Slajder

Uprkos relativno dobroj prošloj sezoni, koju ovaj put nisu značajnije pogodile sve učestalije elementarne nepogode poput većih suša ili poplava, zarada od domaćeg izvoza poljoprivrednih proizvoda nije se u mnogome promenila u odnosu na 2018. godinu. Zapravo, ukoliko se uskoro bitnije ne promeni struktura domaćeg izvoza, kao i spisak država kojima šaljemo našu robu, dobre su šanse da će spoljnotrgovinski rezultati srpske poljoprivrede biti sve gori iz godine u godinu, smatra Miloš Milovanović, konsultant za agrarnu politiku Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih Nacija (FAO).

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, ukupna bruto vrednost srpske poljoprivredne proizvodnje u 2018. iznosila je 5,5 milijardi američkih dolara. Zabeležen je rast od oko 16% u odnosu na prethodnu godinu, a najveći dobitaši po pojedinačnim proizvodnim segmentima bili su proizvođači žitarica, industrijskog bilja i voća, dok su najveći gubitaši bili povrtari, a stočari su zabeleželi maltene istovetne rezultate kao tokom 2017.

Ipak, statistika izvoznih rezultata upućuje na to da se dugogodišnje opredeljenje domaćih velikih proizvođača za prodaju žitarica i uljarica na stranim tržištima pokazuje diskutabilnim. Veće količine žitarica ne donose nužno i bolje profite, pogotovo kada prodajne cene značajno padaju, a po obimu proizvodnje ne možemo da zadovoljimo potrebe velikih kupaca. Ukupna vrednost domaćeg poljoprivrednog izvoza iznosila je 3,36 milijarde dolara, što je približno 185 miliona dolara više nego u 2017. ili 296 miliona više nego u 2014. godini, što govori o veoma sporom rastu, pa i stagnaciji u većini proizvodnih kategorija.

„Struktura domaćeg poljoprivrednog izvoza je problematična, jer je lista proizvoda sa najvećim učešćem u njemu više-manje ista iz godine u godinu. To su uglavnom žitarice i uljarice, kao i smrznuto voće, koji nemaju visoke vrednosti po prinosu i sa kojima po količini proizvodnje ne možemo da se takmičimo protiv mnogo većih proizvođača, kao što je Ukrajina, na primer. U finansijskom smislu bolje rezultate možemo da postignemo ukoliko bismo ulagali u proizvodnju i izvoz prerađenih prehrambenih proizvoda ili u proizvodnju visokovrednih kultura namenjenih izvozu u svežem stanju, kakve su pojedine sorte voća“, objašnjava Miloš Milovanović, konsultant za agrarnu politiku Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih Nacija (FAO) i koordinator FAO i EBRD projekata u Srbiji.

Prema njegovim rečima, dodatan problem predstavlja koncentracija domaćeg izvoza. Srbija već godinama u proseku na tržište Evropske unije šalje polovinu svojih izvoznih poljoprivrednih proizvoda, u zemlje CEFTA približno 40% i u Rusiju dodatnih 7%, što nije nelogično kada se uzme u obzir njihova geografska blizina i veličina, ekonomska važnost, kao i potpisani sporazumi o slobodnoj trgovini. Ipak, „samo 3% za ’ostatak sveta’ je premalo, i ostavlja veliki prostor za proboj na druga tržišta u narednim godinama, pogotovo kada imamo na umu da se kupovna moć kupaca na ogromnim tržištima Kine, Bliskog istoka i Jugoistočne Azije drastično povećala. Navike potrošača su se drastično promenile u poslednje vreme, kupci se sve više okreću ka ‘zdravim’ proizvodima, poput organskih proizvoda sa zaštićenim geografskim poreklom ili višim kvalitetom od standardnog, a mi i dalje ’tapkamo u mestu’ i proizvodimo iste proizvode i za ista tržišta. Takva situacija ne može još dugo da potraje“, smatra Milovanović.

Manjak investicione podrške

U Srbiji još mnogo toga može da se učini kada je u pitanju povećanje prinosa po hektaru, ali su za to neophodne velike investicije iz javnog i privatnog sektora. Primera radi, sušne sezone su sve češće i ostavljaju skupe posledice, a u našoj zemlji se, po zvaničnoj statistici, navodnjava oko 50.000 hektara, što je tek 2-3% ukupnog poljoprivrednog zemljišta. Racionalno ulaganje u vodne resurse, na održiv i odgovoran način, moglo bi da preusmeri poljoprivrednu proizvodnju na visokovredno voće i povrće, a Milovanović veruje da bi i neke velike domaće kompanije, tradicionalno okrenute žitaricama i uljaricama, možda bile spremne da krenu tim putem kada bi imale zadovoljavajuću infrastrukturu (navodnjavanje, ljudstvo, zagarantovano dovođenje potrebne količine vode do useva u uslovima sušnih restrikcija od strane vodosnabdevača).

Agrarni budžet Republike Srbije već nekoliko godina iznosi 300-350 miliona evra na godišnjem nivou, i on se kroz razne oblike podrške koristi za podsticanje poljoprivredne proizvodnje. Naš sagovornik napominje da previše veliki udeo te podrške apsorbuju tzv. direktna plaćanja, odnosno izdvajanja po jedinici proizvodnje, kao što su premije za mleko ili plaćanja po hektaru. „Evidentan je manjak mera investicione podrške, koje treba da pomognu razvoju konkurentnosti domaćih poljoprivrednih preduzetnika kroz proširenje njihovih kapaciteta ili usklađivanje međunarodnih standarda za različita izvozna tržišta, što bi značajno pomoglo potencijalnim izvoznicima. Unapređenje konkurentnosti nije jednokratan potez, odnosno investicija, već je to neprestan proces u koji se mora ulagati i u finansijskom i u kadrovskom smislu“.

Kada je reč o konkurentnosti u izvozu, pošto po ekonomiji obima ne možemo da se takmičimo sa velikim proizvođačima, niti da zadovoljimo potrebe velikih potrošača, moramo na vreme da se okrenemo drugim mogućnostima. Jedna od njih je i organska proizvodnja, koja se i u Srbiji percepira kao visokokvalitetna, uprkos smanjenoj kupovnoj moći stanovništva. Pošto ne možemo da računamo na prodaju visokokvalitetne robe u sopstvenoj državi, izvan užeg kruga potrošača u većim gradovima, a oslanjanje na ’tradicionalne’ poljoprivredne proizvode neminovno će nas dovesti, posle sadašnjeg perioda stagnacije, do pada izvoza u godinama pred nama, jedini izlaz je pojačana proizvodnja i prodaja te visokokvalitetne robe na stranim tržištima, koja su za nju spremna da plate dobru cenu.

Veće ne mora obavezno biti i profitablnije

Prema rezultatima Popisa stanovništva 2002. godine je u Srbiji bilo 778.000 poljoprivrednih gazdinstava, a 2012. je njihov broj pao na 630.000. Kako kaže Milovanović, taj podatak najbolje govori o nezaustavljivom procesu ukrupnjavanja poljoprivrednih poseda, imajući u vidu da je površina poljoprivrednog zemljišta u zemlji ostala na približno istom nivou. Do pomenutog trenda dolazi, između ostalog, zbog smanjenja ukupnog broja poljoprivrednika, jer pogotovo mlađe stanovništvo odlazi iz ruralnih predela u veće gradove ili u druge države, i napušta poljoprivrednu proizvodnju.

„Sa aspekta kvaliteta i količine proizvedene robe ukrupnjavanje poseda je pozitivan proces, koji se desio i u drugim evropskim zemljama. S druge strane, veličina poljoprivrednog poseda ne mora nužno da bude povezana sa njegovom profitabilnošću, jer jedan hektar zasađenih malina može da donese mnogo veće zarade od iste površine zasađene pšenice, a takođe je bitno i kvalitetno upravljanje zemljištem, zbog čega je važno pratiti savremene tehnologije i saznanja o vodnim resursima i vrstama zasada. Dolazi do transfera resursa, a pojedini poljoprivredni preduzetnici koji su bili dovoljno inovativni da tehnološki unaprede svoju proizvodnju sada prave profit i na relativno malim imanjima“, objašnjava Milovanović.

Stočarstvo suočeno sa puno problema odjednom

Ukidanje vakcine za svinjsku kugu taman je otvorilo šansu stočarima za izvoz svinjskog mesa na tržište EU u skorije vreme, kada se u Rumuniji i Bugarskoj, a potom i kod nas pojavila afrička svinjska kuga. Zbog toga je u ovim zemljama eutanaziran veliki broj životinja, a nakon vesti o zarazi opada i prodaja svinjetine, što je logičan psihološki efekat kod potrošača. Bez obzira na uložene napore, afrička kuga ostaje veoma dugo gdegod se pojavi i zato je pitanje je koliko će još štete naneti uzgajivačima u Srbiji i regionu.

S druge strane, proizvodnja mleka od oko 1,5 milijarde litara godišnje se bitno ne menja već godinama. Obzirom na dugotrajan trend opadanja broja muznih grla, očigledno je da prinos po grlu raste, što znači da je u međuvremenu došlo do poboljšanja u rasnom sastavu. Za stagniranje proizvodnje ima više razloga – na domaćem tržištu ne raste ni broj potrošača niti kupovna moć, a ujedno su vrata srpskog tržišta širom otvorena za evropske uvoznike.

Marko Miladinović

Članak je originalno objavljen u godišnjoj ediciji „Biznis TOP 2019“, u izdanju časopisa „Biznis & Finansije“