Slajder

U Srbiji ima sve više penzionera za volanima šlepera, a procenjuje se da će uskoro nedostajati 140.000 kvalifikovanih vozača za transport robe i putnika. Kao glavni razlog za ovakvu situaciju predstavnici privrede navode neprilagođenost obrazovnog sistema potrebama tržišta, u školama se žale na nezainteresovanost mladih za ovo zanimanje i komplikovane propise oko prekvalifikacije nezaposlenih iz drugih profesija, dok mladi koji voze kamione optužuju pojedine poslodavce za krajnje nehuman odnos, ili priznaju da je posao toliko težak da ne mogu dugo da izdrže.

Nedostatak vozača privrednih vozila je globalni problem, ali prevoznici u razvijenim zemljama, za sada, primamljivim platama privlače vozače iz siromašnijih država, kakva je Srbija. Procenjuje se da Velikoj Britaniji nedostaje između 45.000 i 50.000 vozača, a u SAD više od 100.000. Istraživanja su pokazala da je od 36 zemalja, u njih 23 radno mesto vozača među prvih 10 koje poslodavci najteže popunjavaju.

U Srbiji ima 100.000 privrednih vozila, od kojih je 10.000 u međunarodnom prevozu, a za njihovo korišćenje potrebno je 120.000 vozača i još oko 20.000 ljudi koji će održavati vozila, kaže za „Biznis i finansije“ Dušan Nikolić, predsednik Poslovnog udruženja prevoznika u drumskom saobraćaju „Međunarodni transport“. „Sada još i uspevamo nekako da pokrenemo vozila, ali bojim se da će za nekoliko godina više kamiona biti na parkinzima nego na putevima. Naš školski sistem nije prilagođen potrebama privrede i ako se ovako nastavi nećemo moći da obezbedimo 140.000 ljudi koji će raditi u transportu robe i putnika“, upozorava Nikolić i dodaje da čak i oni koji završe potrebne škole nisu osposobljeni za tako zahtevan posao, a često ne znaju ni da zamene točak, pa im je potrebna dodatna obuka koja je skupa. Ali neznanje i neobučenost vozača još više koštaju, jer osim što utiču na kvalitet usluga i bezbednost saobraćaja, poslodavcu uvećavaju troškove zbog plaćanja raznih kazni, popravke vozila, nadoknade štete vlasniku robe…

Zahtevan posao bez ugleda

Kako objašnjava profesorka Saobraćajnog fakulteta u Beogradu Olivera Meder, ovaj problem usložnjavaju i nepovoljna demografska kretanja. „Stanovništvo je sve starije, starosna struktura vozača je sve lošija, malo je žena u toj profesiji, a mladi nisu zainteresovani da se školuju za vozače. Dodatni je problem što i oni koji sada voze kamione uveliko odlaze tamo gde će biti bolje plaćeni, najčešće u Sloveniju i Italiju, a dešava se, čak, i da se ne razduže sa poslodavcem i ostave kamion na putu.“ Meder objašnjava da je ova profesija nepopularna zbog teških uslova rada, velike odgovornosti za bezbednost, stalnog praćenja novih propisa i tehnologija, sve većih zahteva u poslu i velikih troškova sticanja kvalifikacija. Uz to, loše utiče na društveni i porodični život, kao i na zdravlje usled dugog sedenja za volanom, nepravilne ishrane i neredovnog spavanja, a nema mogućnosti za napredovanje, niti ugled u javnosti. Mnogi su, rado, gledali čuvene filmske kamiondžije Paju i Jareta, ali je malo onih kojima su uzori vozači hladnjača koje bije glas da ne drže mnogo do higijene i imaju specifične načine relaksacije, često i na parkinzima.

Činjenica je, međutim, da je to je veoma zahtevno i odgovorno zanimanje jer kamioni prevoze skupe, a neretko i opasne terete, i od veštine vozača zavisi da li će roba stići do kupca na vreme i u ispravnom stanju. Ljudi za volanom, osim što moraju da budu vešti u vožnji, trebalo bi da znaju da obave sitnije popravke vozila, da dobro poznaju carinske i druge administrativne procedure, da su vešti u komunikaciji sa poslovnim partnerima.

Profesor Politehničke škole u Kragujevcu Siniša Kojić ističe da se u škole koje obučavaju vozače prijavljuju samo učenici koji ne mogu ništa drugo da upišu, bez namere da se zaista bave tim poslom, što je dvostruka šteta: za učenike gubitak vremena, a za školski sistem bacanje novca. On predlaže da se školama omogući prekvalifikacija tehničara drumskih vozila, kojih ima više, a nemaju zaposlenje, kao i nekih dugih profesija koje nisu tražene. Za to su potrebe dozvole prosvetnih vlasti, što je komplikovana i dugotrajna procedura, mada predstavnici Ministarstva prosvete uveravaju da su spremni da učestvuju u rešavanju tog problema.

Posebno upozoravajuće zvuči priznanje Dragana Stojanovića, vlasnika prevozničkog preduzaća Eurošped iz Beograda, da su njegovi vozači „sve stariji i sve lošije rade, a mlađi su još lošiji od njih i svaka nova generacija je sve gora“. On obezbeđuje posao za 25 vozača čiji je prosek starosti oko 50 godina, a među kojima ima i penzionera i najstariji od njih ima 67 godina. „Svaki novi vozač treba da prođe obuku od najmanje šest meseci, koju mu ja plaćam. To ne bi bilo skupo, kada bih time zaista obezbedio profesionalca i ne bih strepeo da ću za koju godinu morati i ja da vozim kamione, da ne bi stajali na parkingu“, rekao je za Biznis i finansije Stojanović, koji ima zamerke i na Zakon o bezbednosti saobraćaja – jer otežava posao prevoznicima a prilagođen je samo onima koji ga sprovode.

Međusobne optužbe, šteta za sve

Tatjana Ivanović, generalni sekretar Poslovnog udruženja „Međunarodni transport“, rešenje ovog problema vidi u saradnji sa državnim institucijama, pre svega sa Nacionalnom službom za zapošljavanje i školama, zatim, sa proizvođačima vozila, osiguravajućim i lizing kućama i auto-školama. „Svi zajedno možemo nešto da uradimo, da bude manje nezaposlenih, da ima ko da vozi kamione i autobuse i da oni koji su za volanom to rade na najbolji način i da znaju da čuvaju sebe, vozilo, kao i ostale učesnike u saobraćaju. Ako nema vozača, proizvođači vozila neće imati kome da ih prodaju, lizing kuće neće moći da ih daju na lizing, a osiguravači neće imati šta da osiguravaju“, istakla je ona za Biznis i finansije.

U Srbiji se, po njenim rečima, trenutno za vozače školuje oko 3.000 đaka koji nisu prošli bilo kakav test da li su sposobni da zadovolje zahteve te profesije. Navodi da ima đaka koji su upisali školu za vozače, a koji čak ni po visini ne zadovoljavaju kriterijume te profesije, a da se ne govori o drugim psiho-fizičkim osobinama, jer ne može svako da vozi kamion od 40 tona i da svakodevno rešava teškoće sa kojima se susreće na putu.

„Doškolovanje vozača košta od 1.500 do 2.000 evra i to je trošak koji većina mladih ne može sebi da priušti. Prevoznici su spremni da plate tu obuku, da na neki način stipendiraju budućeg radnika, ali ko im garantuje da će on ostati kod njih, da neće prvom prlikom otići kod drugog gazde? Trebalo bi da se na neki način zaštitimo, da nam oni u čiju smo obuku uložili novac to vrate ako napuste posao, makar mesečenim ratama od zarade na nekom drugom radnim mestu“, kaže predsednik „Međunarodnog transporta“, Dušan Nikolić.

Sa druge strane, mladi koji su se okušali za volanom, žale se da ima prevoznika koji bi „dušu da im uzmu“, da su prinuđeni da krše propise i da to plaćaju iz svog džepa. Ima i onih koji su zadovoljni poslodavcem, ali ne mogu da izdrže dugo na tom poslu. Ukoliko se ne nađe zajednički jezik u obostranom interesu, očigledno je da će ovaj problem postati alarmantan, budući da analize pokazuju kako bez obzira na napredak tehnologija u transportu, više od 85 odsto kupljene robe mora da se dostavi drumskim prevozom u nekoj od faza u lancu snabdevanja.

Auto škole nerado obučavaju kamiondžije

Mali je broj auto škola koje obučavaju vozače za teška vozila, odnosno za C kategoriju. Njihovi predstavnici objašnjavaju da je nabavka takvih vozila skupa, a neophodni su i posebni poligoni. Takođe, u nekim auto školama navode da je slabo interesovanje za tu vrstu obuke. Cena osnovne obuke je od 350 do 500 evra, ako polaznik ima vozačku dozvolu za B kategoriju.

Marica Vuković
april 2016, broj 126.

Evropska praksa ne vidi razliku u tome ko je kupac dobra zvanog voda, te je cena za građane i firme jednaka. Štaviše, u nekim zemljama je voda za privredu i jeftinija. S druge strane, nekoliko balkanskih zemalja uporno privredi naplaćuje više nego stanovništvu. Srbija je u toj manjini.

Zavisno od toga u kom gradu posluju, mesečni ceh za vodu po kubiku domaćim firmama iz iste delatnosti može da bude i do pet puta veći, pokazuje kalkulator troškova poslovanja po opštinama Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED). Da li je taj izdatak presudan za poslovanje? Kako kome. Ali gotovo da nema firme koja ne ističe da je apsurd to što, suprotno evropskoj praksi, za isti resurs plaća bar dvostruko više od građana. Podaci na sajtu Vodovoda u Sremskoj Mitrovici, dobro ilustruju domaću politiku po tom pitanju. Tamo piše da za firme kubni metar vode košta 78,41 dinar, a za građane, škole ili obdaništa upola manje – 42,96 dinara.

Milan Knežević, vlasnik tekstilne firme Modus komentariše da mu nije jasno kome je uopšte palo na pamet da trošak vode za firme bude bar dva puta veći nego za građane, kad su preduzeća ta koja državi plaćaju porez po više osnova.

„Konkretno, za moju firmu to nije velika stavka u odnosu na ostale troškove, ali važan je princip. Sama činjenica da za privredu važe duple tarife je potpuno besmislena“, smatra Knežević. Velike kompanije nisu htele da otkriju koliko im je učešće troškova za vodu u ukupnim izdacima, jer je to, kako su naveli, poslovna tajna. Međutim, listajući NALED-ov kalkulator, jasno je da ovaj trošak za pojedine delatnosti nikako nije zanemarljiv.

Vlasnik pekare u Zaječaru, recimo, za troškove vode u proseku mesečno odvaja oko 24.000 dinara, jer je cena vode po kubiku 200 dinara. To znači da, za namirenje ovog računa, mesečno mora da proda 480 vekni hleba. Ko se istim poslom bavi u Somboru, može da računa da će po tom osnovu platiti ceh upola manje, oko 12.000 dinara, u Vrnjačkoj Banji 13.000, a u Negotinu oko 15.000 dinara – znači da pekari bar 300 vekni mesečno moraju da otpišu kako bi opštini platili vodu.

S druge strane, filijala mobilnog operatera na stavku „voda“ u Zaječaru bi, prema podacima NALED-a morala da odvoji oko 2.000 dinara za mesec dana, a u Somboru svega hiljadu. Sektor usluga je u ovoj raspodeli „srećniji“, jer vodu koristi mahom za pranje ruku.

Dragoljub Rajić iz Mreže za poslovnu podršku objašnjava da se retko dešava da preduzeću stigne skromniji račun za vodu, jer 80 odsto privrede ima potrebu da je više koristi, što posebno važi za hotelijere i ugostitelje, firme koji se bave štavljenjem, hemijskim procesima… On tvrdi da male firme u ugostiteljstvu koriste između 15-20 kubika vode mesečno, dok velike utroše i nekoliko stotina kubika.

„Intenzivna potrošnja vode u pojedinim oblastima ide i do 1.000 kubika mesečno. To je, primera radi, slučaj u delatnostima u kojima se voda koristi za hlađenje proizvoda koji se potapaju u vodu”, navodi Rajić, dodajući da male kancelarije, IT i konsalting firme mesečno ne potroše ni dva-tri kubika vode za mesec dana rada.

Naopaka praksa

Pravila u Srbiji su takva da cenu komunalnih usluga za firme određuju lokalne samouprave, i ona varira od grada do grada. Predsednik Stalne konferencije gradova i opština (SKGO) Zoran Perišić ne spori da su troškovi za firme viši nego za građane, niti da je to neuobičajeno u evropskoj praksi, a poručuje da će se taj problem rešiti kako se Srbija bude približavala EU.

“U Evropskoj uniji je cena vode za privredu i stanovništvo izjednačena. To ćemo i mi morati da nivelišemo kako se budemo usklađivali s pravilima, ali na takav način da ne podižemo cene za građane, već da ih spustimo za privredu”, rekao je Perišić za Biznis i finansije.

Dragoljub Rajić uporno ističe da je ta “obrnuta praksa”, da se firmama voda naplaćuje duplo u odnosu na domaćinstva, u Evropi prisutna još samo u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i nekoliko opština u Bugarskoj. U tim zemljama voda je za privredu skuplja za određen procenat: 5, 10, 15, a negde i 50 odsto, a već u susednoj Albaniji je, tvrdi on, čak jeftinija za firme za 20 odsto.

Cenovna politika „za privredu duplo“ ne znači da su u Srbiji građani pošteđeni i da malo izdvajaju za komunalije. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, domaćinstva na komunalije (voda, gas, struja, troškovi stanovanja), u proseku troše petinu plate, odnosno 15,6 odsto ukupnih prihoda. Prosečna plata u Srbiji u januaru je iznosila 40.443 dinara, a prosečan mesečni trošak za komunalije, uključujući i vodu, čak 9.162 dinara.

Komunalije su bitna stavka i u razvijenim zemljama. Prema podacima evropskog zavoda za statistiku Eurostat, stanovnici najrazvijenije zemlje u G20 najveći deo mesečnog dohotka utroše na stanarinu, komunalije i gorivo. Amerikancima, na primer, stanarina i komunalije pojedu četvrtinu mesečnog dohotka.

Na godišnjem nivou, kada je reč o dohotku, prosek EU 28 je oko 17.000 dolara po članu domaćinstva, mada u siromašnijim članicama poput Litvanije ne prelazi 8.500 po članu. Stanovnici SAD imaju i veći dohodak, 33.500 dolara, dok je u Rusiji to oko 6.000 dolara po članu domaćinstva. Svima je zajedničko jedno – najviše troše na komunalije.

Plati i moj deo

Dok se u svetu voda tretira kao strateški važan resurs, Dragoljub Rajić upozorava da se Srbiji ona praktično baca: „Rasipnici smo, a imamo sve više suša. Nedostaje nam kultura štednje i odgovornog raspolaganja vodom“.

Dobra praksa štedljivijih zemalja takođe nalaže da u stambenim naseljima svi imaju sopstvene vodomere, kako bi se potrošnja pažljivo pratila i očitavala. To važi i za privredu. Srbija je i u tom smislu izuzetak, jer se kod nas u nekim slučajevima voda još naplaćuje po kvadratu prostora. Dešava se, međutim, da i tamo gde se naplaćuje po kubiku, i veliki i mali potrošač plate isto.

„Račun za vodu za tržni centar, na primer, obračunava se za celu poslovnu zgradu, a onda deli na firme koje u njoj posluju. Međutim, ugostitelji ne troše isto kao butik. Oni služe hranu, ili čašu vode uz svaku kafu, a pošto nema svaki lokal vodomer, to se proporcinalno deli i butik možda plaća 10 puta skuplje nego što je potrošio”, objašnjava Dragoljub Rajić.

Snabdevanje firmi prioritet

Dragoljub Rajić naglašava da u razvijenim zemljama privreda prolazi bolje ne samo kada je reč o ceni vode, već i po pitanju snabdevanja. „Oni polaze od toga da, ukoliko nestane voda za građane, poslaće nekoliko cisterni i rešili su problem. Ali, ako industrijskom postrojenju nestaje voda, ono gubi milione, a država posledično gubi na prihodima od poreza“.

 
Marijana Krkić
mart 2016, broj 125.