Некатегоризовано

To iz naslova već više nije ni ona odbrana napadom, to je odbrana priznanjem koje obezoružava. To je 22. jula italijanski premijer Silvio Berluskoni, pri postavljanju kamena temeljca za gradnju nove trake autoputa Milano – Breša, izjavio okupljenom svetu, i još dodao: „To su valjda već svi shvatili.“ Čovek se ne da zbuniti. Samo dan pošto su na sajtovima dnevnog lista „La Repubblica“ i nedeljnika „L’Espresso“, počeli  da se vrte originalni snimci konverzacije Silvija sa njegovom naložnicom i jednim makroom pod firmom uspešnog poslovnog čoveka. Jel važi da Berluskonija svedemo na Silvio – kad smo Miloševića mogli da zovemo Sloba, što se i sa Silviom ne bismo malo intimizovali – mada kod njega to može da bude i opasna bliskost.

Evo šta je dama Patricija d ’Adario, visoko kvalifikovana prostitutka nasnimila dok je sa Silviom bila prvo nešto dalje od kreveta. Deo u krevetu, ako postoji, nije još dostupan javnosti. Jako sažeta konverzacija iz transkripta glasi: Silvio: „Odoh ja pod tuš, a ti ako prva završiš u kupatilu sačekaj me u velikom krevetu“. Patricija: „Kojem, onom Putinovom?“ Silvio: „He, he, he… u Putinovom, dakako“. Znatno kasnije nakon povratka iz vile, kuplermajstor Đanpaolo Tarantini, je pita: „Dakle sve je prošlo kako treba, bar tako on kaže“. Patricija: „Znaš, on ne upotrebljava prezervative. Ne znam kako da imam poverenja, mnogo sveta je navuklo svašta… inače rekao je da bi voleo da me ponovo vidi ali da povedem i neku prijateljicu, jer udvoje…“ Silviov glavni advokat i njegov privatno postavljeni senator Republike Italije, Nikolo Gedini, nema bolji odgovor nego: „To je materijal bez vrednosti, neuverljiv, plod mašte“. Čini se da je Kaligula manje grešio kada je svog konja postavio za senatora. Jer su novine stavile autentičan snimak na uvid javnosti preko svojih sajtova i svak je mogao da prepozna bar Silviov glas. Sajtovi su zabeležili rekord od 2.107.000 otvaranja u jednom danu, što je petostruko više od proseka.

Taj deo konverzacije najvećim delom zaista pripada privatnom, kakvom – takvom, ali privatnom životu premijera, međutim, tu nije sve: oktobra 2008. godine, osam meseci pre nedavnog sastanka G 8, praveći se važan pred pomenutom frajlom, koja je sve uredno snimala i još nekim garde damama, neodoljivi Silvio je egzaltirano ispričao i sledeće: „To što je danas G8, uskoro će biti G 14, ući će Indija, Kina, Brazil, Meksiko, Egipat… i ja ću morati da idem u sve te zemlje da kod njih potaknem svest o upravljanju svetskom ekonomijom. Ja sam jedini na svetu ko je do sada bio dva puta domaćin G 8, a sada postajem  ne – nad – ma – šiv. Treći put! Zaista, jedini ko bi ga teoretski mogao nadmašiti je Fidel Kastro, ali nije imao sreće da pored dugovečnosti na vlasti ima i zemlju koja bi spadala u osam najznačajnijih na svetu. Inače to čime je Silvio ostavljao utisak na profesionalne lepotice, što nisu ni razumevale o čemu se tu radi, valjalo je da bude tajna i iznenadjenje za svetsku javnost obznanjeno na samitu 9. jula. Takvo ponašanje liči na infantilnu senilnost, ko može da garantuje da se on ne hvali frajlama pričajući i važnije tajne. No to je ono o čemu su Italijani dužni da razmisle pre nego što se naljute na druge koji ih smatraju površnim i neodgovornima.

Opaki londonski Gardijan u seriji svojih napisa osvanuo je 21. jula sa naslovom: „Berluskonijeva država – zemlja u kojoj narod ne sme da zna“. Bilo bi to tačno da nije dnevnika „La Repubblica“ i nedeljnika „L’Espresso“, a oni sem spasavanja profesionalne, nacionalne i moralne časti novinara i građana imaju i jedan stari račun njihovog gazde sa Berluskonijem. Naime većinski vlasnik Grupe „L’Espresso“, Karlo de Benedeti, poseduje 50,852 odsto vrednosti kompanije i spada među najveće svetske finasijske driblere. Vodio je Olivetti i prodao ga Acer-u za basnoslovne pare. U „Grupu L’Espresso“ spada još i „La Repubblica“, 23 druge novine (mahom lokalne), ugledni časopisi „Limes“ (izlazi i na srpskom), Micro Mega, National Geografic na italijanskom, 3 radio i 2 TV stanice, a ima 1.108 miliona evra bruto prihoda – 2008. Godine 1985. kada su se rasprodavale (privatizovale) firme u državnom vlasništvu, Romano Prodi je bio predsednik IRI – institucije koja je upravljala državnim firmama i vodila rasprodaju, pa je De Benedetiju, kao najboljem ponuđivaču, onako đuture prodao prehrambeni konglomerat SME. Tek što je posao obavljen, a tadašnji premijer, Betino Kraksi, (izvrstan premijer, odličan političar, ali slab na pare, pa je na kraju  pobegao u inostranstvo da bi izbegao 14 godina zatvora zbog korupcije) pozvao je svog prijatelja Berluskonija i naložio mu da obara konkurs na kojem je SME prodat te da ponudi bilo koju cenu da bi dokazao da je SME prodat u bescenje. Jasno je bilo da će mu to biti višestruko nadoknađeno.

U trenutku kada Berluskoni dolazi po prvi put na vlast ne zaboravlja svog kompanjona i da bi ga zaštitio od zatvora postavlja ga, ismejavajući celu Italiju, za ministra pravde. Protesti, čak i njegovih saveznika su toliki da mora da mu oduzme pravosuđe i za utehu dodeli položaj ministra odbrane! Proces u kojem je Previti među optuženima, razvlači se, ali sve više postaje jasno da će optuženi zaglaviti u zatvor. Berluskoni pod hitno donosi zakon kojim spasava sebe – predsedik vlade se izuzima od sudske odgovornosti dok mu traje mandat. Previti, uplašen da će biti pušten niz vodu šalje pismo Silviju u kojem mu citira latinsku izreku: „Zajedno smo nastupali, zajedno ćemo i poginuti“. Previti je iz Kalabrije, a tamošnja mafija (zove se ndrangheta) pored oporog imena ima još oporiji osvetnički moral. Uzdrman, Silvio preduzima poslednji potez – po hitnom postupku  donosi zakon kojim se osuđenici stariji od 70 godina ne šalju u zatvor, nego kući, uz obavezu da rade socijalno korisne poslove u dobrotvornim ustanovama. Zakon je stupio na snagu tri dana pošto je Previti napunio 70 godina i spasen zatvora. Za Previtija je to Happy End!Talentovani Silvio potplatio je sudije, finasijsku policiju, kog je stigao, tek konkurs je oboren i novi vlasnici su postali „prestanome“ (oni koji pozajmljuju ime) a svi su znali da rade za Silvija. De Benedeti je tužio, počeo je novi proces i posle 24 godine još nije definitivno gotov. Niz osoba je osuđeno, za davanje i primanje mita, samo jedna ostaje zaštićena – organizator Silvio. Zaslužuje da bude opisan njegov glavni partner u tom poslu, Ćezare Previti, advokat. Upoznao se sa Silvijem 1974. godine kada je bio administrativno postavljeni tutor maloletnoj Anamariji, jedinoj naslednici aristokratske  porodice Kasati Stampa i kada je u njeno ime prodao Berluskoniju vilu San Martino u Arkoru (kraj Milana) za tadašnjih 500 miliona lira i to u sumnjivim akcijama, koje dotična nije mogla kad je odrasla nigde da realizuje, jer se radilo o firmama koje nisu bile na berzi, pa su joj oni „velikodušno“ otkupili te akcije za 250 miliona lira što je današnjih 150 hiljada evra. Samo nameštaj u vili vredeo je mnogo više. Posle tog posla, Previti prelazi u stalnu službu kod Silvija i kao takav dobija zadatak da iz Švajcarske donese novac kojim će korumpirati  sudiju i šefa finansijske policije u gore narečenom procesu. Pritešnjen dokazima, on priznaje da je davao pare, ali da „ne zna ko ih je poslao na njegov račun“!

Onaj Silviov govor iz kojega sam izvukao naslov ima i deo za kraj: „Bićemo mi ovde i 2012. (kraj mandata premijera i izbor novog predsednika Republike Italije). Kako je moguća Italija bez nas.“ Dakle naš miljenik sanja lujevski san: „Država to sam ja“ i počinje, on,  ja – pa – jajac da upotrebljava kraljevsku množinu.

Milutin Mitrović

Barak Obama je 17. maja stekao diplomu honoris kauza na Notrdam (Notre Dame) univerzitetu u Indijani, za koji važi tvrdnja da je katoličkiji od Vatikana. Tu je po prvi put javno doživeo da mu uz hvale uslede zvižduci. Tako obično počinje. Vikali su mu „Doktor abortus“, prekidali ga dok je govorio. Predsednik univerziteta otac Dženkins, kao glavnu zaslugu naveo mu je „pobedu u bitci protiv rasističkih predrasuda“. Koliko god je to tačno, činjenica je da Obama o rasizmu nije progovorio ni reči, ni ranije ni sada. Manje bezazleno događa se u Teksasu. Ta večno buntovna američka država preti da postane njihovo Kosovo.

Počelo je 15. aprila za „Tax day“ – najomraženiji dan kada se plaćaju porezi, uzvicima „Tax day – Tea Party“ par hiljada demonstranata, delom kostimiranih tako da podsete kako je Teksas, otet od Meksika, postao nezavisna republika 1836. da bi ga Amerika anektirala 1845. godine. Ono „Tea Party“ valjalo je da upozori na „Bostonsko pijenje čaja“ – kada su se Amerikanci pobunili i počeli borbu za osamostaljenje od Engleske. Guverner Rik Peri, upustio se u opasnu igru secesionizma optužujući, na masovnim mitinzima, „socijalističku“ federalnu vlast da im krade novac i atakuje na slobodu teksaške države. Ultradesničarska Fox News (TV) zdušno se stavila na stranu pobunjenika.

Ako do sada nabrojano svedemo ipak na politički folklor, ostaje za ozbiljno razmatranje činjenica da je poslednjeg dana aprila isteklo prvih 100 dana Obamine vladavine, kada se podvlači crta i prekida tolerancija prema novoizabranoj vlasti. Valja se prisetiti da je još u izbornoj kampanji Obama natuknuo kako je predsednik Ruzvelt, u krizi 1929. godine dobio (prvi na svetu) tih 100 dana tolerancije, a kako bi njemu bilo potrebno svih 1.000 dana da Ameriku „podigne iz prašine“. Ponaša se kao da mu je to odobreno. „Reformu iz snova“ – uvođenje garantovanog zdravstvenog osiguranja svih stanovnika obećao je 11. maja. Kako on navodi: „Trošimo na zdravstvo više nego i jedna zemlja na svetu, a 46 miliona naših sugrađana nema nikakvo zdravstveno osiguranje, jer je to privatan posao“. Američka medicina jeste vrhunska, ali je zdravstvo prema rangiranju SZO tek na 16 mestu. Da bi se realizovala namera potrebno je izdvojiti 2.000 milijardi dolara u narednih 10 godina. Velike pare, ali i veliki stimulans. Međutim te pare su žestok udar na privatno osiguranje. Što može biti opasno.

Znalac američke situacije Vitorio Zukoni piše: „Od 20. januara Amerikom upravlja jedan smireni čovek. Bez trunke fanatizma njegovog prethodnika, bez namere da spasava univerzum od Zla“. Čak i skeptični Wall Street Journal odaje priznanje: „Uspeo je (Obama) da ubedi, jednog po jednog relevantnog skeptika, da će uraditi ono što obećava“. Ta smirenost, ozbiljnost i vraćeno poverenje u politiku glavni su dometi prvih 100 dana. Objektivno, malo je šta u rađeno do kraja. Obećao je da će zatvoriti Gvantanamo, a on još postoji. Obećao je da će rešiti sukob na Bliskom Istoku, nije se maklo dalje od postepenog smirivanja. Obećao je razumevanje sa Iranom, puštanje iz zatvora „novinarke – špijunke“ samo je zračak nade. Obećao je da će srediti gubitničke banke i kompanije. Ni jedna banka nije nacionalizovana, pa ni onaj mrtvac iz Detroita. Istina, General Motorsu je postavljen uslov da smeni svog bossa, ako želi da dobije državnu pomoć za opstanak. Svemoćni menadžer Rik Vagoner je odleteo, ali sa „zlatnim padobranom“ od 22,1 milion dolara. Bankama koje uprkos pomoći nisu u stanju da srede račune poručio je da neće dobiti više ni dolara ako ih vode isti oni koji su ih upropastili. Bar deset „čuvenih“ bankara pakuje kofere. Govorio je: „Nikada više neće vladati Wall Street (berza) nego Main Street (glavna ulica)“. To je već posao koji zahteva dublje promene. Zato dva levo angažovana nobelovca, Pol Krugman i Jozef Stiglic pišu gotovo identične tekstove o sadašnjoj situaciji: „Evidentno je da vlada spasava banke od bankrotstva. Ako sve bude išlo dobro, banke će opet raditi isto i dovesti do nove krize“ – Krugman. „Banke dobijaju pristup do jeftinih fondova, dok kamate za druge ostaju visoke. Takvo saniranje sistema je skupo i nepravedno, jer spasava one koji su doveli do ekonomske katastrofe“ – Stiglic. Pa ipak obojica, kao i ogromna većina drugih širom sveta ima poverenja da će Obama vremenom svoje poteze dovesti do kraja.

Postoji termin, koji je naslov ovog teksta, a koji bi šahisti iz finih kuća napisali: „Pièce touchée“ – figura koja se takne mora se i povući do kraja. Čini mi se da je to ono što važi za Obamu i što mu očuvava visoko poverenje svuda. Mlad je, ima kad da povuče do kraja, sem…

Milutin Mitrović
broj 56, jun 2009.

Tek što se samit G 8, prerastao na kraju u G 14,  završio i to sa nesumnjivim uspehom za Italiju, koji je Berluskoni s pravom pripisao sebi, saopštio je on svojim koalicionim partnerima: „Nikakav dijalog sa opozicijom. Odlučujem ja“. Feniks se iz pepela ponovo rodio. Podsetimo se: „Feniks je staroegipatska mitska ptica, koja živi 500 godina, a zatim, na lomači koju priredi, sama sebe spali i iz pepela ponovo oživi podmlađena i započinje novi život od narednih 500 godina“. Dakle, konačno je jasno da kao hroničar neću doživeti da pišem o Beluskoniju sve do njegovog odlaska sa vlasti, kako sam obećao u prošlom nastavku. Najveći majstor opsenarstva, priredio je „a i grandi della Terra“ (Velikanima planete) spektakl kakav nisu videli i zasenio time nevelike realne rezultate skupa veštinom mađioničara, što je učesnicima odgovaralo. Tako je povratio svoj neprikosnoveni položaj bossa u kući i dobio odrešene ruke za dalje „reforme“. Na kraju svog prošlog mandata tvrdio je kako je sproveo 24 reforme, od kojih ni njegovi najbliži saradnici nisu u stanju da nabroje bar tri, a da nisu u pitanju promene zakona sa namerom da se ojačaju njegovi lični interesi – tzv. zakoni „ad personam“. Ovoga puta, od Obame do Gadafija, dobio je priznanja za izvrsnu i produktivnu organizaciju, tapšao se (umereno) sa svim državnicima, izuzev Angele Merkel, kojoj su njeni savetnici preporučili da ga izbegava kako se ne bi kompromitovala pred biračima i izgubila na skorašnjim izborima.

Evo nekih od rekvizita tog spektakla: sala u kojoj su državnici zasedali imala je umesto prozora ogromne ekrane na kojima su trodimenzionalno projektovani pejsaži Italije; Berluskoni je lično dizajnirao jakne za sve učesnike, koje su vešti majstori mode učinili neodoljivo lepim; svaki od učesnika dobio je veličanstvenu bibliofilsku „knjigu“ reprodukcija Kanovinih skulptura, među kojima nije izostala ni golišava Paolina Borgeze kao Venera, ni Amor i Psiha, otisnuti na ručno proizvedenom papiru sa omotom u svili protkanoj zlatnim nitima i sa koricama od mermera (!) – 24 kilograma teške po komadu; posebno za završnu večeru izatkan je do sada najveći stolnjak od batista 17 metara dug sa zlatnim resama; ne bojeći se preterivanja poklanjao je albume tek snimljenih fotografija, CD, značke, spomen plakete na pergamentu; mahagonijske sanduke sa najboljim vinima, pa još smeštene u torbe od ručno obrađene kože i to kreirane za svakog državnika posebno… Tri dana su tako zasipani, pa bi trebalo mnogo prostora da se sve nabroji. Naravno sve je to platio  budžet, odnosno poreznici, koji umeju da budu zadovoljni kad se boss šepuri u njihovo ime pa i na njihov račun.

Taj sjaj pomogao je domaćinu da gurne pod tepih većinu svetskih pitanja koja traže ozbiljan napor, a ne samo obećanja. Malo mi smeta što će ličiti na socijalni populizam, al’ šta da radim kad tako stoje stvari. Pričalo se, naime i o Africi, gladi, belosvetskoj sirotinji i pominjana je brojka od 21 milijardu pomoći. Oni večno budni volonteri, što u Africi izgaraju, odmah su skrenuli pažnju da je reč o već davno obećanom novcu, a da novu pomoć predstavlja samo 2,3 milijarde dolara koje je Obama razrezao svakome po malo, a najviše svojoj Americi. Berluskoni je sa večito balzamovanim osmehom na licu progutao obavezu da iz budžeta svoje zemlje izdvoji 460 miliona dolara, kako zna. Hoće li se prema Obami ponašati kao prema Kofi Ananu i Bobu Geldofu (Live Aid)? Naime, uoči samita Kofi Anan, iako više nije generalni OUN, poslao mu je pismo u kojem pored ostaloga kaže: „Nepoštovanje primljenih obaveza i smanjivanje pomoći gladnima ne doprinosi ugledu tvoje zemlje“. Bob Geldof je svojim rokerskim rečnikom Berluskonija nazvao „Mister 3 %“, jer je Italija do sada uplatila samo 3 odsto onoga što se obavezala. Nisu se ni ostali pretrgli: na samitu u Gleneaglesu (tako se piše a kako se izgovara na keltsko-škotskom, ko zna) 2005. godine ista ta osmorka odlučila je da do 2010. izdvaja po 0,51 odsto BDP za Afriku, a posle do 2015. poveća iznos na 0,70 odsto. Tako je izdiktirana suma od 25 milijardi, pa se sada ponavlja kao „nova“ pomoć od 21 milijarde, a zapravo je samo neisplaćeni deo starog obećanja. Kad je Gordon Braun predložio da kao tadašnji domaćini podnesu na uvid koliko je ko poštovao taj dogovor, lako i jednoglasno je odlučeno da se „ne ide u detalje“.

Teško je pomisliti da i druga pitanja nisu prošla kroz isti princip moleraja. Deo onoga zbog čega je finansijska sfera dospela u krizu – lažne računice – izbija na površinu gde bismo se najmanje nadali. Neumorni Berluskoni se u tim vodama snalazi kao riba. Šta on obeća to ni čarobnjak Merlin ne bi mogao da ostvari. Zato je uradio vrhunski ono što zna. Bio je najmaestralniji maître d’hôtel koga je svet video. Ništa nije prepustio slučaju, nadgledao je sve, bio je na svim mestima, čak je i escajg na stolovima doterivao pre nego što gosti stignu, vodao njih pojedinačno i skupno da gledaju ruševine i kažu koju će od tih ruina „usvojiti“, svojim parama obnoviti i za uzvrat na njoj dobiti ploču zahvalnosti…

Otkud njemu sedamdesetdvogodišnjaku tolika energija? Delimično otkriva ona Patricija D’Adario, callgirl-a koja je Sunday Times-u ispričala o noći provedenoj sa Berluskonijem znatno više nego što ću ja citirati: „Nisam oka sklopila, bio je neumoran. Bar pet-šest puta se tuširao hladnom vodom, jednom je i mene odvukao pod tuš, pa opet… Već je uveliko bio dan kada se odjednom umirio, pomislila sam – hvala Bogu zaspao je, al nije potrajalo. Taman je navalio ponovo, kad je srećom ušao jedan od njegovih, doneo mu odelo i opomenuo ga da će zakasniti na TV da da izjavu povodom Obamine pobede na izborima. Kad sam napustila rezidenciju bilo je 11 sati…“

Obogaćeni uranijum od čoveka!

za Biznis i Finansije Web izdanje iz Trsta
Milutin Mitrović

Vrativši se (u utorak 16. juna) iz Vašingtona gde je razgovorao sa američkim predsednikom Obamom, Berluskoni je trijumfalno izjavio: „Vraćam se kao pobednik – Obama deli naše stavove.“ Dotični trijumf nešto znači samo onima koji ne razmišljaju i žele da čuju nešto što im prija. Evo kako on izgleda u očima svetskih medija: BBC, tekst na sajtu nosi naslov „Oh ne, Silvio!“, a zatim konstatuje da je u pitanju šou državnika koji treba da mu omogući da malo izglanca svoju sliku u domovini posle serije neugodnih dogodovština (o kojima smo ovde pisali u tri nastavka). Američki The Nation piše kako se „Italijanski imperator… velikim koracima približava svom Vaterlou“. Dopisnik italijanskog dnevnika La Repubblica, Vitorio Zukoni, tvrdi da je to bilo ono što se u diplomatiji klasifikuje sa „no event“ – događaj kojega nije ni bilo. Kome verovati?

Situacija u Evropi je ozbiljna, ali nije beznadežna.
Situacija u Italiji je beznadežna, ali nije ozbiljna.
(Indro Montaneli)

Evo nekoliko podataka koji će omogućiti čitaocima da sami zaključe. U jeku američke izborne kampanje, Berluskoni je svim silama, a njegove sile nisu male, navijao za svog bliskog prijatelja Buša i tom prilikom sa dozom rasističkog nipodaštavanja pomenuo tog „mladog i preplanulog“ protivkandidata. Inače samo jedna mala lokalna TV u severnoj Italiji prikazala je, jednom i nikada više, snimak Berluskonijeve trijumfalne posete američkom Kongresu u vreme Buša, čiji kraj govora svi poslanici i senatori dočekuju sa „standing ovation“ izuzev jednog senatora koji je upadljivo ostao da sedi – bio je to Obama. Onda dolazi na red sastanak G 20 u Londonu, „family photo“ učesnika i u trenutku kada se državnici razilaze razlegne se povik: „Mister Obama, mister Obama“, na šta zgranuta kraljica upita ko se to dere. Dreku je proizveo italijanski premijer, na časak zbunio sve ostale i uspeo da se probije do Obame i Medvedeva – zagrli ih i obezbedi za svoju štampu sliku „sa svojim prijateljima“. Nadam se da je posle ovoga lakše zaključiti kako je stvarno mogao izgledati sastanak jedne medijske petarde – Berluskonija i smirenog američkog predsednika koga štampa naziva „No drama – Obama“.

Berluskoni je, braneći se od kritika zbog neprijatne posete libijskog predsednika (od 10. do 13. juna – libijski šef je stupajući na tle Italije, na grudima nosio sliku Omara al Muktara, Lava od Libije, nacionalnog heroja, kojega su ubili italijanski okupatori) Gadafija, kojeg je Berluskoni definisao kao „uprkos svemu, odličanog – klijenta“.  Dakle, po toj logici prodavca polovnih automobila, poseta Vašingtonu bi se dala svesti na sledeće: Obama je uspeo da sabesedniku uvali tri zatvorenika iz Gvantanama, pripadnika Al Kaede, kojih bi svakako da se ratosilja, i da izdejstvuje povećanje italijanskog vojnog kontingenta u Avganistanu, da bi mogao svoje da vraća kući. Berluskoni je želeo da perfektuira posao započet sa Bušom o kupovini italijanskih Agusta, predsedničkih helikoptera, čuda moderne tehnologije, o čemu je „bilo reči“. Lako je biti veliki biznismen u zemlji gde sam krojiš zakone. Na primer, posle zakona o medijima koji je na tlu Italije doveo Sky u podređenu poziciju, prihodi Berluskonijeve privatne TV su, prema podacima Nielsen Comp., porasli za 237 odsto, dok su svi drugi mediji zabeležili dramatičan pad.

***

Posle ovoga uvoda dugujem objašnjenje zašto se vraćam temi za koju sam bio uveren da joj je dovoljno tri nastavka. Od jedne osobe, koju veoma cenim, dobio sam na moj lični e-mail pismo u kojem pored ostaloga piše: „Za  Srbe, kao kolektivnu kinesku žabu, u vreme slobizma (i šire) bilo je raznih objašnjenja, kao što su nacionalne frustracije iz Drugog rata, nepismenost i nasije, – zavodljivost naci- akademske-elite, gebelsovska propaganda, pa i braća iz komšilika i glupaci sa Zapada, koji su zdušno pripomogli ’okupljanju ispod Slobine zastave’. Ali Italijani i Berluskoni – to naprosto ne razumem… Ta ’stvar’ je stvarno metafora jedne globalne dekadencije, globalnog sumraka nekakve ’evropske’ civilizacije. Ajde, piši sledeći nastavak…“ Evo sada počinjem da pišem držeći se čvrsto navedenog redosleda našeg propadanja i paralela sa njim.

Frustracije iz II svetskog rata

Italijani uvek hitaju u pomoć – pobedniku

(Ennio Flaiano)

U Italiji frustracije nisu ništa manje nego kod nas. Prešaltovavši se septembra 1943. godine iz fašističkih „Sila osovine“ na stranu već jasnih pobednika u ratu, Italija je izbegla denacifikaciju – čistilište, kroz koje je Nemačka prošla da bi postala jedna od najdemokratskijih zemalja. Posledica je – veoma jaka ultradesnica koja danas uživa vidljivu blagonaklonost vladajuće koalicije. Pre nedelju dana, uz odobrenje minstra unutrašnjih poslova, nastale su paravojne „Ronde nere“ – Crne patrole, odevene u gotovo identične uniforme kakve su imali pripadnici SA odreda, koji su Hitleru uklanjali smetnje za osvajanje vlasti. Na vojnoj paradi centralna ličnost, ministarka, riđokosa i prebogata lepotica Brambila, Berluskonijeva miljenica – organizator omladinskog krila njegove partije, pozdravlja defile jedinica fašističkim dizanjem ruke. Čitava Evropa se zgraža nad bujanjem ekstremne desnice u exsocijalističkim zemljama, Italiju niko i ne pominje. Svi upiru prstom na Kristinu Morvaji u Mađarskoj, čija partija Jobbik, organizuje Mađarsku gardu definišući kao neprijatelje protiv kojih se valja nemilosrdno boriti – multinacionalne kompanije, Jevreje, Rome i komuniste. U Italiji niko ne napada multinacionalne kompanije pa valjda zato nikome, od onih koji vladaju, i ne smeta. Iako su nacisti kancer svake zemlje, pa i kod nas, dakako.

Nepismenost i nasilje

Da su Berlinski zid konstruisali Italijani – sam bi se srušio.

(Roberto Beninji)

Prilično je iznenađujući nedavni podatak italijanske statistike da u toj zemlji danas, u trećem milenijumu, ima 3 miliona nepismenih. Svi su oni završili osnovnu školu, ali im je, pismenost „odumrla“ jer im ničemu ne koristi. Ogroman broj ljudi na jugu živi na nivou koji se mnogo ne razlikuje od najveće zabitosti kod nas. Dakle u poslu im slova nisu u opisu radnog mesta. Svi filmovi na TV i u bioskopima su sinhronizovani na italijanski, pa nema titlova za čitanje. Italijani nikada nisu čuli kakav glas ima Džordž Kluni ili Nikol Kidman – to izgovaraju italijanski dupleri! Rezistencija elementarnoj pismenosti može se naslutiti i iz podatka da je Italija bila prva zemlja na svetu u kojoj je broj mobilnih telefona premašio broj  stanovnika – seljaci i manualci ne pišu SMS, njima su dovoljni samo brojevi, a i manje ih ima. Taj sistem „tržišnog“ isključivanja ljudi iz elementarne kulturne sfere istovremeno stvara značajan izborni revir za manipulatora sa tri privatne nacioanlne TV mreže i naredbodavca za ostale tri državne. Desilo se 16. juna da državna TV – Prvi kanal – nije emitovala demonstracije građana zemljotresom uništenog Abruca i to ispred zgrade vlade, koja im obećava svašta i ne daje ništa. Od njihove tragedije Berluskoni pokušava da napravi svetski spektakl, odlučivši da naredni skup G 8 održi u tom kraju i tako valjda fascinira i goste i domaću javnost. On bez spektakla ne funkcioniše.

Nasilja što se tiče, ono nije fizičko, u koliko se isključi delovanje mafije i paravojnih „Crnih patrola“, koje tuku imigrante, Rome, a koji put se tuku međusobno, ali ne iz dosade, nego zato što ispod ruke uzimaju „zaštitu“ od trgovaca, pa čuvaju svoju teritoriju. Drugu formu nasilja, upoznao sam svojedobno kao glavni urednik i direktor (kratkotrajno) u vreme Miloševića i verovao da je to neponovljivo. Tada su mi neki direktori preduzeća i banaka rekli, u poverenju, da im je zaprećeno da ne daju oglase novinama koje su izdajnici „srpske stvari“. Svako ko je kritički pisao o Miloševiću i njegovom režimu bio je protivnik – Srbije. Na skupu mladih industrijalaca 13. juna Berluskoni je pored ostaloga rekao: „Videli ste kako su na osnovu četiri laži iskonstruisali skandaloznu kampanju koja je vrlo negativna za našu zemlju“. Laži koje je onaj paparaco sa Sardinije u 300 primeraka predao policiji, a u 5.000 fotosa prodao Kolumbijskoj agenciji za debele pare. Pritom, kaže, sve to nije negativno za njega nego za zemlju! Dakle: Moi c’est l’état! Nesrećni Luj XIV bi pukao od muke kad bi video kako mu skorojević kao čarapu izvrće njegovu maksimu, što mu je donela nadimak Kralj Sunce.

Miloševićev premijer Mirko Marjanović voleo je da upotrebljava reč „katastrofičari“; e tu reč je Berluskoni na pomenutom skupu mladih industrijalaca upotrebio četiri puta i bezbroj puta u intervjuima, govorima i na ulici – u narodu! Ne znam već više kojim sve povodima, ali su mladi „pripadnici klase kojoj pripadamo“ 24 puta prekidali bosa aplauzima. Zadovoljni samouverenošću i šarmom, mladi industrijalci su bez sumnje ozbiljno shvatili njegovu opomenu: „Vi preduzetnici nemojte davati oglase onima koji seju defetizam – zatvorite im slavinu“. I na kesi za infuziju postoji slavina, a u ovoj krizi većina medija koji posluju na pravom tržištu živi kao na infuziji. Pritom jedini ko iz sveg grla viče da trpi nasilje je Berluskoni i njegovi agitpropovci. Držte lopova! Premijerovo prekoračenje gostoprimstva spomenutog skupa mladih industrijalca nateralo je predsednicu udruženja industrijalaca (Confindustria) da mu neočekivano žestoko oponira – veliki deo italijanskih malih i srednjih preduzeća ukoliko ne dobije pomoć u roku od 100 dana jednostavno će prestati da postoji, rekla je. Tako se i ona zajedno sa guvernerom nacionalne banke i Papom svrstala u „katastrofičare“.

Zavodljivost elite

Italijani misle samo na dve stvari. Druga su špageti.
(Katrin Danev)

Ajde pokušajte sami da se setite postoji li iko na svetu ko je efikasniji u zavođenju maloletnica, punoletnica, „velina“, penzionerki, penzionera, industrijalaca, državnika, plebsa – od Berluskonija. Postoje knjige koje se bave objašnjavanjem kako, i pre svega zašto, on to radi – lična nesigurnost, volja za vladanjem dugim osobama, potreba da ga svi vole, strah da ga sve više drugih ne vole? Međutim, kad on negde prolazi to se svi lome da mu pruže ruku, da mu se osmehnu, da pokažu  svoju privrženost. Dotični jednostavno pored svega ostaloga ima i harizmu. Koliko  to znači, ja prosto ne bih umeo da odmerim. Hitler i Musolini doživljavali su ovacije kao niko pre njih. Čaušesku je, samo devet dana pre nego što će biti smaknut, govorio na mitingu neprekidno prekidan ovacijama. Iranskog šaha Rezu Pahlavija, prilikom povratka iz izgnanstva, mase su od aerodroma do dvora nosile na rukama đuture sa belim Rols Rojsom, u kojem je sedeo zajedno sa suprugom i ađutanntima. Jevtušenko se  proslavio neverovatnim opisom Staljinove sahrane na kojoj su ljudi gazili i ubijali jedan drugog samo da bi bili što bliže kovčegu jednog od najvećih krvnika u istoriji. Uostalom, nisu li na Ušće dolazili „milioni“ da voljenom Slobi iskažu ljubav? Pored onih Morina i murina iz „bundes lige“ bili su tu i studenti bogoslovije, predvođeni svojim duhovnim rektorom Atanasijem Jeftićem. Ima nečega za psihijatriju u tome koga mase obožavaju.

Propaganda

Italijani su neverovatni. Ja bih voleo da su normalni.
(Altan)

Mislim da je Slobina propagandna mašinerija bila primitivna, pa još i zastarela, u odnosu na ono čime raspolaže Berluskoni. Prvo, njegovo lično bogatstvo približno je dohotku cele Srbije iz vremena Slobe. Berluskonijeva glavna legalna firma (ostale su kojekuda po onim poreskim rajevima) – Fininvest, sastoji se od podfirmi:

1. Mediaset – tri nacionalna kanala TV; preko te firme ima ugovore sa 14 televizija u drugim zemljama uključiv i CSPN – vodećim sportskim kanalom u Kini. Koji je kulturni nivo te televizije dokaz je što baš ona u svetu služi kao primer na šta je sve spremna privatna TV. Američki časopis Variety, pre par godina, doneo je obiman analitički članak o italijanskoj TV kao najgoroj u razvijenom svetu. Teza mu je bila da je podvlašćenjem državne TV od strane vlasnika privatnih kanala uništena svaka mogućnost konkurencije i borbe za kvalitet. Italijanski TV gledalac plaća obaveznu pretplatu, kao i kod nas, zatim pretplatu za zemaljsku digitalnu i sa te dve pretplate vidi manje solidnih programa nego gledalac u Beogradu. Ako želi da vidi National Geografic, History, Discovery, BBC, CNN… mora da uplati bar dva dodatna paketa Mediasetu ili Sky-u. Ali zato ima do mile volje benavljenja pod firmom humora, gologuzih nogtaljki, surovih reality i dakako vesti i političkih kontakt emisija „u skladu sa uređivačkom politikom“. Kako taj deo izgleda ponešto sam već napisao ranije, ne preterujući kada sam poredio glavnog Berluskonijevog voditelja Emilija Fede sa Duškom Čukićem iz Slobinog vremena. Svog najozbiljnijeg voditelja kontakt programa, Enrika Mentanu, oterao je samo zato što je korektno vodio i nije šikanirao predstavnike opozicije, u emisiji koja nije njegova volja, nego zakonska predizborna obaveza „jednakih uslova“ u medijima. U prethodnom mandatu oterao je dvojicu najboljih novinara sa državne TV.

2. Mondadori, velika i znana izdavačka kuća 1991. godine prešla je u većinsko vlasništvo Berluskonija. Pored knjiga, i to dobrih, čak neočekivano slobodoumnih, oni izdaju još 22 ilustrovane revije od kojih su nama znane Panorama, Grazia i od nedavna Sale & Pepe, gastronomski časopis koji na žalost nema „bouquet“.

3. Najčuveniji i najbučniji na tom spisku je fudbalski klub Milan. Koje se pare tu vrte i peru, kao i u ostalim klubovima, to ni komisija za borbu protiv mafije nije u stanju da sazna.

4. Pozorište Manconi, kao obol kulturi i

5. Osiguravajuća agencija i banka Mediolanum. Dakako postoji i bezbroj sitnijih „pogona“ u kojima se proizvodi Berluskonijevo bogatstvo. Inače koliko da završim odgovaranje na redosled iz e-maila, „braća iz komšiluka“ italijanskom premijeru nisu ni potrebna – on tu vrstu alibija liferuje na domaćem tlu: komunisti, sudije, predsednik države, vrhovni sud, političke partije koje nisu u njegovoj koaliciji, nevladine organizacije, sirotinja, sindikati… uopšte sva ta žgadija bez koje bi život bio mnogo lepši. A što se „glupog  Zapada“ tiče –  pa on je taj Zapad. Osam godina – On i Buš; a što sada da ne budu – On i Obama?!

Do sada sam, čini mi se uspevao da izbegnem kratak odgovor na pitanje: „Ali Italijani?“ Izbegavao sam ga jer kratak odgovor ne postoji. Mogao bi da bude uzet iz knjige “Populizam“ Pola Tagarta koji piše: „Populizam je instrument kojim se služe progresisti, reakcionari, demokrati, autokrati, levica, desnica. Razlog njegove adaptabilnosti leži u činjenici da je ’bez duše’; populizmu nedostaje veza sa fundamentalnim vrednostima…“ Gde su te vrednosti danas? Ili recimo kod Žana Ziglera u „Privatizaciji sveta“ kad kaže: „Kad normativne funkcije države bivaju  paralizovanje nadmoćnim kapitalom, društvo se raspada, džungla osvaja. Definitivna regresija preuzima pozicije i gladijator postaje dominatan socijalni model. Nestaju vrednosti koje čine osnovu evropske civilizacije“. Upečatljivo, ali nedovoljno. Mogao bih reći tragičnu istinu da politička protivteža Berluskoniju u Italiji danas ne postoji. I levica i centar nisu u stanju da se izdignu iznad neprekidnih svađa. Najneoprostivija je greška napasti narod koji glasa. Uostalom nije ni to odgovor, jer pobednike danas, takva su izborna pravila, ne glasa više od jedne trećine naroda. Nešto od mogućeg zbira činjenica koje teže odgovoru naveo sam i u ovom tekstu i u ranijim. Za pošten odgovor neminovno je imati u vidu da je Italija zemlja takve istorije, od koje bismo mi pomrli samo zato što bismo se njome hvalili do besvesti kada bi bila naša. Italija je dala, čovečanstvu sukus umetnosti, znanja, ekonomije  (naročito finansija), tehnologije, lepote fantastične ličnosti čija je mudrost deo intelektualnog nasleđa čovečanstva.

Kao i sve nacije sveta, i Italijani imaju svoje uspone i padove. Danas su u silaznoj fazi. Bilo bi nedopustiv pesimizam verovati da je ta faza nepovratna. Garantuju to Roberto Savijano, pisac „Gomore“, menadžer Fiata Markione, arhitekta Renco Pjano, Versaće – zašto da ne, četiri živa Nobelovca. Ne bih izostavio ni Franka Batiata za kojega ne umem reći je li pesnik ili kanconjer. Evo prve, nevešto prevedene, strofe njegove „Jadne domovine“:

Sklon sam verovanju da će se svet vratiti u normalu

Pa će moći da promišlja i nebo i cveće

Pa se neće više govriti o diktaturi

Kad nam je i onako ostalo još malo od života.

Proleće zapravo kasni u dolasku.

Poslednja vest: Danas, 18. juna, izbio je novi skandal u kojem plaćena pratilja Berluskonija pristaje da priča islednicima i novinarima čak i kako joj je ponuđeno da bude kandidovana na nedavnim izborima, pa je izigrana, kako su joj obećali 2.000 evra za noć sa Silvijom, a dobila je pola od toga jer nije ostala celu noć… Da li je to lasta zakasnelog proleća?

za Biznis i Finansije Web izdanje iz Trsta

Milutin Mitrović

Evropski izbori 6. i 7. juna bili su za Italiju od posebnog značaja. Pored biranja poslanika za Evropski parlament u Italiji su bili i delimični administrativni izbori – ono što u Americi  zovu „mid-term“. Birano je 89 lokalnih uprava od kojih je do sada 76 držala levica i  13 Berluskonijeva desnica. Posle nedeljnih izbora levica ima osvojenih 17 mesta, desnica 26, u drugi krug idu preostali sa osetnom prednošću kandidata desnice. Dakle, jasno je da opozicija Berluskoniju gubi na domaćem terenu što je za poentu ovog nastavka o Berluskoniju bitno. Na izborima za Evropski parlament Berluskonijeva PDL dobila je 35,3 a opoziciona PD 26,1 odsto glasova. Kada se pridodaju i oni sitniji politički pretendenti, svejedno Berluskonijeva koalicija ima nesumnjivu većinu. Dve su se nade izjalovile: Berluskonijeva, da će trijumfovati sa preko 45 odsto glasova „i poslati levicu na đubrište istorije“ i levičarska, da će posle svih skandala konačno početi ozbiljno da se ruši mit „Gazde“. Italijani su, uz malo premišljanja, ipak potvrdili Berluskonija i njegovu politiku.

Mediteranski potpuri
U ovom trećem nastavku dugujem čitaocima još neke od informacija koje su  stigle u međuvremenu. Predizborni talas skandala u kojima je italijanski premijer glavna ličnost obogaćen je seobom epicentra kritika na njegov račun iz Britanije u Španiju. Naime, preko medija iz te dve zemlje Italijani su, oni koji su to hteli, mogli  da saznaju o svom premijeru znatno više nego iz sopstvene štampe. Pre svega, španski El Pais im je omogućio da vide skandalozne snimke koje je, dreždeći u zasedi kraj Berluskonijeve vile na Sardiniji, čuvene Villa Certosa, napravio lokalni fotoreporter u nameri da „izoštri i snimi“ sve ono što bi mediji dobro platili, a što dotični „paparazzo“ podvodi pod svoju „borbu za istinu i slobodu štampe“ koju je sam procenio na 1,5 miliona evra – ucene. Retke su čiste osobe koje upadnu u prljave igre. Dakle, na tim slikama, koje je prvi objavio španski El Pais, a zatim su stigle na sve sajtove interneta i stranice svetske štampe, vide se mnoge manje ili više golišave osobe, a  među njima i bivši češki premijer Mirek Topolanek. On je, odnosno njegov portparol, objasnio štampi da na toj slici jeste Topolanek, međutim da mlade dame okolo i to što mu je među nogama nema veze sa njim nego je podla fotomontaža. Kako slika izgleda, malo koji bi se muškarac njegovih godina bunio i demantovao, čak i ako je zaista u pitanju fotomontaža. Topolanek je lično, kao što to čini i njegov domaćin, za sve optužio socijaliste. Saldo je Topolanekova pobeda na izborima za Evropski parlament!

Koliko da zaštiti svoje goste i sebe, dakako, Berluskoni je objavio da će tužiti sudu: 1) El Pais, zbog slika i naslova  koji glasi „Evo fotosa koje Italijani ne mogu da vide“ – dakle, zbog povrede privatnosti. 2) Italijanski dnevnik La Repubblica – zbog tekstova, odnosno hrabrosti da o premijeru objavi sve što zna, počev od pisma Berluskonijeve supruge, koja najavljuje razvod, pa do intervjua sa napuljskom maturantkinjom Noemi – dakle, opet povreda privatnosti. 3) Finacial Times, glasilo poslovnog sveta, što mu ruši ugled u tim krugovima – dakle, zbog povrede privatne poslovnosti. Štaviše, taj najkapitalističkiji dnevnik na svetu postao je za njega „komunistički“, ali ostaje nejasno hoće li ga zaista tužiti ili mu je ocena dovoljna  satisfakcija. Do sada je Berluskoni, sve češće posprdno zvani „Papi“, pretio mnogima sudom, ali bi kasnije, valjda po savetima svojih advokata, uglavnom odustajao, ili upornost platio gubitkom na sudu. Mnogi italijanski sudovi ipak se još drže natpisa koji stoji u svakoj sudskoj sali: „Pravda je jednaka za sve“. Inače, revnosni El Pais je na pretnju tužbom reagovao novim slikama i tekstovima pikantne sadržine. Recimo, preko nijh se saznaje da nije mala Noemi prva tepala Berluskoniju – „Papi“, već da je to nadimak koji mu je još pre nekoliko godina dala brazilska starleta Renata, pa se to odomaćilo kod devojaka koje su se odomaćile u njegovoj blizini.

Vila iz snova
Zemljište na Sardiniji, na kojem će nići skandalima ovenčana Vila Ćertoza (vila kartuzijanskog mira) nekih 120 hektara, što je dva puta veće od teritorije Vatikana, kupljeno je početkom osamdestih za manje od pola miliona (neki čak tvrde za samo 52.000) današnjih evra. Danas knjigovodstveno vredi 151,8 miliona evra – realno, ko zna koliko. Valja imati na umu da samo na Sardiniji Berluskoni ima još 7 vila, tvrdi El Pais. Berluskoni je lično komandovao i nadgledao gradnju i uređenje terena. Najčuveniji arhitekti, dizajneri, stručnjaci za hortikulturu imali su priliku da se pokažu na tom projektu. Od 1993. Vila Ćertoza postaje epicentar „Papilanda“. Tu se na uživanje skuplja umetnički svet, poslovni ljudi, svetski političari i onaj socijalni sloj koji takve prati kao što ribe piloti prate ajkule. Sredinom 2004. godine preduzeti su ogromni dodatni radovi i to bez ikakve građevinske dozvole. Kad je pukla bruka vila je proglašena za objekat „Državna tajna“, a potrebne dozvole napisane su naknadno. Mediji širom sveta pisali su o megalomaniji – napravljena je luka u morskoj pećini sa podzemnim kanalom do tajnih soba, kako bi iz njih moglo direktno da se uđe u podmornicu ili motornu jahtu, zatim atomsko sklonište, ali i antički amfiteatar – još lepši i stariji – za 400 gledalaca… i mnoštvo „velina“ svud okolo. Italijani devojke, čija je uloga da se pojave na sceni samo zbog svoj izgleda, nazivaju „veline“. Termin potiče iz vremena kada su na počecima TV voditeljima devojke donosile najnovije vesti na tankom papiru za kucanje duplikata, koji smo mi zvali pelir a Italijani – velino. Kako su gledaoci obraćali više pažnje na „veline“ nego na sadržaj vesti na velinu, to je taj nadimak ostao za sve mlade ženske čiji je fizički izgled značajan, a uloga beznačajna. Dakle ona već pomenuta Brazilijanka Renata tvrdi da je omer u broju velina prema broju muških gostiju bio uglavnom 4:1 – tako je gospodi izbor bio garantovan.

Epicentar onog drugog sveta, za javnost, je vila Arkore (Arcore – toponim) kraj Milana. Tu se kroje politika i biznis, bez ograda između to dvoje. Tu politički i poslovni partneri dolaze na podvorenje, da saslušaju zadatke i da presrećni pričaju posle kako ih je „On primio u Arkoru!“ Najčuveniji novinar ulizica, Emilio Fede, ni najmanje se nije stideo da kaže javno kako je „svaki trenutak proveden sa njim božiji dar“. Tu rezidenciju je opevao i nekadašnji levičar Sandro Bondi, kasnije portparol berluskonijeve stranke, naravno kao Olimp sa kojega Kavaljere upravlja zemljom. Za nagradu je postao ministar kulture! Sam je Berluskoni za sebe u šali, ali sa dobrom dozom poznavanja marketinga rekao: „Santo subito!“ – Svetac odmah – ono što se uzvikivalo posle smrti Pape Vojtile. Njegov agitpropovac iz Firence, Gali, odmah je prihvatio i počeo na TV da govori kako se „oseća duh svetosti“. U Arkoru se Berluskoni sreće povremeno sa svojom porodicom, pa je tako, na primer, za Božić, nadletao vilu helikopter ispod kojega je visio ogroman Supermen, ali sa Berluskonijevim likom, zatim je naduvani Supermen otkačen, a helikopter je sleteo da bi iz njega izašao Tatica (Papi) i pao u zagrljaj srećne i opskrbljene porodice.

Sindrom kineske žabe
Ja bih o ovoj temi mogao u nedogled, međutim, red je da privodim kraju. Vratiću se samo još jednom na El Pais, u tom listu je portugalski nobelovac Hoze (Jose) Saramago napisao kratak i ubistven tekst sa dvoseklim naslovom: „La cosa Berlusconi“. Tu ono „cosa“ znači stvar, ali i osoba kojoj je bolje ne pominjati ime, a još asocira i na Cosa Nostra (Koza nostra – ogranak mafije). Konfllikt između Nobelovca moraliste i amoralnog populiste traje već poduže – taman toliko da je ugledna italijanska izdavačka kuća Einaudi, konačno morala da turi glavu u pesak i odbije štampanje najnovije Saramagove knjige. Naime, zaštitni znak izdavačke kuće je ptica trkačica – noj, oko kojega je traka na kojoj piše „Jedini noj koji nikada nije zavukao glavu u pesak“. Znaju oni da Berluskoni ne prašta (nedavno je oterao svog najboljeg TV voditelja zato što je – izbornim pravilima nateran – u emisiju doveo najljućeg Berluskonijevog oponenta i pustio ga da priča). Vrlo je verovatno da izvestan deo akcija Einaudija drži Berluskoni anonimno ili preko „pozajmljivača imena“ (prestanome – na italijanskom).

Ovako Saramago piše: „Ta stvar, opasno nalik na ljudsko biće, koja organizuje orgije i komanduje u jednoj zemlji koja se zove Italija… ta stvar, ta bolest, taj virus preti da bude uzrok moralne smrti Verdijeve domovine… ne samo da ne poštuje zakone, nego još gore, fabrikuje ih da bi štitio svoje interese javne i privatne, političara, preduzetnika i pratioca maloletnica… (i  završava)… taj premijer je dva puta (tri puta – primedba M.M.) biran da posluži kao model i rušilac vrednosti slobode i dostojanstva koje prožimaju muziku Verdija i politiku Garibaldija, koji su u 19. veku bili duhovni vodiči Evrope i evropejstva. To je ono što Berluskoni, ta stvar, želi da baci u kontejner za smeće istorije. To je kraj, ako ga dozvole Italijani“. Poslednja rečenica u originalu glasi: „¿Lo acabarán los italianos?“ Slutim da prevod nije dobar, pa bih bio zahvalan onome ko zna više da prevede kako treba.

Saramago nije plitak spletkar ili nadobudni hrišćanski moralista. Videli smo u ranijim nastavcima kako je katolička crkva lepo podelila uloge, pa je svako u pravu. Saramago je oštar, možda preoštar, ili možda samo beskopromisni vizionar. Nađe se i u italijanskoj štampi ponešto, najviše od toga u respektabilnoj La Repubblica koja piše: „Zna se, makar iz priča, sve o Berluskoniju, ali je on uspeo da na to privikne Italijane… berluskonizam se primiče mučnom zaključku da je političko glasanje počelo da biva nabijeno profanom religioznošću, odnosno svakodnevicom obožavanja. Kultom sa dna, materijalnim misticizmom, koji sa jednim delom zemlje uspostavlja duboku i mračnu identifikaciju.

Ostaje još da objasnim ono sa kineskom žabom. Rikardo Ili, (dinastija kafe) izuzetan preduzetnik i političar, kojega sam više puta citirao u mojim člancima objavio je 2004. godine knjigu o sebi i Italiji sa naslovom „Kineska žaba“. U njoj objašnjava, za mene je to tada bila novost, da su još u drevnoj Kini otkrili da kad žabu stavite u posudu sa vrelom vodom ona se koprca i svim silama pokušava da iskoči napolje. Ako je stavite u posudu sa vodom normalne temperature pa polako zagrevate sve više, žaba će crći skuvana, ali se neće odupirati. Alegorija je u tome što je Berluskonijeva vlada za spasavanje od krize uložila 2,8 milijardi evra, odnosno samo 0,2 odsto svog bruto domaćeg proizvoda, najmanje od svih razvijenih zemalja. Prema podacima OECD dohodak italijanske četvoročlane porodice u kojoj dve osobe rade iznosi 39.072 evra godišnje kupovne moći što je 22. mesto u industrijskom svetu, a po bruto platama je na 23. mestu. Prosek EU od 15 članica je 51.662 evra. Pre dve i po decenije bila je Italija u samom vrhu. Guverner nacionalne banke opomenuo je javnost da milion i 600 hiljada otpuštenih, pretežno mladih ljudi, ne prima baš nikakvu socijalnu pomoć, a onima koji je primaju uglavnom nije dovoljna za golo preživljavanje. Berluskoni je odmah izjavio da to nije istina… Istina je samo ono što on kaže – U Italiji se živi dobro, čak bolje nego drugde, kriza u njegovoj zemlji ne postoji…  Ne znam da li mu veruju, ali ga glasaju to je vidljivo.  Prošlonedeljni izbori bili su prilika da Italija počne da se koprca, ali je privikavanje odnelo prevagu.

za Bizinis i Finansije Web izdanje iz Trsta

Milutin Mitrović

Fiat je definitivno progutao Krajslera. Dženeral motors otišao je u kontrolisani bankrot i prepustio Opela Rusima (VAZ), kojima austrijsko-kanadska Magna služi kao magla da se pravi vlasnik ne bi napadno video. Kim Džong Il ispaljuje rakete sve većeg dometa, iznad zemlje, a isprobava atomske bombe, ispod zemlje. U Pakistanu ginu po onom pravilu da je jedan poginuli tragedija, a da je na stotine ubijenih statistika. Sve te vesti, ma koliko opasne i tragične bile, padaju u zasenak pred najnovijim švalersko-avanturističkim podvizima italijanskog premijare Silvija Berluskonija.

Evo dokaza: u poslednjoj sedmici maja njegovi skandali bili su na naslovnim stranicama sledećih listova – Finacial Times, The Times, Telegraph, Daily Mail, The Independent, The Guardian, Le Figaro, Le Monde, Liberation, Der Tagesspiegel, Die Welt, FAZ, Süddeutsche Zeitung, El Pais… to su novine čije sam naslovne uspeo ja da vidim, a ko zna koliko je još drugih, manje važnih i manje uticajnih. Dakle, bar evropska štampa nema bolju temu nego da širi kako svemoćni Berluskoni tone sve niže. Italijanska štampa, sem časnog i najtiražnijeg dnevnika La Repubblica, prati dakako, ali sa jasnim znacima onoga što se mafijaškim rečnikom zove „omertà“ – ili zakon ćutanja!

Tako Italijani ako žele da pročitaju kako je „razlika između Musolinija i Berluskonija to što je onaj prvi imao legije crnokošuljaša, a ovaj drugi gologuzih starleta“ moraju potražiti Financial Times. „Zabrinjavajući rast nekažnjive amoralnosti“ (El Pais), „Hoće li jedna maloletnica oboriti moćnika“ (Independent), „Berluskoni, stareleta, laži“ (Die Welt). Da bi 1. juna komentator The Timesa, napisao ono što većina italijanskih novinara želi, ali im njihova „sloboda štampe“ ne omogućava. Pod naslovom „Klovn bez maske“ očitana je bukvica „servilnim medijima… da takve laži priča britanski premijer imao bi štampu 24 sata na dan za vratom i morao da se na kraju povuče sa vlasti… posebna je budalaština (Berluskonijeva) da je strana štampa pod uticajem italijanske levice“. Horu iz inostranstva pridružila se odmereno „Famiglia Cristiana“ tezom da „Ne postoji moralni imunitet“. Naime, Berluskoni je doneo zakon kojim premijera štiti imunitet dok je na vlasti, pa tako crkva diskretno aludira i na podrivanje demokratije. Ravnotežu čini izjava arhiepiskopa iz Akvile po kojem bi „opozicija mogla da nađe neki bolji argument nego priču o maloletnici“. To je ono što crkvu već dve hiljade godina održava uz narod, ali i uz vlast „koja je od Boga“.

Ajd’ da se vratimo Berluskoniju i onome što privlači pažnju. Javno, na skupštini udruženja servisnog sektora – Cofesercenti, objavio je neupitan: „Sa maloletnim osobama nikada nisam imao pikantne odnose – kunem se u moju decu“. Prisećate li se Klintona i njegovog demantovanja, a bio je daleko ozbiljnija ličnost. Što se pak zaklinjanja u decu tiče, to nije ni prvi ni poslednji put. Berluskoniju to dođe kao kad vrlo običan Srbin kaže „majke mi“. U istu tu decu se kleo kad je tvrdio da nije nikoga korumpirao, a sud je baš ovih dana na 376 strana obrazložio njegovu mućku sa britanskim advokatom Milsom, preko koga je korumpirao sudije i finasijsku policiju. Uzgred od 1993. godine Berluskoni je 14 puta suđen, 5 puta je na vrhovnom sudu oslobođen, 6 puta je postupak zastareo, dva puta je postupak anuliran jer je stupio na snagu zakon kojim premijera štiti imunitet – predlagač tog zakona postao je za nagradu ministar pravosuđa – postoji još 1 proces koji je okončan u prvom stepenu dokazanom korupcijom, a i tu je na 4 i po godine osuđen engleski advokat, a ne onaj koji mu je dao pare da podmićuje.

No sve to je samo kolaterala. Sad već punoletna Noemi Leticija, od koje je sve počelo ne silazi sa trač stranica tabloida, koji ni slučajno ne zalaze u eventualnu odgovornost premijera. Pojavio se i „verenik“ dotične Noemi, 22-godišnji radnik, kikbokser u slobodno vreme, bio je malo i u zatvoru, zbog krađe. Kako tvrdi dok bi se vaćarili u njegovom stanu dešavalo se da zove „Papi“ – Berluskoni, da njegovoj devojci na uvce priča kako je „zgromljen njenim anđeoskim likom“… a onda je čuo kako je sve zakuvao direktor Berluskonijeve privatne TV Emilio Fede, neka vrsta italijanskog Duška Čukića, Miloševićevog poslušnika, samo što je ovaj italijanski još i ono što bi kod nas zvali „kupler majstor“. Eto taj je odneo Berluskoniju Noemin blok reklamnih fotografija, gazda „slučajno“ video i rešio da lansira devojčicu – šta tu ima loše. Inače on i gazda se znaju još sa bakom male lepotice (nije jasno šta su sa njom imali) i sve je to pričica o princu i Trnovoj Ružici. Biće da je princ prilično odrtaveo i izlapeo, pa umesto da poljubi baku, on se navreo na maloletnu unuku, a to zakon čak definiše kao pedofiliju.

Najgore je što se tu našla ta levičarska novina „La Repubblica“ pa je tražila intervju sa premijerom i dostavila mu 10 pitanja da raščistite stvar. Kako im nije u obećanom roku odgovorio, objavljuju skoro svakodnevno pitanja i počinju samostalno da dolaze do odgovora. Recimo na pitanje: „Kada ste upoznali Noemi, koliko ste se puta susretali i zašto ste sa njom diskutovali o izboru kandidata za poslanike u Evropskom parlamentu, kako ste tvrdili“, odgovor su dobili od svedoka iz najviših poslovnih vrhova Italije. Trojica prisutnih tvrde da je 19. novembra 2008. godine zanosna curica prisustvovala poslovnoj večeri, sedela za stolom br. 1 – dakle uz najvišu elitu, uglavnom ćutala i na kraju otišla plavom limuzinom, koju je pratio crni BMW premijera. Nezgoda je što je premijer tvrdio u intervjuu za TV France 2 da nikada nije video devojku bez pratnje njenih roditelja. Onda je ista ta curica sa još tridesetak sličnih otišla sedam dana na Sardiniju u grandioznu  Berluskonijevu vilu da prave premijeru i njegovim prijateljima društvo za Novu 2009. godinu. Na to je onaj njen momak puk’o, i napustio je, na čemu mu je bila zahvalna. Bahanalije i sletanja vojnim avionima i helikopterina na slavlje slikao je neki „paparazzo“ – fotograf ucenjivač i ponudio slike časopisu Panorama, koji je Berluskonijevo vlasništvo. Ništa pogrešno ako se zna da je za njih tražio milion i po evra. Dakle ucena. Jednom je Berluskoni već platio nekom Koroni – koji otkupljuje od fotoreportera kompromitujuće slike pa ih prodaje za debele pare onima na koje se odnose. Njemu je Berluskoni platio otkup od 30.000 evra za sliku svoje pijane ćerke. Šta li je tek bilo ono što je vredelo milion i po? Teško će se saznati, jer je foto aparat i kompjuter sa nekih 400 snimaka zaplenila policija i traga za još 300 najatraktivnijih, koje je reporter ucenjivač uspeo da skloni na vreme.

Italija se s prva zabavljala nestašlucima svog premijera. Italijani prilično pate što su po potentnosti ispred njih Arapi, Grci, pa čak i Skandinavci, pa neka im bar premijer malo popravi rejting. Sad se polako pribiraju, ali da nije britanske štampe mogli bi da upotrebe univezalno objašnjenje za sve gadosti – da „nisu znali“. A gadost je što Berluskoniju najodaniji list „Libero“, onaj što je objavljivao obnažene slike premijerove supruge, kad je pala u nemilost, ne navodeći da je to iz pozorišne predstave, podmeće sada priču o njenom švalerisanju sa šefom njihovog obezbeđenja. Dotični žali što je ta izjavila potekla od jedne političarke, dakle ženske, pa mora na sudu da se sa njom objasni, a tako bi rado on lično izborio istinu. Na to Berluskoni jagnjećim izrazom lica prekoreva „Libero“ (koji debelo plaća da bude „nezavisan“) kako „nije lepo pisati o tuđem privatnom životu“. Još tri njegove lepotice ministarke daju izjave o nedoličnom ponašanju gazdine supruge, koja jedina ćuti, ali ne odustaje od razvoda. Prisetimo se da je Berluskonijev lični advokat, lični senator, lični član parlamentarne komisije za imunitet, lični član parlamentarnog komiteta za kontrolu izvršavanja kazni, beskrajno odani Gedini, rekao da će se Gospođa Veronika gorko kajati zbog toga što je uradila. Ona uradila!!!

Da nije britanskog The Guardian-a teško da bi Italijani znali da: nema objašnjenja kako je osamnaestogodišnja gospođica Noemi postala vlasnica četiri kuće; kako je imala samo 15 godina kada je počela njena veza sa premijerom. „Ni jedan demokratski lider ne bi mogao da ignoriše pitanja koja mu postavlja najtiražniji list i da odgovori – Kakvog prava imaju da postavljaju pitanja? Imaju sva prava ovoga sveta. Republika usamljena vodi bitku i zaslužuje podršku svetske štampe.“ Evo zašto: Berluskonijev Il Giornale pokušao je da podmetne Republici neku laku damu, imena Laura Džewicka, sa pričom kako je bila Berluskonijeva švalerka i ima slike o tome, a za uzvrat traži 50.000 evra. Novinari Republike su prihvatili preliminarni sastanak i snimili sve. Jedan od ministara ulizica dao je navedenom Berluskonijevom listu intervju navodeći da treba da pokažu javnosti kao Republika kupuje laži kojima blati premijera. Sve Berluskonijevo bogatstvo spotaklo se o neprofesionalnost – već dan ranije, a da to zaverenici nisu primetili, Republika je na svom sajtu počela da vrti snimak – dokaz kako su želeli da joj podmetnu prljavu igru. Neobično je, ali o svemu tome londonski The Economist, list koji bezdušno secira Berluskonijevo političko šarlatanstvo od kada je ušao u politiku, aristokratski ćuti. Ili možda zna onu poruku Knjaza Miloša: „Ne mešaj se u Selevačku j…činu“.

za Bizinis i Finansije Web izdanje iz Trsta

Milutin Mitrović

Američka autokompanija „Krajsler“, treći američki i deveti svetski proizvođač automobila, pokrenuće stečajni postupak pošto nije mogla da postigne dogovor sa kreditorima. Predsednik Obama objavio je da će korporacija biti obnovljena u saradnji sa italijanskim „Fijatom“, pod novim imenom „Nju krajsler“, odnosno „Novi Krajsler“.

„Krajsler“ je u buli jer je prošle godine sa 2,5 spao na 1,9 miliona proizvedenih vozila, uz prateći finasijski gubitak. Nije u pitanju „Zastava“, koja je godinama uspevala da opstane sa samo 14 hiljada proizvedenih vozila. Tržište je korisno i zato što je okrutno, a američka država do svetinje poštuje tu instituciju. Dakle, nema nacionalnog interesa u ime kojega se daju finansijske infuzije mrtvacima. Za „Otisak“, odnosno utisak meseca, ova tema se kvalifikovala zato što nije red da zaostajemo za svetskom štampom, koja o tome piše iz dana u dan, ali i zato što gorepomenuta „Zastava“ više ne postoji i fabrika u Kragujevcu danas čini jedan od „šrafova“ industrije koja se zove: Fabbrica Italiana Automobili Torino – FIAT. Uspe li posao „Fiata“ u Americi, proizvodnja tog konglomerata biće preko pet miliona vozila godišnje, što objašnjava zašto je fabrika u Kragujevcu, čak iako maksimalizuje proizvodnju, samo „šraf“ u sitemu.

Od kada sam u jednom tekstu napisao da se „usedelica Zastava“ dobro udala prihvatajući Fiatovu ponudu“ iznebuha sam postao „stručnjak“ za ta pitanja pa me vuku za rukav raspitujući se šta će dalje biti. Citirao bih, kao odgovor, Feliksa Rohatina, velikog berzanskog gurua, što je na slično pitanje odgovorio: „Kad bih znao precizno, sigurno je da to ne bih rekao ni vama ni bilo kome drugome, nego bih zgrnuo pare za sebe“. Dakle, u današnjem turbulentnom poslovnom svetu niko ozbiljan ne daje decidirane prognoze. Sigurno je samo da je i za Kragujevac, i za Srbiju, još više, jer je ona plaćala opstanak, dobro što je kragijevački vruć krompir svečano predat u ruke italijanskom partneru. Toliko o sporednom.

U prošloj godini i započetoj krizi, opštem padu proizvodnje automobila, jedini izuzetak među prvih 15 proizvođača u svetu čini „Honda“, koja je povećala proizvodnju, istina za samo 18.276 vozila i time se sasvim približila ukupnom iznosu od 4 milion godišnje. Postoji tvrdnja da čak ni to nije dovoljno, jer je po računicama stručnih institucija, donja granica za samostalan opstanak 5 miliona vozila i svi koji su ispod te crte moraće da potraže sebi partnera za „brak iz interesa“. „Mladoženja“ Fiat, upravo je objavio rezultate poslovanja u prvom kvartalu ove godine, a gubitak od 411 miliona evra označio kao manji nego što se očekivalo, te na osnovu njega zaključio da će godinu sigurno zavržiti sa pozitivnim bilansom. Evo i zašto: prvi razlog je rast vrednosti „Fiatovih“ akcija na berzi, što lako može da se pretvori u sunovrat, pogotovo ako propadne posao sa „Krajslerom“. Drugo, je mnogo validnija činjenica da je „Fiat“ skratio za nedelju dana prinudni odmor svojih radnika, jer tražnja za njegovim vozilima u Evropi naglo raste. U Nemačkoj je u martu prodato 40 odsto više „Fiatovih“ vozila, u Francuskoj za 8 odsto više. „Fiatov“ model Grande Punto prvi je u Evropi sa povećanjem prodaja za 60 odsto u martu, slede VW Polo sa 30 odsto, Ford Fiesta 15,5 odsto… Odlično idu Panda i „500“ . U ukupnim prodajama vozila u Evropi „Fiat“ je povećao učešće sa 7 na 9,1 odsto i to pre svega zahvaljujući maloj potrošnji goriva i modelima GPL – na plin. Mnoge se očekuje od novog ultraštedljivog motora „MultiAir“, koji je osnova za prodor na američko tržište.

Šta će se desiti ako se „Fiatu“ izjalovi posao sa „Krajslerom“? Tržište automobila danas liči na agenciju za sklapanje brakova, pa Finacial Times tvrdi da će „General Motors“ ponuditi „Opel“ (i „Saab“) po „nultoj ceni“ – samo da ih se otarasi, kako bi preživeo. Prema tome „Fiat“, kako kaže njegov glavni menadžer, Serđo Markione, ima i plan B, samo što GM ne predviđa prodor na američko tržište kao „Krajsler“. Svašta je još moguće sve dok svet ne ugleda nešto zaista novo što će definitivno istisnuti auto kakav mi vozimo danas.

Milutin Mitrović

broj 55, maj 2009.

Postoji tvrdnja da iza svakog uspešnog muškarca stoji jedna žena. Iza Silvija Berluskonija, nesumnjivo uspešnog medijskog magnata, milijardera, četiri puta premijera Italije i kako sam kaže u 73. godini potentnijeg od najvećeg dela mlade generacije, stoji ne samo jedna, nego, kako mu godine odmiču, sve više žena – sve lepših i sve mlađih.

Katolička Italija prototip je dvojnog morala, onoga koji je Valtazar Bogišić, otac crnogorskog zakonodavstva, pribeležio u „Naputku za opisivanje pravnih običaja koji u narodu žive“ (1867. godine) sledećom izrekom: „Ako se pop kurvišem uhvati, da mu se muda odsijeku, ako li se pak ne uhvati – neka mu je alal!“. E pa, dotičnog Berluskonija njegova žena nije imala razloga da špijunira i da hvata, jer se on sam hvalio svojim donžuanskim „uspesima“, a opet ispada da mu je alal. Usledila je  tužba za razvod braka i skandal koji je sa  naslovnih strana italijanske štampe potisnuo čak i  strašni zemljotres što je pogodio tu zemlju, a zatim se kao cunami proširio po celim okeanom svetskih medija.

Svrha ovoga teksta nije da se takmiči sa nedostižnom Elzom Maksvel, rodonačelnicom tračerskog novinarstva, nego da ne preskoči jedan globalni događaj i političkog karaktera. Berluskonijeva dosadašnja supruga Veronika Lario, čije je to  „umetničko“ ime potisnulo ono pravo – Mirjam Rafaela Bartolini (u  Italiji žene vrlo retko uzimaju  prezime muža, pogotovo ako im ni to koje imaju nije paravo), izrodila je vanbračno svom Silviju troje dece, pre nego što se on razveo od prve supruge i venčao dvadeset godina mlađom Veronikom. Naravno brak je bio građanski, jer crkva ne priznaje razvod i kažnjava to zabranom pričešćivanja, što ni malo ne smeta ni njemu ni njegovom „duhovnom učitelju“ don Zulijaniju, da ga brani rečima: “Svi veliki ljudi imaju male poroke“. Dakle, pošto se Silvio isuviše razmahao oko ženskinja, „Signora“  Veronika – kako je on oslovljava, je ostvarila pretnju od pre dve godine da će pokrenuti brakorazvodnu parnicu zbog nedoličnog ponašanja svog muža. Bila mu je progledala kroz prste kada je 2007. godine jednu golišavu lepoticu postavio za ministarku „za ravnopravnost“ i pritom izjavio kako bi  se njom suta oženio samo da nije već oženjen. Još tri mlade i agresivne lepotice postavio je na druga ministarska mesta. Tako je kompletirao „buket“ koji ga  okružije na javnim skupovima, kao Gadafija njegove telohraniteljke.

Signora Veronika jeste i  plava i (još uvek) lepa, ali nije glupa. Povod za njeno reagoanje ovoga puta je najava da će berluskonijeva partija PDL – „Partija slobode“, na izborima za Evropski parlament kandidovati gotovo isključivo mlade i lepe devojke. Politički cirkus koji je Berluskoni napravio od Italije bio je na putu da se prenese i na Evropsku uniju. U tom smislu su kadrovici njegove partije zaređali po agencijama za lansiranje straleta, pokupili što im je izgledalo najbolje i formirali „partijsku školu“ koja je nazvana „Kurs za pripremu pripravnika za poslanike“. Na to je Gospođa Veronika reagovala rečenicom: „To što proizilazi iz štampe je da jedan čiča bez srama koristi vlast“. Kad su ga pritisli Veronika i politički saradnici stornirao je ceo projekat. Kao da to nije bilo dosta, iznenada  se 28. aprila Berluskoni pojavio na 18. rođendanu jedne lepe „ćurkice“ iz Napulja, koja je, da bi se pohvalila, izjavila kako se oni već duže vremena viđaju i kako ga ona iz milošte zove „Papi“ – nešto kao „Tatica“.  Realno njemu, sedamdesettrogodišnjaku, više bi pristajalo da ga zove „Noni“ – „Dedica“ . Berluskoni tvrdi da je samo prijatelj njenog oca, kojega zna još kada je bio vozač premijera Kraksija. Kraksijev sin demantuje: taj nikada nije bio očev vozač! Uzgred, štampa navodi da je maloj na poklon dao ogrlicu od masivnog žutog i belog zlata. Mala je postigla šta je sanjala – publicitet neviđenih razmera. Eto šta je Gospođu Veroniku nateralo na izjavu za zvaničnu agenciju Ansa u kojoj kaže: „Kraj mog braka je jasan, ne mogu ostati više sa čovekom koji posećuje maloletnice, tim pre što ni jednom našem detetu nije prisustvovao na rođendanu punoletstva, iako je bio pozivan… čudna je alhemija zemlje koja sve dopušta i sve prašta svome imperatoru…“ U jednoj ranijoj izjavi Gospođa Veronika je rekla da Silvio po prirodi nije diktator, ali da uništava demokratske institucije tako da će prvi ko dođe posle njega imati uklonjene prepreke za diktaturu.

Italijanski mediji su u transu. Ne izostaje ni katolički „Avvenire“  uvodnikom u kojem kritikuje ponašanje premijera, koji je svojedobno svim italijanskim porodicama (preko 20 miliona tiraža) poslao priču o sebi i svojoj porodici kao stubu moralnog društva, a sada ruši svetu instituciju. Berluskoni samo konstatuje da on sa Vatikanom ima odlične odnose, a štampa ga ne interesuje. Tek prevedena knjiga francuskog filozofa Alana Turana (Alain Touraine) „Svet pripada ženama“ postaje bestseler. U njoj se traži odgovor hoće li Veronika biti moćnija od Silvija? Šta god otvorite radio, TV, novine sve bruji samo tom temom. Celokupan Berluskonijev partijski aparat dobija instrukcije da prikaže zbivanja kao privatnu stvar izvan publiciteta. A onda odjednom Berluskoni uskače u jednu od najgledanijih emisija „Od vrata do vrata“ na državnoj TV, u kojoj mu njegov „dvorski“ voditelj omogućava da ne prekidan kaže šta hoće. Tako je privatna stvar dobila politički smisao, jer tvrdi Berluskoni, neko je sa levice „zbario“ njegovu suprugu (on samo tako rezonuje) i upotrebio je u podloj političkoj igri. Levica je sve izmislila. Njegovi poslušnici, iako su naviknuti svašta da dožive, ostali su zblenuti. Berluskoni, po onom otrcanom Klauzevicovom pravilu da je napad najbolja odbrana, poziva Gospođu Veroniku da mu se javno izvini. Najodaniji mu list „Libero“ objavljuje Veronikine slike obnaženih grudi ne navodeći da je to scena iz pozorišnog komada u kojem je igrala u mladosti. Vođa Berluskonijeve ergele advokata, koga je on postavio i za paralmentarca, kaže: „Zapamtiće nezahvalnica šta je uradila“.

Ipak se nazire da Macho počinje da se plaši. Jedno je gubitak glasova katoličkog izbornog tela. A drugo, verovatnoća da Veronika neće prihvatiti sporazum nego tražiti „razvod zbog krivice“ i prema tome drugačiju zakonsku podelu  „zajednički stečene imovine“. S tim u vezi već je lansirano da Berluskonijeva lična imovina ne prelazi 700 miliona evra, iako se ceni na deset puta više. Sem gubitka većih para ta varijanta donosi dugotrajno povlačenje po sudovima, a taman je uspeo da donese zakon po kojem se premijer ne može suditi dok mu traje mandat. Na njegovu žalost nije predvideo u tome i brakorazvodne parnice. Možda i ne bi trebalo da se plaši, jer biće da je Gospođa Veronika bila u pravu kada se pitala zašto „zemlja sve dopušta i sve prašta svom imperatoru“. Komentarišući rezultate ispitivanja javnog mnenja novinar najtiražnijeg dnevnika „La Repubblica“ Kurcio Malteze, počinje rečenicom: „Kakva smo mi to zemlja?“ rezultati naime pokazuju da 66 odsto ispitanih  smatra da je popularnost premijera nepoljuljana, čak 72 odsto katolika „nepraktikanata“  smatra da je popularnost ista kao i ranije, a to znači da je 75 odsto Italijana uz svog premijera, po njegovoj ličnoj tvrdnji, odnosno 63 odsto prema zvaničnim podacima. Razlika je nebitna. Većina Italijana obožava svog premijera. Najmasovniji Reality Show na svetu se zahuktava. Tvorac najbanalnijeg poimanja komercijalne televizije na svetu, i krojenja politike po tom uzoru, konačno izlazi na binu i kao njen glavni akter.

za Bizinis i Finansije Web izdanje iz Trsta

Milutin Mitrović

Pripisuju mi lucidno ludilo, a bez toga ne bi bilo PDL… Malo lud jesam, zaista… Sve vas proglašavam misionarima slobode“ Tako je, trećeg dana osnivačkog kongresa PDL (Partito della Libertà – Partija naroda slobode), Berluskoni uz „standing ovation“ završio svoj „show“, na najvećem političkom spektaklu viđenom u današnjoj Evropi. Novoizabrani predsednik partije je milijarder, medijski mag, četvorostruki italijanski premijer, politički mađioničar, kompozitor kancona, plejboj, egocentrik, Cezar – kako ga sve češće krste, šarlatan – ako zatreba, i opaki protivnik, i kad treba i kad ne treba, ukratko – Silvio Berluskoni!

U odnosu na njegov kongres, na kojem je lično diktirao boje i binu bez predsedništva, megaekrane, jelovnik za delegate, ko će i gde sedeti u prva tri reda (promena posle svake pauze), pada u zasenak San Remo, Canzonissima i bilo koji drugi pretenciozni šou. Bilo je 6.000 delegata, svakome po „gadget“ (dizajn Vuitton) unutra „atest“ o učešću na kongresu, pozlaćena medalja, tekst partijske himne koji je napisao lično predsednik, njegov uvodni govor na pergamentu – „da čuvaju za svoju decu, unuke i praunuke, jer to je istorija“ – definicija, čija bi, nego Berluskonijeva. Delegati u transu. Domaćica kongresa, mlada nada partijskog harema, uzbuđeno počinje da govori i onda izgubi glas; ministar administracije Bruneta, surov prema zaposlenima (fannulloni – lenčuge, kako ih zove), od emocija plače za govornicom. Veruju svom bosu da prisustvuju rađanju „liberalne, građanske, narodne, umerene, međuklasne revolucije“. Najponavljanija reč: popolo – narod. Najbeznačajnija kategorija iste politike: popolo – narod. Populizam? Ne, istorijski kontinuitet. Antički Rim je proklamovao „Hleba i igara“.

Od 27. do 29. marta održan je u Rimu kongres na kojem su Berluskonijeva lična (ne) partija „Forza Italia“ i „Aleanza Nazionale“ (nastala od postfašističke MSI) prerasle u jednu partiju – PDL, sa namerom da poput levog centra, objedine desni centar i uvedu Italiju iz haosa mikro partija u bipartizam. Ono „ne“ u zagradi pred „Forza Italia“ stavio je filozof Norberto Bobio, tvrdeći da je reč o nečemu što čak nema ni statut, politički cilj, internu strukturu i institucionisane odnose. Posle toga je na prečac sledila odluka da, nepostojeći ili bar nikada objavljeni, statut „rediguje“ lično osnivač, Berluskoni. Druga komponenta, Aleanza Nazionale, bar od kada je na njenom čelu Đanfranko Fini, predstavlja ozbiljnu partiju desnice, što će se osetiti i na kongresu ujedinjenja, jer je Fini jedini u svom govoru smogao hrabrosti da skrene pažnju neprikosnovenom bosu kako buduća partija mora biti laička, pluralistička, a ne cezaristička, institucionalno postavljena, humanistička (razumevati multietičnost i priznati status imigrantima), favorizovati društvo sa čvrstom podelom vlasti i političkom kontrolom. Predložio je i da partija pokrene postupak za ustanovljavanje medalje za poštene (one koji se drže zakona i obaveza prema društvu), ukratko sve ono što je, nimalo slučajno, Berluskoni izostavio. Smrknuti Kavaljere pratio je govor koji mu kvari egzaltirano jedinstvo, ali kako je Fini završio tako mu je pritrčao, zagrlio ga i izjavio – to je ono što je trebalo ja da kažem. Među nama nema ni trunke razmimoilaženja – sve to štampa izmišlja. Njegova veština neiskrenosti dovedena je do umetnosti.

Ako je iko očekivao da će od Kavaljera ćuti nešto konkretno u završnom govoru morao je biti razočaran. „Dajem vam apsolutno obećanje: znaćemo da izađemo iz ove krize, izaćićemo i nećemo nikoga ostaviti pozadi“. Trust me, I know what I’m doing – što rekao komični inspektor Hamer. Samo kod Berluskonija to nije komično. A onda u koncentričnim krugovima oko njega prvo lepotice ministrice, pa „colonnelli“ („pukovnici“ – nadimak za najbliže saradnike), pa aparatčici… i himne: državna, pa Betovenova oda radosti, pa „Nije loše da postoji Silvio“ kancona koju mu je komponovao njegov privatni kanconijer.

Ako se kome čini da je to komedija – nije. Jer to je nova tehnika podjednako surove borbe za vlast. Ni tragedija nije, bar još ne. Kroz spektakl, pesmu, raskoš, probijaju Berluskonijeve reči: „Više vlasti premijeru… Reforme ćemo sprovesti sami, bez opozicije… Promenićemo deo Ustava, a da mu ne menjamo smisao…“ Ustav predviđa imenovanje predsednika države u parlamentu, gde Kavaljere ne može dobiti dvotrećinsku većinu, međutim ako se izmeni, pa „popolo“ stekne pravo da ga bira, onda je sledeći predsednik Italije Berluskoni, a predsednik partije PDL – onaj koga on imenuje, možda čak i Fini, koji se tome nada, ali ako prestane da talasa.

Milutin Mitrović
broj 54, april 2009.

Kako je počeo Obama će, dakako uz mnogo važnije stvari, obezbediti sebi i trajno mesto u ovoj rubrici. Prvo je ostavio svoj otisak kad je razmontirao sramotu Gvantanama, pa doneo zakon o ukidanju materijalne neravnopravnosti žena, proširio prava besplatne medicinske zaštite za preko 4 miliona siromašne dece, započeo prijateljski dijalog sa Kinom… i 26. februara proklamovao budžet za 2010. godinu čiji ne naslov „Nova era odgovornosti“. Tim aktom postavljeni su temelji kraja ideologije „trickle down“ – bogaćenja bogatih, započete osamdesetih godina pod Reganom. Pokrenuta je nova era – radikalno, i prema tome veoma riskantno.

U Americi vlada obilje religija, ali najviše sledbenika ima ona koja proklamuje smanjenje poreza. Nema predsedničkog kandidata koji nije obećavao smanjenje poreza, a najbezočniji je bio Ronald Regan, koji je i smanjio poreze, ali je zato ostavio Ameriku u najvećim dugovima do tada. Džordž Buš Junior, nasledio je gotov model „smanjiti“ poreze prebacujući troškove na naredne generacije Amerikanaca i ostavio za sobom najveći deficit u istoriji. I jedan i drugi korumpirali su glasače parama iz državne blagajne gomilajući u njoj dugove. Obami je zapalo da te paramunte dugova počne da sanira spasavajući zemlju od bankrotstva. Za veliki deo sveta američke dimenzije, pa i kada je novac u pitanju, jesu neshvatljive. Na primer, američki BDP iz 2007. godine (podaci MMF) 347 puta je veći od BDP Srbije. Hoće li biti jasnije, ili još nejasnije, ako pretpostavimo, veoma uslovno rečeno, da ono što se kod nas stvorilo od nešto pre Arsenija Čarnojevića do danas, Amerika stvori za jednu godinu!

Ovu godinu Amerika će završiti rekordnim deficitom od 1.750 milijardi dolara, to je 12,3 odsto BDP. Sa tolikim deficitom se automatski izbacuje iz Evropske unije, jer granica je 3 odsto, pa se preko toga toleriše još po koji procenat. Četiri puta više je – previše. Najveći deo toga je skrivano nasleđe od prethodnog predsednika. Jedna od mnoštva Obaminih zakletvi je da građani neće biti više varani i znaće u dolar gde pare odlaze. A otiči će pre svega u zdravstvo (634 milijarde u dve godine); zatim u obrazovanje; pa u oporavljanje finansijskog sektora; pa u vojsku (čak 663 milijarde) ne bi li definitivno bili okončani ratovi i Iraku i Avganistanu, da bi zatim nastalo naglo kresanje vojnog budžeta; pa u ekologiju (povećanje za 34 odsto) uz drastičnu štednju svuda redom kako bi do 2013. godine deficit bio sveden na polovinu današnjeg iznosa. Za ukupni iznos od 3.500 milijardi javnih izdataka, pokrića u redovnim prihodima ima samo za 2.150 milijardi, nedostaje 1.350 milijardi koje će biti velikim delom nakrmljene dodatnim oporezivanjem. Tu se krije najveća opasnost za Obamu. Hoće li Amerika pristati da se probudi iz sna o besporeskom raju, ili će, mamurna, razbiti budilnik. Pored oporezivanja prihoda od kapitalne dobiti, dividendi, prihoda od dislociranih proizvodnji u inostranstvu, ukidanja subvencija poljoprivredi… ono što najviše bode oči je povećanje ličnih poreza za sve koji zarađuju više od 250.000 dolara godišnje. To je glavni izvor sredstava kojima se namerava popravljati položaj srednje klase i ukupno se računa na 318 milijardi dolara. Dakle, preraspodela u korist srednjeg sloja – transparentna i opasna. Bar u američkim filmovima ubija se za mnogo manje.

Ponovo je izbila afera da velike banke i kompanije dobijeni novac koriste za kupovinu sitnih banaka i kompanija pred bankrotstvom umesto da investiraju u proizvodnju ili kreditiranje potrošnje. Pol Krugman tvrdi da je novac koji su dobile Citigroup i BofA (Bank of America) veći od kapitalizacije ta dva bankarska giganta. Objektivno to bi trebalo da znači da su te banke već postale državno vlasništvo, međutim, nisu. Zato se Krugman po prvi put slaže sa Alanom Grinspanom, da treba nacionalizovati banke, reorganizovati ih na principu kako su to „novi varvari“ (private equity funds) radili sa kompanijama i brzo ih ponovo privatizovati, odnosno prodati na berzi. Prepustiti bankama, koje su se pokazale kao krajnje nepoštene, da same reorganizuju sebe u poštene, čista je iluzija.

Neposredno posle objavljivanja plana ekonomskog oporavka, anketa CBS, popularnost Obame skočila je sa 62 na 69 odsto. Valja sačekati da vidimo šta će se desiti kad počne primena razumnih mera, ali koje zadiru u interese.

Milutin Mitrović

broj 53, mart 2009.