Некатегоризовано

Bili su izbori (13. i 14. aprila) u Italiji i na njima je ubedljivo poražena levica. To ne znači da je desnica pobedila, nego da je levica uništila samu sebe. Pritom je postalo jasno da dve partije koje su se plasirale daleko na vrhu, jesu suprotstavljene, ali više nisu ni levica, ni desnica. Ono što je bila uporna levica (4 komunističke partije, socijalisti, levi hrišćani i zeleni) više objektivno ne postoje. Italija je danas jedina zemlja u Evropskoj uniji koji nema predstavnike decidirane levice u parlamentu.

Levi ekstremisti genetski opredeljeni da ruše vlast, srušili su vladu u kojoj su imali ministarska mesta. Nije problem što su ministri predvodili demonstracije protiv Prodijeve vlade u kojoj su sedeli, već činjenica da su sprečili sve pokušaje, pa čak i da se u zakon pretvori dogovor sindikata, poslodavaca i države o ugovornom godišnjem povećanju plata uz dodatno povećanje na osnovu povećane produktivnosti. Prvo su zahtevali referendum među radnicima i kada je 5 milion njih glasalo “za”, levičarski ministri u vladi opstruirali su da se taj sporazum pretvori u zakon. Nisu dali da se produktivnost veže za plate ni na koji način. Odgovor je radnika da su se okrenuli u desno i glasali dobrim delom za najradikalniju partiju Lega Nord, koja je obećala čišćenje zemlje od stranih radnika, protekcionističku zaštitu od strane konkurencije (globalizacije) i rasizam. Vođa te partije Umberto Bosi, pretio je da će podići sever da oružjem osvoji Rim, a njegov senator da je “bolje imati pacove u predgrađima nego cigane – pacove je lakše potamaniti i pokopati!”

Pobednika, Silvija Berluskonija, politički možete svrstati gde god hoćete. On obećava sve i već istog dana demantuje to što je obećao. U prvom mandatu 1994. godine bio je ljuti neoliberal. U ovom trećem više liči na socijademokratu. Njegov program je u velikoj meri sličan programu novoosnovane Demokratske partije, koja je rešena da reformiše i modernizuje zemlju, s tim što njenom vođi Valteru Veltroniju, koga je Džordž Kluni nazvao s pravom “Italijanski Obama”, veruju to što obećava, a Berluskoniju ništa. Tu i jeste suština izbornog preokreta. Veltroni je obećao da će uništiti političku kastu – smanjiti broja poslanika, jedan parlamentarni dom, plate poslanika (i u evropskom parlamentu), koje su najviše u Evropi (12 do 14 hiljada evra) dovesti na evropski prosek; razbiti nepotizam i klijentelizam u zdravstvu, obrazovanju, kulturi… uvesti državno rangiranje ustanova i pojedinaca za čiju stručnost i kvalitet garantuje država. Konačno, ono što se čak ni crkva – osim časnih sveštenika koje je mafija poubujala ili sada žive pod policijskom zaštitom, nije usudila da odlučno napadne – mafija. Na Siciliji je Veltroni rekao glasno i nedvosmisleno: “Ja ne želim ni jedan glas od mafije. Ja želim da mafiju uništim, jer je ona najveća prepreka Italiji da postane moderna zemlja”.

Siciliji je Berluskoni poručio da se on “oduvek borio protiv mafije” a zatim potvrdio izjavu svog najbližeg saradnika, senatora Del Utrija, onoga što je pre 15 godina izjavio “da nismo ušli u politiku, Berluskoni i ja bi danas ležali u zatvoru kao mafijaši”. U jeku izborne bitke 9. aprila Del Utri je rekao da je za njega, Vitorio Mangano, suđen za mafijašku delatnost i četiri dokazana ubistva, a umro u zatvoru od raka pre definitivne presude – heroj. Da je taj mafijaški bos, svojedobno formalno zaposlen kao Berluskonijev šef konjušnice (!) heroj, potvrdio je i Berluskoni. Rezultat duela je Berluskonijeva pobeda na Siciliji sa 54,7 i Veltronijevih 25,5 odsto glasova. Valja to razumeti, mafija obrće 90 milijardi evra godišnje i daje skoro trećinu zaposlenja na jugu Italije.

Birajući između modernog društva i duboko usađenih i parcelisanih interesa, odnosno stanja koje traje decenijama, većina je pokazala da nije sklona reformama i da će se zadovoljiti Berluskonijem, koji tvrdi da je u prethodnom mandatu “sproveo 34 reforme” od kojih malo ko ume da nabroji makar samo jednu. Ako Italija, nekada zaslužno jedna od 7 najrazvijenijih zemalja, danas na začelju EU, sa platama zaposlenih za trećinu manjim od evropskog proseka, glasa na takav način, nije za čuđenje ma šta da se dogodi na izborima u Srbiji. Ostaje da se vidi hoće li Amerika imati hrabrosti i volje da se menja.

Milutin Mitrović

broj 43, maj 2008.

Tim rečima koje znače “Slušajte ljudi”, Dragoljub Acković, naslovio je (1995.) svoju lepu, humanu i prisnu knjigu posvećenu Romima. Slušajte! Jer samo nedelju dana posle najveće ovogodišnje svetkovine romske, Đurđevdana, koji oni svojim jezikom zovu Upasomilai i kada je svako od njih dužan da se upita šta je uradio u svom životu, u Napulju, Rimu i Milanu zbili su se prvi pravi pogromi u ovom milenijumu.

Sramota, ne samo za Italiju nego i za sav ljudski rod. Gorela su romska naselja, četiri u Napulju, po dva u Rimu i Milanu. Bežale su žene sa bezbroj dece, male, musave, lepe, prestrašene mrakom, plamenom i urlanjem izbezuljenih debelih napuljskih matrona. Uskakali su u svoje tricikle, u kojima nije bilo dosta mesta ni za njih, a kamo li za nešto od one jadne imovine koju su napabirčili. Gonili su ih i gađali molotov koktelima kratko ošišani, nabildovani, ne baš fanatično beli rasisti, nasicti, ološ. Jedan prekrasan narod – Italijani, pokazao je da nije ni on imun na šljam. Ima ga svako, samo je pitanje kada će ti, kako ih Nemci zovu, halbstarkeri – polusnažni, osetiti da im je popušten lanac i da mogu da grizu. Pitanje je okolnosti hoće li nastupati kao fudbalski navijači, Arkanovi tigrovi ili rasiti što progone one koji su drugačiji. Italijanska desnica osvojila je vlast obećanjem da će uvesti red i sigurnost. Obećala je da će proterati svakoga ko joj nije po volji. Obećala je da će uvesi “specijalne komesare za Rome”. Jurišni odredi rasista krenuli su pre policije da obave posao. Krenuli su, dakako, od najnezaštićenijih i pokazali svoje zube, krzave od otvaranja pivskih boca.

Ne bih da veličam Rome. Nisam Saša Petrović, kojem su posle “Skupljača peria” rekli: “E sad možeš da nas zoveš Cigani – ti si naš!”. Znam samo da je u pravu Acković, kad piše da “nikada nije video Roma koji je osuđen za tešku proneveru, pljačku preduzeća ili upad u platni sitem”. Znam da vole svoju decu i stare kao retko ko drugi. Da li je iko video ostarelog Roma u staračkom prihavtilištu? Za njih je neljudski odvojiti onemoćalog od porodice. Najidealnije disperzirana manjina u svetu nije iskoristila svoju “logistiku” da se upusti u trgovinu drogom, oružjem ili ljudina. To rade drugi, veštiji i pokvareniji. Svi znaju za Holokaust, a gotovo niko za Samudaripen, a značenje je isto, samo što se druga reč odnosi na Rome. Niko nije pozvao nijednog Roma da svedoči u Nimbergu. I to je segregacija. A nikada taj narod nije ratovao protiv nekoga. Ne zato što nema državu, nego zato što ne želi ni nju, ni nasilje.

Oni, kako je to još Vuk Karadžuć zapisao, kradu, koliko da prežive. Progoniti njih govori više o bedi progonitelja. Puka verbalna osuda nasilnika od strane vlasti u Italiji podstakla je španske javne ličnosti da taj atak na Rome nazovu – rasizam! Španci znaju o čemu govore, u njihovoj zemlji živi 800 hiljada, a u brojnijoj Italiji 160 hiljada Roma. Problema sa neprilagodljivošću Roma ima svugde, ali ne stoji sistem iza toga. Evropska unija je opomenula italijansku vladu i gotovo. Jesu li zaboravili da je Italija u februaru 2005. potpisala zajedno sa preko 100 zemalja Deklaraciju kojom se obavezuje da “otkalnja diskriminaciju i premošćuje jaz Roma i zajednice u kojoj žive”. Kod nas 35 odsto romske mladeži do punoletstva nikada nije ni upisano u školu. Od onih koji školu pohađaju, 65 odsto ide u specijalna odeljenja (za retardirane) jer tako dobijaju besplatno udžbenike i hranu. I to je segregacija, čiji je definitivni učinak da nepun jedan postotak Roma doživi strost od preko 65 godina života.

Postoji u Italiji hrpa knjiga napisanih o Romima; postoji grupa Stalker, čiji je član Fraćesko Kareri, napisao sjajnu knjigu “Walkscapes” i sa svojim studentima pomaže Romima da planiraju budućnost; postoje NVO, koje zdušno pomažu Romima; postoje brojni sveštenici, zvani “ulični”, koji čak nomadski žive sa njima; postoje slobodne ličnosti koje su digle glas u prilog prognanima. Sve je to u redu, ali je muka ono što je Jirgen Habermas definisao: “U našim sve bogatijim društvima umnožavaju se etnocentrički odnosi građana protiv svega što je drugačije”. A Romi jesu drugačiji. To je sve što imaju.

Milutin Mitrović

broj 44, jun 2008.

Nije reč ni o kakvom tehnološkom, nego berzanskom pronalasku. Dok pišem ovaj tekst cena barela nafte je 137,42 dolara. Bila je nedavno i 140, a logično je očekivati da će biti i 150, ili čak 200, do kraja godine. Dakle oko nafte je stvorena vešta i efikasna panika, čiji je smisao da se profitira što više.

Tehnologija je jednostavna: postoji promptna tražnja nafte i postoji ona (od papira) koja se na berzi zove future – kaparisana prodaja za neku buduću kupovinu. Podaci govore da su 2004. godine dnevne kupovine nafte bile okvirno 100, a da su future iznosile 500 miliona barela. Do polovine ove godine prosek realnih dnevnih kupovina iznosio je 210, a future nepunih 2.000 milion barela, odnosno 17 puta više nego što je dnevna proizvodnja nafte. Raskorak je sve veći. Logično pitanje je – zašto?

Krajnje uprošćeno odgovor bi se mogao svesti na reč “spekulacija”. Taj pojam je dominirao i u apelu G8 državnika Ujedinjenim nacijama da preduzmu nešto, jer će cene nafte ukočiti svetsku privredu, pa će štete i socijalni protesti izmaći svakoj kontroli. Desilo se baš kao naručeno da su tih dana kamiondžije blokirali puteve širom Evrope; da su ribari, tražeći jeftiniju naftu za svoje brodove, napravili rusvaj u Briselu; da su na pumpama počeli da se stvaraju prvi redovi, baš u vreme kad prvi talas turista kreće na odmor. Valjalo ih je uveriti da su srećni ako nađu gorivo ne pitajući za njegovu cenu. Dakle atmosfera je postignuta. Državnici vapiju za pomoć, kao da od njih ništa ne zavisi. Građani trpe, a pravi bunt će doći tek kada se vrate sa odmora, pa se prebroje i vide da im nije ostalo novca ni za kiriju. Uzgred, špekulacije i to što se najrazvijenije države prave malo blesave.

Gde je suština špekulacije, odnosno šta su kome krive buduće kupovine (future) ako će kaparisanu naftu neko kupiti kad dođe vreme. Tržište je to i niko nema prava da se u njega meša, pa čak i kada je ekscesno. Ako neko, po trenutnim cenama, naruči ogromne količine nafte, za isporuku kroz tri meseca, i u međuvremenu cene nastave da rastu zabeležiće lep profit. Pitanje je, međutim, šta ako cena nafte počne naglo da pada? Onda će špekulanti imati podnošljiv gubitak, jer odustane li neko od kupovine koju je kaparisao plaća samo sedam odsto cene (na dan kaparisanja) za naručenu količinu. Dobro, reći će pristalice legalizma po svaku cenu, sve je to po pravilima i šta se tu može. Mogu, i moraju, da se menjaju pravila. Jer ako naručite nafte za milion dolara, pa odustanete, platićete 70.000 dolara kapare i kvit. Za male pare uberu se ogromni profiti zbog panike rasta tražnje. Međutim ako ste istim principom kupovine (future) naručili za milion dolara akcija na berzi pa odustali onda ćete platiti bogami 500.000 dolara kapare, odnosno 50 odsto ukupne vrednosti.

Na prvi pogled to je neka greška. Kad su pare u pitanju greške se ne prave tek tako. Malo kome se nije desilo da kelner napravi grešku u računu, ali nikada na svoju štetu. Procenat kapare formira se na berzi, na njoj naftne kompanije imaju i prvu i poslednju reč – debele portfolije akcija. Njima odgovara važeći sistem, jer im omogućuje da dižu cenu nafte u nebesa i uvećavaju profite do besvesti. Državnici najrazvijenijih zemalja, isti oni koji o OUN misle da su nesposoban i beskoristan balast, apeluju sad na njih da uvedu red. Cinizam je toliko providan da postaje odvratan. U svim zemljama postoji procenat poreza koji države ubiraju od nafte i derivata. U Evropskoj uniji on se kreće od 58 do 65 odsto. Jel’ vam jasno da od 100 evra datih za gorivo na pumpi, oko 60 ide u državnu kasu. Samo da se države odreknu automatskog povećanja poreza sa rastom cena – dakle da svoj udeo u jednom trenutku zakuju na nominalnom iznosu, a ne procentu, cena bi automatski bar bila zaustavljena.

Još logičnija je mera da izvrše pritisak da se na berzama procenat kapare za buduće kupovine ujednači. Onog trenutka kada bi kapara bila 50 odsto vrednosti kao kod akcija, cena nafte bi se strmoglavila. Pritom valja imati u vidu da se na berzi trguje sa najviše 25 do 30 odsto proizvodnje nafte, ostalo ide preko dugoročnih ugovora, međudržavnih sporazuma, u potrošnju zemlje proizvođača… Umesto da sam komentarišem citiraću naslov NY Herald Tribune o sastanku G8 koji glasi: “Novi prljavi svet”. Ima još i to: Barak Obama je predložio “Robin Hood Tax”, oporezovati naftaše, pa dati to sirotinji. Populizam. Nema poreza koji u krajnjoj instanci nisu platili građani. Nešto mi se malo krnje simpatije i za tog Obamu.

Milutin Mitrović

broj 45/46, jul/avgust 2008.

Leto je na izmaku, ekonomiju trenutno ne potresa ni jedna nova ozbiljna kriza, pa je utisak, bar za mene, saznanje da nema velikog evropskog grada, koji nije u groznici «biciklizacije». Pogledajte najsvežije podatke: 29 miliona dvotočkaša u Italiji, 65 u Nemačkoj, 70 u Japanu, 100 u SAD i 450 miliona u Kini.

Većina tih univerzalnih prevoznih sredstava skrcana je u gradove gde od automobila ne može da se diše. Tu je zato i ekologija, pa zdrav duh u zdravom telu, pa mogućnosti izleta u prirodu i uopšte ponuda uživanja u vožnji bicikla. Danas se već govori o biciklistima kao o «maxi sekti» pred kojom je budućnost. Prva njihova pobuna bila je 1992. godine u San Francisku pod parolom «Mi nismo smetnja saobraćaju – mi smo saobraćaj». Dakako, čim nešto uđe u modu, dobije značaj, pojavi se i način kako to uobličiti do zarade i profita.

Ko god je imao prilike da poseti Pariz u poslednje vreme vratio se sa utiskom da taj grad sve više, u saobraćajnom smislu, liči na Peking. Razlika je samo što se u Pekingu broj bicikala na ulicama smanjuje, a raste broj limuzina, dok je u Parizu obratno. Agilni gradonačelnik, socijalista Delano, zarekao se da će nekako «otpušiti» sklerotični gradski saobraćaj i pribegao ideji da građanima ponudi bicikle kao primamljivo sredstva za komuniciranje po gradu. Dakle, reč je o vrsti javnog saobraćaja. Pariski sistem je dobio ime Vélib’, startovao je prošlog leta sa dosta skepse, a samo posle godinu dana postao je, kod nekih, čak navika. Jer, građanima je stavljeno na korišćenje 30.000 bicikala i to na 1.450 parkiranih mesta po celom gradu. Pritom grad nije u taj posao uložio ni jedan evro. Reklamna agencija «Decaux» prihvatila se posla da građanima stavi na raspolaganje tipizirane bicikle, a da za uzvrat od grada dobije 1.600 novih mesta za reklamne panoe. Podatak sa kraja jula meseca govori da je 200.000 osoba kupilo godišnje pretplate od 29 evra, 270.000 nedeljne po ceni od 5 evra i 3 miliona dnevne pretplate, čime se broj korisnika popeo na 26 miliona u prvom polugođu.

Pritom je taj vid saobraćaja još uvek samo 3 odsto ukupnog prevoza građana u Francuskoj, ali je u Holandiji 27 odsto, Danskoj 18, Nemačkoj i Belgiji 10… Na svakom parkingu postoji jasno uputstvo kako se dolazi do kartice za korišćenje, usluge se plaćaju kreditnom karticom ili (u Nemačkoj) preko mobilnog telefona. Da ne bude kako nismo rekli, postoji i depozit od 150 evra kojim se servis obezbeđuje za moguće nepoštovanje pravila upotrebe. Pretplatnik prvih pola sata vožnje ne plaća ništa, sledećih pola sata košta 1 evro, a svakih sledećih pola sata još po 4 evra. Ideja je da što pre ostavite bicikl na parkiralištu i tako omogućite i drugima da ga koriste. Postoji još ružna činjenica od ranije da 7 odsto povređenih u saobraćaju čine biciklisti, pa su zato, pre svega vozači autobusa dužni da poštuju zakonsku prednost bicikliste u saobraćaju, a kazne su čak utrostručene za tu vrstu prekršaja (u Londonu). Najveća grupa korisnika, 39 odsto, su oni između 25 i 33 godina starosti i to pripadnici srednjeg sloja.

To je što se tiče bicikla kao javnog prevoznog sredstva. Inače, od vremena kad ga je negde oko 1450. godine projektovao Leonardo da Vinči, trebalo je skoro 4 veka da bi postao popularna zabava, odnosno još vek i po da bi počelo da se razmišlja o njemu kao masovnom saobraćajnom sredstvu. Mnogi gradovi širom Evrope, zagušeni automobilima, daju bicikle besplatno na korišćenje s tim što se mora uzeti kartica za korišćenje kako bi se ustanovilo ko je poslednji vozio, ako nestane bicikl, ili ko ga je oštetio vozeći. U Barseloni i Oslu svako vozilo je satelitski evidentirano u svakom trenutku. Rađa se već filozofija, etika, sleng, pa i specijalizovani mediji, marketing i dosta toga što ne znači samo lakše probijanje kroz saobraćaj nego i nova zaposlenja, proizvodnju i plate. Oko 3 hiljade nestalih i skoro isto toliko vandalski uništenih bicikala trošak je za koji se smatra da će se vremenom smanjivati. Sasvim druga su priča oni bicikli za paradiranje od kojih na primer, Colango Forever košta 11.000 evra. Nas to, bar ovoga puta, ne interesuje.

Milutin Mitrović

broj 47, septembar 2008.

Pitanje iz naslova bilo bi krajnje neumesno postaviti za trajanja Đovanija Paola II, prisnije zvanog po laičkom prezimenu Vojtiła. Papa Jozef Alojz Racinger, posvećen kao Benedetto XVI, međutim, nema tu harizmu i poverenje sveta. Ispitivanje javnog mnenja u Italiji pokazuje da je crkva među institucijama tek na petom mestu, posle finansijske policije koju tresu skandali korupcije. To je ono što Benedikta mora da tišti.

Istovremeno razloge tome nalazi kod drugih. Sve više upliće crkvu i sebe u dnevnu politiku. Ide to dotle da je najnoviji vatikanski atak na nestabilnu italijansku vladu u mnogome doprineo da ona konačno i padne. Greška vlade je što je na uljudan način stavila do znanja da najviša crkvena institucija “ne govori istinu”. Naime, Predsednik kardinalske konferencije Banjasko, utvrdio je kako je vlada savetovala Papi da izbegne posetu Univerzitetu, odakle su mu stavili do znanja da je nepoželjan. Predsednik vlade i ministar unutrašnjih poslova zvanično i pismeno su objavili da nikada takvu sugestiju nisu uputili, štaviše, da su garantovali Papi bezbednost bez obzira na moguće ispade. Prema TV anketama ispada da znatno veći procenat građana (67 prema 33 odsto) veruje doskorašnjem premijeru nego kardinalima.

Od kada je postao Papa, Alojz Racinger, svojim unjkavim glasom i čeličnom voljom pokušava da vrati crkvu na “pravi” put, kakvim ga on zamišlja. Otvoreno u svojim propovedima (De Anđelis) sa prozora rezidencije, malo – malo pa ustaje protiv mera kojima Italija pokušava da drži korak sa modernim svetom, počev od prava na abortus, veštačko oplođivanje, ravnopravnost polova, razvod i laičku državu. Kako čuveni režiser Moničeli kaže: “Postoji nesumnjiv pokušaj (Pape) da povrati antičke privilegije pape-kralja”. Dijapazon njegovog pravog puta kreće se od netrpeljivosti prema Hari Poteru (još kao kardinal pisao je predgovor za knjigu koja Potera ocrnjuje kao otrov za mlade hrišćane) o kojem je nedavno vatikansko glasilo “Osservatore Romano“ organizovalo raspravu. Zatim je inspirisao akciju jednog “preporođenog” komuniste da se uvede moratorijum na abortus, inače odobren jakom referedumskom većinom. Vrhunac je skandal kada je 67 profesora rimskog Univerziteta pozvalo na bojkot posete Pape koji je rekao da je “proces crkve protiv Galileja bio je razložan i pravedan”, kao i da “nauka ne spasava čoveka, samo je u veri nada”.

Direktan atak na novoosnovanu italijansku demokratsku partiju (DP), koja uz levičare okuplja i najveći deo slobodoumnih vernika, započet je udarom na predsednika te partije Valtera Veltronija kojem je, kao gradonačelniku Rima, Papa u lice pred zvanicama rekao da mu je grad “u teškom degradiranju”. Pritom Rim decenijama nije beležio takav ekonomski, kulturni i naročito socijalni uspon, kao sada. Definitivno je koaliciji levog centra, koju vodi DP, zadat presudan udarac na kardinalskoj konferenciji tvrdnjom da je cela Italija u degradaciji i rasulu, što je inače teza desnice. Posle toga je usledila ostavka “našeg čoveka”, Klemente Mastele, ministra u vladi, za kojega važi da radi ono što mu predsednik kardinalske konferencije došapne. Uzgred ta vlada je za socijalni položaj najnižih slojeva uradila više nego bar pet vlada pre nje. No okosnica te vlade je demokratska partija, sklona modernom laičkom društvu. Zvuči kao cinično priznanje saopštenje kardinalske konferencije da njihova institucija “nema ništa zajedničko sa padom vlade”.

Sveta kojem i mi pripadamo mogla bi se ticati tvrdnja objavljena posle ekumenskog sastanka u Raveni oktobra meseca, kada je javljeno kako su pravoslavne crkve pristale na zbližavanje i “Papu kao prvog patrijarha” svih hrišćana. Bilo je neverovatno da se posle devet i po vekova od šizme tako olako postigne saglasnost. Po Berluskonijevom receptu: šokiraj pa demantuj, demantovana je i ova vest, ali je politički efekat postignut. Jedva dočekan od vladike Artemija, deklarisanog protivnika ekumenizma, da izjavi: “Ovakav vid ekumenizma ide na štetu čistote pravoslavne vere i ne vodi zdravom ujedinjenju hrišćana”.

Papa koji je odlučio da, po prvi put od drugog Vatikanskog sabora, služeći misu ponovo okrene leđa vernicima, a lice oltaru, uneo je još jednu simboliku koja objašnjava (poslužićemo se rečima beogradskog profesora teologije Radovana Bigovića) da “moderna društva nisu antireligiozna – ona čak stvaraju razne oblike sekularne religioznosti, ali su u velikoj meri anticrkvena i još više antiklerikalna”.

Milutin Mitrović

broj 40, februar 2008.

Ovaj tekst bi mogao da se smatra nastavkom komentara objavljenog jula ove godine u istoj rubrici i pod naslovom “Doviđenja u sledećoj krizi”. Valjda smo već dosadili čitaocima pišući o berzanskim krizama, njihovom sve učestalijem ponavljanju i uverenju da taj špekulantski kapitalizam ne može večito da traje. Jedni misle da mu je sada došao kraj. Evo šta kaže devedesettrogodišnji nobelovac Pol Samjuelson, koji je postao živi svedok i druge svetske krize: “Buš će biti zapisan kao najgori predsednik – njegov recept je đavolska gramzivost, olako zaduživanje, ‘lassez fair’ i beskonačno odsustvo savesti.”

Dinamika zbivanja 15. septembra prevazilazi tempo Tarantinovih kriminalnih filmova: u 6:58 objavljen je bankrot banke „Lehman Brothers“, 7:18 FED najavljuje posebne mere, 8:46 berze se sunovraćuju, 9:58 Evropska banka plasira 30 milijardi evra da bi sprečila kolaps, 11:30 American Bank za 50 milijardi kupuje „Merrill Lynch“, 15:30 AIG objavljuje da je “u crvenom” za 18,5 milijardi, akcije gube 40 odsto vrednosti, 18:03 na evropskim berzama “izgorelo” je 125, a u celom svetu 900 milijardi dolara. Da bi sprečio katastrofu američki predsednik je pokušao da državnim parama od bankrotstva spase dva fonda („Fannie Mae“ i „Freddie Mac“ – oko 100 milijardi dolara) i jedna osiguravajuća agencija (AIG) i time otvori put i za banke koje lančano bankrotiraju. American Internatioanal Group (AIG) je onaj “kvantitet koji prelazi u kvalitet”. Sva prethodna propadanja i sanacije banaka nisu zadirale u suštinu američkog liberalnog kapitalizma. Ova jeste i evo zašto: AIG je imao 116.000 zaposlenih i bio najveća osiguravajućih agencija u svetu – no to ne bi mnogo potreslo vlasti. Njen fijasko je pet puta veći nego banke „Lehman Brothers“, najvećeg bankrota u američkoj istoriji: 639 milijardi dolara – ni to ne menja suštinu.

Američka administracija rešava da spase AIG, jer ta agencija pokriva desetak miliona porodica životnim i penzijskim osiguranjem. Pukne li ona doći će do nepredvidivih socijalnih eksplozija – “do komunizma”! E, to konačno brine i vladu i vlasnike kapitala. Ministar finansija je pustio na račun AIG 80 milijardi kao zajam, koji, ako AIG ne bude u stanju da vrati o roku, automatski prenosi na državu 76 odsto vlasništva kompanije. To je onaj kvalitativni detalj (indirektna nacionalizacija) zbog kojega protivnici neoliberalizma likuju nad krajem superkapitalizma. Dakle, kad zagusti jedino država – “Zver”, kako ju je pogrdno nazvao Fridman, može da spase zemlju i sistem. Iza toga je sledio Bušov “maxi plan” sa kojim je izašao pred parlament u stilu komičnog inspektora Hamera i njegovog gesla: “Trust me, I know what I’m doing”, tražeći da mu se na poverenje odobri 700 milijardi dolara za krpljenje finansijskih rupa. Glatko je odbijen, jer ako misli ozbiljno da uradi taj posao onda je po računicama stručnjaka potrebno između 1.500 i 2.000 milijardi dolara, a to je oko 10 odsto BDP, odnosno koštalo bi to svakog Amerikanca, računajući i bebe, zavisno od varijante, između 2.300 i 6.000 dolara. Savršena tehnika: “Zabrljaj pa vladaj”.

Liči na nevaspitanje kad američki ministar finansija poziva Evropu i Japan da svojim parama spasavaju američke finansije. Nažalost, šta god da se desi, račun će platiti i ostali svet. Ukoliko bi kupovala bankarske papire po niskim cenama država bi gurnula banke u nove bilansne “rupe” i dovela do novih kriza. Ukoliko bi im dala novac galantno, spasla bi njih, ali i katastrofalan sistem. Istorija uči da su do sada sve slične situacije rešavane štampanjem novca. Biće to i sada, tim pre što su američke rezerve spale na nivo koji ima Poljska. Dakle para za “maxi plan” zapravo nema. A posle štampanja para sledi inflacija, pad vrednosti dolara i državnih obveznica, koji su rezerve gotovo svih država i banaka u svetu. Olakšaće se tako enorman američki dug, ali i obezvrediti rezerve celog sveta. Amerika je u dugu do guše, od porodica do države, i u svetu i kod kuće, svi u njoj troše više nego nekad u Jugoslaviji, koja je bila primer predsmrtnog rasipništva. Razlika je što će američki dug dobrim delom platiti ceo svet. Ako tako može, nije luda da menja.

A onda: doviđenja u svetskoj recesiji – prethodna je trajala od 1929. do 1933. godine!

Milutin Mitrović

broj 48, oktobar 2008.

class=“MsoNormal“>

Komentar na svom blogu: “The conscience of a liberal” novoproglašeni nobelovac Pol Krugman je u rano jutro 13. oktobra počeo rečima koje su naslov ovoga teksta. Te “funny things” (smešne, vesele, luckaste stavri) zapravo su saznanje da je dobio ovogodišnju Nobelovu nagradu za ekonomiju, o čemu je smeo javno da govori tek nakon zvaničnog obnarodovanja, nekih desetak sati kasnije.

Na večito prvo pitanje: da li je neko zaslužio nagradu ili ne, nisam kvalifikovan da odgovorim, tim pre što će se čitaoci dužeg pamćenja setiti da su to ime, odnosno citate iz njegovih tekstova, mogli naći u priličnom broju mojih članaka. Pol Kugman je rođen 1953. godine na Long Ajlendu, studirao na Jelu, doktorirao na MIT, tezom koju je radio kod Dornbuša, a predavao na Jelu, Harvardu, MIT, Stenfordu, London School of Economics i sada na Prinstonu. Već 9 godina dva puta nedeljno, tempom profesionalnog novinara, objavljuje ekonomsko-političke komentare u New York Times-u.

Njegov “novinarski kolega” Aleksander Stajl prognozira da bi Krugman mogao prvi u svetu dobiti uz Nobelovu i Pulicerovu nagradu. Iako demokrata po opredeljenju bio je Reganov savetnik, ali ne i Klintonov. Kritikovao je Klintona, a ima primedbi i za Obamu, ali to kako je razbucao Buša i njegove “neokone” graniči se sa okrutnošću.Napisao je dvadesetak knjiga, među kojima su poseban odjek imale Peddaling Prosperity i The Conscience of a Liberal. Za ovu poslednju, izašlu krajem prošle godine, kolege su mu rekle da je šteta što je, tako talentovan, njom za svagda zatvorio sebi vrata Nobelovog komiteta. Pokazalo se da je Nobelov komitet slobodoumniji nego što su mislili. Bavio se stručno i napravio pomake u teoriji trgovine, valutnim krizama, međunarodnoj ekonomiji (dva toma i četiri izdanja), protekcionizmom, učinio je ogroman korak u popularizaciji ekonomske nauke, a kao novinar i dalje propagira neokejnzijanski humani pogled na ekonomiju. Dodela Nobelove nagrade njemu komentarisana je u velikoj štampi kao “Evropski šamar Bušu i neoliberalizmu”. Od pre dve godine upozorava da Amerika srlja u krizu nekretnina koja će je dovesti u situaciju iz 1929. godine, a sve to kao posledica divlje deregulacije.

Umesto deljenja komplimenata dobitniku naštrpkaću detalje iz nekoliko njegovih najsvežijih tekstova iz New York Times-a:

26. mart 2008.

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>Sadašnja finansijska kriza samo je ažurirana verzija talasa navale na banke, koji je pogodio Ameriku početkom tridesetih godina… Kongres je tada doneo mere koje će garantovati da se nešto takvo nikada ne ponovi – sistem pravila ponašanja i garancija koje su stvorile mrežu sigurnosti u finansijskom sistemu… Volstrit je besneo zbog mera koje su smanjivale rizike, ali i moguće dobitke… kao odgovor stvoren je bankarski “sistem u senci” što se bazirao na kompleksnim finansijskim dogovorima za zaobilaženje propisa koncipiranih da garantuju sigurnost bankarskih aktivnosti. Bankarski “sistem u senci” preuzimao je sve više kontrolu nad aktivnostima banaka, jer je prenebregavajući propise bio u stanju da nudi bolje uslove… Šta uraditi? Podvesti pod kontrolu “sistem u senci” bez okolišenja...

29. maj 2008.

Porast nejednakosti u SAD nema paralele u drugim razvijenim zemljama. Margaret Tačer je povećala ekonomske nejednakosti, ali ne toliko kao danas kod nas. Izgleda da je politička promena neminovno rešenje… Buš nas je uveo u rat sa Irakom, računajući da će to biti zgodan ratić, što će mu pomoći da bude reizabran. Uz njega su ultrakonzervativci ovladali svim polugama vlasti, ali su i pokazali nesposobnost da vladaju… stvorili su atmosferu nepotizma i korupcije koja je zahvatila ceo aparat Bušove administracije…

17. jun 2008.

Najoduševljenije pristalice Baraka Obame tvrde da će njegov dolazak u Belu kuću značiti transformaciju Amerike. Uz najviši respekt prema Obami, to je pogrešno rezonovanje. Da se Amerika nije promenila već ranije, da rasizam nije izgubio snagu svog ugriza, uprkos svim sposobnostima on ne bi postao kandidat za predsednika..

14. oktobar 2008.

Pomoć zaduženim vlasnicima kuća ne bi imala efekta na pokrivanje ogromnih gubitaka olakih zajmova, čak i da se to učini postupak bi bio vrlo spor da bi obuzdao sadašnju paniku. Najprirodnija intervencija bi bila sučeliti se sa problemom neadekvatnosti kapitala tako što bi vlada snabdela kapitalom finansijske institucije u zamenu za odgovarajući deo vlasništva… Gordon Braun je to prvi uradio i ako drugi krenu njegovim primerom svetski finansijski sistem će biti spasen.

Milutin Mitrović

broj 49, novembar 2008.

Nije problem što ga je policijski zid sve vreme štitio od uspaljenih «Sivih vukova» i drugih zagriženih protivnika hrišćanstva, nisu problem ni transparenti na svakom koraku: «Papa’yi istemioruz» (Papa je nepoželjan), problem je može li se silom otvarati dijalog i praviti prijateljstvo. Isuviše su sveži Racingerovi gafovi u odnosu na islam i Tursku, da bi makar protokolarno mogli biti prećutani.

Komično je kako su se turske političke ličnosti razbežale po svetu da ne bi morale da se susretnu sa Papom. Čak su gradonačelnik Istanbula Kadir Topbas i ministar vera Mehmet Ajdin, uspeli da umaknu. Novinske izveštaje da su se turski premijer Erdogan i Papa sreli na kratko u aerodromskoj zgradi, premijer je demantovao kasnije tvrdeći da se nikada nije video uživo sa Papom. Tu sledi rečenica koju je napisao Predrag Matvejević: «Ništa slično ne bi bilo moguće da se desi njegovom prethodniku Jovanu Pavlu II. Karol Vojtila je u Istočnoj Evropi naučio kako se treba ponašati u složenim i teškim situacijama». Napisao je to kada je Racinger, uz tvrdnju da dijalog mora da počiva na «strpljenju i istini» citirao Mihajla Paleologa koji je rekao glasniku: «Pokaži mi to što je Muhamed doneo novo i naći ćeš samo ružne i neljudske stvari». Uz to, svesno ili ne, pripisao Muhamedu Sure (delove Korana) koji su nastali 632 godine posle prorokove smrti.

Te Sure pisane su nakon Krstaških ratova u kojima su, kako se tvrdi u jednoj naučnoj emisiji BBC krstaši pod zidinama Jerusalima kuvali i jeli novorođenčad kako bi zastrašili branioce grada te ubijali sve živo – muslimane, Jevreje i tamošnje hrišćane. To je deo istine za muslimane, one koji su vekovima posle smrti Muhameda pisali naknadne delove Korana, takozvane medinske Sure. To je ono o čemu je Veliki Muftija Ali Bardakoglu želeo da raščisti sa Racingerom. Političari su izbegli susret kako ne bi pružili priliku Racingeru da olako spere svoje, iz vremena dok je još bio kardinal, zagrižene tvrdnje da Turska ne može u Evropu, jer su evropski koreni hrišćanski. On je ondašnje stavove, valjda u ime «strpljenja i istine», olako zamenio tvrdnjom sada da je Turskoj mesto u Evropi. Ponovimo ono «…ništa slično nije bilo moguće da se desi Vojtili…»

Prvih dana 2004. godine tadašnji kardinal Racinger i filozof Jirgen Habermas, obojica u detinjstvu pripadnici Hitler Jugend, vodili su na minhenskoj Katoličkoj akademiji raspravu na temu: «Zapad između vere i religije». Zagazili su duboko u etiku modernog društva pa je Racinger izneo prvi put svoju omiljenu tezu da «nove opasnosti Racionalizma imaju lice klonacije… hrišćanska Vera je vekovna racionalnost, apsolutna snaga priznata od svih…» Ništa slično isključivo ne može se naći kod Habermasa. Naprotiv on smatra da «uzajamno priznavanje građana vernika i onih koji to nisu jedino vodi dijalogu». Iz svojih premisa Racinger izvodi svoju politiku tvrdog hrišćanstva i uz pomoć predsednika Episkopalne konferencije kardinala Ruinija. Kako tvrdi Marko Damiani, pisac knjige «Božija partija» direktno se meša u italijanske unutrašnje stvari težeći da kroz «reality show» pokažu kako bi trebalo da izgleda prava hrišćanska država. Ruini otvoreno poziva građane da ne glasaju za one koji se zalažu za abortus, veštačko začeće, seksualnu toleranciju, laičko društvo… formiraju «teodem» frakciju na levici, koja iz demokratskog bloka treba da istisne «nevernike». I preko svega Racinger je javno ustao protiv Kodeksa Davinči i Hari Potera. Samo neodmeren ideološki zanos može da ratuje sa vetrenjačama.

U tom kontekstu uz prećutanu konferenciju, koju su samo nedelju dana pre Racingerovog odlaska u Istanbul u istom gradu organizovali Kofi Anan, Zapatero i Erdogan na temu «Zajednica civilizacija» sa usvojenim tezama kako postepeno otklanjati konflikt između islama i hrišćanstva – teško je zamisliti išta drugo do nepoverenja u Turskoj. A u tu zemlju je Papa došao na poziv pravoslavnog verskog vođe Bartolomeja I, što Istanbul još uvek smatra Konstantinopoljem. Bilo bi to sasvim normalno da iza ne stoje netrpeljivosti.

Krajem pedesetih godina bila je popularna pesmica ansambla «Four lads» čiji smo početak uzeli za naslov, a kraj ostavili za poentu: «Why did Constantinople get the works?/ That’s nobody’s business bat the Turks!»

Milutin Mitrović

Broj 26, Decembar 2006/Januar 2007.