U četvrtak, 12. juna 2014 policija opremljena za razbijanje demonstracija, sa velikim količinama suzavca i gumenim mecima, sukobila se sa masom demonstranata u Sao Paolu, oko 10 kilometara od Korinćanske arene gde se odigravao prvi meč u u 2014 FIFA svetskom fudbalskom prvenstvu. Šest osoba je povređeno, a tri demonstranta uhapšena. Ovo je samo jedan od protesta vezanih za fudbalsko prvenstvo, ove godine.Brazilski predsednik Dilma Rusef, prva žena na čelu zemlje, lider Radničke partije, drži u pripravnosti 100.000 policajaca i 57.000 vojnika koji čuvaju stadione, hotele, timove i terene za vreme trajanja svetskog prvenstva.
Toni Bler namerava da otvori kancelariju u Abu Dabiju, naftom bogatom i sve glasnijim emiratom u očiglednom pokušaju da proširi svoju ulogu diskretnog posrednika u poslovnim i političkim dilovima na Bliskom istoku, piše FT u najnovijem broju .
Fond koji je IFC stavio na raspolaganje APS Holdingu, specijalizovanoj instituciji za otkup teško naplativih kredita i upravljanje preduzećima u teškoćama trebalo bi da pomogne rešavanju NPL u regionu. Obim kredita u Srbiji koji bi mogao biti obuhvaćen ovom inicijativom delom zavisi i od uklanjanja barijera u kupovini teško naplativih kredita građana, koje je važećim propisima dozvoljeno samo bankama
Distribucija stranih proizvoda na lokalnom tržištu može predstavljati odličnu šansu za pozicioniranje lokalnih proizvoda na stranim tržištima, „ako brzo učite i primenjujete globalna iskustva na širenje i distribuciju sopstvenog portfolija“, objašnjava Bojan Klarić, potpredsednik Atlantic Grupe za Strateško distributivno područje Srbija, i Distributivna područja Slovenija i Makedonija, koja danas u svom poslovanju objedinjuje ceo region i odatle izvozi širom sveta.
Za podmlađivanjem ne žude samo ljudi već i brendovi, kojima to bolje „polazi od ruke“ ako iza sebe imaju pametnu poslovnu recepturu. „Neki brendovi u našem portfoliju su stari 40, 70, 90 godina. Na primer, Cedevita, Cockta, Najlepše želje, Bananica… Ali svaki proizvod, pa i najpoznatiji brendovi, zahtevaju prilagođavanja novim potrošačima i okolnostima. Najbolji primer je Cedevita, koja je bila farmaceutski proizvod i prodavala se isključivo u apotekama. Osamdesetih godina je počela da se prodaje u trgovinama, da ulaže u marketing, mi smo kompaniju preuzeli 2001., a od 2004. je napravila neverovatan iskorak – Cedevita je, odmah iza Coca- Cole, do danas postala najprepoznatljiviji brend u kafićima u ovom regionu. Brendove koji su imali dugu istoriju na ovom području pretvorili smo u moderne proizvode i sada ih pozicioniramo i na drugim tržištima, kao što su se i mnogi proizvodi iz sveta prvi put pojavili u ovom regionu kroz naše distributivne kanale“, kaže Bojan Klarić, potpredsednik i jedan od najznačajnih ljudi za distribuciju u regionu Atlantic Grupe, koja je nedavno krenula sa distribucijom američkog energetskog napitka Monster na tržištima Srbije, BiH, Crne Gore i Makedonije.
Iako danas brendovi principala čine manje od četvrtine u ukupnom prihodu kompanije, ona je svoj razvojni put do globalnog tržita, kroz uspešne akvizicije, započela pre više od dve decenije, upravo kao distributer proizvoda multinacionalnih kompanija. Klarić je u to vreme radio u kompaniji Wrigley, i deset godina je sarađivao sa Atlantic Grupom kao partner. „Bio sam u prilici da prilično objektivno sagledam kako se taj razvoj odvijao. Atlantic je od multinacionalnih kompanija brzo usvajao nova znanja i efikasno ih primenjivao na sve brendove u svojoj distribuciji, a zatim i na širenje sopstvenog portfolija. S obzirom na to da je Atlantic svoje poslovanje započeo u Hrvatskoj, portfolio na tom tržištu je dugo bio najrazvijeniji, pa je generisao i najveći promet. Međutim, u poslednjih nekoliko godina srpsko tržište se po prometu značajno približilo hrvatskom, tako da je razlika iz kvartala u kvartal u jedan-dva posto, ove godine bi moglo da postane naše najveće tržište“.
Prednost brzog odlučivanja
Naime, Atlantic Grupa danas svoje proizvode plasira na više od 40 tržišta, a u 11 zemalja ima registrovana preduzeća i ostvaruje 670 miliona evra godišnjih prihoda. Najveću stopu rasta beleži u Rusiji, preko 20 posto godišnje, gde je prošle godine prihodovala oko 40 miliona evra, a u naredne tri godine planira da ih uveća na 100 miliona evra, najavljuje Klarić. „U Rusiji smo imali odličnu startnu poziciju zahvaljujući akviziciji Droge Kolinske, koja je bila zaista izvrsno organizovana kompanija i čiji su proizvodi Donat Mg, Argeta, kao i hrana za bebe pod brendom Bebi već bili etablirani na ruskom tržištu. Kada smo u portfolio uključili i druge proizvode iz našeg asortimana, Multipower, Cedevitu, Multivita Vitamic C koji je tamo tržišni lider i još neke proizvode iz domena sportske i funkcionalne hrane koji tamo imaju ogroman potencijal, otvorili smo mogućnosti za širenje na ruskom i na tržištima okolnih zemalja, što zahteva dodatna ulaganja u razvoj distribucije i zapošljavanje novih ljudi iz Rusije i iz našeg regiona. U Rusiji imamo svojevrsnu „multinacionalnu“ kompaniju, budući da od tog tržišta očekujemo da u narednim godinama bude jedno od glavnih generatora našeg rasta“.
Kompanija u svom sastavu ima 17 proizvodnih pogona u šest zemalja i 16 distributivnih centara u regionu. Prilikom odabira lokacija za distribuciju moraju da se uvaže lokalne specifičnosti, „pa zato koristimo mnoštvo matematičkih proračuna da bismo odredili količinu paletnih mesta, transportnih vozila, kada je isplativije da se roba vozi direktno iz fabrike do prodajnih mesta a kada da se vrši pretovar u našim skladištima… Kada su u pitanju logistički zahtevi, morate biti vrlo detaljni, precizni i matematički potkovani kako bi ste napravili model koji je optimalan i najjeftiniji“, objašnjava Klarić. Distribucija u Hrvatskoj je prošle godine donekle reorganizovana usled promene komercijalne politike, koja je morala da se uskladi sa zakonodovastvom EU i posledicama konsolidacije na hrvatskom tržištu. „Reorganizacija u Hrvatskoj je trajala nekoliko meseci, ali je izvedena veoma uspešno. Sličnu reorganizaciju smo radili pre tri godine, prilikom akvizicije Droge Kolinske, kada smo za dva i po meseca od dve firme napravili jednu, kompletno reorganizovali organizaciju kadrova i logistike. U distributerskom poslu je izuzetno bitna prilagodljivost i zato je najvažnije imati kvalitetne ljude, koji su navikli da sa svakim novim danom treba da se uradi nešto novo. Oni koji razmišljaju da će organizacija koju su napravili trajati narednih sto godina, ti sigurno nisu za naš tim. Iako sada zapošljavamo skoro 4.500 ljudi, uspeli smo da zadržimo prednosti brzog odlučivanja. U stanju smo da bilo koju važnu odluku donesemo u roku od 24 sata. Vrlo smo fleksibilni, mobilni i dostupni“.
Dobro u EU, dobro i van nje
Kompanija je veoma prilagodljiva i u pogledu asortimana proizvoda koje plasira na svakom pojedinačnom tržištu. Kada su u pitanju brendovi principala, plasman zavisi i od poslovne politike partnera, dok, u prodaji sopstvenih brendova koji obezbeđuju 85 posto prihoda, Atlantic osim regionalne razvija i nacionalne strategije, uvažavajući lokalne specifičnosti u navikama potrošača unutar jedne zemlje. „Strategije brendova razvijamo na tri platforme – nacionalnoj, regionalnoj i internacionalnoj. Smoki je jedan od brendova koji imaju izuzetan regionalni potencijal – on je sinonim za kategoriju, vodeći je po prepoznatljivosti i prometu. Prošle godine je u kategoriji flipsa postao vodeći brend i na hrvatskom tržištu, ali potrošnja Smokija po glavi stanovnika je još uvek značajno veća u Srbiji nego u Hrvatskoj ili Sloveniji, tako da još imamo značajnog prostora za rast“, naglašava Klarić. U Štark je do sada uloženo oko četiri miliona evra, a njegov proizvodni asortiman je ostvario prošle godine i najveći rast (8%), posebno čokoladni program Najlepše želje koji je rastao dvocifreno, najviše na tržištima Srbije, BiH i Crne Gore. Veliki potencijal ima i Bananica, za koju Klarić kaže da je u Srbiji daleko ispred stranih brendova iz iste kategorije, i da kontinuirano uvećava tržišno učešće u regionu. Sa druge strane, najpoznatija robna marka kafe u Sloveniji, Barcaffé, vraćena je na tržište Srbije kroz segment espreso kafe namenjene kafićima i restoranima – pod ovim brendom Atlantic Grupa sa kafom nastupa u HoReCa kanalu u celom regionu.
Kompanija planira novu, veliku investiciju u gradnju fabrike u Novoj Gradiški, u kojoj će se proizvoditi proteinski barovi. „Fabriku gradi naša kompanija Atlantic Multipower iz Hamburga, a ukupna vrednost projekta je oko 16 miliona evra. U toj fabrici ćemo proizvoditi Multipower barove za celu Evropu i SAD, a pošto je Hrvatska sada članica EU, to nam značajno olakšava distribuciju – nemamo problema sa granicama, carinama i sličnim administrativnim procedurama“. Sa druge strane, članstvo Hrvatske u EU za Atlantic Grupu nije proizvelo probleme u odnosu na CEFTA sporazum kao nekim drugim hrvatskim kompanijama. „Naša organizacija je i pre akvizicije Droge Kolinske, a posebno nakon te akvizicije, obezbedila proizvodne kapacitete na celom području bivše Jugoslavije, tako da u Srbiji, BiH i Makedoniji poslujemo pod istim uslovima kao i ranije. Sreća prati hrabre, pri čemu je sreći prethodila mudra razvojna odluka o akviziciji Droge Kolinske, kao i višegodišnje pripreme za ulazak u EU“.
Kada je u pitanju deljenje zajedničkih resursa, Klarić objašnjava da se odluke o ulaganjima donose na osnovu procena koji poslovni segmenti u tom trenutku mogu najviše doprineti rastu kompanije. „Ali kad sagledamo ukupno poslovanje, uočljivo je da ulažemo na svim tržištima i u svim segmentima poslovanja. Mnogo smo uložili u modernizaciju pogona u Srbiji, gradimo fabriku u Hrvatskoj, u Sloveniji smo kompletno modernizovali logistiku i proizvodnju… Praktično, većinu novca koji zaradimo reinvestiramo u razvoj i ide nam dobro“.
broj 107, maj 2014.
Osam srednjih škola u Srbiji otpočeće školsku 2014/15 godinu sa tri nova trogodišnja obrazovna profila koja je privreda označila kao deficitarne: bravar-zavarivač, električar i industrijski mehaničar. Domaća i strana preduzeća su iskazala potrebu za zapošljavanjem ovih kadrova i uključila se u njihovo obrazovanje, prihvatajući obavezu da simbolično finansiraju učenike koji se opredele za ove profile kao i da im obezbede mentorsku praktičnu nastavu u samim preduzećima.
Ako ovaj projekat zaživi, biće stvoreni uslovi za uvođenje kooperativnog sistema obrazovanja, koji zapravo podrazumeva kooperaciju (saradnju) privrede, obrazovnog sistema i lokalnih samouprava. U njemu se obrazovanju pristupa dvojako: đaci u školama uče teoriju a u preduzećima stiču praktična znanja i usvajaju radne navike. Ovakav pristup srednjem stručnom obrazovanju inače neguju Nemci, čija se privreda pokazala kao najjača u Evropi i najotpornija na krize.
Foto: GIZ
Njihova iskustva sada su preneta u Srbiju i biće primenjena kroz obrazovanje bravara-zavarivača, električara i industrijskih mehaničara. Naime, učenici koji se obučavaju za bravare-zavarivače i električare tokom prve godine praksu će obavljati u školskoj radionici, potom će, u drugoj godini školovanja, dva dana nedeljno provoditi u lokalnom preduzeću, a u trećoj godini tri dana.
Industrijski mehaničar, novi smer koji će prvo biti uveden u Tehničku školu „Milenko Verkić Neša“ u Pećincima, koncipiran je na osnovu potreba nekoliko kompanija, među kojima je najzvučnije ime Fabrika za proizvodnju sistema brisača Robert Bosch d.o.o. Učenici ovog smera takođe će od druge godine školovanja praktičnu nastavu obavljati u preduzećima i to prvo tri meseca u kontinuitetu, a potom, u završnoj godini dva puta po tri meseca.
Nemačko iskustvo je pokazalo da ovakav dualni sistem obrazovanja sa mentorima koji sprovode praktičnu nastavu u preduzećima doprinosi bržem zapošljavanju mladih i smanjenju ulaganja poslodavaca u kasnije dokvalifikacije i obuke.
To je jedan od razloga što su se već javila preduzeća zainteresovana da i novčano i logistički učestvuju u ovom projektu. Da bi uspostavila saradnju sa školama, ona su kroz pismo o namerama morala da se obavežu da će, shodno svojim mogućnostima i potrebama, preuzeti neke od obaveza koje su predviđene projektom, poput: pokrivanja troškova prevoza za učenike, troškova toplog obroka, stipendija učenika, obezbeđivanja poslova za učenike tokom letnjeg raspusta uz simboličnu materijalnu nadoknadu, doniranja dela opreme za školske radionice… Preduzeća koja su ispunila najviše ovih uslova izabrana su za partnere škola u obrazovanju bravara-zavarivača, električara i industrijskih mehaničara.
Pored škola i preduzeća, partneri u ovom projektu su i lokalne samouprave koje su se obavezale na određeni vid finansijske podrške. U okviru ovog projekta škole će se modernizovati i čvršće povezati sa privredom, preduzeća će dobiti kadrove kakvi su im potrebni a lokalne samouprave će obezbediti rast zapošljavanja i smanjiti odliv radne snage u gradove koji važe za „perspektivnije“. Što se tiče đaka, njima će svakako biti u interesu da se odškoluju za deficitarne struke koje, usled nedostatka ovih kadrova na tržištu, svoj rad mogu veoma dobro da naplate.
Pomenuti obrazovni profili biće uvedeni samo u škole u opštinama u kojima postoji realna potreba za ovim kadrovima.
Priliku da upišu buduće bravare-zavarivače dobile su sledeće škole:
1. Mašinska škola 14. oktobar, Kraljevo
2. Politehnička škola, Kragujevac
3. Tehnička škola, Mladenovac
4. Tehnička škola, Obrenovac
5. Tehnička škola „Ivan Sarić“, Subotica
Priliku da upišu đake u modernizovanom profilu električar dobile su:
1. Tehnička škola „Kolubara“, Lazarevac
2. ETŠ „Mihajlo Pupin“, Novi Sad
Novi profil industrijski mehaničar u školskoj 2014/15. godini dobiće za sada samo Tehnička škola „Milenko Verkić Neša“ iz Pećinaca.
Na ovom projektu rade Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju GIZ i Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, zajedno sa Zavodom za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, Nacionalnim prosvetnim savetom, Savetom za srednje stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih, Privrednom komorom Srbije, Nacionalnom službom za zapošljavanje, Zajednicom mašinskih škola i Zajednicom elektrotehničkih škola.
Spremnost Vlade da sprovede oštru fiskalnu konsolidaciju i realizuje sveobuhvatne i temeljne reforme sada je manje izvesna nego što je to izgledalo odmah nakon njenog formiranja. Čini se da postoji rizik da Vlada ponovi politiku iz prethodnog mandata, koja se karakterisala najavama krupnih reformi i rezova, da bi se potom postepeno odustajalo od toga ili su najavljene mere odlagane i ublažavane. Odlaganje dolaska misije MMF, ukazuje na to da još uvek postoje značajne razlike između Vlade i MMF u pogledu toga kakvu ekonomsku politiku i reforma Srbija treba da sprovodi, smatra dr Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i urednik FREN, u najnovijem 36. broju Kvartalnog monitora.
Osnovna ideja novog proizvoda za suzbijanje larvi komaraca u stajaćim vodama je da se postigne što veća efikasnost, uz minimalne posledice po životnu sredinu. Mada je proizvod još u fazi terenskih ispitivanja, za njega su već zainteresovani korisnici iz sveta. Njegov tvorac je Suren Husinec, naučnik koji se pre više od dve decenije upustio u preduzetništvo jer u Srbiji nije imao kome da ponudi svoje znanje.
Ključ argentinskog nazadovanja, uključujući i najnoviju krizu leži u nesposobnim elitama koje svoju moć zasnivaju na očuvanju monopola, kartela i korišćenju institucija za grupno-privatno ’izvlačenje’ kapitala. U takvim uslovima ekonomija se svodi na izvoz sirovina i oslanjanje na jevtinu radnu snagu.
Kada se Argentina pojavi u udarnim vestima medija, generacije koje duže pamte počinju da strepe kako se radi o novom puču ili najavi ekonomske krize. I zaista: ovog februara novinski naslovi su zloćudno najavili da se događa nešto preteće. Nacionalna valuta pezos izgubila je 15% svoje vrednosti u samo jednoj nedelji, inflacija se razbuktala na blizu 30%, devizne rezerve su prošle godine smanjene za trećinu, a država uvodi čitav niz restriktivnih mera koje su u prošlosti obično pogoršavale stanje ekonomije.
Namera ovog teksta nije da nagađa hoće li se zaista razbuktati nova ekonomska kriza i kako će se odvijati, već da ukaže na neke trajnije faktore koji Argentinu mogu gurnuti u novi talas nazadovanja.
Ono što ovu zemlju zaista čini posebnom pa i jedinstvenom jeste da, od statusa jedne od svojevremeno najrazvijenih zemalja sveta, polako klizi ka statusu zemlje u razvoju, ali u procesu koji traje čitavo stoleće. Čuveni ekonomista Simon Kuznec napravio je duhovitu dosetku da postoje četiri tipa zemalja: razvijeni, nerazvijeni, Japan i Argentina. Dok su japanski model ekonomskog rasta mnogi imitirali, niko se ne poziva na Argentinu kao obrazac za oponašanje.
Zaista je začuđujuće da zemlja koja je 1913. po visini BNP bila rangirana kao sedma u svetu, odmah iza SAD, Britanije i Nemačke, u 2012. dospela na 55. mesto, čak i ispod suseda kao što su Čile i Urugvaj koje su Argentinci uvek gledali s visine. U Dalmaciji su se mnogi migranti dvadesetih godina prošlog stoleća dvoumili da li ići u Kaliforniju ili Argentinu ali u novije vreme se tamo malo ko otisnuo.
Loša sreća
Nedavno je londonski Ekonomist pokušao da objasni šta se to desilo sa ovom latinoameričkom državom. Razloga za dugotrajni pad je više, ali se mogu svesti na sledeće.
Prvi svetski rat, zatim Velika kriza iz 1929, pa zatim Drugi svetski rat zaustavili su više od trideset godina ekonomskog rasta i doveli do stagnacije a onda i trajnog opadanja. Kada se klatno ekonomije okrenulo, počele su i dugotrajne političke nestabilnosti: serija državnih udara, započeta 1930, dovela je vojne diktatore koji su se pokazali kao potpuni ekonomski diletanti. Nakon vojnih diktatura, nastavlja se dominacija peronista, nazvani po Huanu Peronu (1946-1955), predsedniku populisti. Peronisti su centralisti, okrenuti samodovoljnoj i zatvorenoj ekonomiji (protekcionizam, supstitucija uvoza, mamutska javna preduzeća, striktna regulacija), kao i socijalnom populizmu. Nakon ’izgubljene dekade 1980-ih’, njih su privremeno zamenili neoliberali (1990-te), ali se, uz kratkotrajne ekonomske uzlete, trend opadanja i nestabilnosti nastavio.
I u periodu uspona i slave, pre Prvog svetskog rata, Argentina je zavisila od Velike Britanije kao glavnog trgovinskog partnera i investitora. Nakon Velikog rata, Britanija – do tada svetski hegemon – više nije mogla da bude ni jedno ni drugo. Njujork je postao novi svetski centar, ali dugo nezainteresovan za Argentinu.
Iako je ova zemlja bila ekonomski dugo u uzletu, ipak nije bila i moderna ekonomija. Postala je svetski izvoznik mesa i žitarica – dakle, sirovina – ali nije razvila modernu industriju. Zavisila je od strane tehnologije i investicija. Njena hronično mala štednja i zavisni bankarski sektor nisu podsticali modernizaciju. Njena poslovna tj. zemljoposednička i monopolistička elita, očito, nije bila zainteresovana za razvoj obrazovanja (osim primarnog), inovacija i proizvoda više tehnološke prerade.
Nakon Drugog svetskog rata država se polako pretvara u ključni redistributivni centar. Peronisti je kreiraju kao korporativnu strukturu i ona funkcioniše kroz saradnju i pregovore elita (poslodavci, sindikati, zemljoposednici) i to donosi relativno visoke plate, penzije i socijalne usluge. Ali uz neefikasnu, zatvorenu i opadajuću ekonomiju, to dovodi do prenapregnutosti i kriza budžeta, političkih napetosti i protesta, kao i rigidnosti u suočavanju sa realnošću. Napetosti nastaju i između izvoznika hrane i domaćih potrošača zbog visokih cena. Kod izrazito eksportne ekonomije nije isto izvoziti naftu ili hranu.
Politička elita u strahu od razvoja
Ključ dugotrajnog opadanja ipak je u kvalitetu institucija. Prvo, Argentina nije izgradila institucije da zaštiti svoju mladu demokratiju od vlastite armije. Njene slabe institucije zloupotrebljavala je etnocentrična elita da štiti vlastitu komotnu zavisnost od zemlje i stočarstva, kao i u odbijanju da uči od sveta koji se menja. Dvojica ekonomista Daron Acemoglu i Džejms Robinson su u svojoj knjizi „Zašto nacije propadaju“ uveli zanimljivu distinkciju između ekstraktivnih i inkluzivnih institucija, kao i ekstraktivnog i inkluzivnog ekonomskog rasta. Prve se tiču političkih institucija unutar kojih obrazac donošenja odluka klizi ka sivoj zoni interesnih grupa i lobija, klanova za uzajamnu podršku, jačanja odnosa i mreža patron-klijent, nepotizma i negativnog reciprociteta (ja tebi uredbu, dozvolu, sertifikat, a ti meni…). Inkluzivne institucije daju izglede svakom da, uz poštovanje osnovnih pravila, artikuliše i implementira svoje projekte. Očito je da su tradicionalna elita, kao i peronisti kasnije, dizajnirali i koristili institucije za grupno-privatno ’izvlačenje’ kapitala, posebnih kvota i privilegija, usluga i eliminisanje konkurencije. U takvom kontekstu dešava se i ekstraktivni rast, tj. svodi se na izvoz sirovina, jevtinu radnu snagu, monopole i kartele, korupciju i nesposobnost za spoljne izazove – dakle, komparativno zaostajanje.
Važna teza je da je ekstraktivni rast moguć ali mu je trajanje ograničeno i da obično parališe ekonomiju. Argentina to potvrđuje. Ali i kada je trajnije ostvariv, neophodan je, prvo, izvestan stepen centralizacije, što mnoge zemlje ne mogu da stvore. Drugo i važno, neophodan uslov je da politička elita ne strahuje od brzog razvoja, kreativne destrukcije koja ga obično prati, niti se plaši institucionalnog otvaranja i autonomije. Time se upravo objašnjava dugi uspon Kine, a odsustvo razvoja Severne Koreje. U stvarnom životu, naravno, većina zemalja nalazi se u sivoj zoni izmedju ekstraktivnog i inkluzivnog. Kao primer, Acemoglu i Robinson navode Kolumbiju u metafori ’orangutan u fraku’, Dakle, politička oligarhija kontroliše i manipuliše institicijama, ali ih ipak otvara i drugim ekonomskim akterima, poštuje osnovna pravila i direktno ne ugrožava njihove projekte.
Slabe institucije i partije
Gradnja institucija je spor proces, ali su argentinske elite i harizmatični lideri bili skloniji brzim i kratkoročnim rešenjima, čudotvornim carinama ili vezivanju pesosa za dolar i strane recepte tokom 1990-tih. Nije Argentina, naravno, jedina gradila ekonomiju na izvozu sirovina, a koje se od snažnog aduta lako pretaču u prokletstvo. Kao i mnoge druge zemlje propustila je da gradi dobar obrazovni sistem, da kreira stabilne i autonomne ustanove, podstiče razvoj tehnologije i autonomnu profesionalnu elitu. Uz to, ova zemlja i nema snažne i profilisane političke partije sposobne da grade i dele bogatstvo, kao i da mobilišu društvo oko strateških tema.
U mnoštvu reakcija na najavu nove krize, zanimljivi su različiti pristupi iz dva suprostavljena tabora. Radikalna levica ukazuje na globalnu krizu, globalizaciju, neumrle imperijalističke namere Zapada, kao i kompradorsku ulogu lokalnih elita… Tržišni fundamentalisti ukazuju na dirigovanu privredu, nedovoljnu liberalizaciju trgovine ili nepotpunu privatizaciju, korupciju i velika ograničenja za delovanje tržišta. Levica je notorno poznata po tome što nema razvijenu teoriju države i što to smatra sekundarnom temom. Neoliberali pak državu vide u ključu ’good governance,’ tj. kao tehnokratski koncept koji reforme shvata kao uklanjanje barijera za slobodnije delovanje tržišta. Glavni zaključak editorijala lista Ekonomist, medjutim, jeste da je država važna. Ali ne objašnjava i kako.
Naslovna strana tog broja Ekonomista postavlja i pitanje šta druge zemlje mogu da nauče iz sto godina opadanja Argentine. Čak i površan uvid u naše društvo i ekonomiju upućuje da je mnogo toga veoma relevantno i da se može mnogo naučiti. Ali, prvo moramo ozbiljno studirati ’slučaj Argentina,’ pa onda ozbiljno postaviti seriju pitanja kako ih nedeljnik Ekonomist postavlja… Zašto to već nismo uradili? Ili možda i nećemo?
Miroslav Ružica
broj 105, mart 2014.
Prema podacima koje je nedavno objavila Narodna banka Makedonije, makedonske banke su imale relativno uspešnu 2013 godinu. Trinaest banaka čija aktiva predstavlja oko 96% ukupne aktive banaka je imalo profit za 58% veći u odnosu na 2012. Iako su krediti pokazali skroman rast, koji je bio nešto dinamičniji tokom poslednjeg kvartala, gotovo da nema nikakve promene u nivou prihoda od kamata generisanih u 2013 godini u odnosu na 2012. Međutim, banke su imale koristi od manjih troškova po osnovu kamata što je rezultat opšteg trenda pada kamatnih stopa. Otuda su ostvareni rashodi od kamata bili 9% manji nego u 2012, što je doprinelo da makedonske banke zabeleže 7% veći neto prihod od kamata u 2013, piše dr Igor Davkov u makedonskom magazinu Ekonomija i Biznis.
Nemačka preduzeća koja rade u Srbiji spremna su da nastave investiranje i zapošljavanje novih radnika, ali kao i svi drugi privrednici, strani i domaći, već godinama traže sveobuhvatne reforme privrednog ambijenta. U boljim uslovima poslovanja prošlogodišnji rekordni trgovinski saldo dve države od 2,8 milijardi evra mogao bi biti višestruko veći. O tome govori primer iz susedne Bugarske, gde je prošlogodišnja razmena dostigla 5,3 milijarde evra pri čemu polovinu čini bugarski izvoz.
Kada je Nemačko-srpsko privredno udruženje (DSW), najveća privredna bilateralna organizacija u našoj zemlji, nedavno u svojoj godišnjoj anketi objavila rezultate o uslovima poslovanja i privrednom ambijentu u Srbiji, čitava obimna analiza sa brojnim grafikonima stala je u jednu jedinu rečenicu: „Srbija najčešće sama sputava sopstveni privredni razvoj“. Okruglo stotinu preduzeća koja su u anketi uzela učešće, navela su svoju spremnost za dalje investicije i nova zapošljavanja u Srbiji, uz zaključak da njihova dobra volja nije dovoljna ako nema odgovarajućeg privrednog ambijenta.
Oko 2.500 stranih kompanija u našoj zemlji, među kojima je 400 nemačkih, kao i sva domaća preduzeća, već dugi niz godina ponavljaju iste zahteve koji nailaze na malo ili nimalo razumevanja kod svih dosadašnjih političkih garnitura: uspostavljanje pravne sigurnosti, predvidivost ekonomske politike, pojačana borba protiv korupcije, novi zakon o radu, efikasnost javne uprave, smanjivanje prevelike administracije, rasterećenje privrede kroz reformu poreskog sistema, politička sigurnost, reforma obrazovnog sistema, reforma javnog sektora, reforma zdravstva… i još mnogo toga.
Pomenuta anketa utvrdila je da se procena ekonomske situacije u Srbiji za 2014. godinu u odnosu na prethodnu godinu nije znatno poboljšala: protekle godine 80% anketiranih preduzeća ocenilo je ekonomsku situaciju kao lošu. Za tekuću godinu ovaj rezultat je nešto pozitivniji, s obzirom da 67% anketiranih ocenjuje privredno stanje kao nepovoljno. Nemački privrednici u Srbiji se, kao u rezultatima protekle četiri godine, ne nadaju skorom završetku ekonomske krize. Nepromenjenu situaciju kod broja zaposlenih predviđa 45% dok samo 8% računa na pad zapošljavanja u svom preduzeću. Ukupno 38% kompanija želi da poveća investicije u tekućoj godini, dok samo 16% planira suprotno. Spremnost da investiraju i zapošljavaju novu radnu snagu pokazuju posebno preduzeća iz sektora proizvodne delatnosti koja su izvozno orijentisana i sa više od 250 zaposlenih.
Jedina svetla tačka na koju se nemački privrednici rado osvrću u našoj zemlji jeste zadovoljstvo zbog dobre i kvalitetne radne snage. Ipak, najveći broj nemačkih investitora, mišljenja je da Srbija iz korena treba da reformiše svoj obrazovni sistem prema nemačkom uzoru. Naime, u ovoj zemlji obrazovni sistem formira privreda prema svojim konkretnim potrebama – u saradnji sa Saveznim ministarstvom prosvete, a ne obrnuto. Edukativna funkcija nemačke komore zasniva se na dualnom sistemu obrazovanja gde dominira praktičan rad i gde se posebno težište stavlja na zanatsvo, koje u Srbiji, na žalost, odumire. Dakle, sugestija je na uspostavljanju sistema u kome nećemo više imati stampedo na fakultete ni „večite studente“ već selekciju nakon četvrtog razreda osnovne škole prema prethodnom uspehu. Nakon toga sledi gimnazija pa prohodnost ka univerzitetu ili zanatska škola.
Skoro sve značajne nemačke kompanije u Srbiji, pogotovo u proizvodnoj delatnosti, organizuju obuke za svoje kadrove. Sa dobro obučenim radnicima dolaze efikasniji rezultati i korporativni uspeh. Dobro je i što mladi u Srbiji sve više shvataju potrebe za neophodnim obavljanjem prakse u takvim preduzećima nakon čega sebi povećavaju šanse za dobro radno mesto u budućnosti, a što je pokazao i prošlogodišnji prvi Nemačko-srpski sajam karijere. Međutim, problem koji imaju proizvodne firme jeste sve manja ponuda na tržištu rada u određenim zanatskim oblastima neophodnim proizvodnji uprkos najavljivanju reindustrijalizacije Srbije i dolasku novih investitora, kako bar tvrde naši političari.
O privlačnosti Srbije za investitore ne može se govoriti bez sagledavanja šireg okvira. Ako poredimo Srbiju samo sa njenim okruženjem, ne navodeći u ovom trenutku tri „evropska tigra“ (Poljska, Češka i Slovačka) videćemo da se naša zemlja na listi potencijalnih investitora, prema svim parametrima, nalazi tek negde na začelju. Evo i konkretnog primera: Nedavno se Delegaciji nemačke privrede u Srbiji obratila jedna nemačka kompanija (oblast elektronike) koja je želela da investira u veliki proizvodni pogon u našem regionu. Dilema za njih bila je u izboru Srbije ili Makedonije. Od Delegacije su tražili uporednu tržišnu analizu za pet gradova u Srbiji i dva u Makedoniji, pri čemu su želeli da akcenat bude na proseku zarada, državnim subvencijama i zakonu o radu. Na kraju, odlučili su se za Makedoniju. Sličan slučaj dogodio se još tri puta u prošloj godini kada su nemačke kompanije zvučnog imena umesto u Srbiju otišle u druge susedne zemlje. Dakle, za nove investitore prisustvo renomiranih kompanija kao što su Fiat, Bosch, Siemens ili Mercedes nije dovoljan argument, ako procene da na ciljnom tržištu nema pravne sigurnosti i da im aktuelni zakon o radu, koji je omogućio da u nekim inostranim kompanijama postoji i do osam sindikata, predstavlja problem.
Zbog toga je bitno da, pored svih pomenutih reformi sa početka ovog teksta, i aktuelni socijalni dijalog obuhvati razgovor oko promene kompletnog zakona o radu a ne samo njegovih pet instituta čijom se izmenom neće mnogo dobiti.
Ukoliko budu ispunjena obećanja o brzim, dubokim i suštinskim reformama, značajno će biti unapređena privredna klima u zemlji. To će, ujedno, privući nove i kvalitetne inostrane ali i nemačke kompanije. U tom slučaju prošlogodišnji rekordni trgovinski saldo dve države od 2,8 mlrd. evra, može biti višestruko veći. Ko ne veruje, neka pogleda prošlogodišnji saldo u razmeni Nemačke i Bugarske (7,3 mil. stanovnika) koji je dostigao 5,3 mlrd. evra pri čemu su Bugari izvezli robu u vrednosti od 2,7 mlrd. evra.
Nemačka privreda u svakom trenutku ima veliki interes da se i nacionalna privreda zemlje domaćina ravnomerno i efikasno razvija s obzirom da inostrana proizvodna preduzeća mogu dobro da posluju samo uz zdravu konkurenciju i kooperaciju sa kvalitetnim domaćim dobavljačima kako bi krajnji proizvod mogao da bude konkurentan na svetskom tržištu. Zato nemačke kompanije sa sobom uvek donose i tehnološke inovacije, ali i obuku i šansu za mlade ljude. Ovo je naročito bitno u onim privrednim segmentima gde srpsko-nemačka privredna saradnja tek treba značajnije da se razvija: obnovljivim izvorima energije, komunalnoj infrastrukturi, poljoprivredi, informacionim tehnologijama i trgovini.
Milan Vučković, Delegacija nemačke privrede u Srbiji
broj 107, maj 2014.