za različlite vrste industrijskih mašina i za elektro industriju, a uvoze se i razne sirovine, hemijski proizvodi, plastika i drugi tehnički proizvodi. Ukoliko se uspostavi dugogodišnja saradnja, ona može da bude veoma profitabilna jer turski industrijalci, uglavnom, proizvode i obrću na veliko i, zato, proizvodni kapaciteti moraju maksimalno da budu iskorišćeni. To zahteva da se prilikom nabake sirovina i komponenti ispoštuju visoki standardi u pogledu kvaliteta i inovativnosti, a pod najboljim uslovima.

Motiv turskih kompanija da u ogromnoj ponudi izaberu partnere baš iz Srbije, osim na tržišnoj logici, zasniva se, dodatno, i na kulturološkim sličnostima i stavu većine tamošnjih privrednika da mogu lakše i bolje da se razumeju sa srpskim, nego sa zapadnim firmama. Evidentno je da se u turskoj poslovnoj tradiciji, koja daleko više favorizuje rad u zajednici i međusobnu podršku nego što je to slučaj u zapadnjačkom pristupu poslu, srpski privrednici veoma dobro snalaze. Stoga, uporedo sa sve češćim primerima uspostavljanja dugoročnije saradnje, nije više retkost da srpski i turski partneri jedni drugima preporuče i partnere sa trećih tržišta i tako prošire posao.

Pozitivan trend potvrđuje i sve veći broj srpskih preduzeća koja veoma uspešno izvoze finalne proizvode u Tursku, naročito nakon što je 2010. stupio na snagu Sporazum o slobodnoj trgovini, kojim se dozvoljava gotovo neograničen promet robe. Na žalost, u maloj grupi proizvoda koji podležu ograničenjima upravo su oni od prioritetnog značaja za Srbiju: prehrambeni proizvodi, naročito meso, žive životinje, voće i povrće. S obzirom da obe strane nastoje da zaštite taj deo svoje industrije, u međuvremenu nije bilo značajnijih pomaka. No, kako se u Turskoj najrigoroznije mere zabrane uvoza odnose na žive životinje, u drugim segmentima prehrambene industrije ima mogućnosti za rast srpskog izvoza, čega su svesni i srpski privrednici koji, s nestrpljenjem, očekuju obnovu sporazuma u korist potpuno slobodne trgovine.

Preko Turske na treća tržišta

Osim nedovoljne informisanosti o turskoj ekonomiji i pomenutih administrativnih ograničenja, problem za mnoge srpske firme je i kako da iniciraju konkretne kontakte. Jedan od najefikasnijih načina za to je učešće na sajmovima u Turskoj, budući da je njihova sajamska industrija ogromna i specijalizovana gotovo za svaku granu privrede. Još jedna dobra mogućnost za pronalaženje potencijalnih partnera je prisustvo na poslovnim forumima, učešće u privrednim delegacijama i drugim oblicima saradnje posredstvom privrednih udruženja. Turska privreda je veoma dobro institucionalno organizovana i neguje dugogodišnje odnose sa odgovarajućim privrednim udruženjima u Srbiji, a kontakte je lako uspostaviti i sa novim privrednim asocijacijama, s obzirom da je tamošnjim kompanijama inostrana saradnja uvek u vrhu prioriteta.

Prednosti turskog tržišta ogledaju se i u njegovom geografskom položaju, na razmeđi trgovačkih ruta ka Aziji, Bliskom Istoku, Kavkazu i Africi. Turska sa tim područjima održava vekovne veze, koje su nadživele sve političke promene i na kojima turski privrednici i danas uspešno profitiraju, a sa njima i veliki broj njihovih stranih partnera. Nezvanično se procenjuje da od celokupnog srpskog izvoza u Tursku, gotovo trećina proizvoda preko turskih izvoznika dospeva na treća tržišta, što je kanal kojim se automatski otvaraju šanse i za srpske privrednike na tim tržištima i još jedan razlog za intenziviranje saradnje sa turskim partnerima.

Osim navedenog, treba imati u vidu i da je tursko tržište jedno od retkih za koje se procenjuje da ima potencijal za značajan rast u budućnosti. Iz te perspektive, strateški cilj za srpske privrednike je da se ne zaustave na izvozu, već da u saradnji sa turskim partnerima počnu da ulažu u sopstvenu proizvodnju u Turskoj, u kojoj, trenutno, gotovo da nema srpskih direktnih investicija. Za srpska preduzeća koja imaju odgovarajući kapital, Turska može predstavljati veoma perspektivnu investicionu destinaciju na duži rok.

Kratki vodič o pravilima poslovanja u Turskoj

Turska, kao i svaka zemlja, ima neke specifičnosti u poslovanju koje je neophodno poznavati kako bi se izbegli problemi i nesporazumi sa turskim partnerima, a najvažnije je znati sledeće: 

– Tursko tržište zauzima ogromnu teritoriju, koja je geografski, ekonomski i kulturno veoma raznolika, sa različito raspoređenim industrijskim i trgovačkim centrima, pa shodno regionalnim specifičnostima i poslovni ambijent može biti značajno drugačiji;

– Usled velikih razlika u regionalnom mentalitetu, poslovanje sa partnerima sa crnomorske obale ili iz centralne Anadolije odvija se potpuno drugačije nego sa partnerima iz Izmira ili evropskog dela Turske;

– Poslovna komunikacija je neposredna i uglavnom srdačna i, mada se na prvi pogled stiče utisak da su svi opušteni i da se sve radi „otprilike“, turski privrednici su vrlo precizni, veoma drže do poštovanja formalnih procedura i hijerarhije;

– Slično kao u Srbiji, u pregovorima često vlada atmosfera „lako ćemo“ i „srediće se“, ali je već na samom početku pregovora nužno dobro poznavanje regulative, pravila i administrativnih ograničenja na turskom tržištu, inače može doći do velikih problema u realizaciji započetog posla;

– Turski partneri su veoma vešti u prezentaciji svojih kvaliteta, ali tome ne treba podleći, već je neophodno da se svaki detalj posla precizira ugovorom i to uz prisustvo advokata koji je dobro upoznat sa turskim zakonima, što daleko manje košta nego moguća šteta ako se ne angažuje pravni stručnjak;

– Turska je tržište kojem se treba posvetiti i o kome treba prikupiti maksimum informacija ne samo iz zvaničnih, već i iz drugih relevantnih izvora, posebno od privrednika koji već posluju u Turskoj i čija iskustva mogu biti veoma korisna i kada su iz druge delatnosti ili zemlje;

– Neophodno je posetiti partnere na licu mesta i, mada Turci jako vole da ugoste posetioce u najboljim restoranima ili hotelima, treba insistirati na razgledanju fabrike i postrojenja i proveriti da li postoje kapaciteti za realizaciju predviđenog posla;

– Iako su Turci, uglavnom, evropski orijentisani, sve se odvija sporije, u poslovanje je, generalno, uključeno više ljudi, pa treba računati da za proceduru koja se, na primer, sa francuskim partnerom završi za dva meseca, sa turskim će, najverovatnije, trajati dvostruko duže;

– Suprotno streotipu o „vizantijskom“ poslovnom ambijentu, turski poreski i finansijski sistem je jedan od najsavremenijih i najstrožijih u regionu i zato se stranim privrednicima obavezno savetuje da striktno poštuju regulativu;

– U praksi su mogući problemi sa turskim partnerima oko ugovorenih rokova isporuke, plaćanja i različitih tumačenja pravila, a koji u takvim situacijama često reaguju emotivno, pa se preporučuje staložen pristup i lični kontakt u traženju rešenja, ali ako je potrebno i uključivanje advokata;

– Turske firme uglavnom posluju u više delatnosti, pa ako vam pregovori oko jednog posla ne uspeju nemojte odustajati, već nastavite kontakte i kroz neformalnu komunikaciju koju Turci veoma cene, naročito ako strani partner pokaže uvažavanje njihove tradicije kroz čestitanja najvažnijih nacionalnih i verskih praznika.

Aleksandar Međedović, tursko-nemački privrednik srpskog porekla, član upravnih odbora bilateralnih privrednih komora u Nemačkoj i u regionu Jugoistočne Evrope

Srpska ekonomija se suočava sa šest ključnih izazova u godini pred nama. To su: krhke javne finansije, neefikasan javni sektor, nizak nivo privlačnosti inostranim investitorima, značajan nedostatak saobraćajne infrastrukture koji izoluje zemlju u okviru Evrope i veoma visok nivo loših dugovanja koji ima negativan uticaj na profitabilnost bankarskog sektora, navodi u komentaru ekonomista Sakso banke Kristofer Dembik (Christopher Dembik) povodom analize ekonomskih prilika u Srbiji.

Ove izazove neće biti lako prevazići a oni zahtevaju konstantnu posvećenost kreatora politike reformi zemlje. Smanjenje značaja javnog sektora u ekonomiji može da potraje od pet do deset godina. Zbog toga građani Srbije mora da budu strpljivi. Vrlo je verovatno da će sa konsolidovanom većinom buduća vlada imati dovoljno političkog uticaja da sprovede reforme, veruje on.

Srbija je uspela da održi dobre odnose sa svim važnim globalnim igračima

Kada je reč o spoljnim odnosima, Srbija se oslanja na političke veze sa EU, Rusijom i Kinom. Po Dembikovom mišljenju Srbi su veoma razumni kada je reč o EU.

„Oni EU više ne smatraju za mesto prosperiteta. Trom rast Evrope ohladio je i najveće entuzijaste po pitanju pristupanja Srbije u EU. Ipak zemlja nema bolju alternativu“, objašnjava Dembik.

Isto tako, nastavlja on, ključno je istaći da približavanje EU ne može biti na štetu dobrih odnosa sa Rusijom i Kinom koji postoje već dugo vremena. Ove dve zemlje pružaju veliku finansijsku pomoć putem kredita i direktnih investicija, koje su od presudnog značaja za ekonomski rast. To pomaže u poboljšanju saobraćajne infrastrukture koja predstavlja neophodan korak u osiguravanju pristupa Srbije glavnim svetskim tržištima. Uprkos hlađenju odnosa između Moskve i Zapada, Srbija je u velikoj meri uspela da održava dobre odnose sa svim važnim globalnim akterima u poslednjih nekoliko godina. Ne postoji nijedan razlog da se situacija drastično promeni u narednim godinama. I na kraju, možda ne najmanje važno, jer se ulazak u EU ne planira najmanje do 2020. godine, malo je verovatno da će ovaj težak proces predstavljati pitanje u odnosima između Rusije i Srbije na kratak rok.

Ne treba zaboraviti dve crne tačke srpske ekonomije

Dembik se takođe izbliza osvrnuo na političku situaciju u zemlji u odnosu na nastavak reformi dok se u Srbiji spremaju novi izbori.

„Malo je verovatno da će izbori dovesti do usporavanja reformi na srednji rok u Srbiji. Vlada je svesna da nema drugog izbora nego da nastavi sa unapređivanjem ekonomskog sistema bržim tempom. Drastičan program fiskalne konsolidacije koji se sprovodi od kraja 2013. počeo je da daje rezultate. Smanjenje deficita je bilo veoma ohrabrujuće tokom 2015. Međutim, mere u 2016. mogu biti ograničene zbog održavanja izbora“, rekao je on.

U takvim okolnostima, zemlja bi mogla biti blizu primarnog salda u 2017. umesto 2016. kao što je prvobitno očekivano. Problem predstavlja i to što iznos javnog duga ostaje značajan, ali nije na rizičnom nivou. Stopa zaduživanja zemlje i nije tako visoka, što dokazuje da investitori veruju odlukama vlade. Srbija je definitivno na pravom putu, ističe Dembik.

Kada je reč o stranim ulaganjima, pre nekoliko godina, zemlja je bila u opasnoj situaciji, ali stvari su se promenile brzo i situacija se ubrzano poboljšava. Dembik je podvukao činjenicu da je prilikom poslednjeg Doing Business rangiranja Svetske banke Srbija napredovala sa 68. do 59. mesta.

„Posebno je došlo do napretka u izdavanju građevinskih dozvola i plaćanju taksi i poreza. Međutim, potrebno je i dalje nastaviti napore kako bi se olakšala pristupačnost kreditima i prenos vlasništva. Ovo su dve crne tačke srpske ekonomije“, rekao je Dembik.

Po njegovom mišljenju ulazak zemlje u EU će svakako dovesti do masovnijeg priliva stranog kapitala, ali do tada hitno treba razvijati saobraćajnu infrastrukturu. Srbija je mala zemlja koja mora da bude bolje integrisana po pitanju ekonomskog razvoja Balkana, što zahteva kvalitetnu infrastrukturu koja povezuje zemlju sa važnim urbanim i komercijalnim mestima u regionu.

Izbori neće potkopati reforme

Kada je reč o političkim aspektima vanrednih izbora koji će se održati u Srbiji u aprilu, Dembik smatra da će izbori sigurno dovesti do konsolidacije vlasti za premijera Aleksandra Vučića.

„Zvanično, svrha raspisivanja izbora je dobijanje snažne podrške naroda za sprovođenje neophodnih reformi za zemlju, ali u stvari premijer pre svega jasno nastoji da učvrsti vlast. Bez obzira na stvarne razloge koji ga motivišu, male su šanse da ovi novi izbori potkopaju reforme koje je Srbija započela tokom protekle dve godine,“ objašnjava ekonomista Sakso banke.

Premijer bi učinio dobar potez ako bi preduzeo radikalnije reforme ukoliko pobedi na izborima. U suprotnom nema svrhe da građani glasaju i podrže ga, kaže on.

„Logično je da postoji značajno narodno nezadovoljstvo tokom procesa ekonomske tranzicije. Ovo nikada nije lak proces. Pre svega, to je često bolan proces za najugroženije. Sasvim se lako može razumeti razočaranje dela stanovništva koje nadalo da će se brže videti ekonomske i socijalne prednosti reformi. Vlada mora da govori istinu o procesu reformi i njihovim posledicama. Mnoge zemlje se muče sa reformama jer je javna politika loše objašnjena. Nadam se da Srbija neće napraviti takvu grešku,“ zaključio je Dembik.

Danas se očekuje od kompanija da osiguraju da i njihovi podizvođači, distributeri ili posrednici imaju kontrolne mehanizme za sprečavanje podmićivanja i korupcije prilikom sklapanja poslova, ili će, u suprotnom, snositi odgovornost i za nelegalno ponašanje agenata. To je, prema istraživanju KPMG, najveći problem za kompanije u zemljama CIE, uključujući i Srbiju, koje će morati vrlo brzo da unaprede interne programe za sprečavanje mita i korupcije, kako bi ostale konkurentne na stranim tržištima i privukle nove investitore.

Uporedo sa rastom globalizacije aktuelizuje se i borba protiv mita i korupcije, koji prema procenama Svetske banke iz 2013. godine koštaju svetsku privredu jedan trilion dolara godišnje. Stoga je sve vidljiviji pritisak na preduzeća i regulatore da promene odnos prema ovom problemu. Primetno je da raste broj država koje jačaju postojeće i uvode nove regulatorne mere protiv mita i korupcije, a nacionalne agencije za sprovođenje regulative povezuju se u naporima da se efikasnije izbore s korupcijom u međunarodnim poslovnim transakcijama.

S druge strane, trend da kompanije u cilju specijalizacije i smanjenja troškova sve više poveravaju određene segmente poslovanja trećim licima, donosi dodatnu odgovornost za preduzeća u poštovanju pravila za suzbijanje mita i korupcije. Naime, kada treće lice, odnosno agent (podizvođač, distributer ili posrednik) postane deo kompanijskog sistema, korporacija je ta koja će snositi odgovornost za mito i korupciju ukoliko agent ne poštuje relevantnu regulativu u toj oblasti.

Zato kompanije iz sredina u kojima je borba protiv korupcije ozbiljno sistemski uređena, prilikom sklapanja poslova u zemljama gde je ona manje efikasna, postavljaju uslov partnerima da usklade svoje procedure sa njihovim internim programima u ovoj oblasti. Konačno, kada strani investitori razmatraju odluku o kupovini određenih kompanija, tokom prethodnih procena o različitim aspektima njihovog poslovanja sve više uključuju i analize internih programa, procedura i kontrola za sprečavanje mita i korupcije.

Situacija u centralnoj i istočnoj Evropi

Srbija koja je aktivna na evropskom, a nastoji da se probije i na druga svetska tržišta moraće, zato, ozbiljno da se pozabavi ovom problematikom. U tom procesu, veoma su korisna poređenja sa situacijom u zemljama centralne i istočne Evrope (CIE), s obzirom na relativno slične istorijske okolnosti, političke i ekonomske prilike, a koje su odmakle ispred Srbije u evropskim integracijama.

Najnovije procene Transparency Internationala, međutim, pokazuju da ni 18 godina nakon što su zemlje članice OECD potpisale konvenciju o pravno obavezujućim standardima za krivično gonjenje kompanija koje pokušavaju da podmite strane javne zvaničnike u međunarodnim poslovnim transakcijama – ona se malo, ili uopšte ne primenjuju u zemljama CIE, potpisnicama konvencije, koju Srbija nije, čak, ni potpisala. Prema pomenutom izveštaju „Transparency International“, jedino Mađarska ima limitiranu primenu, a kao uzroci slabe ili nikakve primene u ostalim zemljama CIE navode se, između ostalih, jak politički uticaj na tužilaštvo, neadekvatno regulisana krivična odgovornost pravnih lica i neodgovarajuća zaštita uzbunjivača.

S druge strane, poslednjih nekoliko godina primetan je značajan napredak u primeni postojeće i uvođenju nove regulative u borbi protiv mita i korupcije među zemljama CIE. On se ogleda, pre svega, u krivičnom gonjenju i osudi bivših političara, kao i u nedavnom uvođenju zakona za zaštitu uzbunjivača u nekim zemljama. Slični trendovi prisutni su i u Srbiji.

Revizorsko – konsultantska kompanija KPMG nedavno je sprovela anketu među 659 kompanija u svetu, s ciljem da se analizira kvalitet njihovih internih programa za borbu protiv mita i korupcije. Za Srbiju je naročito zanimljiv specijalni, odvojeni izveštaj koji je proistekao iz globalnog istraživanja i koji se odnosi samo na region centralne i istočne Evrope, uključujući i našu zemlju. Ovaj izveštaj analizira odgovore 93 ispitanika, od kojih je njih 15 iz Srbije. Kompanije iz CIE uzorka ili nisu listirane, ili su listirane na organizovanim tržištima van SAD i Velike Britanije. SAD i Velika Britanija su među jurisdikcijama u kojima je borba protiv mita i korupcije najzrelija, zbog čega se često koriste kao referentni okvir za ocenu napretka pojedinih zemalja.

Preporuke za prevenciju rizika

Izveštaj KPMG pokazuje da region CIE zaostaje za razvijenim zemljama u sprovođenju regulative iz ove oblasti. Sledeća tabela ilustruje pet najvažnijih problema u borbi protiv mita i korupcije koje su identifikovale kompanije u CIE, odnosno SAD i Velikoj Britaniji.

 
Tabela jasno pokazuje da je najveći problem i u zemljama CIE i na razvijenijim tržištima odgovornost za mito i korupciju kompanije čiji je agent, faktički, platio mito. Kompanija koja je angažovala agenta i koja je bila pozvana da odgovara za mito i korupciju, najčešće nije ni znala da je mito plaćen. Ova činjenica, međutim, nije oslobodila kompaniju odgovornosti. Naime, danas se očekuje da kompanija ima pouzdana saznanja koga angažuje, kao i da osigura da njeni agenti imaju kontrolne mehanizme koji će sprečiti zaposlene da sklapaju poslove podmićivanjem i korupcijom.

Drugi važan problem u našem regionu je razvijanje efektivnih mehanizama komunikacije i obuke u kompanijama. On je manje prisutan na razvijenim tržištima, gde su programi komunikacije i obuke značajno napredovali sa nivoa pukog prepričavanja regulative ka fokusiranju na etiku i poslovnu kulturu, a same obuke su integrisane u svakodnevno poslovanje.

Anketirane kompanije, takođe, ističu da je vrlo teško poslovati u okruženju u kojem konkurencija bez zadrške koristi mito i korupciju radi dobijanja poslova, što, svakako, ne može biti opravdanje za takvo ponašanje. Zato je ključno pitanje za naša preduzeća: koji su to koraci koji će osigurati da se ono spreči među zaposlenima? KPMG izveštaj predlaže da se krene od procene rizika odozgo na dole. Potrebno je identifikovati koji su segmenti poslovanja najviše izloženi tom riziku, a potom analizirati postojeće interne kontrole za sprečavanje mita i korupcije. Neophodno je da se utvrdi da li postoje takve politike i procedure u svim segmentima poslovanja i da li su svi zaposleni upoznati sa njima kroz kvalitetne obuke.

Sledeći korak je identifikacija i analiza visokorizičnih transakcija, kako bi se utvrdilo da li su prilikom njihove realizacije u praksi ispoštovane sve propisane procedure. U zavisnosti od ocene rizika i kvaliteta postojećih internih kontrola, potrebno je uvesti nove ili unaprediti postojeći sistem kontrole da bi se osigurala njihova efikasnost i efektivnost. Kompanije u našem regionu često se žale da nemaju dovoljno resursa za sprovođenje obimnih internih programa za razna usaglašavanja sa zakonom. Preporuka je da se u takvoj situaciji uvek krene od najvećih rizika.

Iz svega navedenog sledi da će kompanije koje posluju u Srbiji morati vrlo brzo da odgovore na izazove borbe protiv mita i korupcije, kako bi ostale konkurentne na tržištima gde je to izuzetno bitan uslov poslovanja i da bi iz takvih sredina privukle nove investitore.

 
Katarina Đulić, Senior konsultant u Odeljenju za pružanje savetodavnih usluga KPMG Beograd

februar 2016, broj 124.

Nemogućnost da državljani Srbije, ali i domaća preduzeća slobodno drže novac na računima u inostranstvu samo je jedna od zamerki privrednika na trenutno rešenje Zakona o deviznom poslovanju. I strani investitori zahtevaju dalju liberalizaciju ovog propisa, dok Narodna banka Srbije ukazuje da liberalizacija kapitalnih poslova mora da bude postepena i selektivna, zbog mogućih negativnih efekata. Iz ugla finansijskih savetnika, prava mera je negde “na sredini”.

Propisi o deviznom poslovanju u proteklih nekoliko godina bili su predmet značajne liberalizacije i deregulacije. Kako je ova oblast pre svega od značaja za strane investitore koji posluju u Srbiji, te promene su, svakako, podsticajne za priliv novih i povećanje postojećih investicija, smatra Bojan Žepinić, partner u konsultantsko-revizorskoj kući TPA Horwath.

“S jedne strane, postepeno su liberalizovane određene spoljnotrgovinske transakcije koje, do nedavno, nisu bile dozvoljene ili su bile praćene različitim ograničenjima, uključujući kompenzaciju između rezidenata i nerezidenata, trgovanje na stranim finansijskim tržištima, davanje zajmova nerezidentima od strane rezidenata, mogućnost prenosa potraživanja ili obaveza u spoljnotrgovinskom prometu. S druge strane, administriranje oko spoljnotrgovinskih transakcija je pojednostavljeno ili u potpunosti ukinuto, a izveštavanje državnih organa, gde je još uvek potrebno, vrši se elektronski, što je značajna olakšica“, navodi Žepinić.

To, međutim, ne znači da je proces usklađivanja ove oblasti sa zahtevima modernog poslovanja završen. “Među preprekama koje ističu strani investitori, posebno je problematičan „cash pooling“. To je mehanizam koji podrazumeva da internacionalna grupa kompanija optimizuje svoju likvidnost tako da svaka članica na dnevnom nivou na centralni račun (obično u nekoj od zemalja koje služe kao finansijski centri kao što su Holandija, Luksemburg, Irska itd.) prebacuje višak likvidnosti ili povlači neophodna sredstva za poslovanje. Na taj način se značajno smanjuju eksterni troškovi finansiranja i administriranje oko upravljanja novcem. Naši devizni propisi postavljaju ograničenja kako u pogledu davanja zajmova u inostranstvo, tako i primanja zajmova iz inostranstva, što onemogućava da se predmetni transferi vrše automatski, a time i da kompanija iz Srbije bude deo ovakve strukture “, ukazuje Žepinić.

On najavljuje da bi uskoro mogla da bude aktuelna i liberalizacija otvaranja računa u inostranstvu od strane rezidenata, fizičkih i pravnih lica. Za sada u ovom delu deviznog poslovanja postoje brojna ograničenja, koja dozvoljavaju držanje novca na računu u inostranstvu samo u izuzetnim slučajevima. Ali kako neke od ovih mera mogu uzrokovati neželjeni odliv domaćeg kapitala, Žepenić smatra da je neophodno naći kompromis između legitimnih zahteva privrednika i opšteg interesa.

Analogni zakon u digitalno doba

Uve Fredhajm, doskorašnji generalni direktor Telenora u Srbiji, ukazuje da Zakon o deviznom poslovanju ne predviđa mogućnost da operatori prodaju aplikacije korisnicima u ime kontent provajdera i naplaćuju ih kroz mesečni račun za mobilni telefon. „Ovi tipovi transakcija dozvoljeni su jedino subjektima koji su registrovani kao platne institucije, a što nije slučaj sa svim operatorima zbog značajnih tehničkih zahteva. Zato je neophodna bolja koordinacija i saradnja između Ministarstva trgovine i telekomunikacija, Ministarstva finansija i Narodne banke oko tumačenja Zakona, pa i eventualnih izmena tog propisa, kako bi se omogućila prodaja aplikacije korisnicima u ime kontent provajdera“ navodi Fredhajm za BiF.

Fredhajm, koji je i predsednik Saveta stranih investitora, potvrđuje da je Srbija već realizovala određene korake ka daljoj liberalizaciji deviznog poslovanja. „Ipak, iz našeg iskustva, postoji još niz preporuka predstavljenih u poslednjem izdanju Bele knjige Saveta stranih investitora koje bi trebalo razmotriti i primeniti u skorije vreme. Osim cash-poolinga, skrećemo pažnju da je neophodno ažuriratri šifrarnik plaćanja u skladu sa potrebema savremenih poslovnih transakcija, zatim na pojednostavljenje dokumentacije u vezi sa netingom između povezanih lica. Trebalo bi, možda, razmišljati i na temu proširenja dozvoljenih poslova na osnovu kojih poslovni subjekti, rezidenti Srbije mogu otvarati devizne račune u inostranstvu“, zaključuje Fredhajm.

Slobodan Marković, savetnik za IKT politike i odnose sa internet zajednicom u RNIDS-u podseća da je Zakon o deviznom poslovanju minimalno izmenjen kako bi usluge e-novca mogle da funkcionišu. Ali, dodaje, zakon je u drugim segmentima zastareo, navodeći kao primer da se njime, i dalje, praktično zabranjuje otvaranje deviznih računa rezidenata kod banaka u inostranstvu i držanje depozita na njima. „Ovako restriktivan pristup države u regionu odavno su napustile. Bilo bi mnogo bolje sistem postaviti obrnuto i omogućiti NBS primenu zaštitnih mera, kojima bi, u ograničenom vremenskom periodu, mogla da deluje direktno na potencijalno problematične transakcije. Neophodno je odustati od sistema po kome nema transakcija prema inostranstvu bez prethodne provere papirologije u vezi sa njima. I ovo usko grlo trebalo bi zameniti sistemom koji bi se fokusirao samo na rizične transakcije i potencirao elektronsku komunikaciju, umesto papira i pečata”, ocenjuje Marković.

Problematična bankarska praksa

Čak i kada su zakonska rešenja dobra, u praksi, često, nastaju problemi prilikom njihove primene. Po rečima Žarka Ptičeka, advokata specijalizovanog za IT problematiku, poslovne banke otežavaju, a u pojedinim slučajevima i onemogućavaju preduzećima platni promet sa inostranstvom. On ukazuje i na problem pečata, koji, po Zakonu o privrednim društvima, preduzeća nisu više u obavezi da koriste. Poslovne banke, kaže, ipak i dalje insistiraju na pečatiranju dokumenata, kao i na dostavljanju dokumentacije u papirnoj formi.

“Poslovne banke trebalo bi da budu servis privredi, i da vrše transfer novčanih sredstava bez zadržavanja, ograničavanja ili administrativnog maltretmana privrednika, naravno, poštujući obaveze koje banke imaju prema Zakonu o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma. U konkretnim slučajevima, dešava se da preduzetnik koji obavlja neku od dizajnerskih delatnosti, ili delatnost računarskog programiranja, nije u mogućnosti da primi novac iz inostranstva (bilo direktno, bilo putem povlačenja sopstvenih sredstava sa nekog od računa izdavalaca eletronskog novca) i to u iznosu od 250 evra. Kršeći sve zakonske i propise NBS, veliki broj poslovnih banaka svojim klijentima koji se bave IT poslovanjem postavlja nepremostivu prepreku u dolaženju do zakonito stečenih novčanih sredstava, na taj način što primenjuju takozvanu „pretpostavku lopovluka, pranja novca ili terorizma“, gde su svi do jednog IT privrednici unapred označeni kao krivi dok poslovnoj banci ne dokažu da je to zaista njihov novac, čiji transfer zahtevaju”, ističe Ptiček.

Negativni efekti preuranjene liberalizacije

Srbija se obavezala da će u prve četiri godine po stupanju na snagu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju preduzimati mere radi stvaranja uslova za dalju postepenu primenu pravila o slobodnom kretanju kapitala, naglašavaju u Narodnoj banci Srbije. „Što se tiče preporuke Saveta da se omogući da strane kompanije raspolažu i upravljaju sredstvima svojih ćerki – firmi koje su osnovale u Republici Srbiji (“cash – pooling”), ovu preporuku za sada nije moguće prihvatiti, imajući u vidu da bi ovakve transakcije imale negativan efekat na platnobilansnu ravnotežu, odnosno imale bi slične makroekonomske efekte kao i preuranjena liberalizacija depozitnih poslova rezidenata, a koja se planira tek na kraju procesa liberalizacije, odnosno nakon liberalizacije kratkoročnih kapitalnih tokova. Za sada nije moguće prihvatiti ni preporuku da rezidenti-fizička lica daju jemstva i druga sredstva obezbeđenja po nalogu nerezidenta i u korist nerezidenta kreditora, imajući u vidu da je operedeljenje Republike Srbije da se transakcije sa inostranstvom fizičkih lica liberalizuju na kraju procesa liberalizacije”, ističu u NBS.

Daniela Ilić
februar 2016, broj 124.

Prošlog meseca sindikati su ponudili Vladi i poslodavcima predlog da najmanja zarada u aprilu poraste sa sadašnjih 20.328 na 24.360 dinara. Zbog toga smo odlučili da pratimo ovu temu, ali izgleda da smo bili jedni od retkih koji se njom uopšte bave.

Minimalac je trenutno 121 dinar po satu što znači se onima koji primaju najmanju zaradu isplaćuje nešto preko 22.000 dinara mesečno. Krajem prošle godine potrošačka korpa iznosila je oko 67.000 dinara, dakle za jednu potrošačku korpu zaposleni sa mininalnom platom morali su da rade čak tri meseca.

Upravo zbog nemogućnosti da se preživi sa ovakvom cenom rada, sindikati su tražili da se njegova minimalna cena poveća na 140 dinara po satu. Inače, i Zakonom o radu je predviđeno da se minimalna zarada menja u skladu s promenama nekoliko parametara (egzistenicijalnih i socijalnih potreba radnika izraženih kroz vrednost minimalne potrošačke korpe, kretanja stope zaposlenosti na tržištu rada, stope rasta BDP-a, kretanja potrošačkih cena, produktivnosti i prosečne zarade u republici) pa bi ona trebalo da se poveća oko 15 odsto.

Socijalno-ekonomski savet (SES) je objavio da će ovu inicijativu sindikata razmatrati na prvoj sednici koja će biti održana u martu.

Inače, cena rada nije menjana tri godine, pa ni u septembru prošle godine, kada je postignut dogovor o minimalnoj ceni rada za 2016. Tada su sindikati insistirali na tome da minimalna cena radnog sata treba da bude 144 dinara, jer su se i paramatri kojima se ona određuje promenili. Kako poslodavci i sindikati nisu postigli dogovor na Socijalno- ekonomskom savetu, Vlada je donela odluku u korist poslodavaca. Poslodavci inače i dalje tvrde da ne bi trebalo povećavati minimalac.

Iz Unije poslodavaca Vojvodine, na primer, kažu da razumeju da minimalna zarada nije dovoljna za život, međutim, kriterijum za njeno povećanje je ekonomski porast, kojeg u Srbiji još uvek nema.

Dnevni list Politika međutim iz anonimnih izvora saznaje da bi uprkos tome zahtev Saveza samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost” mogao biti prihvaćen.

No, ni sa tim povećanjem minimalna zarada neće moći da zadovolji osnovne potrebe tročlane porodice. Jedini u Evropi koji imaju manji minimalac od nas su Makedonija i Albanija. Dok je u Srbiji minimalna zarada 174 evra, u BiH je 191, Crnoj Gori 193, Hrvatskoj 396, a u Sloveniji čak 791 evro.

Dodatni problem je, kažu upućeni, što se Srbija vratila staroj navici subvencionisanja stranih investitora koji bi da zapošljavaju ali uz našu državnu pomoć koja dostiže i do 10.000 evra po radnom mestu. Ali oni svoj deo pogodbe ponekad ne poštuju. Naime, poslednji podaci iz 2013. godine pokazivali su da veliki deo kompanija koje su dobile državne subvencije za novootvoreno radno mesto nisu imale ni polovinu obaveznog broja radnika. Pored toga, iako je uslov za dobijanje državne pomoći bio da plata radnika ne sme biti manja od minimalca kao i da mora biti najmanje 20 odsto veća od njega, podaci iz određenih kompanija pokazuju da radnici često nisu dobijali ni taj minimalac. Onima koji čak ni minimalac ne dobijaju ništa neće značiti ovo povećanje, a onima koji ga dobijaju znači svaki dinar, jer primaju trećinu prosečne potrošačke korpe.

Reč nedelje je naša stalna rubrika – svake nedelje uredništvo „Biznisa i Finansija“ bira reč za koju veruje da će obeležiti narednih sedam dana. Od petka do petka agencija Real Time Clipping prati pojavljivanje ove reči u ekonomskom i političkom kontekstu.

Među stanovnicima zemalja G20, Rusi najviše troše na hranu pa tek, potom, na alkohol, Amerikanci su rekorderi po izdacima za zdravstvo, Saudijci daju desetinu plate za nameštaj, a u Južnoj Koreji su šampioni po izdvajanjima za obrazovanje. U poređenju sa njima, stanovnici EU predvode u troškarenju po restoranima, najskuplji krov nad glavom plaćaju Danci, na zdravlje najviše troše Nemci, Litvanci na alkohol i duvan, a Grci su na čelu EU po potrošnji za obrazovanje.

Da li postoji bliska veza između nacionalnosti i toga na šta su građani spremni da potroše najveći deo dohotka? Ovo pitanje postavljaju novinari časopisa „The Economist“, nakon što su analizirali najnovije podatke Eurostata objavljene početkom godine pod naslovom „Evropska unija u svetu”.

U odeljku posvećenom potrošnji domaćinstava, Eurostat je objavio detaljne podatke o neto godišnjoj potrošnji u svih 28 članica ponaosob, dok je potrošnju dohotka na nivou EU poredio sa onom u zemljama članicama G20. Potrošnja dohotka posmatrana je po 11 kriterijuma, uključujući izdatke za stanovanje, komunalije, lečenje ali i rekreaciju, zabavu, komunikaciju i obrazovanje.

Kada se u dolarima porede evropski i novčanici „marke“ G20, odnosno kolika je visina raspoloživog dohotka, prosek EU 28 je oko 17 hiljada dolara po članu domaćinstva, uz napomenu da u siromašnijim članicama, poput Litvanije, raspoloživi dohodak ne prelazi 8 500 dolara per capita. To je skoro četiri puta manje od prosečnog dohotka kojim raspolažu stanovnici SAD (33 500 dolara), ali više nego u Rusiji, gde je taj iznos oko 6 000 dolara po članu domaćinstva, koliko iznose i prosečna mesečna primanja čim se pređe granica Sjedinjenih Država, odnosno u Meksiku.

Kome cvetaju ruže u pustinji?

Šta su prioriteti u potrošnji građana zemalja G20? Uprkos rasprostranjenom stereoptipu da žive „na votki“, Rusi najviše izdvoje za hranu, pa tek onda za alkohol i duvan. Amerikanci, hteli ne hteli, žive zdravije jer najviše novca moraju da potroše na zdravstvenu zaštitu na uštrb opijanja i duvana, dok Japanci – čak i uz tradicionalnu sklonost ka minimalizmu u kvadraturi i opremanju životnog prostora, nešto više od četvrtine dohotka izdvoje za stanarinu i komunalije. U Saudijskoj Arabiji proizvođačima nameštaja cvetaju ruže u pustinji, s obzirom na to da za njegovu nabavku građani u ovoj zemlji izdvajaju desetinu mesečnog prihoda. Istih 10 odsto Australijanci izdvajaju za rekreaciju, dok su građani Južne Koreje, izgleda, najpametniji: oni na obrazovanje troše 6,7 odsto raspoloživog mesečnog dohotka, što je najviše procentualno učešće među svim članicama G20.

I pored političkih, ekonomskih i kulturoloških razlika, zajedničko svima u G20 je da im najveći deo mesečnog dohotka „pojedu“ troškovi stanarine, komunalija i goriva. Na drugom mestu su izdaci za hranu, koji prosečan ruski dohodak opterećuju sa rekordnih 30,7 odsto, a indijski za tek koji procentni poen manje. Prevoz kao značajan trošak za domaćinstvo važna je potrošačka stavka u Meksiku, Indiji i Kanadi, dok se „šampionski“ prosečan dohodak u SAD ubrzano topi i na samu pomen zdravstvene zaštite, za koju Amerikanci izdvajaju rekordnih 20,9 odsto. Građani zemalja EU28, zato, kada pokriju troškove stanovanja, prevoza i rekreacije, najviše vole da odu u restoran – i za to svakoga meseca potroše 8,2 odsto dohotka, po čemu su ubedljivo vodeći na ovoj statističkoj listi.

Da li je bolje biti pijan nego obrazovan Evropljanin?

Kada se potrošnja EU28 posmatra na nivou zemalja članica, krov nad glavom najskuplje plaćaju Danci, koji izdvajaju 30,2 odsto dohotka za stanarinu, dok ih gotovo u stopu slede Francuzi i Nemci. Na pitanje šta bi moglo da bude zajedničko Bugarima, Britancima i Litvancima, tačan odgovor je da građani u sve tri zemlje troše oko 15 odsto prihoda na prevoz. Rešena je i misterija oko toga ko najviše jede u restoranima – to su Maltežani, koji tako mesečno potroše 17,9 odsto dohotka, a upkos prisilnoj štednji slede ih Španci i Grci, koji u restoranima ostavljaju 15 odsto mesečne zarade.

Ako se uobičajeno visoka potrošnja na stanarinu, komunalije i hranu u Evropskoj uniji stavi na stranu, visina udela dohotka koji se troši na ostale životne potrebe daleko je ujednačenija. U svih 28 članica EU, uglavnom se troši isti procenat dohotka na opremanje kuća i stanova, odeću i obuću i na zdravstvenu zaštitu (prema visini izdvajanja odskače samo Nemačka sa 5,2 odsto, dok Britanci u te svrhe troše simboličnih 1,5 odsto). Litvanija, međutim, drži neslavan rekord u potrošnji na alkohol i duvan (7,2 odsto dohotka), dok istovremeno njeni građani najmanje izdvajaju za obrazovanje među svim članicama EU – tek 0,5 odsto. Grci za obrazovanje izdvajaju četiri puta više i po tim izdacima su evropski prvaci. Imajući u vidu da su upravo oni, a ne Litvanci, gorući ekonomski problem u Evropskoj uniji, nameće se pitanje da li nešto nije u redu sa grčkim obrazovanjem ili sa tvrdnjom da je profit u savremenoj ekonomiji isključivo zasnovan na znanju?

Izvor: The Economist

februar 2016, broj 124.

Među mnogim egzistencijalnim izazovima sa kojima će se ove godine suočiti Evropska unija – izbeglice, populističke vlade, štednja koju nameće Nemačka, bankrot vlada u Grčkoj i možda u Portugaliji – jedna kriza će imati povoljan ishod: Britanija neće izaći iz EU. Ovo samouvereno predviđanje protivreči anketama koje trenutno pokazuju da bi oko 50 odsto britanskih glasača podržalo Brexit na junskom referendumu. Taj procenat je verovatno još i veći posle samita EU 19. februara i „novog dogovora“ kome se podmevaju britanski evroskeptici.

Pa ipak, možemo da odahnemo. Političke i ekonomske strane tog pitanja izvesno garantuju da će britanski glasači podržati članstvo u EU, iako se to neće videti po anketama javnog mnjenja sve do nekoliko nedelja ili čak dana pre samog glasanja. Da bismo razumeli dinamiku koja ide u prilog ostanku u EU, krenimo od politike. Pre dogovora prošlog meseca, britanski političari se nisu ozbiljno protivili Brexitu. Premijer Dejvid Kameron i njegova vlada morali su barem da se pretvaraju da razmišljaju o izlasku ako EU odbije njihove zahteve.

U tim okolnostima, ni laburisti ni poslovni lideri nisu mogli da zagovaraju dogovor sa EU, jer ni sam Kameron na to nije bio spreman. To je ojačalo poziciju lobija za izlazak u javnosti. Možda će to potrajati još neko vreme i posle postignutog dogovora sa EU, jer Kameron ne želi da antagonizuje neumoljive evroskeptike u svojoj stranci, sve dok to ne bude neophodno. Sa primicanjem referenduma, ova politička neravnoteža će se naglo preokrenuti. Jedan od razloga za to je i Kameronova odluka da ne utiče na svoje ministre tokom kampanje za referendum. Iako se to smatralo znakom njegove slabosti, ovaj potez se pokazao genijalnim. Uz izbor da „glasaju po savesti“, većina važnih konzervativaca – sa izuzetkom Borisa Džonsona i Majkla Gova – podržala je Kamerona.

Tako je kampanja za izlazak ostala bez svog lidera i već se podelila u dve frakcije: jedna je vođena antiimigrantskim i protekcionističkim osećanjima, a druga odlučnom odbranom neoliberalne ekonomije i slobodnog tržišta. Jasno je da će britanski mediji i poslovni lideri pratiti promenu politike. Na primer, Rupertu Mardoku koji dominira medijskim prostorom, potrebno je jedinstveno tržište EU da bi konsolidovao svoje televizijske kompanije u Britaniji, Nemačkoj i Italiji. On i ostali vlasnici medijskih kuća, ali i drugi poslovni lideri biće na strani pobednika i neće narušavati dobre odnose sa Kameronom. Sem u slučaju da on izgubi.

To nas dovodi do glavnog razloga za ignorisanje sadašnjih anketa javnog mnjenja: tek kada Britanija počne ozbiljno da razmatra koristi i štete izlaska iz EU – a to se možda neće desiti sve do nekoliko nedelja pre referenduma – glasači će shvatiti da Brexit donosi ogromne ekonomske gubitke i da od njega nema ni političke koristi. Ekonomski izazovi Brexita bili bi ogromni. Glavni ekonomski argument kampanje za izlazak – da je britansko tajno oružje njen ogromni trgovinski deficit, jer bi EU više izgubila prekidom trgovinskih odnosa nego Britanija – naprosto je pogrešan. Britanija bi morala da pregovara o izlasku svojih tercijarnih delatnosti na jedinstveno evropsko tržište, dok bi proizvođači iz EU automatski imali neograničeno pravo da prodaju šta god žele u Britaniji po pravilima Svetske trgovinske organizacije (STO).

Margaret Tačer je prva shvatila da je zbog specijalizovanih britanskih delatnosti – koje ne uključuju samo finansije, već i pravo, računovodstvo, medije, arhitekturu, farmaceutska istraživanja itd – državi neophodno članstvo u jedinstvenom tržištu EU. Sa ekonomske strane, Nemačkoj, Francuskoj ili Italiji ne znači mnogo da li je Britanija član EU ili prosto član STO. Britaniji bi zato bio neophodan sporazum sa EU sličan onima koje imaju Švajcarska ili Norveška, jedine dve značajne evropske privrede koje su van EU. Iz perspektive EU, uslovi svakog dogovora morali bi da budu barem onoliko strogi koliko i oni u postojećim sporazumima. U slučaju lakših uslova za Britaniju, slični ustupci morali bi se napraviti za Švajcarsku i Norvešku. Takođe, posebnim uslovima za Britaniju napravio bi se presedan, pa bi i ostale neodlučne članice EU pripretile izlaskom i zahtevale uvažavanje svojih uslova.

Četiri uslova koje su prihvatile Norveška i Švajcarska, a o kojima EU sigurno ne bi dalje pregovarala, poništavaju politički cilj Brexita. Norveška i Švajcarska moraju da se povinuju svim standardima i propisima jedinstvenog tržišta EU, ali nemaju udela u njihovom formulisanju. One pristaju da prevode sve bitne zakone EU u sopstveno zakonodavstvo bez konsultovanja domaćih glasača. One značajno doprinose budžetu EU. Takođe moraju da prihvate neograničen dolazak imigranata iz EU, što je dovelo do toga da se u ovim zemljama nalazi veći broj izbeglica iz EU nego u Britaniji. Ako bi Britanija odbila ovo zadiranje u svoj nacionalni suverenitet, njenim tercijarnim delatnostima bio bi zabranjen pristup jedinstvenom tržištu. Vlade Francuske, Nemačke i Irske naročito bi uživale u tome da propisi EU obuzdaju britanske banke i hedž fondove. Britanske kompanije koje se bave upravljanjem imovinom preduzeća, osiguranjem, računovodstvom i medijima morale bi da sele svoj posao i svoje direkcije u Pariz, Frankfurt ili Dablin i tamo plaćaju porez.

Suočena sa ovakvim egzodusom tercijarnih delatnosti visokog kvaliteta, Britanija bi sigurno poklekla i prihvatila sporazume kakve Švajcarska i Norveška već imaju sa EU. Na kraju, Brexit ne bi samo primorao Britaniju na ponovne pregovore o ekonomskim odnosima, već bi doveo i do gubitka političkog suvereniteta Britanije. Ili, možda, samo Engleske, jer bi u tom slučaju Škotska verovatno napustila Britaniju i ušla u EU, a za njom bi u Edinburg pošla mnoga londonska preduzeća. Kada britanski politički, poslovni i medijski lideri budu skrenuli pažnju na ovu tešku stranu života posle brexita, možemo biti sigurni da će glasači odlučiti da ostanu u EU.

Autor Anatole Kaletsky, bio je kolumnista Timesa, International New York Timesa i Financial Timesa; autor je njige Kapitalizam 4.0, u kojoj je predvideo mnoge post-krizne transformacije globalnog kapitalizma. Tekst je objavljen u Social Europe.

Preuzeto sa Peščanika

Trgovinska razmena sa nordijskim zemljama raste iz godine u godinu, a sa njom i potrebe još boljeg povezivanja privrednika i poboljšanja izvozne ponude iz Srbije. U te svrhe, domaće firme mogu da iskoriste različite nordijske razvojne programe ili fondove pod uslovom da su već obezbedili poslovne partnere iz tih zemalja.

Norveški Telenor već celu deceniju drži titulu najvećeg direktnog investitora u Srbiji (1,513 milijardi evra kada je 2006. kupio mobilnog operatora Mobi 063), a ne prođe dan a da u domaćim medijima ne bude pomenuta švedska IKEA i njen projekat otvaranja robne kuće u Beogradu. Češće od švedske kompanije pominjao se samo finski SISU u vezi sa eventualnim preuzimanjem delova pribojskog FAP-a, dok se danski Carlsberg odavno odomaćio na našem tržištu piva. Nordijski region je, dakle, itekako prisutan u Srbiji, a raste i prisustvo naše robe na tržištima tih zemalja, i to posebno kada je reč o hrani i odeći.

Izvršni direktor Nordijske poslovne alijanse Andreja Pavlović ističe da, ipak, postoji još dosta prostora za saradnju. „Ukoliko pogledamo trenutni obim spoljnotrgovinske razmene između Srbije i nordijskih zemalja, vidimo da ona raste od 2012. godine, što je domaćim kompanijama znak da mogu pronaći nove kupce na ovim tržištima. Srpske kompanije koje na njima već posluju, izvoze najrazličitije proizvode – od primarnih do specijalizovanih, pa pozivamo svaku firmu koja zadovoljava kriterijume zahtevnih nordijskih tržišta da se na njima i oproba.“

Kako su maline među tri najtraženija srpska proizvoda širom sveta, ni Skandinavci im nisu odoleli. Danska je, zajedno sa Srbijom, u pet okruga na jugu zemlje organizovala projekat unapređenja voćarstva „Fruits and Berries“. Program vredan oko 5,4 miliona evra podrazumevao je dodelu subvencija za proširenje voćnjaka kao i podršku za nabavku opreme i mehanizacije, za uvođenje standarda proizvodnje ili resertifikaciju. Uzgajivači maline, kupine, borovnice, trešnje, jagode i šljive mogli su da nabave gotovo sve, od sadnica do protivgradne opreme, a tokom pet godina sprovođenja programa otvoreno je 6o novih radnih mesta. Iako je projekat okončan prošle godine, u Bojniku, Rataju, Ražnju, Svrljigu i Vlasotincu nastavili su da rade Voćarski info centri, u kojima proizvođači mogu dobiti aktuelne informacije o subvencijama, cenama i tehnologiji proizvodnje voća.

Kapitalizacija saradnje

„Fruits and Berries“ je jedan od retkih programa gde je obezbeđena direktna podrška proizvođačima iz Srbije. Domaće firme koje tragaju za nordijskim razvojnim programima daleko češće će naići na posrednu nego na neposrednu pomoć. Finska, recimo, preko fonda za industrijsku kooperaciju Finnfund obezbeđuje dugoročno finansiranje po principu manjinskog partnerstva, i to finskih kompanija u zemljama u razvoju, u koje spada i Srbija. Finnfund, takođe, može da finansira poduhvate van Finske, pod uslovom da se u njihovoj realizaciji koristi finska tehnologija i know-how, da se ugovara saradnja na duži rok sa finskim partnerima, ili obezbeđuju značajne koristi za društvo ili životnu sredinu. Tipični projekti koje podržava Finnfund obično podrazumevaju podršku prozvodnji, ali i poljoprivredi, energetici ili projektima iz sektora telekomunikacija.

Nešto direktnije veze sa Srbijom Finnfund ima preko institucije koju podržava zajedno sa partnerskim organizacijama – radi se o Small Enterprise Assistance Funds (SEAF), koji ima i posebnu „liniju“ za investiranje u brzorastuća mala i srednja preduzeća. SEAF Impact Serbia Fund na raspolaganju ima 2,5 miliona evra za zajednička ulaganja sa preduzetnicima iz naše zemlje. Još jedan instrument namenjen finskim kompanijama koje žele da formiraju zajednička preduzeća sa onima iz zemalja u razvoju ili da uvoze iz takvih država je Finnpartnership, koji pokriva 50 odsto troškova finskog MSP ili 30 odsto troškova velike kompanije koja bi, na primer, poslovala u Srbiji. Finnpartnership, takođe, obezbeđuje „upoznavanje“ potencijalnih poslovnih partnera – uslugu koja je besplatna i dostupna svakome ko se registruje na njihovom portalu u potrazi za partnerima iz Finske.

Koncept „posredne podrške“ nudi i Norveška, preko globalne mreže Seed Forum, koja je 2002. osnovana u toj zemlji sa ciljem da spaja investitore i preduzetnike širom sveta, a danas ima članove iz čak 40 zemalja. Specijalizovani su da onima koji su spremni da ulože u rizičnije projekte predstave kompanije željne kapitala, ali i da odaberu i obuče preduzetnike da na pravi način predstave svoje poduhvate investitorskoj zajednici. U Beogradu je Seed Forum pre dve godine organizovao „matchmaking“ konferenciju, na kojoj se investitorima predstavilo 9 mladih kompanija iz Srbije i Bosne.

Norveška ulaže i u povećanje izvozne konkurentnosti svojih kompanija, što, kao i u slučaju Finske, može da bude od koristi našim firmama. Prema podacima konsultantske kompanije Norimport Trading AS, norveški državni fondovi GIEK i Eksport Kreditt Norway odobravaju kredite za nabavku opreme iz te zemlje pod povoljnim uslovima. Konkretno, za Srbiju i Crnu Goru postoje kreditne linije za opremanje mini i srednjih hidrocentrala norveškom opremom, i to na period od 12 godina sa grejs periodom, i fiksnom kamatnom stopom od 0,69% za korporativne kredite ili 1,37% za projektno finansiranje. Uslov je da „norveški“ udeo u ukupnoj vrednosti projekta ne može biti niži od 30 odsto.

Sličan model primenjuje i Švedska preko Swedfund-a, kompanije u državnom vlasništvu koja obezbeđuje početni kapital privatnim firmama iz te zemlje, a za pokriće rizika prilikom investiranja na novim ržištima. Finansijske usluge Swedfund pruža usluge na komercijalnoj osnovi, omogućuje kreditnu podršku i druge instrumente obezbeđenja do maksimalnog angažovanja od 30 odsto vrednosti projekta, a u našoj zemlji prisutan je kao vlasnik manjinskog udela u Komercijalnoj banci.

Veća podrška malom biznisu

Jedan od najboljih načina da se ubrza razvoj domaće firme je da se poveže sa srodnom, ali „jačom“ stranom kompanijom, a Miloš Blažić, partner i suvlasnik u dansko-srpskoj firmi Barbe Seafood, savetuje da se u potragu za skandinavskim partnerom obavezno ide lično, i to na odgovarajući sajam. „Na takvim tržištima podrazumeva se da ste obezbedili visok kvalitet, odgovarajuću tehnologiju proizvodnje i da je vaša ponuda cenovno konkurentna. Lični kontakt je, ipak, nezamenjiv, a pouzdanost je vrlina koja se u nordijskom poslovnom miljeu izuzetno ceni“, kaže Blažić.

Upravo primer njegove kompanije, koja uvozi losos i losos-pastrmku iz Norveške (i manjim delom iz Čilea), prerađuje ih, dimi i u porcijama izvozi nazad na krajnji sever, ali i druge zemlje Evrope, ukazuje gde leži jedna od mogućnosti za povećanje srpsko-nordijske saradnje: skupa sirovina sa severa u pogonu u Srbiji dobija „dodatu vrednost“ i kao gotov proizvod ide nazad na tržišta gde je potražnja za takvom robom visoka kao i standard kupaca. Zato na njenu konkurentnost ne utiče ni cena prevoza iz Srbije za, recimo, Norvešku.

Andreja Pavlović iz Nordijske poslovne alijanse dodaje da je saradnja domaćih sa firmama iz tog specifičnog regiona u isto vreme i najefikasniji način da se usvoji njihova korporativna kultura, kao i svest o važnosti etičkog poslovanja, brige o životnoj sredini, transparentnosti u radu i ulaganjima u inovacije. Usvajanje „nordijskih“ vrednosti i standarda olakšava i put ka EU, a na tom putu naše firme, takođe, mogu da računaju na razvojnu pomoć sa severa, ovoga puta „upakovanu“ u evropske projekte podrške preduzetništvu ili MSP sektoru. „Savetujem, zato, domaćim privrednicima da obrate pažnju i na nove evropske programe koji će im biti dostupni u skorijoj budućnosti. Sve nordijske zemlje imaju jake veze sa EU i sve su članice EU, osim Norveške. Stimulacija i podrška malom i srednjem biznisu je okosnica i jedna od tekovina evropskog ekonomskog korpusa“, naglašava Pavlović.

Milica Rilak
februar 2016, broj 124.

Porodična frima Nopal lux iz Bačke Palanke, koja je vodeći proizvođač elektroinstalacionog materijala, na pragu je da odustane od ugovorene strateške saradnje sa nemačkom kompanijom Vestner zbog nemogućnosti da kupi proizvodni objekat u fabričkom krugu. Ne odustaju, međutim, od izlaska na rusko i belorusko tržište, pošto su region i Evropu već osvojili.

Nopal lux je 2010. godine kupio kompletnu opremu i deo objekata propalog društvenog preduzeća Nopal ad, zaposlio deo njegovih radnika i započeo proizvodnju sa kojom je u proteklih pet godina obezbedio mesto na listi najupešnih izvoznika među malim i srednjim preduzećima u Srbiji. Prodaja je rasla godišnje po stopi od sedam do deset odsto, a od ukupne proizvodnje 47 odsto se proda na inostranim tržištima, što je godišnja vrednost od oko dva miliona evra. Firma ima proizvodni kapacitet od pet miliona jedinica godišnje i nudi kompletan asortiman proizvoda za kućne električne instalacije: sijalična grla i svetiljke, sklopke i priključnice, utikače, prenosne priključnice i razvodnike, kućna zvona, instalacioni pribor i kućnu elektroniku.

Vlasnik firme Đura Jakovljev je postavio visoke ciljeve, od kojih je jedan bio i zajednički posao sa nemačkim Vestnerom. “Posle osam meseci pregovora uspeli smo da sa najvećim nemačkim proizvođačem liftova ugovorimo proizvodnju komponenti za liftove. To bi bio posao ne samo od velikog značaja za Bačku Palanku već i za Srbiju jer bi, u situaciji kad se firme zatvaraju i optuštaju radnike, pored sadašnjih 140 radnika zaposlili još 80 do 90 i to bi bila investija u vrednosti od 800.000 evra u prvih godinu dana. Time bi osvojili nova tržišta i povećali izvoz. Međutim, nismo uspeli ni da posle osam javnih licitacija kupimo objekat koji je u krugu naše proizvodnje, a koji nam je neophodan da bismo krenuli u novi posao”, kazao je Jakovljev za Biznis i finansije.

Koliko košta šteta

Kako je objasnio, nakon sprovedenog postupka prodaje i jednoglasne odluke Odbora poverilaca da prihvate tržišnu procenu, stečajni upravnik sa postupajućim sudijom je izbegao potpisivanje ugovora i poništili su prodaju bez obrazloženja. „Na ovaj način naneli su štetu poveriocima, lokalnoj samoupravi i državi Srbiji, te smo svi ispali neozbiljni pred stranim investitorom, iako je lokalna samouprava veoma zainteresovana da se investicija sa nemačkom kompanijom realizuje. Podršku je dalo i Ministarstvo privrede, kao i Privredna komora Srbije, ali i pored toga će najverovatnije Nopal lux morati da izvesti rukovodstvo Vestnera da ne postoje uslovi da se ugovor sprovede u delo“, kazao je Jakovljev.

On je naveo da Nopal lux za iznajmljivanje objekta koji ne uspeva da kupi mesečno plaća zakup od 3.400 evra što, na žalost, po proceni vlasnika Nopal lux-a, stimuliše stečajnog upravnika da ne privodi stečaj kraju ni posle pet godina.‎ Do sada je za troškove zakupa plaćeno 180.000 evra i kompletno su revitalizovani ruinirani objekti koji nisu u vlasništvu Nopal lux-a, dok je za troškove bankarskih garancija, procena i neuspelih kupovina izgubljeno preko 25.000 evra.

“Mnogo gubimo ako raskinemo ugovor sa Nemcima jer smo računali da ćemo sa novim proizvodom biti još konkurentniji na domaćem i inostranim tržištima. Naša šansa je i projekat „Beograd na vodi” jer bi naši proizvodi mogli da se ugrađuju u stambene i poslovne zgrade koje će se graditi na tom prostoru. Naša roba po kvalitetu može da se takmiči sa najsavremenijom opremom iz razvijenih zemalja, a po ceni smo 40 odsto jeftiniji”, istakao je Jakovljev.

Nova tržišta, stara ograničenja

Proizvodi Nopal lux-a se dobro prodaju u celom regionu i u Evropskoj uniji preko distributera, a plan je da se kreće na osvajanje tržišta Rusije i Belorusije gde se dosta gradi. Tu se očekuje pomoć “ekonomske diplomatije”, koja bi krčila put domaćim firmama i pomagala u osnivanju zajedničkih predstavništava kako bi troškovi ulaska na nova tržišta bili što manji. U tom projektu Privredna komora Srbije će imati značajnu ulogu, pošto je inicijator promocije srpske privrede u inostranstvu i ovakvog modela poslovanja‎.

“Učinićemo sve da stignemo do kupaca u Rusiji i Belorusiji, tamo ima mnogo gradilišta, a mi imamo šta da ponudimo, proizvode vrhunskog kvaliteta“, obećava Jakovljev, iako razočaran što se poslovi sa Nemcima ne odvijaju kako je bilo planirano.

Država bi, kako ističe, mogla da pomogne malim i srednjim preduzećima da se razvijaju preko jakog razvojnog fonda koji bi imao kapital od oko milijardu evra i po povoljnim uslovima davao pozajmice.

„Bankarski krediti su za nas nepovoljni, ali moramo da ih koristimo jer ne možemo iz tekućeg poslovanja da isfinasiramo sve troškove. Ove godine planiramo da uložimo 680.000 evra u dva nova programa, od kojih bi jedan bio realizovan do kraja marta, a drugi do kraja ove godine. Imamo dosta planova, ali je težak put do njihove realizacije, pogotovo ako nailazite na teškoće za koje objektivno nema razloga i koje bi uz dobru volju mogle lako da se reše ”, kazao je vlasnik i direktor Nopal lux-a.

Nopal lux je od države dobio podsticaje za zapošljavanje 120 ljudi, 3.500 evra po zaposlenom, i jedna je od retkih kompanija koje su ispunile biznis plan i opravdale investiciju. Plan je bio da se subvencije uzmu i za zapošljavanje novih ljudi, ako bi se realizovao ugovor sa Nemcima. Dosta se očekuje i od primene novog Zakona o ulaganjima, pre svega zbog podsticaja koji se daju za nabavku inostrane opreme.

Jakovljev smatra da razvoj preduzetništva u Srbiji otežava siva ekonomija, sa kojom država ne uspeva da se izbori, ali i previsoki porezi. Nopal lux samo za poreze i plate zaposlenih izdvaja 84 miliona dinara godišnje, naveo je on i ocenio da bi samo kratkoročno država imala štetu ako bi smanjila poreze privredi, a dugoročno bi ostvarila značajnu korist jer bi bilo više otvorenih firmi i novih radnih mesta.

Zašto je skupa sertifikacija

Nopal lux radi serifikaciju svojih proizvoda u Sloveniji jer u Srbiji ne postoji referentna laboratorija, i tu uslugu skupo plaća, oko 30.000 evra za jednu proizvodnu seriju. Stoga je jedan od planova Jakovljeva otvoranje sopstvene laboratorije u naredne dve godine. Još bolje bi bilo, smatra on, kada bi se i država uključila u taj projekat, finansijski pomogla otvaranje laboratorije koja bi pružala usluge domaćoj privredi, po ceni koja bi bila daleko povoljnija od one po kojoj sada plaćaju usluge stranim sertifikacionim službama.

Marica Vuković
februar 2016, broj 124.

Čovečanstvo je u novu godinu ušlo sa slomom kineskih berzi, sunovratom cene nafte, skoro pa opštim ratom na Bliskom Istoku, ekonomskim ratom između Rusije i Zapada, nezapamćenom izbegličkom krizom i globalnim usponom populističke desnice od SAD do Poljske. Dok se svet priprema za jednu od najizazovnijih godina u modernoj istoriji, sve jasnije postaje značenje stare kineske izreke: „Dabogda živeo u zanimljiva vremena“.

Početkom januara, dok su u Srbiji prolazili prvi sati Božića, na drugom kraju sveta topile su se milijarde dolara. Objedinjeni berzanski indeks Šangaja i Šenžena odmah po otvaranju survao se za 7% a pad bi bio potpuno nekontrolisan da se nisu aktivirali zaštitni mehanizmi koji su automatski prekinuli trgovinu nepunih pola sata po otvaranju berze. Samo u toj nedelji, vodeći berzanski indeks u Kini izgubio je 12% svoje vrednosti. Trend se nastavio sve do kraja januara i ukupan mesečni pad je dostigao 15%. Za mnoge analitičare to je bio logičan nastavak lomova koji su na kineskom tržištu hartija od vrednosti obeležili prethodnu godinu. Pomenuti indeks Šangaja i Šenžena danas je na gotovo istom nivou kao pre godinu dana – ali je u međuvremenu prešao put od neverovatnog rasta do teškog sloma prošlog leta, uz nekoliko „manjih“ šokova poput januarskog.

2016. ili 2008.?

Budući da živimo u globalnom svetu u kojem su tokovi kapitala povezani kao nikada ranije, bilo je za pretpostaviti da će karambol na kineskim berzama, u kombinaciji sa usporavanjem kineskog privrednog rasta (predviđa se 6,5% u 2016. godini) i drastičnim padom cene nafte na svetskom tržištu, uzeti svoj danak i u vodećoj svetskoj ekonomiji. Ključni američki berzanski indeksi zabeležili su najgori start godine otkako postoje, izgubivši više od hiljadu milijardi dolara. Iako je smirivanje stanja u Kini na kratko prekinulo ovu spiralu, analitičari se slažu da osećanje straha trenutno dominira svetskim berzama i motiviše investitore da rasprodaju svoje akcije – nasuprot pohlepi koja dominira kada berze rastu.

Strah od ponavljanja sloma iz 2008. godine dodatno su uvećale najveće svetske investicione banke čije prognoze za ovu godinu ne mogu da se nazovu drugačije nego kataklizmičnim. Prvi „krik upozorenja“ stigao je iz Kraljevske banke Škotske (RBS) koja je saopštila da su se sve njene „crvene uzbune“ – kritično niske cene nafte, nestabilnost u Kini, pad obima svetske trgovine, pad kreditiranja, porast dugova, i deflacija – aktivirale već u prvoj nedelji ove godine. RBS ide dotle da upoređuje situaciju sa onom uoči sloma 2008. godine, uz jednu bitnu razliku – tada su brzorastuća tržišta spasila svetsku ekonomiju što ovog puta neće biti slučaj, jer tri od četiri zemlje BRIK prolaze kroz težak i turbulentan period. Jedino Indija ima dobre pokazatelje, ali ona sama ne može da kompenzuje još jedan globalni finansijski udar.

Ko će duže izdržati?

U srcu problema koje svetska ekonomija zabrinuto iščekuje u ovoj godini nalazi se cena sirove nafte. Ona se polako približava margini od 20 dolara za barel što znači da bi nafta uskoro mogla da postane jeftinija od mineralne vode. Pri tome se u ovoj godini očekuje ulazak na tržište Irana kao jednog od najvećih svetskih posednika rezervi sirove nafte, koji je nakon dugog perioda izolacije gladan profita i spreman da na svetsko tržište izbaci velike količine „crnog zlata“. Dva najveća svetska proizvođača, Saudijska Arabija i Rusija, dugo su i svaka iz svojih razloga odbijale mogućnost da zajedno rade na smanjenju proizvodnje i oporavku cena. Obe zemlje pretrpele su ozbiljnu ekonomsku štetu u prethodnoj godini i, nakon što su u januaru počele da stižu zabrinjavajuće dugoročne prognoze, pojavili su se prvi signali da bi OPEC (predvođen Saudijskom Arabijom) i Rusija mogli da razmotre neke zajedničke korake ka smanjenju proizvodnje.

U igri je, naravno, mnogo više od ekonomije. Na Bliskom Istoku je u toku ozbiljan rat između glavnih igrača koji se, doduše, tako ne naziva jer ga dotični ne vode direktno već preko posrednika koji stradaju umesto njih – počev od Sirije. Ova zemlja u pravom smislu reči predstavlja vojni poligon na kojem snage ogledaju sa jedne strane Iran i Rusija, a sa druge Saudijska Arabija i njeni saveznici iz Persijskog zaliva. Iran i Rusija su direktno angažovani u vojnim operacijama, dok Saudijska Arabija, Katar, UAE i Turska učestvuju tako što pružaju punu finansijsku i logističku podršku gotovo svakoj frakciji koja se bori protiv režima Bašara Al Asada.

Od ishoda ovog rata u velikoj meri zavisi balans moći između Irana i Saudijske Arabije, a od tog balansa zavisi kompletna politička i bezbednosna situacija na Bliskom Istoku. Čak i ukoliko se rat u Siriji ove godine bude približio nekakvom rešenju, na „listi čekanja“ nalaze se Irak i Jemen kao još dve tačke na kojima će snage odmeriti Saudijska Arabija, kao najmoćnija sunitska zemlja, i Iran kao glavna tvrđava šiitskog islama. U bliskoistočnoj jednačini sada figuriraju i Kurdi, čije političko pitanje se – nakon što su vojno ovladali svojim etničkim teritorijama u Siriji i Iraku, i podigli ustanak u Turskoj – više ne može tek tako ignorisati. Na kraju ostaje pitanje Islamske države, čija ekspanzija će možda biti zaustavljena u ovoj godini, ali to još ne znači da će se na terenu sakupiti snage koje su potrebne da joj nanesu konačan poraz. Za sada nema najava da bi neko mogao da okupi vojnu silu koja je potrebna za „čišćenje“ sunitskih teritorija u Iraku i Siriji, i iskorenjivanje ideologije koja je pred svet postavila jednu od najvećih pretnji u ovom veku.

Saudijska Arabija i Rusija su, iako na suprotstavljenim stranama, u neobično sličnom položaju koji se, pre svega, ogleda u tome da se bore na više frontova u isto vreme – i značajno trpe zbog toga. Saudijska Arabija je zbog gubitka zarade od nafte već u prošloj godini morala da potroši gotovo sto milijardi dolara svojih deviznih rezervi, kako bi održala stabilnost svoje ekonomije koja apsolutno zavisi od državne potrošnje i novca od prodaje nafte. U strahu od mogućih političkih potresa u zemlji (koji se obično osete kroz proteste šiitske manjine ili pojačan pritisak vehabitskih ekstremista na Kuću Sauda), saudijski režim je značajno podigao nivo unutrašnje represije. Ovo je rezultiralo, između ostalog, i rekordnim brojem pogubljenja u 2015. godini.

A zatim je došla nova godina i već drugog dana pogubljeno je gotovo 50 ljudi – uglavnom osuđenih za terorizam i pripadništvo Al Kaidi – ali se među njima našao i lider skorašnjih šiitskih protesta u zemlji, šeik Nimr Al Nimr. Ovo državno političko ubistvo i namerno izjednačavanje šiitskog pokreta sa klasičnim teroristima, potpuno je urušilo i onako krhke odnose između Saudijske Arabije i Irana. Saudijska ambasada u Teheranu je zapaljena, nakon čega je Saudijska Arabija objavila prekid diplomatskih odnosa sa Iranom.

Na drugoj strani, Rusija se suočava sa još jednom tmurnom godinom. Nakon što joj je BDP opao 3,5% u prošloj godini, ovogodišnje prognoze kažu da će u slučaju da cena sirove nafte ostane ispod 40 dolara za barel, uslediti dalji pad od 5%. Rusija je, takođe, izložena troškovima svoje vojne intervencije u Siriji koja je na godišnjem nivou košta gotovo dve milijarde dolara, a ova godina će joj na spoljnopolitičkom planu doneti izazove poput rešavanja konflikta u Donbasu i mogućeg dolaska republikanskog predsednika u Belu Kuću, koji bi prema Rusiji zauzeo daleko ratoborniji stav od Baraka Obame.

Rusija u eventualnim pregovorima sa OPEC o smanjenju proizvodnje nafte neće imati baš najbolju početnu poziciju, budući da Saudijska Arabija i njeni saveznici, po svemu sudeći, mogu duže da izdrže trenutnu cenu i njene posledice. Oni imaju veće državne fondove i devizne rezerve, a ujedno imaju i pristup svetskom tržištu kapitala, koje je za Rusiju zatvoreno usled sankcija koje su joj uvele EU i SAD. Zbog toga se normalizacija odnosa sa Zapadom i ukidanje ovih sankcija, kao i ruskih kontrasankcija, nalazi među spoljnopolitičkim prioritetima Kremlja. Stvari se, međutim, ne odvijaju željenom brzinom i Rusija je čak došla u situaciju da vodi ekonomski rat protiv Turske, koji preti da preraste u vojni sukob na sirijskoj granici.

Krah evropskih ideala

Evropa se tokom prethodne godine manje-više dobrovoljno uklonila sa svetske diplomatske scene i fokusirala na problem miliona izbeglica i migranata, koji su se zaputili ka njoj u potrazi za boljim životom. Hiljade su se udavile u Mediteranu, dok je administracija Evropske unije u Briselu pokušavala da pronađe formulu za jedinstven odgovor na ovu modernu seobu naroda. Na kraju je osmišljen plan o raspoređivanju izbeglica u svih 28 zemalja članica prema kvotama, koji praktično nikada nije zaživeo. Prazan prostor i oklevanje Evropske komisije iskoristile su druge strukture, poput Višegradske grupe zemalja (Češka, Slovačka, Mađarska i Poljska), koje su se 1991. godine okupile oko evropskih vrednosti i integracija, a danas ih zbližava animozitet prema izbeglicama. Ove zemlje pružile su najglasniji otpor politici dobrodošlice koju je vodila Nemačka, a viđeni su i konkretni potezi poput „mađarskog zida“. Stvar je kulminirala dolaskom na vlast populističke desnice u Poljskoj, koja trenutno uspostavlja mehanizme autoritarne vladavine naočigled Evropske komisije koja – baš kao i u slučaju Mađarske – može samo da nemoćno posmatra taj proces.

Krajnja desnica nije u ekspanziji samo na istoku Evrope, već širom Evropske unije, od francuskog Nacionalnog fronta do Alternative za Nemačku. Sa nastavkom rata u Siriji i toplijim danima koji bi ove godine mogli da dođu nešto ranije, izvestan je dolazak novog izbegličkog talasa na evropske granice i obale. Jedinstvene politike nema, kao ni konkretnog plana, izuzev okvirnog dogovora da Turska u zamenu za tri milijarde dolara silom drži sirijske izbeglice na svojoj teritoriji i ne dozvoljava im da krenu ka Evropi. Taj dogovor, međutim, ima sve izglede da „uspe“ kao i prošlogodišnji dogovor o kvotama izbeglica koje je svaka članica EU trebalo da primi.

Tako se vraćamo na početak ovog teksta, odnosno opasnost od izbijanja nove globalne ekonomske krize. Ukoliko do nje dođe, jedini izlaz će biti u masovnom otpisu dugova, odnosno likvidaciji bezvrednih sredstava. Ekonomisti upozoravaju da je vrlo verovatno da bi upravo evropski kreditori bili najteže pogođeni nekim novim finansijskim cunamijem. Evropske banke već su priznale oko hiljadu milijardi nenaplativih potraživanja, a stvaran obim njihovih loših zajmova možemo samo da nagađamo. Uz to su ozbiljno izložene brzorastućim tržištima koja se suočavaju sa teškom godinom. Eventualna rekapitalizacija evropskog bankarskog sistema morala bi da bude napravljena na nivou u poređenju sa kojim bi „šišanje“ uloga u kiparskim bankama 2013. godine izgledalo kao dečija igra. Nije teško pretpostaviti kakva bi bila politička kriza koja bi pogodila Evropu odmah nakon ekonomske.

Valutni ratovi, energetski ratovi, regionalni ratovi, lomovi berzi, seobe naroda i uspon desnog autoritarizma – samo su neki od trendova koji očekuju čovečanstvo u ovoj godini. Ako se posmatraju u celini, ovi faktori zajedno čine nešto što bi moglo da se nazove modernom verzijom globalnog sukoba, u kojem je upotreba tradicionalnog oružja svedena na minimalnu meru, a zamenile su ga sirovine, energenti, zalihe kapitala, devizne rezerve i politička represija. Niko ne želi da svet eksplodira, ali su najuticajniji igrači voljni da se obračunaju između sebe – sve dok cenu plaća neko drugi. To čini razvoj događaja teže predvidivim, a našoj generaciji daje privilegiju življenja u zanimljivom vremenu.

Milan Kokorić
februar 2016, broj 124.