Некатегоризовано

Mi smo je naveli da farba lice i igra pred nama
Ako ne želi da bude rob, kažemo da nas ne voli
Ako je razumna, kažemo da je ko’ muško
Potiskujući je naniže, shvatamo da je iznad nas
(Džon Lenon)

Uljudni predsednik evropskog parlamenta, Martin Šulc (Schultz), nakon što je obavio inauguraciju nove evropske vlade (Komisije) prisetio se svoje socijaldemokratske[1] pripadnosti pa je jetko konstatovao: „Evropske institucije morale bi da reprezentuju sve građane. Neprihvatljivo je da u evropskoj Komisiji od 28 članova budu samo 4 žene. Koju poruku time dajemo građanima Evrope“. Korektno ali kasno. Eto povoda da problem izvučemo ispod tepiha i kad nema osmomartovskog muškog egzaltiranog jednodnevnog razumevanja. Evropa, ponosna na svoju slobodoumnost, daje još jedan dokaz nazadovanja. Naime, još 1792. godine, u vreme kada su prava građana obeležavala  revolucije u Americi i Francuskoj, engleska feministkinja Meri Volstonkraft (Wollstonecraft) napisala je traktat „Osveta ženskih prava“ u kojem  okosnica glasi: „Ne želim da žene steknu vlast nad muškarcima, nego nad samim sobom“. Ni danas u Evropi ta misao nije prevaziđena.

Moj drug Nikola iz Austrije mi redovno prosleđuje jedan od onih ogromnih e-mailova koji u sebi ima 15 stranica viceva. Oko 99% njih je naravno bezveze ali tu i tamo se nađe neki biser.

Jedan od tih viceva novog tipa glasi: Pitanje: “Kako ćeš da prepoznaš da živiš u 21-vom stoljeću?” Odgovor: “Pošalješ SMS “VEČERA” iz kuhinje deci u njihovu sobu a oni ti vrate SMS “A šta je za večeru”.”

Interesantna stvar je da su ljudi koji su predviđali budućnost veoma lako mogli predvidjeti neke stvari poput tankih televizora veličine pola zida, mobilnih telefona, internet kupovine, 500 kanala televizije na satelitu, a mi još uvijek možemo reći „Večeras nema ništa interesantno za gledanje“.

Međutim neke stvari nikakav futurolog ne bi mogao predvidjeti a to je da je moja mala samoposluga u malom selu na sjeveru Holandije jednog dana bila preplavljena Kinezima. Da, pravim pravcatim Kinezima koji govore kineski i ne znaju razliku između kovanica evra.

Da bi ovo shvatili vi, dragi čitaoci, morate znati gdje ja živim. Kada Holanđanima spomenete moj kraj prva reakcija je: „A gdje je to?“, druga reakcija je: „Pa to je tako daleko!“ a treća je: „Tebi sigurno niko ne dolazi u posjetu!“. To je bolna istina. Meni je, što se udaljenosti tiče, isti problem otići do Amsterdama ili do Kopenhagena (samo što tamo treba mjenjati pare jer su Danci bili pametni da kazu „NEJ!“ u 2000-oj godini). Kriminal u mom malom selu se svodi na tu i tamo ukradeno biciklo (zezanja radi – vrate ga nakon par dana) i tu i tamo svađe oko potkresane krošnje drveta na granici između dvoje susjeda. Lopovi i provalnici ne dolaze u moje selo jer je „to tako daleko“, a ako ukradu nešto onda se treba na putu nazad zaustaviti i natočiti gorivo što po cijeni od 1,95 eura po litru bitno smanjuje profit od krađe.

Dakle toga dana sam se čudom čudio gomili Kineza ispred i u samoposluzi koji su kolica pretrpavali isključivo jednim artiklom: zamjenskim mlekom za bebe. Ovo je jedno od onih prirodnih čuda kao kada u sred Sahare počnu da padaju ribe iz oblaka.

Elem, kako su brzo došli, tako su brzo i nestali ostavivši za sobom prazne police i prepune kase, zbunjeni personal i vlasnika koji nema pojma čemu da zahvali dupliranje svog dnevnog obrta. Jedan razlog smo odmah mogli odbaciti: nedostatak sinhroniziranog plesanja je značio da ovo definitivno nije bio flash-mob!

Naravno, 21-vo stoljeće takođe znači da svako od nas hoda naokolo sa mobilnim telefonima priključenim na internet i pre nego što sam dobiciklao kući na mom telefonu se pojavio „news-alert“: „Kinezi uplašeni aferom sa otrovanim zamjenskim mlekom za bebe masovno prazne samoposluge u Holandiji i šalju zalihe poštom familiji u Kini“.

Sutradan je na ulazu u samoposlugu osvanuo novi znak na kineskom “Zamjensko mleko za bebe: maksimalno 2 pakovanja po kupcu”.

Dobrodošli u 21-vo stoljeće!

Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandske konsultantske firme GreenMonkerys

Ljudi me često pitaju zašto i kako sam došao da živim u Holandiji. Moj odgovor je da je ovo Silicijumska dolina na polju društvenog razvoja. I kao što se u Kaliforniji dešavaju uzbudljive i nove stvari na polju elektronike – u Holandiji se dešavaju neke veoma uzbudljive i nove stvari na polju društvenog razvoja.

Ovo je zemlja koja je među prvima uvela mogućnost braka za istospolne parove, ovo je zemlja koja je već odavno legalizirala prostituciju (kako bi je država bolje kontrolisala i ubirala porez, naravno), gde su takozvane “mekane droge” kao npr. marihuana legalne i prodaju se u prodavnicama koje, kao i svaki drugi biznis, plaćaju porez i podvignute su regularnim kontrolama inspekcije.

Holandija je takođe zemlja koja ima nevjerovantno razvijenu socijalnu zaštitu. Ja sam se s tim prvi put susreo u dalekoj 1992. kada sam zajedno sa grupom od 25 ljudi – od kojih 4 profesora sa Slobodnog univerziteta u Amsterdamu – pokušao da napravim novi holandsko–srpski rečnik. Ukratko, taj projekt je ostao na pokušaju i nikada nije bio završen iz prostog razloga što je trebalo da bude namijenjen izbjeglicama sa prostora Balkana – dakle ljudima kojima su veoma bitne riječi kojima se opisuju raznorazni pojmovi iz socijalne pomoći. Elem, na kraju je ispalo da je to praktično nemoguće napraviti jer veoma veliki broj pojmova koje imaju posebne riječi u holandskom jeziku uopšte ne postoje kao pojmovi u srpskom jeziku. Slično kao što Eskimi imaju 50 riječi za snijeg a mi svega jednu (+ jos par pridjeva).

I tako smo došli do jednog finog sunčanog popodneva u junu 2011. Moj prijatelj Dirk, koji je dugo vremena bio advokat, a onda profesor na prestižnom Univerzitetu u Leiden-u i koji je poslednjih par godina u penziji, me je pozvao na “Cocktails with Friends” žurku kod njega kući u piktoresknom gradu Delft-u. Dirk je već dugo godina moj pravni savjetnik i dobar prijatelj i svaki put kada bismo se našli da odemo na ručak ili u neku od velikog broja galerija u Hagu i okolini to je uvijek bilo vreme samo za nas dvoje. Dirk je gospodin koji uvijek rezerviše vreme za svog gosta i posveti mu svoju kompletnu pažnju. Ovaj poziv je dakle bio neobičan.

Kada sam došao kod njega neobično je bilo veoma brzo zamenjeno misterioznim. Naime kod Dirka u kući je već bilo preko 50 ljudi!!! I čim sam ušao atmosfera je bila veoma interesantna – ljudi svih doba i profila: od nekoliko mladih ljiudi u 20-tim godinama, do vlasnika galerija, dva gradonačelnika i pola tuceta političara iz holandskog parlamenta. Ja znam da je Dirk imao dugu karijeru ali pozvati odjednom sve ljude iz svih faza svog života je nešto što on nikada ne bi napravio. Ovdje se nešto čudno dešava.

Dirk je čovjek u svojim 60-tim godinama, njegovo zdravlje je uvijek bilo loše jer je jedan od ljudi koji svoje telo tretiraju kao lični zabavni centar po principu: sex + drugs (alkohol, duvan i ostale supstance + rock ‘n’ roll. I ovoga puta se to dokazalo, nekoliko ljudi je posluživalo VEOMA skupa vina, propraćena nevjerovatno napravljenim sendvičima veličine jednog zalogaja, a na balkonu sam video i nekoliko ljudi kojima su ponuđene veoma ekskluzivno izgledajuće cigare.

Ja sam naravno iskoristio priliku da se upoznam sa nekoliko ljudi: od predsednika političke partije D66, do bivšeg ministra odbrane (koji je znao više o topografiji Bosne nego ja koji sam tamo rođen), do jednog sudije Ustavnog suda i jedne nevjerovatno lepe dame – vlasnice umetničke galerije u Hagu (za koju se kasnije ispostavilo da je jedna od 25 najbogatijih osoba u Holandiji a da je njena galerija samo hobi). Dirka sam na kraju krajeva uspio da vidim na 5 minuta i svaki put kad sam ga pitao šta se ovdje zbiva on mi je dao misteriozni osmeh.

I kad je došlo vreme da odem pozdravio sam se sa njim i on me je je žestoko zagrlio i rekao: “U životu uvek nosi osmeh i dobro odelo!”

U odlasku sam još popričao sa nekoliko ljudi sa žurke koji su takođe odlazili i kada sam im rekao da je ovo bila najčudnija žurka jedan od njih je rekao: ”Slažem se, ovo bi veoma lako mogla biti Poslednja žurka”. Šta je kog vraga “Poslednja žurka?” On se samo misteriozno nasmešio i rekao: “Ako sam u pravu videćeš uskoro”.

Meni je za jedan dan bilo dovoljno misterioznih osmeha i profetičnih izjava i nisam se dalje raspitivao, otišao sam da uhvatim svoj voz i odem kući.

Tačno tri dana kasnije poštom je stigla omotnica sa crnim rubom. Sa Dirkovim imenom i pozivom na sahranu. Dirk je uvek bio čovek koji je svoju sudbinu držao u svojim rukama i kada je njegov rak postao neizlečiv on je pozvao svog doktora sa zahtevom za eutanaziju. Ali ne pre nego što je sve svoje prijatelje još jednom pozvao na Poslednju žurku.

Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandske konsultantske firme GreenMonkerys

Sećate li se one reklame za Kosmodisk – „izgleda šašavo, ali mene leđa ne bole“. Meni na to liči jedan od „finansijskih proizvoda“ koji se uhodava i kako se tvrdi već daje pozitivne efekte. Stvar se zove SIB – Social Impact Bonds (obveznice sa socijalnom funkcijom – uslovno prevedeno).  Znamo da pojedini bogataši umeju da budu filantropi, da pomažu sirotinju, da daju čak ogromne pare kao na primer Bil Gejts i Voren Bafet (1), čija zajednička fondacija ima veći kapital nego adekvatna agencija OUN. Doskora nismo ni znali ni verovali da se  finansijsko tržište može uposliti da deluje u korist onih sa samog dna društva. Onih kojima se nema šta uzeti.

Ima važnih ekonomskih ličnosti koje smatraju da svetu finansija ne pripada osećaj za čovekoljublje. Pol Volker, bivši guverner američke centralne banke (FED), skeptično je ocenio da je najveći humani domet finansijskog sektora u poslednjih 25 godina – ATM. ATM je skraćenica od Automatic Thanking Machine (mašina za automatsko zahvaljivanje), koju je humanizovala TD kanadska banka. Reč je o tome da su bankomati te banke podešeni tako da vokalno vrlo ljubazno komuniciraju sa klijentom i na kraju mu još, uz novac koji podiže daju i neki ljubak poklon. To je bio toliki šok i marketinški uspeh da se termin ATM preneo na muziku, internet, ušao u žargon, pa je u Americi sinonim za bankomat… O okrutnosti finansija nobelovac Pol Krugman je u jednom od svojih komentara napisao: „Teško je i zamisliti da neka finansijska ustanova učini nešto u korist društva“. Drugi nobelovac i ekonomista, Jozef Stiglic, komentaričući finansijske inovacije (2010. godine) u The Economistu rekao je: „jednostavno nije zamislivo da finansijski sektor počne da se bavi socijalnom funkcijom“. Međutim, pojavio se „proizvod“ koji nije pusta mašta nego nešto što može da ima perspektivu na tržištu.
Da bi se razumelo o čemu je reč najbolje je početi od konkretnog primera. Britanski ministar pravde, Džek Strou (Jacka Straw), lansirao je marta 2010. godine prvi SIB za finansiranje programa rehabilitacije 3.000 zatvorenika zatvora Piterboro (Peterborough). Učinio je to tako što je pustio hartiju od vrednosti sa ciljem da sakupi finansijske izvore na tržištu. Struktura te HOV je sa promenljivom kamatom. Ukoliko se do kraja 2015. godine postigne uočljivo smanjenje broja zatvorenika povratnika u odnosu na tadašnjih 7,5 odsto, obveznice donose prinos. Ukoliko se pritom smanje i dotadašnji troškovi rehabilitacije, prinos raste još više. Proračuni govore da bi srazmerno porastu uspeha socijalne intervencije prinos mogao stići do maksimalnih 12,5 odsto! Britanski ministar je smatrao da je njegov potez daleko bolji nego američki „perverzni mehanizmi preko kojih vlasnici privatnih zatvora stimulišu ’produkciju’ ilegalnih imigranata koje onda trpaju u zatvore da bi više zarađivali“.

Krajnje uprošćeno šema organizacije je sledeća: država određuje problem koji treba rešiti, rok za obračun efekata i eventualno svoj finansijski udeo; posao preuzima posrednik (banka) koji angažuje investitore (fondove) da prikupljaju novac i izvršioca (neprofitnu organizaciju) da obavi posao. Ako je posao uspeo investitori dobijaju premiju (kamatu) od strane države u srazmeri sa postignutim uspehom. Važan činilac je nezavisna stručna institucija koja će ustanoviti stanje na početku i na kraju akcije. Njena uloga je neprikosnovena. Država nema prava da se meša u tok i organizaciju posla. Vrsta poslova je gotovo neograničena. Do sada su, pored smanjivanja broja povratnika u zatvorima, preduzeti pokušaji rešavanja maloletničkog kriminala, problema beskućnika, borbe protiv pothranjenosti, ambijentalne zapuštenosti i sličnih društvenih boljki.
Talas se sa Britanije proširio prvo na Ameriku, gde je ograničen i sveden na ugovaranje socijalnih poslova između države i privatnika pa se i zove Pay for Success – (plati prema uspehu). Obamina administracija je 2012. u tu svrhu predvidela sumu od 100 miliona dolara. (2) U SAD postoje takvi projekti u 28 država i gradova. Dosledni eksperiment sa SIB su prihvatile Australija, Izrael, Italija, Belgija, Holandija …  Sakupljen novac nije na nivou suma koje se obrću na berzama. Reč je o desetinama ili stotinama miliona dolara (evra), ne više, koje ipak, što je donekle neočekivano, prilično radoznalo podupiru velike banke. Umešane su Goldman Sachs, UBI, Merrill Lynch, Bank of America i druge institucije kao Rockefeller Foundation. Gejts fondacija je preteča koncepta povezivanja filantropije i tržišta jer trguje svojim osnovnim kapitalom na tržištu i praktično samo zaradu iz te trgovine plasira u dobrotvorne svrhe. Na taj način se obezbeđuje dugovečnost fondacije, jer bi se pare, kolike god da su, lako i brzo istopile s obzirom na beskonačne potrebe u svetu. Gejts fondacija se prvenstveno bavi ishranom, zdravljem i obrazovanjem dece u najnerazvijenijim zemljama sveta.
Ima li ceo poduhvat sa SIB smisla videće se krajem ove godine kada dolazi do prvog sabiranja rezultata na projektu Piterboro, sa smanjenjem recidvnosti zatvorenika. Kako se sada ceni projekat će gotovo sigurno biti obnovljen do 2016. godine, jer su rezultati povoljni, pa će prema tome i kamate biti privlačne. Naime, ovih dana je publikovana preliminarna analiza koja je pokazala da je: 1. pokušaj inovacije racionalnijeg trošenja državnih para jeste – uspeh; 2. pokušaj veće fleksibilnosti angažovanih – uspeh; 3. veća pažnja prevenciji – uspeh; 4. bolja povezanost države i izvršilaca (fondacija i neprofitnih organizacija) – uspeh i 5. nov princip investiranja u socijalne promene – potrebno je više vremena i veća razgranatost SIB da bi se dao decidiran odgovor. Analitičari završnu ocenu definišu ovako: „Ako se postavi pitanje da li SIB daje pozitivne rezultate što se postavljenog osnovnog cilja tiče, odgovor je – DA!!!“ Prva kontrolna grupa zatvorenika (njih 1.000) pokazala je pad povrata kriminalu za 11 odsto prema rastu povrata na nacionalnom nivou za 10 odsto. Ako je ovo tačno, kamate će biti izuzetno privlačne.
Ovu preliminarnu ocenu radili su neposredno zainteresovani, pa je prema tome podložna objektivnijoj kontroli. Ocena nezavisne komisije može donekle umanjiti egzaltiranost, ali ne i  uspeh. Dakle, reč je o nečemu što iz osnova može da menja odnos kapitala prema socijalnim funkcijama,i unese efikasnost tržišta u funkcionisanje socijalnog segmenta države. Stvar više nije u filantropiji, ni u trickle down pricipu prelivanja od bogatih ka siromašnima, nego u poslu, u biznisu koji nosi rizike finansijskih transakcija kao i druge berzanske aktivnosti. Postoje samo dva detalja koja SIB ipak ne izjednačavaju sa pravim obveznicama. Prinos na SIB ne plaća tržište nego država iz poreskih para građana, sem toga ove HOV još nisu pokazale može li se i sa kakvim uspehom njima može trgovati (prodavati ih i kupovati na berzi) te hoće li dividende i u drugim poduhvatima biti primamljive kao u slučaju Piterboro eksperimenta.

Razlozi za dobrodošlicu takvom „finansijskom proizvodu“ postoje i vrede više nego napori policija, socijalnijh službi, vojski spasa itd. SIB su izvanredna domišljatost kako da se navedu kapitalisti da rade ono čemu su se najmanje nadali – da poboljšavaju socijalni položaj društvenog dna. Po principima socijalnog darvinizma to je čak intervencija koja kapitalizmu otupljuje oštricu, jer smanjuje „očiglednu nastavu“ kako može nisko pasti onaj ko se ne uključi u opštu trku ka uspehu. Utoliko je „revolucionarna“ i humana te unosi novinu u važeća pravila sticanja profita. Mnoge plemenite namere uništene su onoga trenutka kad su počele da pokazuju efikasnost drugačijeg pristupa problemima. Ubili su ih snažni vladajući interesi kojima promene ne idu u korist. No, kako jedna kolektivna mudrost, kojoj je pre mesto u Marfijevim zakonima glasi: Vreme će pokazati!

(1) Bill and Melinda Gates Foundation je najbogatija svetska fondacija koja je 2013. godine raspolagala sa 38,3 milijarde dolara. Osnovana je 2000. godine a 2006. joj je pristupio i drugi najbogatiji čovek na svetu Warren Buffett dotada najvećom donacijom od 10 miliona akcija njegove kompanije Berkshire Hataway u vrednosti od oko 1,5 milijardi dolara. Prošle godine je Bafet povećao svoju donaciju novim akcijama u vrednostti oko 2 milijarde dolara. Najveći udeo ima bračni par Gejts (27 milijardi $). Ostalo su donacije, kao i Bafetova, samo manjeg iznosa.

(2) Ako sam dobro izračunao to je 0,000.000.075 odsto vojnog budžeta, pa ipak valja pozdraviti jer će nekom nesrećniku učiniti život boljim.

Stvari stoje tako da su se geopolitički stručnjaci, generali i vojni markentigaši složili definitivno da Trećeg svetskog rata neće biti. Naime, ako bude, a sve je izglednije da hoće, biće to Prvi Globalni rat! Jaka misao, dostojna vojničke pameti. Ostaje misterija kako je moguće da vojska svugde u svetu kupuje najpametnije ljude, a povlači najgluplje poteze.

Eto ta formulacija „Globalni rat“ nije proistekla iz nečije mudrosti, analize, nego najverovatnije iz infantilije najviših vojnih starešina. Možda iz njihove strasti za istoimenu iPhone video igru, kojom se zamućene svesti o tome šta je pravi rat, a šta video igra, zabavljaju. Ili možda zbog ROH (Ring of Horor) „Global War“ – hrvačkog cirkusa… tek oblast napeto primitivnog komercijalizma za mase prepuna je te sintagme koja pali. U vesti, što i nas uključuje u temu, o kampu gde Ziloti SIPC uvežbavaju maloletnike u upotrebi oružja, najopakija je igumanija kojoj je cilj da odbije decu od kompjutera dajući im puške u ruke. Nastaje li to neka simbioza Arkana (od mladih navijača pravio je ubice) i vladike Filareta (u mantiji SPC sa mitraljezom pred Vukovarom). U kontekstu svetske eskalacije mržnje i ubijanja srpski topovski bejbi-bif ipak nije za ono: „Ma pusti budale“.

Iako naše domaće gluposti imaju veliku privlačnu snagu, valja temi pristupiti upotrebom širokougaonog objektiva. Znam da je po poruci cinična, netolerantna, gruba izreka da „kad se močvare meliorišu niko žabe ne pita za mišljenje“, ali malo-malo pa ne mogu da joj odolim, jer to je naša pozicija u svetu. Bojim se da čak ni sukobi na Bliskom Istoku, pretnja Ali Hamneija, vrhovnog verskog vođe Irana, da Izrael sprovodi geneocid u Gazi[1] te da će on naoružati Palestince, nije globalni izazov, mada i Izrael i Iran verovatno imaju atomske bombe. I ne samo bombe, nego i paranoike koji će sopstveni život žrtvovati olako.[2] Ipak odmeravanje globalnih nerava vodi se na drugim prostorima.

Iako sam se više puta zaklinjao nad „Teorijom zevere“ Jovana Bajforda, svejedno mi nije lako da shvatim postajem li njen plen kada, recimo, gledam statističke podatke o porastu proizvodnje škriljčanog gasa u Americi za 800 odsto od 2007. do 2013. godine, sa procenama da im je vek eksploatacije bar još 100 godina. Amerika mora da nađe kupca za taj gas koga već ima više nego što joj treba. Energetski proždrljiva Kina otkriva sopstvene rezerve iste vrste gasa, tako da nije mnogo zainteresovana za američki, a posebno, videće se to kasnije u tekstu, iz strateških razloga. Kao ozbiljno tržište preostaje jedino Evropa, odakle valja istisnuti Rusiju da bi se zauzelo njeno mesto.

Ukrajina, preko koje idu gotovo svi ruski gasovodi dobila je funkciju ventila na kojem će biti zavrnut ruski gas. „Južni tok“ i „Nabuko“, alternativni gasovodi, doživljavaju stravične opstrukcije u kojima se otkriva sramotna evropska inferiornost u igri. Da li su poubijani Ukrajinci i nesrećnici iz malezijskog aviona kolateralna šteta[3] u pokeru velikih igrača? Rusija elegancijom sibirske mečke brani svoje interese. Njena reanimacija carske veličine podrazumeva ortodoksno imperijalno otimanje teritorija – Krim, za početak. Naravno postoje i oni dublji, istorijski razlozi koji se lako upregnu, kad zatreba. Američke podmornice u Barencovom moru pokazuju da Amerika kompletira svoj obruč „čelika i ognja“ oko „totalitarnih“ režima (Rusije i Kine). Putin, (sa njim i mlohava Rusija) polako postaje gubitnik, a to jako kida nerve, kako će se videti i na američkom primeru. Dakle, pitam se sad da li me je to paranoja zavere uzela pod svoje ili je u pitanju ipak koliko-toliko razuman zaključak.

Koliko sam uspeo da razaberem samo je jedan čovek dobio Nobelovu nagradu posthumno – Kanađanin Ralf Seinman, za medicinu.[4] Nisam uspeo, međutim, da razaberem šta biva sa onim ko je dobio nagradu na lepe oči, pa to izneverio kad je trebalo da je opravda. Dakako reč je o američkom predsedniku Baraku Obami, prema kojem je Nobelov komitet učinio neverovatan presedan avansnog davanja nagrade u skladu sa opštim ispoljavanjem nade da će novi američki predsednik konačno pomeriti svet na bolju stranu. To sigurno nikada više neće uraditi.

Nisam jedini koji je navijao iz sve snage za Obamu, a sada se pita nije li Buš Mlađi manje tragična ličnost, za njega se od početka sve znalo. Prvo obećanje koje je Obama dao kao novoizabrani predsednik bilo je da će ukinuti sramni zatvor u Gvantanamu. On je već na sredini drugog mandata, a oni nesrećnici ili zločinci, u Gvantanamu bez ikakvog suđenja sede tamo i dalje. To je ružna činjenica i argument za neverovanje u američku famu o pravdi i pravosuđu.

Ako je ko pred svetom otkrio nemoć američkog predsednika onda je to Netanjahu, dakle Izrael. Odbivši ultimatume oko Gaze, prvo podpredsednika Kerija, a zatim i samog predsednika Obame, pokazao je da ta dvojica ne znače mnogo. I to je ružno saznanje. Bez ogromne američke podrške Izrael bi nestao sa lica zemlje. Bila bi to nepravda, ali je i činjenica. Znači li to da Izraelu podršku daje neko važniji? Može li se izbeći, imajući u vidu Gvantanamo i Izrael, utisak da neko drugi, a ne predsednik vlada Amerikom? Pritom nema argumenata da je to Kongres (republikanski), ili Senat (demokratski). Stanovnici South Side – crnačkog slama u Čikagu, proglasili su 13. jula Obamu najgorim predsednikom u istoriji SAD. Agencije su to kasnije potvrdile na većem uzorku. Razočarani zaljubljenici su uvek neodmereni.

Inače taj predsednik SAD okrnjenog ugleda otvorio je 6. o.m. samit predstavnika 50 afričkih zemalja u Vašingtonu. Na samit nije pozvan Abubakar Šehau, vođa Boko Haram, bilo bi previše, ali jeste predsednik Južnog Sudana, Salva Kiir, koji je u hodu do vlasti svojom privatnom vojskom od 15.000 ratnika, masakrirao 10.000 pripadnika plemena Nuer, svih uzrasta i polova. Možda mu je preporuka to što ne skida crni kaubojski šešir ni u krevetu, kao Džems Kegni (James Cagney) u „Oklahoma Kid“. Trljaju zbog Kiira Vašingtonu nos važniji od mene. Drugi ga kao brane tvrdnjom da je dotični Kiir već bio u (diktatorskoj, komunističkoj) Kini. Obama je već uveliko – „loser“ (gubitnik) što je najteže američko prokletstvo. Najgore je što gubi od Kineza koje i dalje nipodaštava, pa im u nedavnom intervjuu savetuje kako: „treba da prestanu da se zadovoljavaju ulogom proizvođača low-cost robe“. Prenebregava da je Kina već najvećim delom naučila ono što Amerika zna, ponegde ju je i tehnološki prestigla, te da je njen pravi problem hoće li umeti da gradi civilizovano, humano i miroljubivo društvo.

Londonski The Economist objavio je neki dan intervju sa Obamom državnički odmeren i dosadan. Ni trunke onog entuzijazma, slobodoumlja i šarma sa početka Obamine karijere. Ključne su dve izjave: „Pomoći ću mojoj Africi da promeni svet“ i „Peking gura sve dok ne naiđe na otpor: moramo se pripremiti da budemo mnogo tvrđi“.

Kampanju za „njegovu“ Afriku, pred kojom je budućnost, krunisao je obećanjem da će Američke kompanije investirati 14 milijardi dolara u Crni Kontinet. Kasno! Staf jednog predsednika morao bi da zna za „The Heritage Foundation Map of China Global investments“ sa koje se vidi da nema kontinenta koji je tako sistematski pokriven kineskim investicijama kao što je Afrika. Prema podacima Wilson Center Kina je prošle godine u Afriku investirala 40 milijardi dolara. U poslednjih pet godina prosečno je investirala 30 milijardi dolara godišnje. Kina je 2009. godine pretekla Ameriku ulaganjima u Afriku. Spoljnotrgovinska razmena SAD – Afrika iznosila je 2012. godine 99,8 miljardi, a Kina – Afrika 198,5 miljardi dolara.

Na političkom planu Obamu su takođe pretekli kineski lideri. Predsednik Si Đinping je inaugurisan u martu prošle godine, a već u aprilu je napravio turneju po Africi ističući tako da je Afrika najvažnija za Kinu. Pre njega su svi kineski predsednici odlazili gotovo svake godine, a premijeri i ministri po nekoliko puta godišnje. Afrika je izvorište sirovina i energije, ali i rastuće tržište za Kinu. Na njenom razvoju Kina gradi svoju sadašnjost i budućnost, zato relativno korektno posluje i obučava lokane kadrove za sve kvalifikovanije poslove. Afrikanci listom vole Obamu, ne vole Ameriku i duboko mrze njihove beskrupulozne kompanije. Na Kineze se sve više bezbolno navikavaju.

Da vidimo šta znači Obamina poruka da „prema Pekingu treba biti mnogo tvrđi“. Bojim se da je to ono kada se kaže da je vrag odneo šalu. U okviru kampanje obuzdavanja Kine koja je u spoljnoj trgovini, BDP, prisustvu u Africi… počela od Amerike da preotima primat, nađen je štit koji treba da obuzda Kinu i smanji njene mogućnosti napretka. Uz američki impuls i saglasnost agresivni primijer Japana, Šinto Abe, poslednjih dana jula uspeo je da obezbedi apsolutnu saglasnost svih ministara za promenu člana 9 japanskog ustava. Taj član, za koji se tvrdi da ga je izdiktirao pobednik, general Makartur, govori da Japan nikada više neće moći da ima prava na vojne operacije van svoje teritorije i naoružanje koje mu omogućava da napadne neku drugu zemlju. Kina je dobila razlog da naglo počne da prebacuje investicije iz mirnodopske proizvodnje za izvoz u još veću proizvodnju sredstava za ubijanje! Ne kažem da će ijedna od te dve strane početi agresiju, ali će nesumnjivo biti prinuđene da se povlače iz svetske ekonomije i time stvore prostor za američki izvoz, koji iz godine u godinu jenjava. Možda to nije namerno, ali je logično da tako bude.

Kako promene ustava svugde, pa i u Japanu, traže glasanje u oba doma parlamenta to Abe, da bi izbegao neizvesnost glasanja, pokušava promenu da podvede pod formu „ponovnog čitanja“ i kako agencije tvrde ima podršku više od polovine Japanaca! Ironija je u tome što je Amerika, prema mirovnom ugovoru koji je diktirala, dužna da vodi nadzor nad poštovanjem člana 9! U tokijskom metrou jedan mladić se polio benzinom, zapalio i dok je mogao vikao je u megafon: „Ne dajte član 9“. Kina i Južna Koreja[5] uložili su zajednički žestok protest. Te dve zemlje imaju najviše razloga za strepnju, jer su iskusile japansko ratničko ludilo. „Abe je upalio šibicu da bi osvetlio prostor u barutani“ /…/ „Hoće li Japan preživeti Abeove ambicije“ – piše The Japan Times. To međutim nije samo pitanje Japana, to mora da se tiče savesti celog sveta. Danas se ratovi ponovo vode po uputstvu koje je papa Inoćencio III godine 1208. dao krstašima pred pohod na katare, patarene i bogumile: „Ubijte svakoga na koga naiđete, a Bog će posle lako odabrati svoje“.[6]

Nisam nameravao da preskočim kineske aneksionističke poduhvate. Nisam đavolov advokat. Dok je Vijetnam ratovao sa Amerikancima, susedima i sam sa sobom, Kina je jednostavno iskrcala vojsku na nenastanjeni Paracel arhipelag u istočnom delu Južnog Kineskog Mora, oko 200 milja od Vijetnama. Bila bi to donekle komična ratna priča da se nije ispostavilo da tamo ima nafte i gasa pa su pretenzije pokazali sem Vijetnama, Filipini, Malezija i Japan. Kina zato jača svoju ratnu mornaricu (u gradnji su dva nova nosača aviona) i stvara pod nazivom „Biserna ogrlica“ savez sa Šri Lankom, Pakistanom, Bangladešom i Mijanmarom (Burmom) oko dobijanja pomorskih prioriteta za svoju ratnu mornaricu koja bi kontrolisala Indijski okean i Pacifik. Odgovor su „Blue Water“ mornarički manevri Japana, Indije i SAD na istom području. Valja uspostaviti ravnotežu zbog Malaka tesnaca kojim prolazi oko 40 odsto trgovine sa svetom i 80 odsto nafte namenjene Kini. O okupiranom Tibetu, koji je ekonomski i civilizacijski napredovao, ali jeste nesumnjivo okupiran, skoro da se više ne bi govorilo da nije egzotičnog Dalaj Lame, koji hoda golišav po svetu i propoveda slobodu za svoje sledbenike. I još nešto: Kina ima najfantastičniju potencijalnu „petu kolonu“ u svim zemljama sveta!

Prilikom bombardovanja Srbije Edvard Lutvak,[7] geostrateški savetnik predsednika Buša Mlađeg, na TV je izneo jednu šemu ustanovljavanja krivice za rat u Jugoslaviji, koju bih po sećanju i uslovno mogao svesti na sledeće: Prvo je izbio rat između Srbije i Hrvatske. Jedni su druge optuživali da su prvi počeli. Znamo da su i jedni i drugi skloni da lažu pa smo krivicu podelili po pola. Onda je izbio rat u Bosni i opet isti princip, pa na Kosovu. Kad to saberemo ispada da su Bosanci, Hrvati i Kosovari krivi po 50 odsto, a Srbi 150 posto. Dakle, jasno je koga treba bombardovati. Primenimo taj think tank aritmetički princip na konfrontaciju tri najjače zemlje u svetu. Vojni budžet Rusije za 2014. godinu iznosi 69,3 milijarde, Kine 131,5 milijardi[8] a Amerike 682,5 i sa sredstvima koja dodatno odobrava Kongres 756,4 milijarde dolara. Amerika izdvaja koliko 12 narednih zemalja ukupno! Lutvakova aritmetika bi očas pokazala ko je krivac, ne samo ako dođe do sukoba, jer tada je kasno, nego oko izazivanja opasne napetosti u svetu i guranja ljudi u globalnu mržnju, naoružavanje, siromašenje…

Stiven Volt (Stephen Walt), profesor međunarodnog prava na Harvardu postavio je pitanje „Da li Amerika pati od ratomanije?“ i dao 5 razloga zašto je odgovor „da“: 1. Jer joj se može; 2. Jer nema ozbiljnih neprijatelja; 3. Jer ima plaćeničku vojsku; 4. Jer joj je vojno rukovodstvo glupo; 5. Jer o ratu odlučuje Kongres. Beda današnje političke elite pogađa ceo svet, ne samo Ameriku. Možda se još jedino papa Francisko, iz tragičnih razloga stradanja hrišćana, ali i ličnog ubeđenja zalaže za mir i izdiže iznad ostalih. Prisetimo se Kenedija, Šumana, Miterana, Adenauera, Branta, Tita, Palmea, Gorbačova… borili su se za mir i budućnost u prijateljstvu. Oni su stvarali istoriju, a istorija je stvarala njih. Današnje političare stvaraju stručnjaci za marketing, spin doktori, mediji, centri moći i njihova lična neobuzdana volja za moći.

***

Sintagma „Globalni rat“ je prilično stara. Još 2001. godine šarmantno nabiflani Umberto Eko napisao je „Scenario za globalni rat“ tu zastrašujuću burlesku apsurda završio je naglašeno ozbiljnom rečenicom: „U eri globalizacije globalni rat nije moguć, jer bi doveo do poraza svih“. Nije li tu tračak optimizma koji nam nedostaje?

———–

1./ Zigmund Bauman, u intervjuu za italijanski dnevnik La Repubblica (5. avgust 2014.) pored ostaloga kaže: „Izraeleske vlade više se plaše mira nego rata. Nisu nikada naučile umetnost upravljanja u kontekstu mira /…/ potomci žrtava geta nastoje da pojas Gaze pretvore u geto /…/ Pre svega ne postoji nikakva „međunarodna zajednica“ o kojoj govore Amerikanci i Evropljani. U igri su samo koalicije definisane partikularnim interesima. Bauman je Jevrejin, dakako.
2./ Osnivač i ideolog Hamasa šeik Ahmad Jasin inspirator je talasa kamikaza tokom druge intifade, a izvršni organizator tog posla bio je Salah Džadalah, šef Hamasa za specijalne operacije. Njegovo je objašnjenje zastrašujuće racionalno – „Nemamo avione i tenkove, ali imamo patriote. Jedan kamikaza zajedno sa obukom i dinamitom košta 300 dolara. Tolike su naše mogućnosti“ Džadalah je bio zarobljen pa pušten iz izraelskog zatvora sa konstatacijom da je mentalno poremećen. Tvrdi se da je simulirao ludilo, nije lako poverovati.
3./ Niko nije ponudio ukrajinskim Rusima autonomiju u okviru Ukrajine, koliko god da je to moguće rešenje.
4./ Steinman je umro samo tri dana pre dodeljivanja nagrade pa je za njega napravljen izuzetak od pravila da nagradu dobijaju samo živi kandidati. ↑
5./ Postoje dokumenti da je Japan 12. avgusta 1945. godine u današnjoj Svernoj Koreji, oblast Hamheug, testirao neku rudimentovanu atomsku eksplozivnu napravu. Teško da su od tada sedeli skrštenih ruku.
6./ Milion mrtvih je posledica tog uputstva.
7./ Edvard Lutvak (Edward Luttwak) je osnivač i vlasnik vašingtonskog geostrateškog think-tank instituta, poreklom Jevrejin iz rumunskog Banata. Otac mu je, pored ostaloga, bio vlasnik novosadske fabrike sapuna Albus. Bar tako on tvrdi na relativno tečnom srpskom jeziku.

8./ Kina je jedina velika sila koja je procentualno smanjila svoj vojni budžet sa 2,3 na 1,6 odsto BDP za poslednjih pet godina. U nominalnom iznosu izdaci za vojsku ipak rastu ubrzano.

Silvio – kralj Sunce, a zemlja u g…
(Đorđo Boka, pisac i novinar)

Apelacioni sud u Milanu doneo je 18. jula presudu kojom se Silviju Berluskoniju, bivšem italijanskom premijeru, poništava prvostepena kazna od 7 godina zatvora zbog zloupotrebe funkcije i favorizovanja maloletničke prostitucije. Prva inkriminisana radnja glasi: da je u noći 27. jula 2010. telefonirao komandantu policije da pusti uhapšenu Karimu El Marog, zvanu Rubi – obmanuvši ga da je ona „rođaka egipatskog predsednika Mubaraka“ i da državni razlozi to nameću. Odbačena je zbog pogrešne definicije. U prvostepenoj presudi optužen je za „indukciju“ koja je izmenama zakona 2012. godine, kada je prvostepena presuda već postojala sa sve „indukacijom“, dopunjena uslovom da je „indukovano“ lice (šef policijske stanice) moralo imati neku ličnu korist od toga. Pošto takve koristi nema – nema ni krivice. Da je napisano „konstrukciju“ umesto „indukciju“ prvostepena kazna bi morala biti drugačija! Drugi inkriminisani deo: za maloletničku prostituciju, odbačen je sa obrazloženjem da „akt nije postojao“ da bi se kasnije u presudi konstatovalo da „akt ne predstavlja krivično delo“ – dakle je l’ postojao, pa nije krivično delo ili nije ni postojao dotični „akt“? Naime, nepostojanje „akta“ prema apelacionom sudu zasniva se na izjavama optuženog, koga je jedan od njegovih advokat pravnički definisao kao „krajnjeg korisnika“ i tadašnje lepe maloletne (17 godina i 4 meseca) Marokanke, koja je tvrdila da nikada nije imala nikakve odnose sa optuženim iako je masu puta boravila u njegovim vilama i telefonirala svojim prijateljicama, prostitutkama tvrdeći da je Silvio „izgubio glavu zbog nje“. Kraj. Proces je završen, ljaga na Italiji je neizbrisivo ostala.

Ko je i kakva je ličnost Silvio Berluskoni može se veoma detaljno saznati iz buldog-bloga o njemu, kojem i ovaj tekst pripada, međutim u najkraće, gotovo statitistički, vredi navesti sledeće: Bio je četiri puta predsednik vlade Italije; posle Musolinija je ličnost koje je najviše dana (3.340) sastavila na vlasti; nosilac je titule „Cavaliere del lavoro“ (u socijalizmu je to bilo Heroj rada) i Cavaliere di Gran Croce (posebno vojno priznanje); ima još 8 stranih odlikovanja, ali sve od zemalja kao Bugarska, Rumunija, Poljska… a nijedno od zemalja G 8; dva puta je menjao ime svoje privatne partije; mason; vlasnik je jedne finansijske, jedne medijske kompanije i fudbalskog kluba Milan; prema Forbes-u vredi 6,5 miljardi dolara; bliski prijatelj Vladimira Putina; za svoje vladavine doneo je 9 zakona „ad personam“ (za ličnu potrebu) i 12 drugih koji su mu donosili materijalnu korist. Postoji još jedan nezaobilazan podatak: suđeno mu je 31 put, od toga je samo jednom definitivno osuđen na 4 godine zatvora. Od ukupnog broja procesa 6 je otpisano zbog zakona „ad personam“ kojim se ukida krivično delo lažnog bilansa, 2 su okončana amnestijom, 10 oslobađajućim presudama, 9 arhvirano – zastarelo, 2 čekaju na definitivnu odluku suda i jedna je tek na početku. Još 2009. godine tvrdio je da je na advokate potrošio preko 200 miliona evra, od tada je račun mogao samo da raste.

Sticajem okolnosti upoznao sam u Americi jednog multimilionera, čak smo, supruga i ja od njega dobili karte za koncerte Čikaške filharmonije, za njegova mesta sa ugraviranim imenom na naslonu fotelje. Pričali smo o svačemu pa i o pravosuđu u SAD i u mojoj „komunističkoj“ domovini. Inače izuzetno liberalan i tolerantan gospodin Gordon rekao je tada da „američki sud ne bi trebalo da sudi bogatima, jer oni su stvorili ovu najuspešniju zemlju sveta“. Bio sam fasciniran „banalnošću“ tog stava – logikom, da se u zemlji u čijem zakonu piše Equal Justice for All (jednaka pravda za svakoga) najnormalnije smatra da postoji klasa na koju to ne treba da se odnosi kao što Amerika smatra da se međunarodno pravo, kojim svima trlja nos, na nju ne odnosi. Onome ko vlada ne može biti suđeno – imunitet za klasu i za zemlju bogatih. Nešto nisam pratio do kraja je li republikanski lobi uspeo da ukine Ministarstvu pravosuđa fond od 6,7 miliona dolara za obezbeđivanje advokata po službenoj dužnosti za siromašne. Znam da su se oko tog tringelta vraški tukli. Za desnicu to je pitanje principa – liberalizma! Bez buke i rasprava taj princip je, bar kada je Berluskoni u pitanju, na snazi u Italiji.

Nemam namere da se bavim krevetskim odnosima – uostalom i toga ima dosta u ranijim nastavcima bloga – interesuje me nedodirljivost bogatih, to je pravac kojem, na naš ruralni način, i mi uveliko stremimo hteli-ne-hteli. Čini li vam se normalnim za bilo koju zemlju, da pošto sud oslobodi lidera, 57 njegovih senatora (uključiv i one koji su ga napustili, pa bi sad da se vrate) napiše ljigavo pismo njemu, i javnosti, koje se završava rečenicom: „Ponosni smo što imamo lidera za narednih sto godina“. To je gluplje od proglašenja nekoga za doživotnog predsednika. Berluskoni ima 78 godina.

Oslobađajuća presuda za Berluskonija je toliko jednoglasno primljena „sa iznenađenjem“ od strane oslobođenog, njegovih advokata i pristalica, da neminovno nameće podozrenje. Vođa grupe advokata koji su ga branili, profesor Franko Kopi, čuvši presudu uskliknuo je: „Ovo prevazilazi naše najružičastije prognoze“. Pritom je desetak dana ranije iznebuha započeta žestoka hajka na istražne sudije i tužioce koji su „napakovali“ nesrećnom političaru i bogatašu. Ni to nije slučajno. Nešto treba razumeti: u Italiji nije ćaknut onaj ko veruje u teoriju zavere, nego onaj ko ne veruje. To je pravilo, kao što je pravilo da ni deseti deo publiciteta nisu dobili Berluskonijevi procesi zbog mita, korupcije, utaje poreza, koliko njegove bunga – bunga sudske avanture. Koje su etički, a neznatno pravni ili politički problem. Na primer, predstoji suđenje Berluskoniju za prekupljivanje senatora iz protivničke partije da bi oborio tadašnju vladu Romana Prodija. Senator De Gregorio, iz vladajuće koalicije, je paktirao i priznao da je primio 3 miliona evra da glasa tako da sruši vladu, i da je angažovan da regrutuje i ostale parlamnetarce koji bi za pare i funkcije da menjaju partijski blok. Taj težak politički kriminal ne pleni mnogo pažnje.

Berluskoni je punih 20 godina određivao sudbinu svoje zemlje, bez obzira da li je bio na vlasti ili u opoziciji. Postoji računica da je njegova vlada koštala Italiju 34 milijarde evra. To su puke bilansne cifre koje ne uzimaju u obzir individualne tragedije (preko 500 samoubistava iz ekonomskih razloga), etičko i kulturno nazadovanje naturanjem ultra komercijalnog modela TV i društva. Njegov ministar finansija izrekao je ono: „Kultura se ne jede“ i odsekao joj subvencije, a upravo su kultura, umetnost, način življenja ono što motiviše najveći deo turista koji dolaze u Italiju.

Svetska štampa je sa dozom nelagode, čak naglašenim žaljenjem što ta ljupka Italija nije u stanju da se distancira od sopstvene propasti, propratila sudsku odluku. Španski El Pais piše: „Sada će uslediti njegova osveta. Kako tvrde njegovi verni sledbenici – osveta će biti strašna“. Da će Silvio B. želeti ponovo da bude onaj žestoki borac, osvetoljubiv i beskrupulozan to je sigurno. Vraćaju mu se i oni koji su pobegli kad je brod počeo da tone. Međutim, hoće li on moći to što želi? Italijani imaju jednu zgodnu reč (zbog latinske osnove koriste je i lekari) a to je – marasma – staračka onemoćalost. Mnogi su otkrili da nije više onaj neuništivi, na njegovom mitu pojavile su se naprsline, a na plastično retuširanom licu duboke bore i izraz dosade. Svoj multi harem zamenio je samo jednom verenicom. Rušenje mita muškarčine teško se podnosi. Nešto glasova sentimentalnih precvetalih dama na nedeljnim anketama sigurno će dobiti, ali je njegova partija postala neminovno treća iza demokrata i Pokreta 5 zvezdica. Zato bi logično bilo da ambicije koncentriše na mesto Predsednika Republike, koje će dogodine biti upražnjeno. To se i bez većine u parlamentu može postići primamljivim ponudama poslanicima iz drugih partija. Silvio je zacrtao novi glavni zadatak – izmena zakona o nemogućnosti kandidovanja osoba koje su osuđivane. I rekao: „Lično ću o tome pregovarati sa Rencijem“. Takvo pregovaranje neugodno asocira na aktuelnu presudu. No ako je sadašnjem premijeru Renciju bio potreban kao partner za sprovođenje reformi, ne verujem da mu je potreban i kao protivnik u međusobnom otimanju oko vlasti. Mnogo tvrde da je Renci novi, mlađi i energičniji Berluskoni!

Sudbina je zapečaćena – dok je živ Silvio B. ipak neće Italiju ostaviti na miru.

Redovni čitaoci mojih članaka već znaju da su Holanđani ogromne cicije. I dok se u drugim zemljama ljudi hvale koliko puno su nešto platili u Holandiji je tema br. 2 na rođendanima (nakon razgovora o vremenu) koliko malo si za nešto platio – to ima i svoj naziv “koopje”, što je sinonim američkog “good deal”-a ili balkanskog “sirotinja”.

I pošto ja imam holandski pasoš i državljanstvo od 1995. (uključujući i pismo od tadašnje kraljice Beatrix) i ja sam poprimio neke lokalne navike.

Tog dotičnog petka 9. septembra 2011. sam kao i svakog dana tokom večere sa svojim partnerom gledao Dnevnik u 20 časova. Udarna tema: Odlukom Visokog suda u Holandiji tamošnje opštine ne smiju više naplaćivati izdavanje lične karte jer je vlada propisala da su one obavezne a po Ustavu vlada ne smije građanima nametati extra troškove. Kad smo čuli ovo, oboma su pale kašike na tanjir, zgledali smo se i bez izgovorene riječi otišli svako do svog novčanika i pogledali lične karte. Gledali smo se opet – nasmješili i nastavili jelo. Ovo nam je ulepšalo cijeli vikend! Zašto? Pa ličnu kartu treba ponovo izvaditi svakih 5 godina a cijena je €44 eura, što znači ako je obnoviš sada imaćeš za sljedecih 5 godina besplatnu ličnu kartu! To nije samo muzika u ušima svakog Holanđanina – to je NIRVANA!!

Dakle u ponedeljak smo otišli u zgradu opštine i tamo nas je dočekao red od 30-tak ljudi. Moja opština je mala, ima svega 20-tak hiljada ljudi i red od 30 ljudi na šalteru za izdavanje dokumenata je nevidjena gužva. Očigledno ima puno poštenih građana koji nemaju pametnija posla u ponedeljak ujutro nego da čekaju u redu ne bi li uštedeli 44 eura.

Naravno, trebalo je popuniti par formulara, napraviti nove slike (po EU standardu – gledati pravo u kameru bez smijanja) i sve to predati na šalter. Holandski šalterski radnici su po pravilu prilično efikasni i red je bio brzo smanjen. Kada sam ja došao na red predstavljen mi je printout mojih podataka iz opštinske dokumentacije i postavljeno standardno pitanje: “Molim potpišite da su ovi podaci ispravni. “

E sad, ovo nije prvi put da sam zatražio nove dokumente i da sam odgovorio na isti način: Moje ime (Saša) se pise sa slovom Š, ali pošto vaš kompjuterski sistem to ne prihvata ime je napisano sa S i to je ok.

“E to nije u redu, samo trenutak molim” – odgovori mi mlada radnica na šalteru i ode zabrinuta lica u kancelariju iza šaltera da konsultuje svog menadžera. Nekih 3 minuta kasnije se vratila sa drugim dokumentom. Ne samo da ona ne može da mi izda ličnu kartu – ona je AUTOMATSKI PONIŠTILA SVE MOJE DOKUMENTE (lična karta, pasoš i vozačka dozvola)!

U Holandiji je sve što ima veze sa bazičnom administracijom oko ličnih podataka veoma komplikovana stvar. Opštinska registracija stanovnika, registracija adrese a pogotovo pravilno upisivanje imena se vode ozbiljnije nego nuklearna elektrana. U Holandiji je nemoguće promjeniti prezime (osim kod udaje/razvoda) a za promjenu imena treba dozvola kraljice (čitaj: sporo, komplikovano i treba ti jako jako dobar razlog – kao na primer da su ti roditelji bili šaljivdžije pa su te nazvali “Traktor”).

Poništavanje svih mojih dokumenata je bila katastrofalna situacija. Dat mi je drugi formular koji treba ispuniti i priložiti zajedno sa originalnim izvodom iz matične knjige rođenih (iz Sarajeva) zajedno sa zvaničnim prevodom i stambiljom sudskog prevodioca, kao i po mogućnosti originalne dokumente (lična karta, pasoš iz bivše Jugoslavije). Prošla me je jeza kad sam samo zamislio kako ću sve ovo da skupim. Naravno onda kad to predaš treba tvoj zahtjev za korekciju pisanja imena da razmotri specijalna komisija koja se sastaje samo jednom mjesečno. A da ne pomenemo da su mi svi dokumenti poništeni!!!

Došavši kući sjetio sam se da mi je drug Wim (arhivar u provincijalnoj arhivi već 30 godina) pre par godina sredio svu moju dokumentaciju, i gle čuda: tamo sam uredno arhivirano našao sve potrebne dokumente. Kad te holandska birokratija zezne ona to uradi u potpunosti ali kad ti pomogne onda je usluga svjetske klase. Elem skočio sam na biciklo i zaletio se u opštinu pre nego sto zatvore šalter. Predao sam dokumentaciju i popunjen formular 3 minute pre zatvaranja.

I stvarno 14 dana kasnije sam dobio pismo gdje su me obavestili da sam sada u opštinsku administraciju upisan pod svojim pravim imenom: SAŠA.

Unaprijed predati zahtjevni formulari (sa slikama po EU standardu) su već bili kod njih, dokumenti su napravljeni i treba samo da dođem da ih pokupim.

Sretan, ostišao sam do šaltera i tamo me je dočekala dobra ali i loša vijest.

Dobra vijest: svi dokumenti su vec napravljeni i mogu da ih preuzmem sa mojim imenom napisanim sa slovom Š.

Loša vijest: U međuvremenu je poništena odluka Visokog suda da se lična karta ne smije naplaćivati. Totalni račun: 44 eura za ličnu kartu, 52 eura za pasoš i 65 eura za vozačku dozvolu. I još tome treba dodati 20 eura za slike. Dakle, platio sam 181 euro za slovo Š!

Ok, mislio sam kao pravi Holanđanin – platio sam dobre pare za to slovo Š – ali to nije problem ako ću od toga imati koristi. Dakle nazvao sam svoju banku i rekao da mi se ime sada drugačije speluje nego na njihovoj kartici a odgovor je bio: “Žao mi je, naš sistem ne podržava slovo Š!” Isti odgovor je bio i kod VISA i MasterCard kartice – “Nas sistem ne podržava slovo Š”.

Moje fino novo slovo (koje sam platio 181 eura) je izgleda bilo teže iskoristiti nego što sam očekivao. Neobeshrabren, nastavio sam da zovem sve moguće firme koje izdaju kartice.

Ispalo je da Holandske železnice podrzavaju slovo Š, ali na mojoj pretplatnog karti stoji samo inicijal imena – koji je još uvek nepromenjen. Ista situacija je za karticu zdravstvenog osiguranja, pretplatne kartice za muzeje, kartica organ donora, itd. Zahvaljujući starom dobrom holandskom običaju da se nikada ne piše puno ime nego samo inicijal, svi oni koji bi mogli da upišu moje novo skupo slovo Š nemaju potrebe da ga pišu! A oni koji bi trebalo da ga pišu – ne mogu! Mala utjeha je bila kad je na kraju dana moja trenerka na fitness-u čula ovu tužnu priču, otišla do recepcije, uzela flomaster i dodala rukom kvačicu na slovo S na mojoj članskoj karti.

Dva mjeseca nakon toga sam kupovao avionsku kartu kod KLM.COM za put u Glasgow i u rubrici “Ime” stajala je primedba: “Molim upišite svoje ime IDENTIČNO kao što stoji u vašem pasošu”. I tu sam se nasmejao. E konačno! Avionske kompanije su veoma stroge po tom pitanju! Konačno ću moći da iskoristim svoje skupo plaćene dokumente i ako ništa drugo da tokom sat i po leta ponosno gledam na boarding kartu!

Pun ponosa sam upisao svoje ime: SAŠA – samo da bi me docekala error poruka: “Naš sistem ne podržava slovo Š!”

U proteklih dvije godine sam došao do zaključka da se ovo dešava zbog toga što sam htio da profitiram na račun nekog drugog. Riječima moje klijentkinje Marije (vlasnica uspješne life-coaching prakse): “Saša, sometimes, karma is a bitch!”

Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandske konsultantske firme GreenMonkerys

Da bi neko u katoličkoj crkvi bio nominovan za sveca morao je napraviti za života bar jedno čudo – mirakul, kako bi rekli oni iz „Viva LuDež“. Papa Francisko/Bergoljo ima toga za nekoliko svetaca. Dva su čuda zaista ogromna, nenadmašna i u duhu ovog vremena. Prvo je dovođenje u red vatikanskih finasija, predavanje banke u ruke laika i smena svih kardinala koji su manipulisali novcem. Transparentnost vatikanske banke IOR danas je veća nego bilo koje komercijalne banke. Zašto je to čudo? Pa zato što je isto pokušao papa Jovan Pavle I, koji je svoju prvu homiliju, obraćanje vernicima, počeo obećanjem da če uvesti poštenje u vatikanske finansije i počistiti korumpirane kardinale… U svojstvu Pape sastavio je ukupno samo 14 dana (potkraj 1978. godine) i iznenadno otpremljen da Bogu pravi društvo na nebesima. Kako sjajni nobelovac Dario Fo u svom hepeningu „Francisko“ šeretski kaže: Bila je to jedna od misterija religije[1].

Drugo čudo nad čudima napravio je papa Francisko ovih dana, 21. juna, u najmračnijem kutku mafijinog srca – u Kazale del Jonio, u Kalabriji. U mestu gde je mafija, za primer drugima, ubila neposlušni bračni par Kampolongo, ali im je slučajem izmaklo njihovo trogodišnje dete koje je bilo kod dede. Onda su se, po naredbi bosa, vratili pa izrešetali u autu dedu, unuka i Marokanku koja ga je čuvala i „overili“ metkom u glavu čak i trogodišnjeg Nikolu. Da jeziva poruka bude upečatljivija još su ih polili benzinom i spalili. Da li je, opredelivši se za posetu baš tom mestu papa Francisko pokazao sklonost horor marketingu? Ne bih da mu budem advokat, ali je sigurno da je potez povukao promišljeno. Trebalo je na drastičan način pokazati ko su ti mafijaški bosovi, koji sebe nazivaju „signori d’onore“ (časna gospoda), pokazati da su beskrupulozni zločinci, a ne gospoda, da ni gospodstvo ni čast njima ne pripada. Valjalo je otvoriti oči onima koji „se ne mešaju“ a takvih je na Jugu mnogo. Tu u paklenom carstvu ’Ndranghete[2] papa Francisko je izgovorio istorijsko: „Ekskomuniciram sve pripadnike mafije!“ Šta više rekao je da će to slediti i svima onima koji sarđuju sa mafijom.

Zašto je sad pa to čudo, i to neviđeno? Počnimo od činjenice da je svuda širom planete mafija uglavnom najreligioznija grupa. Većina je videla na internetu one mafijaše na plaži[3], kako ne smeju da uđu u vodu, jer bi ih teške krstače od punog zlata oko vrata usidrile na dnu. Krstovi, tetovirani Isus sa krvavim trnovim vencem i poruke nekom falš goticom o tome kako ih Bog čuva – to je njihova subkultura. Zločinci su oduvek težili da se predstave kao božiji puleni. Na opasačima vojnika Trećeg Rajha pisalo je „Gott mit uns“ (Bog je sa nama). Kalabrijska mafija drži do toga da je ona vojska vere. Da je i njena vlast od Boga, a vernici, dakako, postoje zato da veruju.

U Kalabriji gde stoluje ’Ndrangheta[4], najopakija od sih mafija, svakog 2. septembra uz hodočasnike koji idu na poklonjenje Madoni di Aspromonte pridruže se i mafijaški bosovi. Pa kad sa vernicima odmetanišu Bogorodici, održe i svoj satanak na kojem „usvajaju godišnji plan rada“. Prijem novih članova u kalabrijsku mafiju održava se pored ikone svetog Đorđa, koji je njen zaštitnik, i gde novoprimljeni svoje zaklinjanje na neograničenu odanost organizaciji potvrđuje svojom krvlju koja mora da padne na ikonu.

Gotovo u svim bunkerima u kojima su se krili bosovi mafije policija je nalazila na čitave oltare verskih slika i predmeta. U skrovištu Bernarda Provencana, zvanog Zu Binnù (Stric Bino), nađene su uz brojanice i krstove četiri rukom slikane ikone Bogorodice, jedna Hrista, jedna fotografija kardinala Koradinija, bogato uramljena štampana slika „Marija zaštitnica porodice“, pa još pet drugih štampanih Marija i 73 kartolina sa Hristovim likom i natpisom „Hristos veruje u tebe“. Svako pismo koje je slao porodici počinjao je sa: „Ja, po volji Božijoj“. Naravno da je i Crkva morala nekako da uzvrati na tolikoj ljubavi prema Bogu čiji je ona reprezentant na zemlji.

Arhiepiskop iz Palerma, Ernesto Rufini, ušao je u istoriju Italije po žestokoj odbrani mafije tokom prvih sudskih istraga šezdesetih godina. Sa predikaonice je vikao iz sveg glasa: „Šta je mafija[5], jel’ to neka nova vrsta sira? Mafija ne postoji, nju su izmislisli komunisti da podele narod i dograbe vlast!“ Blagosiljao je mafijaške bosove kao autentične predstavnike naroda i borce protiv komunističkog zla. Paranoidna mržnja prema „komuizmu“ glavni je lakmus za prepoznavanje mafijaša. A mladi pravnici mahom levičari, ex partizani, odmah posle rata obznanili su postojanje mafije i opasnost koju ona predstavlja po društvo te poveli beskopromisnu borbu protiv nje.

Đuzepe Pišota, pokajnik koji je dojavio policiji gde se krije legendarni Salvatore Đulijano, na suđenju 1951. godine rekao je: „Mafija, crkva i policija – to je jedno biće – kao što su bog Otac, bog Sin i sveti Duh… Hristos nije ništa drugo nego parrino[6]“. Padre Agostino Kopola iz Palerma u sakristiji crkve krio je centralnu blagajnu sicilijanske mafije. Sem toga je prerušene u sveštenika i časnu sestru krio od policije i mafijaškog bosa Salvatora Rinu (danas na robiji) i njegovu suprugu Antoninu, iz čuvene mafijaške porodice Bagarela i prvu ženu u mafijaškom vrhu. Bos Enriko de Pedis, sahranjen je u baziliki San Apolinario u Rimu između papa i kardinala. Šesdesetih godina su četiri kapucina iz Kaltanisete, zvali su ih „Đavoli iz konventa“, lično učestvovali u mafijaškim pljačkama građana. Član mafijaške „kupole“ Don Kalođero Vicini, zvani „Patijarh“, imao je dva strica biskupa, dva brata sveštenika i jednog ujaka paroha. Povezivala ih je ista pohlepna krvna grupa[7].

U knjizi „Pobožna mafija“ Alesandro Dino, otkriva da je u crkvenim redovima na jugu Italije tekla rasprava „Ima li mafija svog Boga“, odnosno o tome kako je katolička crkva duboko podeljena kada je mafija u pitanju. Samo Bog zna kako su u tako pomafijašenoj crkvi opstali časni parosi koji su i životima plaćali svoju nepomirljivost sa zločincima. Sveštenici Pino Puljizi, Pepe Diana, Italo Kalabro i desetine drugih koji su branili čast ljudi i vere platili su glavom. Mafija je ubijala noročito one koji su pokušavali da mladu generaciju odvoje od droge, zla i nasilja. Don Pino de Mazi formirao je prvu kooperativu, na zemljištu sekvestriranom od mafijaških bosova, na kojoj su posao i egzistenciju dobili nezaposleni mladi. Danas je to jaka asocijacija zadruga pod imenom „Libera“ koju vodi neverovatno požrtvovani sveštenik don Ćoti.

Nijedan Papa italijanskog porekla nije našao za shodno da se sukobi sa mafijom. Prvi je to uradio Poljak Jovan Pavle II – (Wojtyła) Vojtiua[8], koji je 1993. apelovao: „Mafijaši preobratite se!“ Onda je njegov naslednik, Nemac, Benedikt XVI – Racinger ponovio isti poziv. Imalo je to efekata koliko i apeli onog jurodivog Beograđanina koji je negde šesdesetih išao ulicama našeg grada s balonom vode iz Topčiderske česme i apelovao: „Pokaj se, pokaj se, blizu je strašni sud“. I papski naslednik. Argentinac Francisko – Bergoljo pozvao je marta meseca: „Mafijaši, na kolenima vas molim preobratite se ili će biti pakao“. Nisu ga poslušali i zato je on, odlučnošću Eliota Nesa, izgovorio rečenicu kojom ekskomunicira, izopćuje iz crkve,  sve pripadnike mafije. I ne samo njih nego i one koji sa mafijom sarađuju.

Kvalitet je u tome što su sada svi sveštenici obavezni da odbiju, bez obzira na važnost osobe i ponuđenu sumu, sve verske usluge od ispovedanja, krštenja, venčanja do opela svima za koje znaju da su mafiozi. Bolje nego i jedna OZNA popovi doznaju sve opake stvari, a sada su i dužni da ih po hijerarhijskoj lestvici proslede dalje. Kako tvrdi Roberto Saviano, pisac kultne knjige „Gomora“, neće ići lako, ali je iniciran proces koji ima sve izglede da bude epohalan. Dakako, pod uslovom da Bog stane na Franciskovu stranu i spreči podmukle sveštenike i mafijine likvidatore da i Franciska na prečac otpreme Bogu. Ali neće biti lako ni jednom mafijašu, ni biznismenu, ni političaru, ako mu sveštenik na ispovedi kaže da očita tuce „Ave Maria“ i prekine  nečasnu delatnost inače će javno biti ekskomuniciran. Uspe li Franciskov poduhvat pokazaće se da je katolička crkva sposobna da svoju kapilarnost iskoristi u zaštiti poštenih ljudi. To  je ono što izrazito nedostaje današnjim društvima i religijama; sveštenicima i političarima. Bergoljo veruje u bolje ljude, a to je vraški opasno.

Svaki privrednik iz Srbije koji počne da se bavi poslovanjem sa inostranim partnerima treba prvo da ode na istočni ugao ul. Ruzveltove i Bulevara Kralja Aleksandra (u Beogradu) i da se zahvali dragom Vuku Stefanoviću Karadžiću što nas je sve kolektivno riješio arhaičnosti spelovanja i dao nam u 19. stoljeću jezik dostojan 21-og stoljeća.

Ja nažalost nisam te sreće. Ja sam uglavnom veoma zadovoljan svojom odlukom da se preselim u Holandiju, ali kao i sve ostalo, i to ima prednosti i mana. Holanđani naime imaju nevjerovatnu opsesiju spelovanjem.

Kad sam tek počeo da radim jedna od mojih prvih ponuda je bila napisana na poprilično kljakavom holandskom. Moj klijent je onda uzeo crvenu olovku (imati crvenu olovku je prilično normalna praksa u holandskim firmama) i počeo je da koriguje moju ponudu. Nakon par minuta mi je predao papir i rekao: “Ovo je za tebe”. Ja sam bio prilično zbunjen ovom neočekivanom pravopisnom digresijom ali sam prihvatio papir i rekao: “Hvala! Da li ovo znači da je moja ponuda prihvaćena?”

“Ne, ja tvoju ponudu uopšte nisam pogledao – prvo popravi spelovanje, zatim mi ponovo donesi ponudu pa ćemo onda pogledati da li nam cijena i uslovi odgovaraju!”

U tom trenutku sam poželeo da dotičnog klijenta upoznam sa spelovanjem bogatog asortimana psovki, uvreda i kletvi iz srpskog jezika. Ipak sam odlučio da tu lekciju ostavim za neko drugo vreme. Kad sam se vratio u svoju kancelariju nazvao sam prevodioca iz svog sela, i faksovao sam mu (high tech 1993. godine) tekst za korigovanje. Cenu njegovog rada + 50% povrh toga za “ublažavanje emocionalnog stresa” sam dodao na moju cenu u ponudi, poslao je ponovo klijentu i gle čuda: ponuda je bila prihvaćena!

U sledećih 18 godina prakse sam slično ponašanje video doslovno svuda. Svaki put kada jedna firma holandskoj firmi da bilo kakav dokument – crvena olovka (imaginarna ili stvarna) se pojavi i dokument se čita ne da bi se vidjelo da li je poslovni prijedlog dobar nego ne bi li se uhvatila koja gramatička ili greška u spelovanju i na taj način uspostavila moralna superiornost. Ovo rade i obični ljudi – žene koje žele kupiti cipele će na websajtu prvo pogledati da li je opis cipela dobro spelovan, kupci na pijaci će prvo provjeriti spelovanje table na kojoj je napisano da pčelinji med dolazi sa ne-špri-ca-ne livade a tek onda će pogledati cijenu. Holandija je možda u očima turista opuštena zemlja ali teror spelovanja je prisutan svugdje i ne popušta nikada!

Ovo naravno ima i pozitivnu posljedicu: raznorazni internet kriminalci koji Holanđanima putem emaila nude široku paletu šema za brzo bogaćenje nemaju nikakve šanse jer su njihovi prijedlozi po pravilu loše spelovani! Dakle, dokle god Nigerijci ne ulože pare u kontrolu holandskog (ali i engleskog) spelovanja – mi smo sigurni!

Uzevši u obzir nacionalni nivo opsjednutosti spelovanjem neko bi mislio da su Holanđani stvarno dobri u tome. Stvarnost je međutim totalno drugačija. Opšti nivo znanja spelovanja u Holandiji je prilično loš! Svake godine se na holandskoj televiziji organizuje sledeći event: Veliki Diktat Holandskog Jezika (Het Groot Dictee der Nederlandse Taal) – gdje učestvuje 30 poznatih osoba iz javnog života iz Holandije i Belgije (gdje se govori flamanski jezik koji je de facto holandski) i 30 običnih ljudi koji su se kvalifikovali u pred-takmičenju. Već godinama svake godine pobijeđuju Belgijanci. Pobjednik 2013. je imao “samo” 13 grešaka a obični Holanđani bi po pravilu imali preko 70! Naravno, tekst je uvek komplikovan, piše se rukom na papiru, a daljinski upravljane kamere montirane na plafonu i zidovima monumentalne sale Senata holandskog Parlamenta takmičarima vire preko ramena i direktno prenose velike graške znoja na čelu u HD kvaliteti!

Ja naravno svake godine gledam ovu kolektivnu blamažu i nazdravljam Vuku Karadžiću sjećajući se njegovih mudrih reči: “Piši kao što govoriš – čitaj kako je napisano” (“Schrijf zoals je praat en lees zoals het is geschreven“).

E to je holandske dame i gospodo, High Tech jezik!

Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandske konsultantske firme GreenMonkerys

Svi Holanđani i Holanđanke – uključujući i mene (a imam pismo od kraljice Beatrix koje potvrđuje da sam primljen u taj klub) voze bicikl svakodnevno. Skočiti na biciklo i otići do centra mog malog sela (3,5 km dalje) je najnormalnija stvar na svijetu.

Međutim bolje prodavnice su u gradu koji je udaljen 12 km. Tamo je i dobra samoposluga (Albert Heijn), bioskop, nekoliko prijatelja uključujući i dvojicu manijaka koji imaju Bang & Olufsen prodavnicu koju ja koristim umjesto kafića: kafa je dobra i besplatna – a muzika dolazi iz zvučnika koji koštaju više od prosječnog BMW-a (po komadu!). Besplatan provod visokog kvaliteta – to je nešto čemu Holanđani jednostavno ne mogu odoljeti.

Problem je naravno Marfijev zakon u holadskom stilu: vjetar uvijek duva iz suprotnog smjera! I zato sam u neko doba odlučio da kupim sebi električno biciklo. Na ovom biciklu još uvijek treba okretati pedale ali ako pritisneš jedno malo dugme uključi se električni motor koji pojačava tvoju snagu, i vjetar, brda i druge prepreke na putu naprosto nestanu! 12 kilometara odjednom više nije problem – 20 minuta na električnom biciklu i tu sam!

Elem, ja JAKO volim svoje električno biciklo i koristim ga svakodnevno ali danas nešto nije kako treba. Malo dugme više ne radi, ali srećom moje malo selo (sa 2.500 stanovnika) ima 3 prodavnice bicikala! Uključujući i zvaničnog servisera bicikala marke Gazelle. Na moju sreću radionica je bila prazna tako da mi je serviser odmah pritekao u pomoć.

Dečko od neke 22 godine sa belim rukavicama je serviser – i kao što to se često zbiva ovih dana – biciklo je prvo priključeno na dijagnostički kompjuter! I tu na ekranu sam video podatke o svemu – svako putovanje, svako punjenje, onaj jedan put kad sam pao sa bicikla. Kucao sam SMS poruku vozeći biciklo dok sam pokušavao da izbjegnem veoma agresivnu baku od 72 godine koja me je pretekla brzinom od 27 km na sat! (Agresivni biciklistički seniori su tema vredna posebnog članka). Pouka: nemoj SMS-ovati na biciklu i čuvaj se agresivnih baka!!!

Dečko koji mi je biciklo servisirao okrenuo se prema meni i rekao: “Pa ti si prešao 10 hiljada kilometara u 3 godine! Impresivno!” I stvarno sam bio ponosan na sebe u tom trenutku – ovo biciklo je bila dobra investicija, a i stomačno salo je pod kontrolom! Pogledao sam se u obližnje ogledalo i pomislio sam: “Baš sam frajer”! Svi razlozi da se dobro osećam.

Naravno, moja sreća nije dugo trajala jer serviser mi je ubrzo rekao: “Nije ni čudo što biciklo ne radi, senzor koji detektuje da je biciklo u upotrebi i uključuje motor je pokvaren i treba da se zamjeni”. Ok, senzor nije problem, ali onda mi je rekao da i lanac treba promjeniti, zamjeniti gume, podesiti kočnice, mjenjač brzina, a i baterija je na izmaku. €200 eura popravki! E odjednom dan više nije bio tako fin.

Pitam se šta se desilo sa starim dobrim biciklima gdje ni jedna popravka nije bila preko €20. Ugradili su im motor i bateriju i treba ti dijagnostički kompjuter da uopšte vidiš koji im je đavo kad ne rade – eto šta!

I tada sam se sjetio mog starog dobrog biciklističkog servisera (i čuvara parkirališta za bicikle) čika Martina sa željezničke stanice. Večito umazanog lica, sa širokim osmehom i dlanovima poput šmirgle. Čika Martin je jedan od onih tradicionalnih holandskih majstora koji je u stanju da kad stoji ispred radionice, puši cigaru i čuje kako prolaziš pored njega sa biciklom, dijagnostifikuje da ti kočnice ne rade kako treba ili da treba zategnuti lanac na tvom biciklu. Kad su se počeli pojavljivati prvi “pametni” bicikli koji na primjer automatski uključuju svjetla kad padne mrak – čika Martin mi je rekao: “Gdje je zabava u tome? Sada nema smisla izbjegavati policajce koji te ganjaju da ti naplate kaznu ako nemaš svjetla na biciklu”.

Čika Martin je sada u penziji i njegova radionica na železničkoj stanici je ofarbana u belo (šta je to sa mladim serviserima bicikala i opsesijom sa belom bojom?) i naravno ima dijagnostički kompjuter! Parkiralište za bicikle je automatizovano i ima punjače za električne bicikle. Devojka koja sada radi kao serviser bicikala je efikasna, prijatna, ali me nikada nije pitala za ime. Popravke ne možeš više platiti kešom – samo karticom – a njen bežični automat za plaćanje prikazuje iznose o kojima čika Martin ne bi ni sanjao. I to ti je Holandija: mala dugmad – velike promene!

Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandske konsultantske firme GreenMonkerys