Jedna pesma pevača Ašera, koja bi se mogla smatrati nezvaničnom himnom prekarijata – statusa u kojem je veliki broj roditelja današnje dece, postala je među tinejdžerima fantastično popularna, ali iz razloga koji nemaju nikakve veze sa egzistencijalnom teskobom – prerađena i prepevana, kao i mnoge druge kultne pesme starije generacije, ona slavi igranje jedne od najpopularnijih video igara Majnkraft.
Category:
Posle 5
Tri studenta programiranja iz Srbije, Miloš Tomić, Srećko Lasbaher i Filip Nađ, napravili su aplikaciju koja nagrađuje fizičku aktivnost svojih korisnika dodeljujući im virtuelne „novčiće“, posebne kriptovalute koje je moguće razmeniti za pravi novac. Za aplikaciju „MangoCoinz“ dobili su investiciju investicionog fonda „StartLabs“.
„MangoCoinz“ omogućava korisnicima da, dok se bave nekom fizičkom aktivnošću, na osnovu pokretanja telefona, sakupljaju određenu količinu ove valute.
”Tako, dok džogirate na primer, pri svakom vašem pokretu, telefon izvlači MangoCoinze koji se uvećavaju na vašem nalogu”, navode u „Startlabsu“.
Pomenutu android aplikaciju je do sada preuzelo više od 3.500 korisnika iz čitavog sveta, a princip je vrlo jednostavan – što više koraka, više Mango „novčiča“.
Ova kriptovaluta se za sada može zameniti za popularne bitkoine, a onda i evre ili dolare na dve specijalizovane berze.
Izvor: eKapija
Kilogram ovog specijaliteta košta tačno 100.000 evra.
Kavijar „Strottarga Biancio“ do retke vrste albino jesetre, austrijskog proizvođača Valtera Grula, prodaje se po ceni od 100.000 evra za kilogram. Osim retke sirovine, ovu „zakusku“ skupom čini i 22-karatno zlato u prahu koje mu daje prepoznatljivu boju.
Za proizvodnju kilograma ove namirnice potrebno je čak pet kila sirovog kavijara od albino jestere, koji se posle dehidrira i izgubi 80%.
Valter Grul sa sinom Patrikom i svojom firmom „Grull fish trade“ iz Salcburga predstavlja najvećeg uzgajivača jesetre u Austriji, i jednog od samo tridesetak u svetu.
Uvođenje šaha kao obaveznog predmenta u osnovne škole je izgleda jedna od retkih tema oko koje su svi španski političari saglasni. O tome je naime, na osnovu preporuke Evropskog parlamenta da se ovaj sport uvede u obrazovni sistem, nedavno raspravljano u španskom parlamentu. Epilog rasprave je veoma pozitivan – šah je dobio nedvosmislenu podršku.
Katalonske vlasti su nedavno podržale naučnu studiju koja prikazuje sve edukativne strane šaha: istraživanje Univerziteta u Đironi i Univerziteta u Leidi dokazalo je da su učenici koji su u školi igrali šah razvijali inteligenciju na više nivoa a istovremeno i poboljšavali svoje rezultate iz matematike i čitanja. Deca koja su igrala šah su za dva poena u Pisa testiranju bila ispred svojih vršnjaka koji se nisu bavili ovom igrom. Sličan eksperiment se trenutno sprovodi i u Kantabriji, istočnoj autonomnoj pokrajini Španije i već se naziru afirmativni rezultati.
Sve više studija potvrđuje korist od igranja šaha, što je možda i glavni razlog saglasnosti španskih političara oko “budućeg školskog predmeta”. Pablo Martin iz reda socijalista tvrdi da šah “povećava memoriju ali i kapacitete za strateško razmišljanje, uči decu kako da pod pitiskom donose odluke i ojačava njihovu koncentraciju. Osim toga, finansijski troškovi uvođenja ovog predmeta u škole bili bi veoma niski”.
Predstavnici Baskijaca, poput Izabel Sančez Robles, nazivaju uvođenje šaha u škole “strateškim investiranjem u budućnost” .
Konzervativci igraju i na kartu patriotizma: moderan šah je nastao na teritoriji Španije pre 500 godina, a uostalom u njoj je odigrano i najviše šahovskih turnira.
O tome kako se šah našao, ali i pokazao, u domaćim školama, možete čitati u ovom tekstu.
Izvor: El Pais
Kao student književnosti sam upisao kurs o Džejn Ostin – odličan kurs u čudnom pakovanju. Skoro svih sto polaznika su bile devojke (bilo je svega nekoliko nas mladića), a predavanja su bila zamišljena kao uzgajanje opsednutosti ovom književnicom. Profesorka se na prvom času predstavila kao Džejnita (Janeite), kako je BBC nazvao pripadnike “neobičnog američkog kulta Džejn Ostin”. Onda nas je pitala da li smo i mi Džejnite, na šta je masa ljudi podigla ruku. Uveravala nas je da ovaj kurs neće biti protraćen na fanatične ljubitelje. Čak i ako smo “Grodost i predrasude” pročitali 12 puta (prvi put verovatno u 10. godini), i dalje ima prostora za napredovanje: ako ne u posvećenosti, sigurno u pronicljivosti analize. Znanje će dopuniti naše ushićenje, razum će obogatiti našu osećajnost. Čak i “neznalicama” će se otvoriti više nivoa sofisticiranosti značenja.
Tada mi je ovo bilo odbojno. Ali – što bi rekla Džejn Ostin – prvi utisci su često pojednostavljeni. Ubrzo sam shvatio da među opsednutima sa Džejn Ostin ima raznih ljudi. (Filozof Gilbert Rajli je na pitanje da li čita romane odgovorio: “Da, svih šest, svake godine”.) Otkrio sam i da skoro svaki stvarno poznati pisac ima svoj kult. Kult Džejn Ostin ima rivalske kultove: Dikensa, Tolstoja, Eliota, Džojsa, Hemingveja, Lorensa i Ficdžeralda… Danas čitaoci obožavaju Karla Ovea Knausgarda (Karl Ove Knausgaard) ili Elenu Ferante (Elena Ferrante). Džejnite možda jesu Trekiji[1] sveta književnosti, ali njihova strast je samo pojačana verzija strasti običnih knjiških moljaca.
Ako ništa drugo, žar Džejnita ističe činjenicu, gotovo suviše očiglednu da bi se primetila: svet knjiga jeste romantičan svet. Romansa čini strukturu literarnog života, a biti čitalac često znači pratiti njenu koreografiju: od prijemčivosti i otkrića (“Baš sam je video u knjižari!”), do zanesenosti, intimnosti, identifikacije i opsesije. Sa knjigama se povezujemo na intelektualnom planu, ali najvrednija veza koju sa njima gradimo je emotivna; reći da se samo diviš knjizi ili da je poštuješ na nekom nivou je uvreda te knjige. Osećanja su toliko bitna za književni život da je teško zamisliti način povezivanja sa literaturom koji ne uključuje ljubav. Bez tih emocija, šta bi čitanje uopšte bilo?
***
U knjizi “Voleti književnost – kulturna istorija” (Loving Literature: A Cultural History) Didra Šona Linč (Deidre Shauna Lynch), profesorka engleskog na Harvardu, pokazuje nam da nije uvek bilo tako. Književnost dugo nije bila voljena. Ljudi su čitali glavom, a ne srcem (ili su bar tako mislili) i bila im je odbojna ideja čitaoca koji se emotivno vezuje za knjige i pisce. Tek vremenom, piše Linč – negde između 1750. i 1850 – čitanje postaje “privatna i strastvena” aktivnost, u suprotnosti sa “javnom i racionalnom”.
Kako biste razumeli ovaj “racionalni” pristup čitanju, Linč će vas zamoliti da se prebacite u vreme kada je umesto današnje književne kulture vladalo ono što naučnici nazivaju “retoričkom” kulturom. Sredinom 18. veka, tipična antologija poezije – na primer “Britanska muza” (The British Muse) iz 1738 – više je ličila na Bartletove “Poznate citate” (Familiar Quotations) nego na Nortonovu Antologiju. Pesme su bile organizovane prema temi (“Razdvojenost”, “Nesreća”, “Preljuba”) i nije postojala ideja da se one poštuju, već da njihova elokvencija impresionira čitaoca.
Kada danas pretražujete BrainyQuote.com, ne zamišljate sebe kako lutate kroz drevno skladište osveštane mudrosti – vi samo preturate okolo tražeći nešto što dobro zvuči i izražava vašu ideju. U retoričkoj kulturi, piše Linč, “poezija se čitaocima nudi ne kao objekat ljubavi, već kao izvor uputstava o lepom izražavanju… kako da se dodvorite objektu svoje ljubavi i napredujete u svetu”. Baš kao – BrainyQuote.
Ovaj retorički svet poremetilo je utvrđivanje književnog kanona, opšte prihvaćenog spiska nesumnjivo vrednih književnih dela. “Formiranje kanona”, kako to zovu istoričari književnosti, počelo je sredinom 18. veka iz različitih razloga, od kojih su neki bili rastući ugled poznavanja umetnosti, njene stručne procene i, u Britaniji, promene zakona o autorskom pravu. (1774. u slučaju Donaldson protiv Beketa, britanske sudije su odbacile sistem trajnog autorskog prava u korist “javnog domena”; jedna od posledica ove odluke bila je nova ideja da knjige koje odolevaju ispitu vremena pripadaju svim Britancima.) Razvoj kanona je promenio odnos ljudi prema književnosti. Pomerio je vremenski fokus književnog života sa sadašnjosti na prošlost i učinio čitanje suštinski nostalgičnom delatnošću.
Neki čitaoci čitaju zato što žele da saznaju nešto o ovde i sada. Ali kada je mladoj osobi omiljena knjiga “Veliki Getsbi” ili “Džejn Er” u pitanju je nešto drugo. Ta osoba se, kako to kaže Linč, “trudi da premosti jaz između sebe i drugog, i sada i nekad”. A iz te težnje proističe čitav niz vrednosti. U retoričkoj kulturi najvažniji tekstovi su bili oni koji su u toku sa zbivanjima, a “najbolji” čitaoci su ih koristili da usavrše sopstvenu rečitost. Ali u vremenu kada se književnost poštuje, najznačajnije su one knjige koje su nadživele svoju eru, a “najbolji” čitaoci oni naročito prijemčivi za emanacije iz dalekih vremena i sa udaljenih mesta. Biti čitalac postaje identitet za sebe. On se ne zadovoljava prisutnim i žudi za još nečim. To nešto on pronalazi u intimnoj vezi sa srodnim dušama iz drugih vremena.
***
Kako razumeti ovu novu kulturu čitalačke žudnje – to prodiranje osećanja u područje duha? Krajem 18. i početkom 19. veka metafore očaranosti, zavođenja i ljubavi već su bile pri ruci. Ubrzo su rečnici romanse i čitanja počeli da se stapaju. Semjuel Džonson je 1750. napisao da dobra biografija može “okovati srce neodoljivim interesovanjem”. (Mi i sada govorimo o knjigama na ovaj način: “Postoji očaravajuća nametljivost naracije kojoj je teško odoleti”, napisano je u Publishers Weekly prošle godine o romanu “Češljugar” (The Goldfinch)). Knjige su počele da zadobijaju neku pobožnu auru, povezane su sa privatnošću, osećanjima, nežnošću. Dospele su do najintimnijih mesta u našim kućama – do dečijih soba i noćnih ormarića u spavaćim sobama. U vreme kada je i sam brak postajao romantičniji, dugotrajna privrženost jednoj knjizi i njenom autoru postala je neka vrsta plemenite lojalnosti. (“Svih šest, svake godine.”)
Neki čitaoci i kritika su se pobunili protiv ovog novog koncepta književnosti. Ona je organizovana oko ličnosti pisca, tvrdili su oni, i zato se manje pažnje poklanja kvalitetu knjige. (Opijeni čitaoci, pisao je Džonson, ne uspevaju da procene vrednosti knjige; njima se one “sviđaju ako im se dopada autor”.) I zaista, nije sve bilo med i mleko. Ljubav prema književnosti je po sebi zlokobna; kanon je, kako to kaže Linč, “kulturni prostor zagrobnog života”. Viktorijanski čitaoci odlazili su da posete “domove i duhove” mrtvih pisaca koje su voleli. Osećajući, piše ona, kako se “književnost nikad ne može voleti više nego kada je na pragu smrti”, oni su objavili – kao i mi danas – smrt čitanja.
Mi smo naravno naslednici ovog gorko-slatkog zaveštanja. Čitajući knjigu “Voleti književnost” u svom svakodnevnom životu sam počeo da primećujem romansu o kojoj govori Linč – od lokalne knjižare koja prodaje cegere sa likom Virdžinije Vulf i Džordža Orvela, pa do onih neizbežnih slučajeva kada mrtvi pisci izdaju svoje današnje poklonike. (“Ne treba da budete previše zaljubljeni u ono što čitate, jer ćete se neizbežno razočarati”, rekao je nedavno filozof Piter Trouni (Peter Trawny) o Martinu Hajdegeru). Prošle nedelje sam prepoznao ljubav o kojoj govori Linč u pažnji sa kojom stavljam knjige na novu policu u svojoj kancelariji.
Izgledalo je da će e-knjige i internet oduzeti romantičnost čitanju. Ali iako je naš romantični odnos sa književnošću još daleko od iščezavanja, može biti da se preliva u druge sfere kulturnog života. Vezivanje za TV serije i filmove na primer – gde se velikodušna naklonost pretvara u prezir kada je izneverena – liči na produžetak naše ljubavne afere sa knjigama. To je način na koji se u današnje vreme poštuje kanon.
Ostaje nam problem nastavnika književnosti. Sudeći po knjizi Šone Linč, oni su u dvostrukoj zamci. Njihova duboka ljubav prema knjigama nije samo neuzvraćena – ona je i neiskaziva. Čak i kada govore o piscima koje vole, nastavnici moraju da ostanu profesionalni, što samo pojačava podelu između ljubavi prema književnosti i razmišljanja o njoj. Linč pokazuje da je voleti književnost neka vrsta performansa, proigravanje vekovima stare metafore. Ako je ovo tačno, onda je i suprotno – hladno, nepristrasno, akademsko umovanje – takođe performans. To nastavnike književnosti dovodi u težak položaj. Ne želeći da se prepuste kič kulturi ljubitelja knjiga, oni često ostaju usamljeni naspram svojih učenika.
Joshua Rothman, The New Yorker, 02.02.2015.
Prevela Ema Mimica
Naučnici sa Univerziteta Kembridž nedavno su objavili studiju nakon 12 godina istraživanja u kojoj su izneli podatak da godišnje u Evropi dvostruko više ljudi umire od posledica neaktivnosti nego od posledica gojaznosti. Brojke iznesene u magazinu “American Journal of Clinical Nutrition” pokazuju da samo 20 minuta neke fizičke aktivnosti dnevno može da promeni ovu sliku i napravi veliku razliku za zdravlje svakog pojedinca. Poseban akcenat stavljen je i na zaključak da su mršavi ljudi u zabludi da im ne treba vežbanje jer su čak i više ugroženi od onih sa viškom kilograma koji se bave nekom fizičkom aktivnošću.
Iako je većini ljudi izgovor da vežbanje oduzima previse vremena i zahteva veliku organizaciju, navešćemo samo neke aktivnosti za koje vam nije potrebno više od 20 minuta a mogu biti presudne za vaše zdravlje.
*Čučnjevi – sjajna vežba koja aktivira sve mišiće sedalnog dela kao i noge, ne treba vam nikakva oprema a možete ih raditi u 3 serije od po 5 minuta nekoliko puta u toku dana, čak i dok ste na poslu.
*Ples – izaberite najdinamičnije pesme koje volite i koje vas uvek teraju na plesni podijum i praktikujte đuskanjeuz omiljene hitove barem jednom dnevno
*Peglanje – ovaj zadatak će vam se možda učiniti manje mrskim ako vam kažemo da njime možete utrošiti do 170 kalorija za sat vremena
*Igranje s decom – iskoristite sledeću posetu prijateljima koji imaju decu i pokušajte da ih pratite u svim aktivnostim a tokom 20 minuta, sigurno ćete se zadihati i preznojiti
* Šoping – ovde je cilj da za što kraći vremenski period obiđete što veći broj prodavnica, još ako sa sobom nosite kese, povećavate utrošak kalorija
*Pijaca – umesto da kupujete namirnice u prodavnici, prošetajte do pijace, dok pronađete sve što vam treba, lepo ćete prošetati a vaš kardio sistem će vam itekako biti zahvalan
*Uređenje kuće ili stana – možda ne možete sami da okrečite, ali tapete svakako možete staviti sami i uz to se lepo rekreirati, ili promeniti raspored nameštaja, prepakovati knjige, odeću i slično
*Šetnja s ljubimcem – sami sebe možda ne možete da naterate da prošetate svaki dan, ali ako nabavite psa, ovo će postati vasa obaveza a ubrzo i veoma zdrava navika
Jedna od najznačajnijih balerina našeg vremena, legendarna Karla Fraći (Carla Fracci), otvoriće 12. Beogradski festival igre, u Centru Sava, 25. marta. Biće to prvi dolazak ove primabalerine, čije ime i kompletan umetnički opus predstavljaju deo svetske istorije baleta, u Beograd i region. Interpretacije romantičnog repertoara donele su Karli Fraći svetsku slavu. Rođena u Milanu, svoje obrazovanje je stekla u Baletskoj školi milanske Skale, kod pedagoga Vere Volkove. Posle trijumfalnog debija u baletu „Pepeljuga“, 1956. godine, ubrzo je usledio ogroman međunarodni uspeh sa glavnim ulogama u baletima „Žizela“ i „Silfide“, koji joj donose titulu najbolje romantične balerine. U Baletu milanske Skale, imala je status apsolutne primabalerine. Kao baletska zvezda, igrala je sve glavne uloge klasičnog repertoara londonskog Festival baleta i njujorške trupe American Ballet Theater. U sve baletske i pozorišne enciklopedije, ušla je kao neprevaziđena Žizela. Njeni partneri su bili neki od najpoznatijih baletskih igrača poput Rudolfa Nurejeva, Mihaila Barišnjikova, Erika Bruna, Vladimira Vasiljeva, Paola Bortolucija, Andrisa Lijepe… Nakon završene igračke karijere, bila je direktor Baleta Arene u Veroni, a zatim i direktor Baleta Opere u Rimu. Priznata kao najvažnija italijanska balerina XX veka, Fraćijeva je dobitnik najvažnijih državnih odlikovanja, ali i svetskih priznanja u oblasti umetničke igre poput Nižinski nagrade u Hamburgu, Stravinski – Đagiljev nagrade u Njujorku, ili nagrade američkog Dance magazina… Uz podršku svog muža, pozorišnog reditelja Bepea Menegatija, Karla Fraći danas ulaže svu svoju energiju i vreme u projekte popularizacije baleta u Italiji.
Pod sloganom „Uhvati svetlost“, 12. Beogradski festival igre najavljuje ukupno 15 predstava u Beogradu, 2 u Novom Sadu, i po jednu u Vršcu i Pančevu. Od 23. marta do 9. aprila, publika će uživati u najsvežijim produkcijama sa svetske plesne scene. Na samom početku, londonski Teatar Sadlers Vels donosi u Centar Sava i Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu predstavu „Milonga“ koju potpisuje Sidi Larbi Šerkauji, i koja predstavlja fuziju savremene igre i najboljeg argentiskog tanga. Na sceni Centra Sava će se predstaviti i dve velike baletske kompanije, Balet Visbaden i Balet Bazel sa postavkama trojice popularnih koreografa, Aleksandera Ekmana, Johana Ingera i Ričarda Sigala. Pozorište na Terazijama biće scena za prvi nastup njujorške trupe Balet Trokadero od Monte Karla, koja predstavlja duhovitu stranu tradicionalnog baleta kroz parodiju i zamenu uloga među polovima. Na Terazije stiže i sicilijanska Kompanija Zappala Danza koja je prošle godine oduševila beogradsku publiku, ali i francuska Kompanija Kafig koja donosi predstavu koreografa Murada Merzukija o boksu i sitnicama koje povezuju igru i borilačke veštine. Na sceni Ateljea 212, predstavlja se Kompanija Inbal Pinto iz Tel Aviva, sa komadom koji govori o životu u cirkusu. U Operu Madlenianum se vraća jedan od najpopularnijih londonskih koreografa i kompozitora, Hofeš Šehter, sa višestruko nagrađivanom predstavom „Sunce“, koja obećava jak zvuk, rasvetu svojstvenu rok koncertima i angažovan plesni vokabular. Na velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta, gledaćemo briselsku Kompaniju Antona Lakija, koreografa koji je dugo igrao u Kompaniji Akrama Kana, i koji donosi svoj višestruko nagrađivani komad „Pazi na raskorak“. Norveška trupa Zero Visibility stiže na „Krst“ sa premijernim izvođenjem komada „Gost“ Ine Kristel Johansen. Na istom mestu, predstaviće se i ženevska Kompanija 7273 sa hipnotišućim delom „Tarab“, kao i Kompanija Sol Piko iz Barselone, sa sasvim novim čitanjem poznate muzike Čajkovskog, i predstavom „Memoari jedne Buve“. Pred ograničenim brojem gledalaca, koji će sedeti na pozornici Centra Sava, pojaviće se jedan od najslavnijih evropskih koreografa, Jirži Kilijan. Njegov dolazak, uz nekoliko komada koje izvode igrači Holandskog plesnog teatra, ekskluzivno je osmišljen za publiku Beogradskog festivala igre.
12. Beogradski festival igre se realizuje pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Republike Srbije, u saradnji sa Delegacijom Evropske unije u Srbiji, Pokrajinskim sekretarijatom za kulturu AP Vojvodine, Gradom Beogradom, ambasadama i inostranim centrima kulture. Realizaciju programa podržali su kompanija Vip mobile, koja je već osam godina generalni sponzor Festivala, zatim Societe Generale banka, Nivea, Fondacija Hemofarm, Bambi, DDOR Novi Sad, Heineken, Doncafe, Neste Adriatic S, Roche, Telegroup Hotel Hyatt Regency, SP Lasta, studio Orange, i mnogi drugi.
Džordž Orvel je 1946. primetio da je politički govor „dizajniran tako da laži zvuče istinito, ubistvo postaje dostojno poštovanja, dok i sam vetar dobija privid čvrstine”. Obratite pažnju kako sedam decenija kasnije kritičari sa desnice opisuju umereno progresivne političke lidere. U Americi su Baraka Obamu, koji se hvali „najnižom javnom potrošnjom“ od pedesetih godina prošlog veka, republikanski protivnici optužili da je „socijalista“ (kamo lepe sreće). U Britaniji je Ed Miliband, koji podržava zamrzavanje plata u javnom sektoru i sprema se da skreše dečije dodatke, u desnim medijima etiketiran kao „Crveni Ed“ (puste želje). U Francuskoj je Fransoa Oland, koji je uveo najoštrije rezove potrošnje u toj zemlji za poslednjih 40 godina, označen kao „protivnik politike štednje“ (molim?).
Kada je potkraj 2012, nakon sedam godina zatvora, general Gotovina, kojega mnogi u Hrvatskoj smatraju ratnim herojem, ali koji je prije 10 godina bio najveća zapreka europskoj budućnosti Hrvatske, oslobođen na Međunarodnom sudu u Haagu, prva stvar koju je po povratku napravio bio je govor na glavnom zagrebačkom trgu, gdje je pružio smirenu i kratku poruku okupljenoj masi od 100.000 ljudi: „Rat pripada prošlosti, okrenimo se budućnosti!“ Među primarno emocionalnim i nekim nacionalističkim odjecima, ovo je bila najtrezvenija poruka. Ali tek na prvi pogled.
Džeremi, koala čije su šapice nastradale u januarskom požaru u australijskim šumama, vratio se u svoje stanište ali paketi sa rukavicama za oporavak koala koje su na poziv Međunarodnog fonda za dobrobit životinja (IFAW) šili volonteri širom sveta, još stižu na adresu ove organizacije. Isto to se već dogodilo sa džemperima za pingvine, i nosiljkama za bebe kengura koje su ostale bez roditelja, i koje sada čame u kontejnerima. Izgleda da je na društvenim mrežama lakše započeti nego zaustaviti akcije koje ljudima prirastu za srce.