Некатегоризовано

Prema tvrdnji italijanske štampe najpopulaniji tekst na internetu u Italiji nosi naslov: „Baš je sreća biti građanin Italistana“. Mislim da je red da i naši budu obavešteni o ovom medijskom događaju. Evo kako to pismo glasi u prevodu:

Pozdrav!

Ja sam građanin Italistana.

Živim u naselju „Milano 2“, u zgradi koju je, kao i celo naselje izgradio Predsednik vlade. Radim u Milanu u jednom preduzeću čiji je većinski vlasnik Predsednik vlade. Auto kojim odlazim na posao osiguran je kod agencije, vlasništvo Predsednika vlade, kao što i moje dodatno osiguranje poslodavac plaća kompaniji Predsednika vlade.

Svakoga jutra kupujem novine, čiji je vlasnik Predsednik vlade.

Kad moram u banku idem u onu čiji je vlasnik Predsednik vlade.

Popodne, kad izađem sa posla krenem u nabavku u Hipermarket Predsednika vlade, gde kupujem proizvode realizovane u firmama koje pripadaju Predsedniku vlade.

Uveče, ako rešim da odem u bioskop, odem u jednu od sala lanca koji pripada Predsedniku vlade, i gledam film koji je proizvela i distribuirala kompanija  Predsednika vlade (taj film dobija javne subvencije koje dodeljuje vlada čiji je on Predsednik).

Ako, međutim, uveče ostanem kod kuće, često gledam privatnu TV Predsednika vlade, koristeći dekoder koji je proizvela fabrika Predsednika vlade, tako vidim film koji je snimila firma Predsednika vlade i koji je neprekidno prekidan spotovima koje je realizovala reklamna agencija Predsednika vlade.

Dakako da kao zanesenjak gledam fudbalske utakmice i rezultate, jer sam navijač tima čiji je vlasnik Predsednik vlade.

Kada ne gledam TV vlasništvo Predsednika vlade, gledam RAI (državnu TV) čiji su  rukovodioci nominovani od strane parlamentaraca koje je izabrao Predsednik vlade. Onda se zasitim pa odem da „navigam“ na internetu preko provajdera koji je vlasništvo Predsednika vlade.

Kad me prođe volja za TV i internet uzmem knjigu u ruke, izdavačka kuća je vlasništvo Predsednika vlade.

Prirodno, kao u svim demokratskim i liberalnim zemljama, tako i u Italistanu je Predsednik vlade onaj koji predlaže zakone, što ih usvajaju poslanici Parlamenta gde veliki deo većine čine zaposleni i advokati Predsednika vlade, koji upravljaju u mom ličnom interesu!!!!!!!!!!!

Za ime Boga!

Ako mi verujete na reč tu ništa nije neistina. Idućeg vikenda su izbori za deo lokalnih uprava u Italiji pa će se videti, ne da li je, nego kolika je većina građana srećna što su vlasništvo Predsedniku vlade. O tome će biti sledeći nastavak.

Milutin Mitrović

Buldog Feljton

Nije baš bog zna kako etička, al’ jeste ljudska nada da ako izaberu nekog „ko zna kako za sebe, znaće kako i za ostale“ – što, dakako, podrazumeva i ono  neizrečeno, da krade, pa bih u ovom nastavku da opišem koliko je ta nada Italijane dovela gde jesu. Čini mi se da je to interesantno i za naše čitaoce,  jer ne zaboravimo, nije daleko od realnosti bilo da Bogoljub Karić, ranije, a sve manje je od realnosti da današnji vladalac iz senke, Miroslav Mišković, jednoga dana postane i politički vladar Srbije. Naravno, ako mu se prohte da uđe u politiku, pa na izborima prevagne to naivno verovanje: „znaće kako i za nas“. Dotični se 2008. godne na listi 100 najbogatijih ljudi iz postkomunističkog sveta našao na 42. mestu sa procenjenim kapitalom od 2,8 milijardi dolara.  Osnovna karakteristika uspešnih mahera je da znaju samo kako će za sebe, a kad bi se baktali i „za ostale“, jednostavno ne bi bili ni maheri ni uspešni.

Moj neodoljivi junak Silvio B. je u 3 + 1 mandata postepeno i bezočno dizajnirao zemlju prema svojim interesima, menjao zakone, menjao ljude, menjao moral, uvećao  sopstveni kapital i unazadio sve ostalo. U 10 poslednjih godina on je 8 godina proveo na vlasti i samo 2 u opoziciji. Za sve to vreme nije učinio ništa što bi vidljivo doprineo nekom ekonomskom poboljšanju položaja Italije, šta više svaki put bi povećao deficit državne kase i ukupnog duga zemlje. U vreme njegove vladavine raste broj nezaposlenih, pada nivo plata i primanja, a štrajkovi su poslati svakodnevna pojava. Italija je tonula dok se njegov lični kapital tokom drugog i trećeg mandata od 2001. do 2006. udvostručio, prema tvrdnjama njegovog protivnika D’Aleme, što nikada nije demantovano. To bi bio nekakav opšti uvod u aktuelnu situaciju. Tokom prošle godine, prema izveštaju Suda državnih računa – institucija koja vodi računa o državnim troškovima, obim korupcije je porastao  za 229 odsto!

Konrad Hajden u izvanrednoj knjizi: „The Führer – Hitlers Rise to Power“ (1,8 miliona primerak) objašnjava kako autokratska vlast nameće sledbenicima vođe da ga kopiruju u njegovim postupcima. Taj princip važi i za pseudo-demokratke zajednice. Silvio B. trenutno za vratom ima dva sudska postupka zbog korupcije, a pet ih je imao ranije i izvukao se svaki put, sada eto proklamuje da: „Ko greši i izvrši kažnjiva dela ne može ostati u političkom pokretu, istina to zavisi od slučaja do slučaja“.  Dakako u njegovom krugu malo ko shvata ozbiljno, to su priče za narod, jer nekih 10 odsto vodećih članova Silviove partije ima za vratom procese u toku, a deo njih je već osuđen za korupciju. Nisu cvećke ni svi na levici, međutim, Silviova koalicija bi cela mogla u zatvor, pa da se onda vidi da l’ nekoga pustiti. Jedan dnevni list povelikog formata napravio je spisak političara koji su u poslednje dve godine optuženi za korupciju i taj goli spisak pokriva polovinu strane novine. Ispitivanja javnog mnenja govore da je na prvom mestu nezadovoljstva građana koruptivnost vlasti, a Silvio B. jedino do čega drži je mišljenje javnosti, pa valja raji tutnuti neko obećanje da se malo zabavlja.

Čak ni sudstvo Italije, koje se donkihotovski bori protiv kriminala i mafije, nije imuno na fotokopiranje političke vlasti – jednostavno u toku je istražni postupak protiv četvorice sudija (jedan iz Vrhovnog suda) zbog korupcije. Jedan od onih koji su na mestu, neki Korado Karnevali kaže: „U pitanju je korumpirana zemlja, posebno njena baza. Što je vlast na nižem nivou, niža je i njena cena, i više je potkupljenih“.

U doba Čaušeskua bio sam u Rumuniji i zapazio da gotovo svako ima neotvorenu kutiju Kent cigareta, a pritom puši neku lokalnu krdžu. Upitao sam jednog tamošnjeg kolegu novinara nisam li ja to nekako uvrteo sebi u glavu. Reče on: „Nisi. Kent je kod nas najmanja jedinica korupcije. Ako dođeš na šalter pa predaš upitnik, a ne staviš i Kent, nema šanse da dobiješ uverenje ili šta ti je potrebno. Kentom se korumpira na najnižem nivou, na višem je elektronika (tranzistori, kasetofoni…) jer su se u Rumuniji od elektičnih aparata proizvodili tada samo oni za masažu – pentru masai – pa su bile pune radnje takvih, a drugoga nema. Na najvišem nivo se uvaženom drugu kaže: ’čujem da se bavite numizmatikom pa bih vam poklonio jedan novčić’ i date mu Napoleond’or. Oči mu zacakle kao to zlato i posao je završen“. Ja poredim Italiju sa nekadašnjom Rumunijom, a jedan od istražnih sudija je međutim rekao da se Italija srozala na afrički nivo. Nije ni on preterao jer je po svetskom indeksu korupcije Italija prošle godine bila na 63. mesti, gora nego Južna Afrika (55) ili Namibija (56). Nije ni nama preporučljivo da likujemo, jer je Srbija na 83. mestu iza grupe od četiri zemlje 79 – 82. (Svazilend, Kina, Trinidad i Tobago i Burkina Faso) u jakom društvu.

Ono zbog čega bruji Italija ovih dana, i što je nazvano „Želatin“, je pokretanje istražnog postupka protiv komandanta Civilne zaštite Gvida Bertolaza, čoveka od kojega je Silvio B. više hvalio jedino sebe. Civilna zaštita je u Italiji moćna služba, u Ustavu zapisana kao poseban vid odbrane od prirodnih nepogoda i za izuzetne situacije i događaje. E pa te izuzetne situacije i događaji su postali izvor ogromnih mahinacija, na primer sem što je ta služba preuzela brigu o zemljotresom uništenom gradu Akvila, ona je bila nosilac posla gradnje objekata za svetsko prvenstvo u plivanju, u Rimu, zatim za gradnju čitavog arhitektonski frapantnog kompleksa koji je trebalo da posluži sastanku G 8. Kad je već sve bilo skoro gotovo, Silvio B. je u marketinškom nadahnuću rešio da svetske državnike smesti na domak zemljotresom uništenog grada, a kompleks u koji je uloženo između 300 i 500 miliona evra (niko ne zna prave račune Civilne zaštite) napušten je i počeo da propada. Sasvim slučajno, prisluškivanjem nekih poslovnih ljudi – mahera, policija je otkrila prvo da su likovali kad je zemljotres srušio Akvilu, biće posla i para, pa su zatim počeli da komandantu Zaštite i ostalima od uticaja da dele poklone, plave koverte, a otkrilo se da je komandant jako voleo i „masažu“ sa latinoameričkim escort ženskinjama. Preko tog slučaja raspliće se klupko korupcije koja je zahvatila sve pore. Ispostavilo se da većina poslovnih mahera koji drže do sebe ima i sopstveni kupleraj, kao zbog poslovnih partnera! Jedan od iskrenijih poslanika priznao je novinama da Parlament sve više liči na berzu prljavih poslova, gde poslanici međusobno razmenjuju ko će koji projekat da protežira i za koje pare. Političari postaju poslovni ljudi. Istina protivzakonito, al’ nije li mafijaška poslovna logika uvek bila u sukobu sa zakonom.

Pre 18 godina grupa istražnih sudija, nazvana Mani pulite (Čiste ruke)  pokrenula je talas procesa zbog korupcije. Saslušano je 12.000 osoba, uhapšeno 5.000, optuženo 2.565 nih, 790 oslobođeno zbog nedovoljno dokaza, 1.408 pristalo da kolaborira sa sudijama, osuđeno samo 354 njih (14 odsto). Dvojica su preminuli u toku procesa a dvojica izvršili samoubistvo. Jedan od njih Raul Gardini, predsednik upravnog odbora kompanije Ferruzzi – Montedison, bogataš, plejboj, vrhunski jedriličar, berzanski kockar, kada je video kako mu je ugrožen nivo na koji je navikao, prvi je sebi ispalio metak u glavu. Nestao je jedan moralni maher aristokrata, a ostale su hiljade šakala da obnove sistem za neočekivano kratko vreme.

Italija je u teškim mukama. Unazadio ju je, i to još čini, Silvio B. koji njom vlada kao privatnim posedom. Može mu se. Za to vreme se zemlja srozala još niže nego u ranijim razdobljima. Međutim, ostaje ono zbog čega većina ljudi na planeti veruje i zna da su obični Italijani divni ljudi. Ne mislim samo na to da su po broju humanitarnih volontera na prvom mestu u svetu. Mislim pre svega na pismo kojim se jedna Italijanka ovih dana obratila zdravstvenim institucijama, a ono počinje: „U svetu gde dominira egoizam, jedan gest solodarnosti može biti od koristi“ i ponudila da bez ikakve naknade da jedan svoj bubreg da bi spasla bar jednu od 300 osoba koje godišnje umiru zbog otkazalih bubrega. A onda se saznalo da postoje još dve takve osobe koje žele da ostanu anonimne, jer to čine iz humanih razloga, a ne zbog publiciteta. To je ona, više nego lepa strana italijanskog mentaliteta. Kad-tad ona će pobediti.

P.S.
Onu golišavu lepoticu, Maru Karfanju, koju je Silvio B. postavio za ministra za jednaka prava građana, a mi je u 12. nastavku „Pravo na interpretaciju seksa“ videoprikazali, sad Silvije namerava da postavi za portparola vlade. Dosadilo mu je da gleda robusnog i kao šarplaninac vernog Bonaiutija na tom mestu, pa bi nešto mlađe, lepše i agresivnije, da mu je pod rukom.

Milutin Mitrović

Suprotno osnovnom novinarskom pravilu da tekst počne najnovijom vesti, a meni se dopada ta inverzija, ovoga ću puta, u duhu naše kolektivne slabosti, povod poražiti u istoriji. Povod je zapravo i objašnjenje naslova: Negde oko kraja 10. veka raskalašne pape, a utemeljitelj tog pravca je Đovani XII (od 954. godine) pa do vrhunca bludnog života na papskom dvoru pod špancem Rodrigom Borđa, kao papom Aleksandrom VI (1431 – 1503.) trajalo je razdoblje zvanično nazvano pornokratija. Rodrigo Borđa je bio otac zloglasnog Ćezara i Lukrecije, u koju su, zbog njene lepote, intriga i razvrata bili zaljubljeni čak (po nekima i više od toga) i otac i brat. Jakih pet vekova vešte papske naložnice (uprkos celibatu) vladale su crkvom i državom više nego pape, pa se zato i zove pornokratija. Dakle, „secolum obscurum“ (mračni srednji vek) ni sa te strane nije bio nezanimljiv kako su ga kasnije ocrneli.

Gotovo da se može govoriti o kontinuitetu do danas, jer ovih dana je u tom vatikanskom svetu izazvala pravu pometnju knjiga „Zašto svetac“ monsinjora Slavomira Odera, ličnog ispovednika pape Vojtile (Đovani Paolo II) u kojoj ima priličan broj tvrdnji što će bar usporiti Papino proglašenje za sveca. Između ostalog postoji i svedočenje jedne časne sestre, očevidca, da je Vojtila imao običaja da sam sebe bičuje kako bi sprečio navalu strasti. Mene dakako ne intersuje ko je legao u krevet, ko se s kim budio i ko je kako bludio. Interesuje me uticaj svega toga na vlast, na plebs, na politiku. Pritom mi je sasvim svejedno da li je neko Papa, kralj ili premijer.

Eto dođosmo do premijera, a moj junak Silvio B. je premijer. On je takođe i najautentičniji izdanak duge porno tradicije na Apeninskom poluostrvu. Tokom ranijih nastavaka valjda sam dovoljno argumentovao da bih to još morao da dokazujem. Čak je i vodeća ruska TV ovih dana emitovala u seriji „Multiličnost“ parodiju na njegove zavodničke ambicije u poodmaklim godinama. A može mu se, on je pored para, moći i ambicija obezbedio sebi i državno-političke mehanizme koji pornofoniju čine delom politike – ima po dva poslanička mesta na bespogovorno lično raspolaganje u svakoj regiji, a koga on protežira taj, odnosno ta, je garantovano „izabran/a“. Ruku na srce, ne baš uvek. Na prošlogodišnjim izborima za evrodeputate naložio je svojim kerberima da mu naprave pozamašan „buket“ lepotica koje će kao poslanice evroparlamenta poslati u Evropu da je malo ulepšaju i razmrdaju. Međutim, digla se takva buka u EU, da je morao da odustane od genijalne namere. Bliže se regionalni izbori (9. i  10. aprila) u njegovom kokošinjcu, pa se nova tura domaćih poslanica „Partije ljubavi“, kako iz milošte on zove svoju PDL, priprema. Pre nego o njima, samo da navedem da su četiri ministarska mesta u njegovoj vladi dodeljena mladim, lepim, uglavnom pametnim i žestokim ženskama. O ministarki za jednaka prava (Mara Karfanja) priložio sam (u 12. nastavku: „Pravo na interpretaciju seksa“) čak i video u kojem ona neskriveno prikazuje svoje prirodne lepote. One preostale tri vode ministarstva za omladinu, turizam i obrazovanje.

Sad mogu da pređem na novu izbornu turu. Na spisku su Franćeska Paskale, show-gerl i inicijator napuljskog kluba „Nedostaješ nam Silvio“: Kjara Skarbosa, Miss Veneto, preostala iz evrokontingenta i „meteorina“ po zanimanju (to su one predodređene da blesnu); Graciana Kapone, veoma nalik na Silviovu ex suprugu iz mladih dana, poznata po tome što tvrdi da su Silvio i Hristos srodne osobe; Silvia Trevaini, finalistkinja nekog lokalnog izbora Miss; Daniela Martani, hostess Alitalia i  zvezda „Velikog brata“; Lućia Ronkuli, fizioterapeutkinja koja se toliko angažovala da se Silvio što pre oporavi posle burlesknog atentata na njega, da se čak preselila u njegovu vilu… ima toga još, dakako, i sve su zaista lepe kako se iz priložene slike tri od njih da videti, vrlo mlade, solidno obrazovane, beskrupulozne i beskrajno odane svom patronu. Lepe žene su mu omogućile da zgrne pare i političku moć pa je red i da im se oduži. Njegov svet je show business i kroz tu lupu on posmatra sve na svetu.

Problem je što danas nije ni 10. ni 15. nego 21. vek i što postoje te proklete novine, sudije, opozicija i slični zavidnici koji Silviu pokušavaju da zagorčavaju život. Ovih je dana Silvio B. bio u Izraelu, obećao, i to po drugi put, njima da će ih uvesti u Evropsku uniju. Stvar je besplatna a godi, pa je tako ranije obećao i nama da će nas ugurati u EU, što nije nešto neočekivano, ali je obećao isto i Turcima, pa čak i Rusima. Koliko znam još nije obećao Kinezima i Obami. Svečanu priliku u Izraelu je iskoristio da natrlja nos delu izraelske štampe koji ga nije primio sa oduševljenjem. Štampa je ipak manji problem nego sudstvo. Malo, malo pa bi neki sudija da ga strpa u zatvor, ali se on ne da. U prošlom nastavku naveo sam spisak od 18 zakona „ad personam“ koje je za sebe skrojio. Nije prošlo ni mesec dana, a u proceduri su još tri komada. Prvo je prerađeni zakon Alfani, koji je predsednik države odbio da potpiše, a tiče se sudske nedodirljivosti premijera (uzgred su tu umuvane i druge najvažnije političke ličnosti). Zatim je po ekspresnoj proceduri usvojen zakon o „legitimnoj sprečenosti“ – premijer i ministri stiču pravo da zbog sprečenosti poslovima ne prisustvuju sopstvenim suđenjima, čime se ona odlažu za 6 do 18 meseci, što je dovoljno da bar dva od tri tekuća suđenja Silviu B. padnu pod zastarelost. Treće je činjenica da je jedan sitni mafijaš, sin velikog pokojnog mafijaša i gradonačelnika Palerma Ćanćimina, „propevao“ ne bi li spasao svoju kožu i veliko imanje kojeg se otac nagumao (osuđenim mafijašima se po zakonu konfiskuje imovina) pa priča sve i svašta. Svedoči on (ono što su svi znali) da je Maćelo Del Utri, jedan od najbližih Silviovih saradnika, bio posrednik između mafije i države u politici nenapadanja. Na tu najnoviju nepogodu reagovao je jedan od Silviovih poslanika, advokata i udvorica presavivši tabak i napisavši predlog zakona da se priznanja pokajnika mafijaša ne uzimaju kao sudski dokaz. Čak je i ministar unutrašnjih poslova na to izjavio da dok je on na tom mestu takav zakon ne može da prođe.

Uvidevši da gazda vodi državu kako mu se sviđa, njegov najverniji koalicioni partner, vođa Lege Nord, bivši rok pevač, prostak i siledžija Umberto Bosi, rešio je da i on kroji izborne rezultate u svoju korist. Kako njemu, napola oporavljenom od moždanog udara, ženske nisu ciljna grupa, to je svoju životnu saputnicu i sina stavio na spisak budućih poslaničkih kandidata za lokalne uprave. Njegov sin Renco, mladi mamalaz, je prava sprdnja sa demokratijom i izborima. Momak ima 21. godinu, prošlog leta je jedva maturirao tek iz trećeg pokušaja, i ceo svoj politički program sveo je na majicu koju nosi i na kojoj stoji pesnica sa ispruženim srednjim prstom (tzv. grčka kolica) i tekstom: „Robovi Rima – NIKADA“. Eto kako iznutra izgleda jedna od vodećih zemalja ne samo Evropske unije nego i razvijenog sveta. Na neki način bi to mogla biti pornopolitika. Dakako, uvek postoji ona druga strana, većine čestitih i normalnih građana, koji zahvaljujući „svinjskom“ izbornom zakonu (tako ga je nazvao njegov predlagač Karderoli) mogu da izađu na izbore, ali ne i da biraju, jer u Italiji biraju partije kako se njima sviđa. Neko od cinika je rekao svojedobno da demokratija znači i da svako đubre može da dođe do izražaja.

Morao bih nešto optimističnije za sledeći put.

Milutin Mitrović

Film „Lice s ožiljkom“ (Scarface – 1983.) Brajana de Palme, u kojem Toni Montana (Al Paćino) pravi ršum vladajući opakim muškarcima i lakim ženama, bio je pravi hit. Trebalo je 26 godina da Silviu B. uoči Božića, neki psihopata, ureže ožiljak na lice bacivši na njega minijaturnu suvenir maketu Milanske katedrale, da dobijemo još jedno slavno lice sa ožiljkom. On je, dakle, treći, jer je ime smislio i prvi upotrebio 1932. Hauard Hoks za svog filmskog glavnog junaka gangstera koji vlada Čikagom u doba prohibicije. De Palmin Toni Montana kao drugi vlada Floridom i diluje drogu. Treći, Silvio B. vlada Italijom, a pre ulaska u politiku bio je suđen takođe za trgovinu drogom, ali je oslobođen „zbog nedostatka dokaza“. Moguće je da su mu namestili to suđenje, a je l’ vam palo napamet kako to da tako nešto ne podmetnu ni vama ni ljudima koje poznajete.

Ostajem pri ovom trećem, koji je i moj junak i to zato što je on zapravo „junak našeg vremena“. Do sada sam dovoljno napisao o njemu da bi bilo potrebno još objašnjavati zašto je on junak našeg vremena. Napisao sam čak čitavu knjigu o tom našem (postmodernom) vremenu u kojem junaci izgledaju, kao on, kao onaj Madof, kao Jezda i kao Dafina… Dakle, Silvio B. je izjavio da nikada pre ulaska u politiku nije pokretan sudski postupak protiv njega, a da je od ulaska u politiku suđen 106 puta (njegov portparol povećao je na 109 puta, dok je ćerka Marina rekla: „Budimo ozbiljni, dovoljno je i 26 puta koliko je tata zaista suđen), da ga je sudilo 918 sudija ukupno, što je sve zajedno dokaz politizacije sudstva. On je čovek koji ne laže, ali ima neverovatan talenat slobodne interprtetacije istine. Jer uprkos tvrdnji da ga sud nije poznavao pre ulaska u politiku, ganjale su ga sudije za utaju poreza (1985.) uz optužbu ga je na ruke poreskim policajcima isplatio 230 miliona lira (115.000 današnjih evra) mita, pa su ga jurili zbog one droge (1989.), zatim zbog mahinacija pri kupovini izdavačke kuće Mondadori (1991.), pa oko njegove osiguravajuće agencije Mediolanum Vita (1992.), pa za lažno svedočenje (1993.) oko plaćanja fudbalera u njegovom timu Milan, i još za lažni bilans njegove firme Publitalia. Dakle u politiku je 1994. godinu ušao sa već pristojnim dosijeom. Lično mislim da jedino ne laže da je dao ogromne pare advokatima, možda ne baš 200 miliona evra, kako tvrdi. U Italiji nema procesa koji se ne može „zaobići“ uz pomoć para. A njegovi su poslovi brojni i upadljivi.

Istina je da su ga od kada je na vlasti mnoge istražne sudije „nameračili“, jer ko njega strpa u zatvor dobio bi fantastičan poen u karijeri. Čak je i onaj čuveni španski sudija Garson, koji je jurio i Pinočea, stavio Silvia B. na listu za hapšenje, al ga je izvadio dvostruki imunitet, nacionalnog i evropskog parlamentarca. Izbori za evropske  poslanike u Italji su daleko najvažniji, jednima zato što donose 14.000 evra mesečne plate (poljski parlamentarci su doskora imali samo 800 evra) zbog čega je EU htela da unificira plate, ali se ispostavilo da to pravno nije moguće pa je apelovala na Italiju da se koriguje na nivo Nemačke i Francuske, a to je pola iznosa. Drugima zato što daju imunitet na celoj teritoriji EU. Sigurnosti radi Berluskoni je sebi i svojim najbližima obezbedi oba imuniteta i nacioanalni i evropski. Ne sećam se tačno koji je gangster smislio i rekao: „Amerika je najdemokratskija zemlja na svetu samo treba imati mnogo novaca da bi se u demokratiji uživalo“. Berluskonijeva opsesija je da Italija postane baš takva mala Amerika.

U sedmom nastavku ovog feljtona, pod naslovom „Silvio B.“ (jula prošle godine) napravio sam tabelarni pregled njegovih 19 suđenja i kako su okončana. Više od toga nije mu se sudilo bez obzira na tvrdnje njegove, njegovog port parola i njegove umerenije ćerke. Pomenuo sam tada da je kao premijer najviše vremena upotrebio da donese zakone koji su njemu lično od koristi (ad personam) a sada ću ih i nabrojati:

2003.
a) Zakon Skifani – imunitet za premijera i druge glavne ličnosti. b) Zabrana prisluškivanja. c) Zakon Tremonti bis ukidanje poreza na superprofit. d) Ukidanje zakona kojim Rete 4 (Berluskonijeva mreža) mora da pređe na satelitsko emitovanje i time smanjenje troškova. e) Pooštrenje prodaje dekodera, kako bi monopol dobio Silviov brat Paolo.

2004.
a) Zakon Gaspari – o telekomunikacijama koji apsolutno favorizuije tri privatne Silviove mreže, a otežava pristup SKY u italijanski prostor. b) Zakon Ćertoza, o proglašavanju Silviove vile za bahanalije kao „državan tajna“. c) Suspenzija zakona o nedodirivosti obalskog pojasa (još iz antičkog Rima) da bi Silvio izgradio podmorsku luku u pomenutoj vili na Sardiniji.

2006.
Zakon Ex Ćireli – skraćenje roka za zastarelost (kako bi otpali neki procesi protiv Silvia B.

2008.
a) Zakon o blokiranju procesa koji se vode protiv Silvia B. b) Dopuna zabrane prisluškivanja. c) Zakon Alfani – sudski imunitet za najviše ličnosti.

Neki od zakona se ponavljaju što znači da je predsednik republike odbio da ih potpiše pa je rađena nova verzija. Krajem prošle godine pojavile su se tri nove verzije zakona o imunitetu premijera s tim što se njemu dodaju, kako gde, i druge ličnosti (predsednik Republike, predsednik vrhovnog suda itd) kako bi bilo manje upadljivo, jer je zakon Alfano vraćen parlamentu kao protivustavan. Ti nacrti zakona su 2010. pravno-politički hit. Pošto je prilagodio najveći broj zakona svojim potrebama, Silvio B. je rešio da se u toku ove godine pozabavi i promenom Ustava. „Jedan moderni lider – piše u Silviovim privatnim novinama „Il Giornale“ – ne može da vlada i vodi zemlju prema Ustavu pisanom pre više od pola veka za jedno drugo vreme i druge ličnosti“.

Budući da je ovaj feljton koncipiran kao ona stara niška „Morava“ u zelenoj kutiji na kojoj piše: „po ukusu miliona potrošača“, to je neophodno vratiti se onim vedrijim staranama Silviovog života. Kad je mlatnut po licu, i slikao se okrvavljen da bi ceo svet video kako „opozicija seje mržnju“ obećao je da će njegova partija (PDL) preimenovati u: „Patija ljubavi“. Malo se preračunao pa je ubrzo preskočio preko te ideje, jer „Partija ljubavi“ već postoji u Italiji od 1991. godine, a osnovala ju je porno „zvezda“, čuvena Ćićolina (Čvarčić) naturalizovana Mađarica Ilona Staler. U statutu te partije pisalo je da je to jedina „horizontalna“ partija. Pre osnivanja partije Ćićolina je bila poslanica Radikalne partije i izabrana u Parlament sa najvećim brojem glasova posle predsednika radikala. Ćićolina je pokušala da se kandiduje i u rodnoj Mađarskoj, ali su se tamošnji birači pravili da je nisu ni primetili. Od nje je partiju nasledila suosnivačica i takođe porno „zvezda“ Italijanka Moana. Njeno pravo ime je Ana Moana Roza Poci, a otac joj je bio istaknuti nuklearni naučnik! Eto u kakvo društvo naš Sivio B. umalo nije skliznuo.

Britanski Guardian objavio je tim povodom članak pod naslovom na mešavini engleskog i italijanskog: „Politics alla puttanesca“. Jedna od odličnih vrsta špageta nosi naslov Alla puttanesca¹ (ili „Kurvanjski“, u prevodu). Britanska štampa, a ponajviše The Economist, seku italijansku politiku i premijera uzduž i popreko. Poslednji tekst The Economista nosi naslov: „Time to say addio“ (Vreme je za reći zbogom). Posle opisa Silviovih nedaća – presuda da plati 750 miliona evra odštete komapaniji CIR Carla De Benetija, svog najljućeg neprijatelja i jednog od vlasnika dnevnika „La Repubblica“, u brakorazvodnoj parnici mu je supruga Veronika postavila zahtev za alimentaciju od 43 miliona evra godišnje, onda mu je njegov najbliži saradnik i suosnivač partije PDL Đanfranko Fini okrenuo leđa nazvavši ga „apsolutni monarh“ s kojim hoće da sarađuje, ali ne i da mu služi i konačno je masa mlađarije (300 do 500 hiljada njih) izašla na ulice da demonstrira protiv njegovog samovalašća. Na kraju The Economist konstatuje da onaj ko posle njega dođe moraće da vrati Italiju u devedesete godine, kada je Silvio došao na vlast, i da počne sve iznova. Istina nalaže da se kaže kako su udarac i krvavo lice doneli povećanje Silviovog rejtinga za 6 do 8 poena (različite ankete), a i da ga je još ranije časopis Rolling Stone proglasio rokerom godine. Njegovi stručnjaci za publicitet prerežirali su video kandidaturu Silvia B. za Nobelovu nagradu za mir od prošle na ovu godinu, jer je prošle godine iz skromnosti kao odustao de ne bi preoteo nagradu Obami! Priložen je taj video pa ko voli nek pogleda.

Tekst himne Silviu glasi:

Mir može uspeti
Ove reči ponavljam bez odustajanja
I vetar će razvejati misli
I svet će slušati.

Mir može uspeti
Ugledaj i ti
Abruco će se probuditi
Sneg i sunce će se sresti
I tvoja ruka je tu

Postoji jedan Predsednik, uvek je tu
Koji nas prati
Tu smo zbog tebe
Srce i duša
Nobel za mir
Silvio je veliki

Tu smo zbog tebe
Jednodušan hor
Jedan jedini glas
Silvio, Silvio je veliki!

Uz ovu somnambulnu himnu ide i zvanična kandidatura koju su potpisali istaknuti političari (njegove privatne partije), poslovni ljudi (zaposleni kod njega) i intelektualci među kojima je i ime Lorian Lana. Ona je „istaknuta pesnikinja“ koja je napisala stihove za himnu Silviu. Mnogo više nego pesničkim talentom (zajedno sa Silviom pisala je stihove za šlager: „Vreme rumbe“) pleni ona izgledom dobrodržeće samostalke nalik na Saru Džesiku Parker iz „The Sex and the City“.

Sve najbolje!

¹ Recept za špagete alla puttanesca glasi: 400 grama pradajza oljuštenih (pelati), 2 češnja belog luka, 1 dl. Maslinovog ulja, origano, biber, tucana ljuta paprika, 50 grama kaparija, 60 grama crnih maslina bez koštice, dosta peršuna i 400 grama špageta (najbolje su linguine sottili – pljosnati, kao rezanci, a ne okrugli).

Zagrevati maslinovo ulje i na njega staviti beli luk dok ne dobije boju lešnika (zatim izbaciti) , dodati kaparije i masline samo malo da procvrče, zatim usuti paradajz, papričicu i origano i to kuvati prema ukusu (u Rimu se kuva kratko, u Napulju dok ne postane kompaktan sos. Pred kraj dodati jednu konzervicu ringlica (ili svežih inćuna) ali samo jedan minut da vri i na to sipati spagete kuvane „al dente“ – „na zub“, odnosno malo tvrđe.

Naziv jela potekao je, bar tako se tvrdi, jer se tačno ne zna, otuda što je neki Napolitanac držao restoran i iznad njega javnu kuću, pa je napravio spagete koji gostima najefikasnije varaćaju snagu posle ljubavnih napora.

Milutin Mitrović

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je pokrenula istragu za utvrđivanje postoje li osnove za tvrdnju da su njeni naučni konsultanti skliznuli u konflikt interesa kada su savetovali da se proglasi 5. stepen opasnosti, što podrazumeva da se nalazimo pred verovatnoćom „enormnog broja smrtnih slučajeva“. Sumnje da nešto sa tim gripom nije na mestu dobijaju sve jasnije konture. Portparol SZO Džordž Hartl tvrdi da je jedan od uzroka nepotrebne panike izazvan zabunom oko stare i nove definicije opasnosti publikovane na sajtu organizacije, a da se tek ispituje udeo naučnika iz advisory group. Gde su sumnje? Albert Osterhaus, član komiteta „mudraca“ zaduženog za preporučivanje vakcine (od strane SZO) protiv virusa ima „finansijsko učešće“ u različitim farmaceutskim kompanijama. Frederik Hajden i Arnold Monto, savetnici za organizaciju kampanje za vakcinisanje moraće da se brane od optužbe da redovno sarađuju sa kompanijama Roche i GSK. Do početka decembra GSK je prihodovao na vakcini za H1N1 nepunu milijardu, a Roche skoro 3 milijarde (reč je o evrima).

Saradnja sa farmaceutskom industrijom je potpuno legalna, bar kako tvrdi portparol SZO. Međutim interna pravila SZO predviđaju da je svaki naučni savetnik organizacije dužan da prijavi svoju saradnju sa proizvođačima lekova koja bi se mogla podvesti pod definiciju sukoba interesa. Jesu li slutnje osnovane ili ne ustanoviće posebna komisija i to je stavljeno na znanje preko sajta SZO. Zvanični govornik organizacije, čija je uloga da smiruje igru, umesto odgovora na pisanja o osnovanosti sumnje u pojedine konsultante i saradnike konstatuje da se iz sadašnje krize može izvući pouka da su „ekstremizmi, alarmizmi i negiranja – kontraproduktivni“.

Virus H1N1 dopremljen je u američke laboratorije 28. aprila, a 23 dana kasnije pojavila se prva vakcina protiv njega u SAD (Valhalla). Od tog trenutka počinje paklena medijska kampanja „protiv bolesti koja preti da desetkuje čovečanstvo“ uz tome slične horor marketinške poruke. Osam meseci kasnije valjda ipak niko nije razočaran zašto se prognoze nisu ostvarile. Međutim, jeste besan što je napravljen budalom i još više što je uništeno poverenje u Svetsku zdravstvenu organizaciju. Naime, izveštaj SZO sa podacima zaključno sa 5. decembrom pokazuje da je 208 zemalja prijavilo pojavu virusa na njihovoj teritoriji, međutim da je njegovo delovanje neuporedivo manje opasno nego što se najvaljivalo. Ukupno je u tim zemljama do navedenog datuma umrlo od H1N1 9.596 osoba, dominatno onih sa ranijim bolestima oslabljenim imunitetom. Međutim prema podacima iste te organizacije godišnje se u proseku evidentira oko 350.000 smrtnih slučajeva od „običnog“ sezonskog gripa. Matematika pokazuje da je smrtnost od H1N1 samo 0,018 odsto prema 0,020 odsto kod sezonskog gripa, što ukazuje i na manji obim pandemije i na nižu stopu smrtnosti. Odnosno da je u pitanju “najlakša pandemija do sada zabeležena u istoriji“, bar kako tvrdi Mark Lipsič, epidemiolog sa Harvarda. Poređenja radi moglo bi se navesti da je najteža pandemija „španskog“ gripa 1918/19. godine odnela 45 miliona ljudskih života, odnosno 0,2 odsto života obolelih.

Karakteristika H1N1 je da brzo mutira, no podjednako brzo se proizvode i vakcine za te mutacije. Druga karakteristika je neočekivano lako širenje pandemije – primer je gotovo hermetički vojno izolovano područje Gaze gde se ipak pojavio grip i odneo 11 života. Sreća u nesreći je uočljivo usporavanje širenja virusa (u Evropi trend usporavanja jedino nije zabeležen u Francuskoj) pa su ogromne količine proizvedenih vakcina napravile udar na tržište i dovele da pada njihove cene. Do decembra su tzv. Big Pharm već zaradile 12 milijardi ekstra prihoda i velika je verovatnoća da će uspeti da inkasiraju 20 milijardi koliko se planiralo na početku pandemije. Mnoge su države potpisale „blanko“ porudžbine tako da su se našle u situaciji da nepotrebne količine izbacuju na tržište u pola cene. Od toga profitiraju siromašne zemlje. Holandija je u okviru svojih rasprodaja tipa „platiš jednu dobiš dve“ uspela da izveze 17 miliona doza Makedoniji i Malti. SAD nude 85 miliona doza što će verovatno i dalje obarati cene. Sem ako ne… tu je onaj podli efekat mogućih korupcija najbitniji. Ozloglašeni „španski“ grip imao je tri jaka talasa u trajanju od dve godine ukupno. Šta ako se zaista pojavi novi talas H1N1, a poverenje u verodostojnost podataka SZO bude tokom istraga o korupciji palo još niže? Da li je zaista Francuska evropski izuzetak u kojem se pandemija ne smanjuje, ili je problem u tome što je ona kupila 94 miliona doza koje valja nekome ušpricati na teret zdravstvenog osiguranja?

Karakterističan je podatak da se samo 14 odsto lekara i 19 odsto pripadnika drugih rizičnih zanimanja rešilo da primi vakcinu. Očito je da lekari znaju istinu i valja pratiti šta oni rade da bi se povukao pravi potez. Još u oktobru mesecu postojala je tvrdnja da će špic pandemije biti krajem januara i početkom februara, to je uostalom i ritam sezonskog gripa. Vredi imati poverenja u svog lekara, pa ako on savetuje vakcinisanje, poslušati ga, jer većina lekara ipak ceni više svoju reputaciju nego interese farmaceutske industrije, čije ogromne pare za korumpiranje medija i državnih službi retko dopiru do dežurnog lekara u zdravstvenoj stanici.

Ja lično sam se, po običaju, vakcinisao protiv sezonskog gripa, a dodatni imunitet pojačavam kuvanim vinom sa karanfilićem i cimetovom korom. Ne tvrdim da pomaže, ali je mnogo dobro i smirujuće.

Milutin Mitrović

Prepustimo lepe žene muškarcima bez mašte

Marsel Prust

Moj junak Silvio B. manijakalno proizvodi vesti, informacije, dezinformacije, senzacije i događaje pa nije lako sustići ga čak ni kao hroničar. Moraću, da bih zabeležio bar najbitnije, da se poslužim „count down“ tehnikom odbrojavanja unazad.

Počinjem:

10 Ugledni Finacial Times, objavio je 7. decembra članak posvećen italijanskom premijeru u kojem pored ostaloga piše: „Opsednut suđenjima (S.B.) nije u stanju da upravlja – njegova vlada posvećuje mu više vremena, ophrvana njime i njegovim ličnim problemima, nego problemima države“. Lično mislim kako je Silvio B. otkrio da ukoliko on ne reaguje na takve razumno zlurade primedbe, ukoliko njegova medijska moć uspe da cenzuriše zbivanja, stanje kakvo jeste može da traje u beskonačnost. Da li je baš tako?

09 U Rimu su 5. decembra održane masovne demonstracije pod nazivom „No-B. day“ što ih nije organizovala ni jedna partija nego „internetski narod“ kome je preko glave premijera što sramoti zemlju, građane, institucije… Najveći transparent na ljubičastoj osnovi, boji-simbolu protesta, glasio je: „Berlusconi – Dimissioni (Berluskoni – Ostavka). Demonstranata, prema adrenalizovanim procenama nekih govornika – milion, prema proceni strane štampe između 300 i 400 hiljada, prema naručenoj zvaničnoj proceni 50.000, prema proceni Berluskonijevih glasila 25.000, prema izjavi predsednika poslaničke grupe vladajuće partije: „quattro gatti“ (šaka jada). Noć uoči demonstracija državna TV saopštila je da otkazuje najavljeni direktan prenos. Lepu demonstraciju građanske svesti kvari nekoliko ekstremističkih mikro partija svojim zastavama, koje ne uspevaju da nametnu partijsko obeležje neuprljanoj i nedvosmislenoj volji blogera, facebookera, twittera, e-mailera… internetski narod, nesumnjivo najpametniji deo nacije, ne želi više da trpi osionost i prostakluke. Oni Italijani koji su želeli da vide demonstracije uživo morali su da potraže prenos na Sky-u, jer Mardok ne prašta, pa se sveti Berluskoniju što je monopolisao oglasne prihoda sa TV. Domaći mediji gluvi. Naime, ne sasvim: oni koji pripadaju Silviu B. tvrde da je sve to platio i organizovao, ko bi drugi nego  – Džordž Soros! Situacija nije čak ni kao pod Miloševićem, više liči na vremena Envera Hodže. Sramota ne samo za Italiju nego za 21. vek.

08 U Torinu 4. decembra počeo proces kojem je cilj da prodre do istine, ko je i zašto inicirao 1993. godine seriju terorističkih napada mafije širom Italije da bi destabilizovao zemlju, i sprečio mogući ulazak u vladu tadašnje Komunističke partije, koja je dobila najveći procenat glasova. Nema više ni tadašnje Prve republike, ni Komunističke partije, ali ostaje uporna želja sudija da dopru do istine. Na videlo iskaču veze između mafije i preduzetnika i pretendenta na vlast, Silvija Berluskonija i njegovog najbližeg saradnika Marćela Del’Utrija, „ambasadora pri mafiji“. Preko 200 stranih novinara akreditovano je za praćenje ovog suđenja očekujući da će na njemu doći do konačnog udarca mafije Silviu B. Izgleda da niko nije u stanju da obuzda ni policiju (antimafijska policija juri, prati i hapsi o svom trošku, jer joj isplaćuju golu platu bez terenskih dodataka) ni sudije. Poslednjih meseci nema dana, a da u ruke policije nije pao još neki mafijaški bos. To je već izdaja nepisanog sporazuma mafije i Silvia B. o nenapadanju. Mafija je osvetoljubiva, ali ume i da gradira osvetu, koliko joj računica diktira. Pušten je da progovori neki Spatuca, ubica, atentator, egzekutor, koji ne zna previše nego prepričava šta je čuo. Svedok u sudskom postupku i ne služi drugome nego da ukaže gde treba tražiti dokaze. Ne uspe li tako izrečena pretnja da zaustavi atake na mafiju, u igru će uskočiti veće marke, oni iz prve lige pregovarača što sada robijaju, koji drže do mafijaškog zakona ćutanja, ali će ga lako prekršiti ako to bude od njih zahtevala „opšta stvar“.

07 Iznenada 30. novembra Silvio B. odlazi u Belorusiju, uprkos evropskom dogovoru da se tamošnji diktator Lukašenko izoluje zbog kršenja prava građana. Da li je Lukašenko diktator ili ne, moram reći da ne znam, jer se njim nisam bavio. Međutim, dobar stojim da nikada nisam čuo ni od koga neku pozitivnu reč o njemu sve dok Silvio B. nije stigao u Minsk i izjavio: „Znam da Vas narod voli. To je i vidljivo iz rezultata izbora koje mi priznajemo i cenimo“. Tu je deo iznenađenja, jer usklađena Zapadna politička mašinerija upravo ne priznaje rezultate tih izbora smatrajući ih nameštenim. Svi mi lepo znamo da se izbori u demokratiji ne dobijaju sa 82,6 odsto – Italijani to zovu „bugarska većina“ – i da tu nešto nije u najboljem redu. Od Belorusije Silvio B. ne dobija naftu pa da se zbog toga dodvorava Lukašenku kao Putinu. Ipak je dobio nešto do čega mu je veoma stalo – četiri debele knjige dosijea KGB o Italijanima koji su za tu službu radili ili od nje stradali. Možda će se tu naći nešto čime se mogu ucenjivati drugi političari, a to je nasušno potrebno Silviu B. kako bi malo otklonio pažnju sa sebe. Uzgred, bio bi posao za psihijatre proveriti šta to privlači Silvia B. da gaji veoma prijateljske odnose sa Gadafijem, Putinom, Ahmadinedžadom, Čavesom pa eto i Lukašenkom. Ne zavidi li uspešnijim diktatorima?

Istoga dana objavljena je vest kako je Marko Siklari, odbornik berluskonijeve partije u gradskom veću Rima, podneo zahtev da jedna ulica u „Večnom gradu“ dobije ime Silviove mame Roze „koju je on mnogo voleo, kao i ona njega“. Nisam baš vešt sa interenetom, pa nisam uspeo da na njemu nađem neki sličan primer u novijoj istoriji. A možda i nema.

06 Prethodnog dana, 28. novembra, Silvio B. je na otvaranju obnovljenog aerodroma u Olbiju napravio pravi show izjavljujući da bi rado pozvao na večeru prisutnog panamskog predsednika, ali ne zna da li mu je Veronika (bivša supruga) ostavila toliko novca. Naime, u brakorazvodnoj parnici supruga Veronika opredelila se za zahtev da joj isplaćuje godišnje 43 miliona evra na ime izdržavanja. To dođe 3.583.333 evra mesečno – alimentacija za Ginisa! A koliko da se vidi da ne vodi brigu samo o sebi, nego i o zemlji koju vodi saopštio je sa govornice: „Ako pronađem ko je napravio nove serije ’Piovre’ (Hobotnice – serija o mafiji prikazivana i na našoj TV) i ko piše te knjige o mafiji, koje nas pokazuju u ružnom svetlu u inostranstvu, zadaviću ga“. Upotrebio je tipično mafijaški termin „lo strozzo“ – zadaviti. Hor pisaca, režisera, glumaca, na čelu sa Robertom Savianom, piscem kultne knjige „Gomora“ protestvovao je iz sve snage – i ništa.

05 Umberto Bosi je danas jedini preostali bliski saveznik Silvia B. On je bukvalno šlogiran vođa partije „Lega Nord“ i ministar za reforme, koji ne vadi cigaru iz usta, mrmlja nešto, kao Mao Cedung, pred kraj, što njegovi pomoćnici posle prepričavaju razgovetno i ulickano. Primitivan (rekao je da on italijanskom zastavom može jedino da obriše najniži deo leđa) i osion, jer zna da Silvio B. jedino od njega zavisi i dokle je tako on može da iznuđuje šta hoće. Đanfranko Fini, predsednik doma poslanika, suosnivač PDL, Berluskonijeve partije, ni iz daleka nije tako blizak Silviu B. jer drži do pricipa, morala i institucija. Bosi trguje. I sa takvim se Silvio B. lakše sporazumeva. Bosi otvoreno tvrdi da je vezao ruke i noge Silviu. „Šta može on bez nas, ne može da mrdne, njegovi ga ruše, mi spasavamo“. Silvio opet tvrdi da niko normalan ne uzima Bosija za ozbiljno. I jedan i drugi su u pravu – tako je u svetu trgovačko-političkih prevara.

04 Mikrofoni su uhvatili šta pomenuti Fini nezvanično govori o svom predsedniku, uz kojega je on druga ličnost u partiji i treća ličnost u državnom vrhu: „On (S.B.) smatra narodni konsenzus, koji nesumnjivo ima, kao neku vrstu imuniteta u odnosu na druge vrste vlasti i kontrole… ja sam mu otvoreno rekao da meša političko vođstvo sa apsolutnom monarhijom, pa sam mu rekao i da takvima odsecaju glave…“ Bivša mlada uzdanica fašističkog pokreta MSI, Đanfranko Fini, evoluirao je do odgovornog državnika, koji ima osećaj za nadpartijsku funkciju koju obavlja. Sličan je slučaj sa sadašnjim predsednikom države Đorđom Napolitanom, koji je umeo da odbaci celokupnu svoju komunističku prošlost da bi kao predsednik postao nezavisna i nadpartijska ličnost. Neki italijanski političari to umeju, valjda kao otpor onima koji mešaju politiku, institucije, lične račune, seksualne naboje i shvatanja da se zakoni pišu samo zbog njih.

03 U devetom nastavku ovog feljtona pod naslovom „Papi protiv Pape“ opisao sam kako je Vitorio Feltri, glavni urednik Berluskonijevog lista „Il Giornale“, uz platu od 2 miliona evra godišnje, kao besan pit bul terijer napao urednika katoličkog lista „Avenire“ zato što se usudio da kaže kako Silviovo ponašanje nije u skladu sa katoličkim moralom itd. Pit bul Feltri nije birao sredstva pa je optužio katoličkog urednika Bofu da je homoseksualac, koji je zbog toga čak i suđen… a onda je neki dan napisao novi uvodnik u kojem saopštava da se pokazalo da ništa od navedenoga nije tačno. Pit Bul Feltri, naivan ko sobarica, izjavljuje da nikada ne bi pisao o Bofu da nije dobio poverljive spise, za koje se posle pokazalo da su lažni! Očito je u pitanju nagodba sa Crkvom da se ne ide na sud ukoliko demantuje samog sebe. Crkva, videli smo i sa pravoslavnom, ne voli da se povlači po sudovima, radije traži nagodbe. Mašinerija Silvia B. uništila je jednog „plemenitog hrišćanina“ – kako su Bofu u crkvenoj novini opisali i otpisali. Svi su izgledi da je „dokumente“ liferovala tajna policija. U sledećem pasusu videće se i čime se još ta policija bavi.

02 Jedno prisećanje: u 12. nastavku pod naslovom „Pravo na interpretaciju seksa“ opisao sam kako je Piero Maraco, predsednik regije Lacio (oko Rima) nastradao zbog veza sa transseksualkama. Snimljen je u situacijama dovoljno provokativnim da mu je prvo izvučeno 30.000 evra ucene, pa zatim uhvaćen od samoinicijativnih policijskih pozornika, koji su nanjušili da tajna policija snima kontakte političara sa prostitutkama ne bi li ih time ucenjivala kad zatreba, pa se ubacili i oni u posao da zarade koju hiljadu evra preko male plate. Via Gradioli u Rimu, gde se sve to događalo dobila je nadimak „Trans Avenue“. Inače taj bivši predsednik regije, Maraco, poput Ofelije, rešio je da ode u manastir. Situacija je skoro komična. Dotični Maraco, levičar, maltene komunista, moli Papu za oproštaj kao da je kardinal ili bar pop, a ne levičarski političar. Mračna strana je činjenica da je 12. septembra narko diler i podvodač trans prostitutki Kafaso, umešan i u ovaj slučaj, nađen mrtav sa konstatacijom na ga je ubila „Speed ball“ – opaka kombinacija heroina i kokaina. Trans Brenda, koja je od Maraca izvukla prvih 30.000 evra ucene, nađena je mrtva 8. novembra ugušena dimom od požara u stanu. U jednoj od TV emisija, već pomalo zašla u godine, ali dobro držeća i elegantna trans Kristal, u čijoj video reklami piše da „poseduje 22 cm muškosti“, tvrdi kako se „ne meša sa tim svetom sa dna“, ali je više nego jasno da su likvidirani i da se na tome neće završiti. Najnoviji video u opticaju prikazuje u hard verziji poslanicu Silviove partije i unuku Benita Musolinija, Aleksandru, u kovitlacu strasti sa liderom neofašističkog pokreta „Forza Nuova“. Dođe mu to kao seks u porodici.

01 Ništa od do sada navedenog nije porno-fiction, nego izrazito gola istina. Doprinelo je to da se Italija svrsta u red turističkih „porno rajeva“ kakva je Kambodža, ili Tajland, jer inače otkud bi se desilo da Gadafi dolazeći na sastanak FAO u Rimu 15. novembra, na temu iskorenjivanja gladi u svetu (!), napravi prvo  žurku u svojoj ambasadi i za tu priliku od jedne agencije zatraži da mu obezbedi ništa manje nego 200 „hostesa iz dobre kuće“ između 18 i 30 godina starosti, kako bi sa njima „porazgovarao o tome kako žive mladi u Italiji“. Porno cinizam. Međutim, upravo je drugi deo te generacije, ženski i muški, izašao masovno na ulice Rima da 5. decembra na „No B. day“ stavi do znanja kako ih je stid šta je od njihove zemlje napravljeno.

00 U originalnom „count down“ nema ovog poslednjeg broja, međutim nisam mu odoleo, zbog njegove simbolike u označavanju sanitarnog čvora. Kako inače drugačije opisati kontranapad Silvia B. koji glasi: „Sve su to izmišljotine, mistifikacije, apsurdi i mahinacije… Ostajem čvrsto u sedlu. I dokazaću, jedno po jedno, da je sve neosnovano“.

Milutin Mitrović

Buldog feljton

Postoje generalno dve vrste skandala, a u ovoj rubrici o njima je reč. Jedni su seksi, a drugi politički. Postoje i finansijski skandali, ali su oni, uglavnom podgrupa političkih, jer nema krađe novca, a da ne stoji politička logistika iza njih. Postoje i dve vrste ličnosti: tzv. konfliktne, one koje poseduju „gen“ za izazivanje sukoba, kakav je bio naš Milošević i kakav je danas Berluskoni, na primer, koje eskaliraju sukobe svuda oko sebe, a kada konačno počnu da napadaju i sopstvene poslušnike onda je jasno da im se približava kraj. Druga vrsta su, kako to Italijani kažu – „bonisti“, uslovno rečeno dobričine, oni koji pokušavaju upravo da smiruju sukobe kako bi se energije koncentrisale na progres društva. Primer je Obama. Naš Silvio B. ušao je u fazu apsolutnog haosa, kada Newsweek naslovljava svoj izveštaj iz Italije: „Berluskoni – finalni sukob“.

Evo šta se dešava: Devetaesti po redu zakon „Ad personam“ – smišljen da služi interesima Silvia B. eksplodirao je novim skandalom. Kada je ustavni sud odbacio tzv. zakon Alfani, kojim je trebalo da četiri najviše političke ličnosti postanu nedodirljive i za susdtvo, Silvia B. konačno je uhvatio strah da na obnovljenim procesima može biti osuđen i iz premijerske fotelje odleteti, ipak ne na električnu stolicu, ali na odsluženje kazne u neki od prepunih italijanskih zatvora srednjevekovnih uslova preživljavanja. Hitno je dao nalog svom najvernijem advokatu, već pominjanom Gediniju, da smisli novu varijantu spasavanja od zatvora. Nije džaba, kako sam tvrdi, potrošio na advokate 200 miliona evra. Gedini je smislio novi zakon kojim bi se skratio sudski postupak, sa sadašnjih 9 na 6 godina, posle čega bi procesi zastareli, ako nisu rešeni. Izglasa li se takav zakon Silviu B. bi zastareli svi procesi koji su mu za vratom. Prvi problem je nastao kad je trebalo naći ko će biti predlagač u Parlamentu i čije ime će nositi zakon. Ministar Alfano, predlagač neslavne treće zvanične verzije zakona o nedodirljivosti premijera, odbio je da žrtvuje svoje ime. Prvi zakon te vrste predložio je naivni poslanik Ćirami, pa kad je amandmanima prerađen isključivo u korist Silvia B. nesrećni Ćirami je podneo zahtev da se briše njegovo ime. Sledeći je zakon nosio ime Skjafini, pa predlog koji je propao – Pekorela, pa pomenuti Alfani. Svi su završili tako što ih je vrhovni sud odbacio kao protivustavne. Tvorac najnovijeg zakona Gedini, nije želeo da se baš dotle sroza te da žrtvuje i svoje ime. Onda su ćušnuli jednog poslanika autsajdera koji se ipak pobunio, dodali su mu imena jos dvojice poslušnika i kao takav je trebalo da krene, i to u ubrzanu proceduru, ali je opoziciji bilo dovoljno da se deklariše protiv i da skrsti ruke, jer je rušenje krenulo iz samih redova vladajuće koalicije. Polako se formuliše konstatacija bajke o tome da je kralj go!

Čak i za italijanske uslove, Silvio B. je malo preterao. Donese li se takav zakon oko 100.000 kriminalaca bi, kao kolateralna šteta, bilo oslobođeno odgovornosti. Čak i za podanike Silvilenda to je previše. Na primer, na slobodu bi izašao vlasnik kompanije „Parmalat“, Kalisto Tanci, koji je svojim mahinacijama opelješio 86.000 akcionara u ukupnom iznosu od 11 milijardi evra. Pored njega profitiralo bi još 99.999 kriminalaca da bi se spasao onaj najveći koji već 15 godina upropašćuje Italiju. Pošto je već donet zakon o aboliciji, za one koji drže pare u inostranstvu, Tanci bi mirno mogao da vrati novac iz nekih od ostrvskih poreskih rajeva, plativši samo 5 odsto za njegovu legalizaciju, a nesrećni akcionari ostali bi definitivno pokradeni. Prvi se pobunio predsednik doma poslanika Parlamenta Đankarlo Fini, suosnivač Berluskonijeve partije PDL i tražio da se zakon donese uz uvažavanje stavova opozicije, jer se radi o materiji koja mora da ima trajno dejstvo. Onda su digli glavu još neki kojima je ostalo bar malo digniteta, ili bar računice da Silvio B. neće još dugo, a ne žele da odlete sa scene zajedno sa njim.

Kad jednom pertla popusti same cipele spadaju. Tako je krenula serija negodovanja, koju predvodi višenarečeni Fini (opširnije o njemu u nastavku br. 10) sve jasnije se distancirajući na pitanjima poštovanja institucija, položaja imigranata uz davanja prava glasa i njima, te donošenja bitnih reformi samo uz saradnju sa opozicijom. Fini zna šta radi, to je njegova ponuda opoziciji za saradnju kad Slivia ne bude na vlasti. Da bi obuzdao Finija i njegove sledbenike, Silvio B. je prvo pustio s lanca novodovedenog urednika sopstvenog lista „Il Giornale“, Feltrija kome je dao godišnju platu od 2 miliona evra znajući da taj neće ustuknuti od prljavih poslova. Imenovani je bespoštedno napao Finija, preteći nekim škakljivim dosijeima, na šta ga je Fini jednostavno tužio sudu, pa neka javnost sazna šta je istina. Silvio B. opet sa tim „nema ništa“ – štampa je slobodna, on se ne meša. Taj fijasko je zamenjen akcijom podjednako poslušnog predsednika Senata Skifanija. Bio je anonimni advokat na Siciliji kad ga je Silvio iskopao iz provincije i doveo u Rim. Dotični Skifani zapretio je, nesumnjivo po nalogu Silvia B. raspisivanjem prevremanih izbora ukoliko se redovi koalicije ne zbiju u jedinstveni front. Fini je odgovorio da tako mogu samo oni da izgube, što njega ne tangira. Sledećeg dana Silvio B. je dao izjavu da njemu nikada nije palo na pamet da raspisuje izbore. Šamar po grubom obrazu poslušnog predsednika Senata. I uzgred opomena sopstvenim šakalima iz Parlamenta da malo smire igru. Ti Silviovi agitpropovci meni liče na one Maore – ragbiste, koji se nacrtaju po licu, keze, mlataraju rukama, pleze i dreče ne bi li uplašili neprijatelja. Njihov show sve manje pali.

A onda je Roberto Savijano, pisac kultne knjige „Gomora“ o mafiji, čiji se tiraž meri milionima primeraka, napisao otvoreno pismo premijeru koje počinje rečima: „Predstavljam samo sebe i nikog dugoga; moje reči i moj poziv pisca. Pozivam vas da zakon o skraćivanju trajanja sudskih procesa povučete i to učinite u ime odbrane pravnog poretka…“ Iako je Savijano rekao da predstavlja samo sebe, u roku od četiri dan redakciji dnevnika „La Repubblica“ koja je objavila pismo, stiglo je 270.000 pisama podrške i to pretežno od intelektualaca. Ministar za kulturu Sandro Bondi, nekadašnji socijalista, unjkav kao provincijski župnik i uplašen kao zec, izjavio je: „Stidim se intelektualaca, naravno ne baš svih“. Svoju odanost gazdi pretočio je u rođendansku odu, koja mu je verovatno i donela resor kulture i umetnosti. Pesma me je neodoljivo podsetila da sam nekada davno imao na Commodoru program koji se zvao „Poezija“. Ubaci se odgovarajući broj imenica, zamenica, glagola, priloga, predloga, sveza… pritisne ENTER i počne da iskače bezbroj varijanti pesme kako je kompjuter zamišlja. Evo, na šta mislim – ovo su stihovi ministra za kulturu: „Život začinjen / Život napredan / Život progonjen / Život voljen / Život blještav / Život životan… meni  se takvo ulizištvo gadi pa ne bih dalje da citiram. Pisao je i Šešelj ode Titu, ali ne tako ljigavo.

Ipak su veseliji seksi skandali pa ću bar navesti da je ona Noemi Leticija, Lolita – od koje je počelo krunjenje (opširnije u nastavku br. 1 i dalje) postavši punoletna i zvezda, angažovala sebi menadžera da je „promiče“ kako bi Hrvati rekli, a dotični ima za vratom proces pod optužbom da se zakulisno u svojoj agenciji za „pratilje“ bavi prostitucijom. Igrom slučaja, ili ne, krug se zatvorio onako kako su svi sumnjali. U međuvremenu Veronika Lario, alias gospođa Berluskoni, preko svojih advokata nastoji da ubrza razvod „zbog krivice“ i tvrdi da Silvio B. bezuspešno usporava susret sa istinom. A ta istina u brakorazvodnoj tužbi vredi 8 milijardi evra, koje valja podeliti među bivšim supružnicima.

Miltutin Mitrović

Dok racionalno razmišljate niste li podlegli panici zbog novog gripa, možda bi za utehu mogla poslužiti inforamacija da je papa Racinger, putujući neki dan sa jednim visokim funkcionerom italijanske vlade, najviše vremena proveo zapitkujući koliko je epidemija gripa ozbiljna i kakve su konsekvence ako se oboli. Ako se zvanični predstavnik Boga na zemlji toliko interesuje onda i svaki smrtnik, sa manjim stepenom „odozgo“ garantovanog imuniteta, ima prava da zna na čemu je. Evo pokušaja da se na to odgovori ukratko.

Virus H1N1 spada u grupu virusa gripa (vrsta kataralne zarazne groznice) koji imaju sklonost da se šire u formi epidemije (grčki epi – na i demos – ljudi) ili pandemije (pan – sve i demos – ljudi), dakle da pogađaju delove ili svu svetsku populaciju. Virus H1N1 nije nov. Godine 1976. pogodio je po prvi put Njudžersi u Americi, ali je brzo i efikasno suzbijen. Taj događaj je pobudio mnoge sumnje, jer se u Njudžersiju nalaze laboratorije koje rade medicinska istraživanja za vojsku, pa se posumnjalo da je njima virus „pobegao“. U tom kontekstu spominjano je i ime Donalda Ramsfelda, tada još nedovoljno poznatog, ali odgovornog za resor kome je mogao virus da se izmigolji. Tema postaje primamljiva za pravljenje horor filnova među kojima su najpoznatiji „Casandra Crossing“ (Bart Lankaster, Sofija Loren i Ava Gardner) i dve decenije kasnije „Lethal Virus“ sa Dastinom Hofmanom u glavnoj ulozi, uz bezbroj drugih horor glupavih mamipara. Amerika, a oba su pomenuta filma njihova, uprkos Ruzveltovoj Povelji četiri slobode, među kojima je i sloboda od straha, najveći je proizvođač straha (horora) u svetu, pa joj tema nije mogla izmaći. Iskonski strah od smrti oni su samo komercijalizovali i doprineli stvaranju panike i tamo gde je potrebna hladna glava.

Većina dostupnih podataka govori upravo da je trenutno mnogo veća panika nego realna opasnost od H1N1. Pođimo od podatka Svetske zdravstvene organizacije da je kod infektivnih bolesti najveća smrtnost od AIDS-a i to 85 na 1.000 obolelih bila na početku i da je danas sa primenom efikasnih lekova smanjena na 20‰. Najmanji promil smrtnosti ima sezonski grip 0,1‰. Grip kategorije „A“ kojoj pripada H1N1 u proseku dostiže 0,5‰ mrtvih. Podaci, do sada prikupljeni, govore da bi H1N1 mogao pripadati blažoj formi „A“ gripa sa prosekom od 0,2‰ mrtvih. To su računice, a realno stanje je da mortalitet do sada iznosi samo 0,054‰. Budući da se podaci o pojavi ovog gripa stiču u Svetsku zdravstvenu organizaciju sa svih kontinenata opravdano je govoriti o pandemiji, a ne samo epidemiji.

Razmere ove pandemije su sledeće: 9 slučajeva baš tog virusa ustanovljenog na 1.000 onih koji su zatražili medicinsku pomoć. Najveći promil smrtnosti je u ovoj deceniji ustanovljen kod sezonskog gripa 2006/7. godine i iznosio je 14,2‰. Najveće razmere je imala pandemija gripa začetog u Španiji 1918/19. godine i zahvatila je približno jednu trećinu svetskog stanovništva, a sadašnja je situacija samo 9 odsto obolelih od gripa uopšte. U proseku od sezonskog gripa u svetu umire oko 350.000 ljudi svake godine. Od „španskog gripa“ umrlo je 45 miliona ljudi u svetu. Optimističke računice govore da ovoga puta možda neće biti dosegnut ni uobičajeni godišnji prosek. Valja, ipak, imati u vidu da je sadašnja pandemija u začetnoj fazi te da se očekuje da njen najviši stepen bude negde krajem januara i početkom februara 2010. godine. Još samo to da su najrizičnije grupe stare osobe i teži hronični bolesnici, a da je H1N1 anomalan po tome što među najrizičnije grupe uključuje i mlade od 14 – 15 godina starosti.

Valjda je ovoliko statistike dovoljno da se shvati kako je u pitanju ozbiljna pandemija, ali ni iz daleka toliko koliko se oko nje panike napravilo. Posebno valja imati u vidu da je smrtnost kod obolelih srazmerno vrlo niska. Od kada je tridesetih godina prošlog veka otkriven virus gripa, protekolo je deset godina do trenutka kada su proizvedene vakcine koje ga efikasno suzbijaju. Danas, vakcine čekaju epidemiju, a ne ona njih. Na primer, u Kini je pojava H1N1 registrovana avgusta meseca, a već u septembru je njihova farmaceutska kompanija Sinovac (Sinova Biotech) izbacila na tržište prve količine vakcine, znatno pre tzv. Big Pharma – kartela najvećih svetskih farmaceutskih kompanija. Na žalost kineska kompanija je mala u svetskim razmerama pa je njenu celokupnu proizvodnju zakupila kineska država. Ostali deo svetskog tržišta ostao je slobodno lovište za Big Pharma gigante. Tu tema postaje: kome pandemija donosi pare.

Izreka da dok jednome ne smrkne, drugome ne svane, ima u sadašnjoj situaciji bukvalnu primenu. Ekonomska kriza u svetu dovela je i do pada prihoda farmaceutske industrije. Njoj je odjednom svanulo. Računa se da će potrošnja vakcina ove sezone doneti farmaceutskoj industriji negde oko 20 milijardi dolara prihoda. Mnoge će ona iz „crvene“ sfere gubitaša izvesti na zelenu granu. Proizvodnja vakcina je u principu izvrstan posao, relativno su mala ulaganja, a kad počne epidemija ili pandemija, pogotovo u početnoj fazi postajemo svedoci „adrenalinskih cena“ kada se mnogo ne računa i ne bira, jer panika gura tražnju daleko iznad ponude te cene skaču kao lude. Naši mediji su prepuni tvrdnji kako tajkuni, konkretno Mišković, dere kožu državnom budžetu cenom od 8 evra po jedinici. Objektivnosti radi valja reći da italijanska vlada plaća 9 evra po jedinici, a da je najbolje prošla kineska država plačajući svom proizvođaču samo 4,6 evra po jedinici, ali ne dozvoljava izvoz. Za ovu situaciju postoji ona Samjuelsonova anegdota koja glasi: Uđe žena u trgovinu pogleda cene i pita trgovca – „Zašto je kod vas buter 2 dolara pakovanje kad je u susednoj radnji samo jedan dolar?“ – „Pa zašto ne kupite tamo?“ – „Kupila bih, al trenutno nema.“ – „E, kod mene kad nema onda košta samo pola dolara“.

Dakle, cena, u našem slučaju, ne samo da zavisi od ponude i tražnje nego i od veličine narudžbine, solidnosti platiše, rokova isporuke itd. Koliko da se vidi da ne navijam za tajkuna, naveo bih da je u Italiji Sud državnih računa (institucija koja podvrgava kontroli budžetske troškove) pokrenuo postupak za kontrolu postoje li elementi koruptivnog trošenja. Ne shvatam šta bi smetalo i nama da se umesto rekla- kazala sprovede postupak kontrole trošenja državnih para i ustanovi da li je neko korumpiran da bi se nabila što veća cena. I ovo je prilika da se već jednom naučimo da u organizovanoj zemlji, zemlji koja funkcioniše, postoje postupci koji vode ka istini. Na žalost time se smanjuje broj tema za zamlaćivanje javnosti. A postoje interesi da se javnost zamlaćuje u čemu mediji zdušno učestvuju, bilo da su podmićeni ili samo zbog sopstvenog tiraža i prihoda. Nijedan se tajkun nije uplašio od onoga što javljaju mediji, ali se od suda ipak plaši, čak i kada je sudstvo traljavo i podmitljivo.

Milutin Mitrović

(O androginima, dvopolcima, hermafroditima, travestitima, transseksualcima, transdženderima i eliti što pada pred njima)

U prvom delu ovog teksta Silvio B. je samo inspirator (lascivne) atmosfere u kojoj njegova zemlja živi zamajana seksom i skandalima, tako da valjda ni ne primeti da ju je i Slovenija pretekla po dohotku (per capita) i da „nosi fenjer“ u Evropskoj uniji. Voljeni vođa se pobrinuo da nacija ima redovno i hleba i igara, a ako se ta dijeta dobro dozira, može dugo da potraje. Kada je sudbina Silvia B. već počela da postaje zamorna, izbio je novi skandal, pritom nema skandala u Italiji, a da nije povezan sa Silviom B. Doskorašnjeg predsednika regije Lacio, Pjera Maraca, uhvatili su karabinjeri, kako bi se to burdeljskim rečnikom prefinjeno reklo, „inflagranti“ sa jednom osobom tansseksualne naravi. Lepo su sve snimili i ponudili predsedniku regije da za dobre pare dobije snimak kao jedini korisnik, inače ode dokumentacija na tržište, pa ko plati više. Od mafije do policije samo korak nas deli.

Predsednik Maraco, bivši osrednji TV voditelj i uzdanica levice, napisao je karabinjerima odmah tri čeka na ukupno 20.000 evra, i obećao da će dati i ostalo, do 90.000, ali kad bude imao. Uzgred su mu uzeli i 2.000 koje je imao u novčaniku, jer je svojoj partnerki/partneru unapred platio 5.000 evra! Bilo je to još 3. jula. Osam dana kasnije Silviovom listu Libero neki narkoman, preko svog advokata, nudi snimak za 500.000 evra. Nastaje zatišje bez odgovora da bi agencija Foto Masi 5. oktobra ponudila snimak opet Silviovom ilustrovanom nedeljniku Chi, po ceni od 200.000 evra. Ovoga puta snimak i ponuda stižu u ruke Silvia B. a on, kako kaže, nije voljan da kupuje tako nešto, ali želi da informiše kolegu po seksi nevoljama i savetuje mu da plati ucenu ili da preda slučaj policiji. Ukoliko želi da plati ucenu, dostaviće mu broj telefona za kontakte. Ali, četrnaest dana kasnije skandal izbija, i to baš preko Silviovih novina, a preuzimaju ga odmah i sva druga glasila. Nesrećni predsednik Lacija, Maraco, nije znao za onu iz bećarca: „Veruj keru / ne veruj švaleru“.

To je hronologija, a problem je u neodoljivosti transesksualki, ili kako se to već zove. Od antike naovamo čak je i mitologija puna tih osoba. Egipat: bog/boginja Bes, Indija: boginje Dajus i Parusa, Grčka: Dionis, Atis, Adon. Interesantna je ličnost Tiresije u grčkoj mitologiji. Ta je osoba u mladosti samo sedam godina bila žensko, da bi se kasnije vratila muškom polu, ali je žensko razdoblje provela u nežnim odnosima sa Edipom. Model je pozajmljen iz prirode u kojoj postoje, posebno među morskim bićima, vrste koje (orada, kernja, neki rakovi) se rađaju kao ženska bića da bi u određenoj starosti postala muško, istina bez daljih mutacija. Platon je u Simpozijumu pisao: „Postoji i treći rod, koji ima karakteristike oba prva roda. To su hermafroditi“. Ime hermafrodit kovanica je od Hermesa i Afrodite, dakle božanskih svojstava oba pola. Likovna umetnost je od statua Dionisa do slika poput Šagalovovog dvopolnog Omaža Apolineru ili Dekirikovog Odmora hermafrodita, veoma naklonjena temi. Ko je gledao Almodovarov film Sve o mojoj majci mogao je čuti dilemu: „Šta da radim? Moji klijenti me žele kao ženu sa kitom među nogama“.

Živimo u vremenu opsednutom pojmom „trans“ – prelaznošću, od trassibirske železnice, preko tansistora do transplatacije. Red je dati objašnjenje šta taj pojam znači u vezi sa seksom. Lekar David Koldvel je 1949. godine uveo termin tanseksualnost. Četiri godine kasnije hirurg Žorž Buro je van domašaja francuskih propisa u Kazablanki izveo prvu operaciju promene pola jedne osobe. Među prvim pacijenatima bila je čuvena Koksinel, francuska show gerl. Postoje tri „trans“ tipa. Travestiti (ili transvestiti) su osobe koje uživaju da nose odeći suprotnog pola, igraju se sopstvenim telom, rado menjaju sopstveni izgled – najčešće su to homoseksualne osobe. Tansseksuali su osobe koje iskreno žele da, opredeljujući se za jedan od dva pola čije karakteristike poseduju, postignu harmoniju sa sopstvenim telom. Oni su prenaglašen dokaz da je Frojd imao dovoljno razloga za svoju teoriju kako svako od nas nosi u sebi elemente muškog i ženskog pola. Transdženderi, „najsubverzivnija“ kategorija, njeni pripadnici odbijaju promenu, žele da očuvaju svoju dualnost, bez namere da se opredeljuju samo za jedno. Žele da istovremeno budu i žene i muškarci. Najčuveniji slučaj je Vladimir Luksurija, poslanik/poslanica ekstremne levice u italijanskom parlamentu, koja je u svojstvu poslanice postala lakmus demokratskih promena u Rusiji. Odlazeći u tu zemlju kao član italijanske državne delegacije na aerodromu u Moskvi pokazala je svoj pasoš sa slikom naočitog muškarca. Videvši pred sobom prilično zavodljivu damu, ruski su se policajci unezverili. Sledio je čas očigledne nastave zapadnog liberalizma, na šta su policajci pustili Luksuriju samo da ne slušaju dalje o pravima svakoga da bude ravnopravan bez obzira na spoljni izgled. Pank pevačica i bloger Helena Velena (Otrovna Jelena) propagira: „Transdženderi odbijaju binarnu seksualnu logiku te predstavljaju sintezu svih mogućnosti“.

Najveći rasadnik transseksualki su brazilske favele. One važe i za najneodoljivije i najbolje plaćene. Nije mali broj muškaraca koji su, kao i pomenuti predsednik regije Lacio, zbog žudnje za njima uništili i karijeru i porodicu. Izvesne zemlje kao Britanija, Holandija i Belgija razmatraju mogućnosti zakonskog regulisanja položaja ovih osoba. To je, dakako, teško premostiva razlika sa nama gde svakoga ko je drugačiji (homoseksualac ili makar stranac) čeka močuga, pa čak i smrt, samo zato što nije isti sa ostalima. Teško odolevam zaključku, koji bih lakše podneo da pripadam kreacionistima, što veruju da postoji neka viša sila koja brine nad ravnotežom živog sveta. Naime, enorman razmah alternativnih seksualnih odnosa, koji nisu u funkciju razmnožavanja, na neki način deluje kao regulativ prenastanjenosti planete, a pritom ne oduzima ljudima najdražu zabavu. Seks je jedan, samo su interpretacije različite. Svako bi trebalo u interpretacijama da bude slobodan „dok time ne ugrožava nekog drugoga“ – kako je još Aristotel definisao pravo na slobodu pre dva i po milenijuma, a Roza Liksemburg ponovila pre manje od jednog veka.

Koliko da se evidentira: Junak našeg reality serijala Silvio B. doživeo je 21. oktobra satisfakciju kada je evropski parlament u Briselu (većinom od 25 glasova) odbacio predlog evropske levice da se skrene pažnja na ugrožavanje slobode štampe u Italiji. Istini za volju odbačena je i rezolucija desnice u suprotnom smeru, no za Silvia B. važno je da pored domaće scene postaje i miljenik i na bini Evrope. Tema ovde nije sloboda štampe u Papilendu, pa se oko toga neću zadržavati, sem što bih rekao da je osokoljeni Silvio B. uleteo 27. oktobra telefonski u jednu od najgledanijih političkih emisija Balaro (5 miliona gledalaca) da bi rekao kako sluša „festival laži o sebi“, te kako su sudije „komunisti“ koji pokušavaju da ga unište. Naime toga dana je drugostepeno potvrđena presuda londonskom advokatu Milsu na 4,5 godine zato što je primivši 600.000 evra, lažno svedočio u prilog Silviu B. u jednom procesu. Na karaterizaciju sudija kao „crvene toge“ – odgovorili su mu oni, patetično kako to Italijani umeju: „Naše toge jesu crvene, ali od krvi naših kolega sudija koji su ubijeni, jer su branili zakonitost u ovoj zemlji“. Silviu B. nije prvi put da telefonom uskače u ovu emisiju i nije to jedina emisija koju dok teče, nazove i izjavi da hoće da kaže nešto i čik neka mu voditelj to ne omogući. Jedino se voditelj Mikele Santoro, kada je Silvio B. otegao, usudio da mu kaže da skrati i da se vrati na temu, pa kada to nije uspelo jednostavno ga je isključio iz programa. Bilo je to pre 6 godina, a dotični voditelj spada u one koje je Silvio B. oterao sa TV čim je ponovo osvojio vlast.

S druge strane ume on da bude i blagonaklon. Primer je voditelj emisije „Od vrata do vrata“ na TV RAI, Bruno Vespa. Pominjao sam ga u ranijim nastavcima kao italijanskog Duška Čukića, ljigavog ulizicu u čiju emisiju Silvio B. radije dolazi nego na svoje sopstvene kanale, jer može „na neutralnom terenu“ neprekidan da priča šta i koliko hoće. E, dotičnom Vespi ponuđen je novi trogodišnji ugovor zbog vrlo uspešnog rada (iako njegove emisije ne spadaju u najgledanije) uz rekordnu godišnju sumu od 1,6 miliona evra za fiksne obaveze, što mu omogućava da ukupno zaradi oko 2 miliona evra. Eto kako veliki preduzetnik plaća sebi odane – državnim parama. I još samo, kad smo oko medija, recimo i to da je policija blokirala Facebook „Ubijmo (politički) Berluskonija“ koji je dotle već preterao 30.000 upisanih. Finale je ipak u naslovnoj strani Newsweek-a na kojoj piše: „Silvio, it’s time to go!“ On, međutim, ne sluša poruke iz inostranstva, a njegov odani i već pominjani advokat Gedini je pustio u promet nacrt trećeg zakona o nedodrljivosti premijera – prva dva je odbacio Ustavni sud. Kako tvrdi Silvio B. je na advokate potrošio 200 miliona evra!

Doviđenja u sledećem nastavku, a da se ne dosađujete prilažem video Berluskonijeve ministarke za jednaka prava građana – Vrlo živa(hna) istina.

Milutin Mitrović

Prošlog meseca u Novom Sadu održana je izložba fotografija “Multietničke dimenzije – Južna Mađarska 1916 – 1920. godine”. S obzirom na tehologiju tog doba, fotografije koje je načinio entuzijastični seoski učitelj odlično su prikazale multietničnost i koegzistenciju različitosti na ovim prostorima. Ono čime je Vojvodina mogla da se podiči u prošlom veku, danas predstavlja škakljivo političko pitanje. Ovih dana, i dalje se vodi rasprava o vojvođanskom statutu.

Predlog statuta Vojvodine je pre desetak dana proslavio prvi rođendan, a još uvek se nije našao u rukama naših poslanika. Premijer Cvetković tvrdi da Vlada nije prekoračila ustavne rokove kada je reč o utvrđivanju Zakona o prenosu nadležnosti Vojvodini, i pokušavajući da našu političku močvaru predstavi kao bistro jezero – stanište retkih vrsta višećelijskih oblika života, mudro nam pojašnjava da se formulisanju ovog zakonskog predloga ozbiljno i odgovorno pristupa, jer to građani od vlasti očekuju. Ovo je epohalno otkriće, građani Srbije očekuju odgovornu vlast!

Iako izgleda da je manje važan ministrima, Statut se skoro svaki dan pominje u medijima – neki ga smatraju “semenom razdora” a neki “semenom razvoja” ove pokrajine. Iako i laici sada znaju da više ni Ustav ni zakoni nisu garancija da će Srbija očuvati teritorijalni integritet, već su, ako deo zemlje pokaže jaku političku volju za otcepljenjem, faktički mrtvo slovo na papiru, analizom statuta možete uočiti širinu ovog dokumenta i paušalno prognozirati koji će se članovi naći na udaru amandmana i poslužiti za opstrukciju donošenja istog, u slučaju da se ne pojavi veća prepreka (poput one kada sveštena lica telefoniraju produhovljenom nam predsedniku).

Elem, stav vlasti je da u roku od 24 sata pošto Vlada usvoji tekst zakona, treba uraditi pravno-tehničku redakturu predloga statuta. Samo dan pre ove izjave, zamenik predsednika LSV, Bojan Kostreš, rekao je da bi pravno-tehnička redakcija teksta statuta mogla da uništi suštinu pomenutog dokumenta i smanji nadležnosti pokrajine, te ponovio da njegova partija neće prihvatiti vraćanje statuta u Skupštinu Vojvodine.

Evropski Čavez, kako su ga u jednoj njegovoj patriotskoj epizodi zapadni mediji nazivali, Vojislav Koštunica je sa svojom ekspertskom grupom pre četiri godine predlagao mnogo šira ovlašćenja za autonomiju Vojvodine, poput onog da pokrajina može donositi zakone, što nije slučaj čak ni u ovom “separatističkom” statutu, koji kaže da pokrajina može donositi odluke. Međutim, kako je otcepljenje Srca Srbije ostavilo dubok trag u srcu tadašnjeg premijera, on je promenio mišljenje (iako je prethodno bilo eskpertsko), pa sada smatra da je termin “Vlada Vojvodine”, umesto “Izvršno veće” prvi korak ka otcepljenju. No, ako zanemarimo političare i političarčiće, suština problema ogleda se u činjenici da Vojvodina već duže vreme bije bitku za decentralizaciju ove zemlje, koja uzima od svih, a najviše daje Beogradu.

Stav koji će verovatno usporiti proces donošenja statuta, je rešenje da o teritoriji Vojvodine odlučuju njeni građani referendumom, koji se kosi sa Ustavom, po kome je ova nadležnost propisana republičkim zakonima (“Narodna skupština odlučuje o promeni Ustava, granica države i raspisivanju republičkog referenduma”). Takođe, problem može biti član 28. koji kaže da postoji mogućnost da se odnosi republičkih i pokrajinskih organa unaprede osnivanjem Stalne mešovite komisije, ali neki mediji već prenose da je ovo u suprotnosti sa Ustavom jer akt pokrajine “ne može da obavezuje republiku, već samo obrnuto”. U ovom članu pak piše da to nije obavezujuća odluka, već da AP Vojvodina “MOŽE predložiti osnivanje Stalne mešovite komisije sastavljene od predstavnika organa Republike Srbije i organa AP Vojvodine.” Pitanje službenog jezika je dodatni potencijalni problem s obzirom da se u članu 7. kao opšta vrednost pominju višejezičnost, multikulturalizam i multikonfesionalizam, a da član 65. pominje objavljivanje prva dva člana statuta na svim jezicima koji su u službenoj upotrebi, dok bi po Ustavu to trebalo da bude srpski. Međutim, sam statut nudi rešenje u slučaju neusaglašenosti ovih prevoda, u kome je merodavan jezik ipak srpski. Zato se nameće jedno logično pitanje – čemu strah od ovih opštih vrednosti. Zašto se bojimo participacije manjina više nego ekonomske propasti i desničara koji mlate po ulicama Srbije? I da li se mi bojimo multikurturalizma ili je to još jedan spin vlasti koja se boji da ne počnemo da se bavimo njenim radom?

EU je zajednica koja neguje različitost kultura i lokalnih politika, uglavnom uspevajući da uskladi njihove interese bez nametanja centralizovanih vrednosnih obrazaca. Mi želimo u EU, a plaši nas ista situacija u Vojvodini. Vojvođane pak ne plaši, mnoštvo različitih se tamo skupilo i došlo do konsenzusa šta im je interes. Ako je suština demokratije u participaciji, a ne vladavini većine, onda znamo šta nam je zadatak. Na izložbi fotografija pomenutoj na početku teksta, postavljena je muzička naprava sa razgranatim kupastim kvazi cvetovima. Čuo se veoma nedefinisan zvuk, ali posle nekoliko minuta već smo se navikli na njega toliko da bi nam tišina bila čudna. A onda smo shvatili – kako se primičete nekom od cvetova zvuk postaje čistiji, a kada potpuno naslonite uvo na njega on je jasan – svaki cvet emituje izvornu muziku određenih etničkih grupa u Vojvodini. Zajedno, daju posebnu melodiju, koja ne bi bila moguća da su nekima od cvetova isključeni zvučnici.

Marija Dukić