Analize

Rizik je sveprožimajući i trajni proces. Ne doneti nikakvu odluku tim povodom je takođe veoma rizično! Jasno je da se ljudi osećaju loše kada je reč o neizvesnosti, zato i polažu novac u banke jer misle da su se time oslobodili iste. Time rizik uklanjaju iz vidnog polja i osećaju se bolje, ali to je strategija noja. Zapravo, platili su da ne vide rizik, i time je odgovornost menadžera u finansijskom sektoru veća“, kaže profesor Den Galaj.

Rizik je način života. Oni koji to ne vide spremni su čak i da plate da ne progledaju. Oni koji su uvideli da rizik postoji, pokušavaju njime da upravljaju kao i svakim drugim procesom u kompaniji. Takođe, kritična grupa ljudi koja je u okviru studija učila da se krizom upravlja ne prestaje da se pita – ko to upravlja ovom krizom?

Ovog marta Beograd je na poziv Internacionalnog centra za profesionalnu edukaciju posetio Den Galaj, vodeći svetski stručnjak za upravljanje rizikom i koautor bestselera o razumevanju i upravljanju rizikom u korporacijama „The Essentials of Risk Management“.

U okviru Risk Management Foruma ovaj profesor finansija i administracije na univerzitetu u Izraelu i gostujući profesor finansija na Univerzitetu u Kaliforniji, predsednik firme Sigma PCM i finasijski konsultant za vodeće svetske banke i korporacije (i štošta pride) ponudio je srpskim menadžerima neke odgovore i moguće strategije za dalji razvoj tržišta finansija. Pre svega da je sve što se dešava jedan normalan proces.

„Verujem da je ekonomska kriza normalna pojava, recesija je neophodna radi rasta privrede, ona je katarzična pojava koja se regularno dešava otprilike jednom u deceniji. Ova najgora kriza do sada je rezultat odugovlačenja i odlaganja i morala je da se desi još pre devet godina, ali je pre svega FED, kao i mnogi drugi, pogrešnim odlukama i kratkovidošću doprineo ovom sunovratu“, tvrdi Galaj.

Zašto je upravljanje rizikom naročito bitno u vreme krize? Zato što se ekomske krize ne dešavaju prvi put i zato što su modeli upravljanja rizikom, iako zasnovani na pretpostavkama, razvijeni u stabilnom periodu.

Poslednji ozbiljni talas krize događao se od 1989. do 1991. godine. SAD su bile na ivici da uđu u krizu nakon oktobra 2000. godine to što je tada kriza odložena čini aktuelnu situaciju turbulentnijom nego što je trebalo da bude. Sektor proizvodnje izjednačio se sa industrijskim, a počev od 11. septembra 2001. godine kamatne stope su postale veoma niske. Tokom 2007. godine krediti za stanove bili su razlog bankrota – cene stanova od 2006. godine padaju a pritisak na tržište je rastao. Banke su pozajmljivale novac drugim bankama, tržište kredita je zamrznuto, i to je za posledicu imalo kolaps.

Perspektive diskonektovane Srbije čak i u recesivnom miljeu nisu nimalo loše ukoliko postoji čvrsta politička volja: „Kriza nije ista u svim zemljama iako su sve zemlje inficirane njome. Donekle to zavisi od nivoa razvijenosti tržišta, npr. u Engleskoj gde je tržište nekretnina brzo raslo kriza je bila burnija. Druga važna stvar su zakoni i kontrola, odnosno razvijenost tržišta, pre svega nekretnina – tamo gde je cvetalo imali su veće probleme, dok oni koji su bili relativno nezavisni od svetskog tržišta bolje su prošli, što je recimo sa Indijom bio slučaj. S druge strane, ja sam čikaški student i protiv sam toga da država interveniše, ali u slučajevima kada nema finansijskih inovacija država treba da se umeša da bi se došlo do novca od stranih investicija – pre svega da ohrabri banke da investiraju u lokalu“, zaključuje Galai.

Uz sve to ide i rizik za reputaciju: kako tretirate svoje zaposlene, kako se odnosite prema ekologiji, da li imate uspostavljena interna pravila ponašanja i da li to neko nadzire, da li konkurencija možda širi glasine o vama…sve to može da se vrati kao bumerang. Nezadovoljni i otpušteni radnici ako upotrebe medije veoma su opasni, i internet tu ima svoju ulogu u širenju glasina i manipulaciji informacijama, a to sve košta i ne treba olako prihvatati to šta Facebook i Google znaju o vama ili šta može da se kreira na tim mestima. Kako kaže Den Galai, zašto edukacija o tome koji rizik kompanija treba da preduzme a koji treba izbegavati nije opštepoznata stvar je nešto što zapravo spada u domen psihologije: modeli upravljanja rizikom ne mogu da otklone neizvesnost (ne, ona je životna činjenica) ali mogu biti korišćeni da se rizik definiše i proceni, da se uspostavi racionalna strategija koja bi umanjila rizik prodaje i kupovine tuđih rizika.

Preporuka za one koji ne žele da slede taktiku nojeva: savet za upravljanje rizikom u svakom poslu je izbegavati komplikovane finansijske instrumente ili šeme koje ne razumete. Obratiti pažnju na pretpostavke i procene koje se odnose na proceduru. Definisati “apetit za rizikom” u organizaciji i spremnost da ga preuzme. I treba razumeti ključni kod: da je za veći profit potrebno preduzeti i veći rizik.

Jelena Jovanović
broj 54, april 2009.

Paradoksalno je da su dosadašnje krizne situacije imale pozitivnije efekte na razvoj ženskog preduzetništva u Srbiji nego periodi stabilnosti na šta upućuju relevantna ali malobrojna istraživanja. Šta govore iskustva preduzetnica o motivima za pokretanje sopstvenog posla? Kakvu podršku i od koga mogu očekivati žene koje će, sasvim izvesno, u sadašnjoj krizi ponovo imati „prednost“ u odnosu na muškarce u dobijanju otkaza?

Istraživanja pokazuju da je većina žena, sadašnjih preduzetnica, pokrenula sopstveni biznis upravo u kriznim periodima jer su bile prinuđene da odgovornost za sopstvenu egzistenciju preuzmu na sebe. „Imala sam 50 godina, radno iskustvo na rukovodećim poslovima u preduzeću koje je poslovalo na prostoru bivše Jugoslavije i nestalo zajedno sa raspadom države, kada sam, 1998. godine doživela porodičnu tragediju, smrt supruga i ostala sama sa dvoje dece koju je trebalo školovati“, kaže za Biznis i Finansije, danas uspešna novosadska preduzetnica Ružica Vajdić. Ona naglašava da je to bilo krizno i vreme bez perspektive a upravo tada je bila prinuđena da pokrene sopstveni posao: „Sada si ušla u Dunav a voda ti je do usta. Ili ćeš da plivaš ili ćeš se utopiti“, sumira Ružica Vajdić iskustvo ulaska u privatni biznis koji je obeležen neprospavanim noćima, nedostatkom sredstava ali i upornošću i hrabrošću. „Napravila sam spisak od 3000 imena potencijalnih poslovnih partnera, napisala svima da sam otvorla privatnu firmu i zamolila za pomoć. Pisma sam slala sukcesivno, sa faks aparata prijateljice i u zavisnosti od toga koliko sam mogla novca za to da odvojim“ seća se Ružica i dodaje da je posao počela sa telefonom kupljenim na pijaci.

Slične razloge za ulazak u privatan biznis i početna iskustva navodi i većina žena u istraživanju Slobodanke Markov, profesorke sociologije na novosadskom Prirodno-matematičkom fakultetu. „Prema našim istraživanjima, žene koje su pokrenule privatan posao grčevito se bore da opstanu. Interesantno je da one ističu kako su imale puno problema u osnivanju i razvoju biznisa ali uvek kažu da su zadovoljne“ kaže za Biznis i finansije profesorka Markov. Prema njenim rečima, osnovni razlozi za njihovo zadovoljstvo su prihodi, samostalnost i nezavisnost. „ Interesantno je da one naglašavaju kako su uslaskom u biznis potpuno promenile način mišljenja“ primećuje profesorka Markov, dodajući da je to logična posledica jer se tokom rada u biznisu menja sistem mišljenja i vrednosti, navikava se na uslove tržišnog privređivanja što doprinosi i razvoju preduzetničke kulture.

Ženski biznis u raljama patrijarhata
Za pokretanje privatnog biznisa žene su objektivno u nepovoljnijem položaju a ilustrativan primer navodi Ružica Vajdić. „Na žalost, Srbija je još uvek izrazito patrijarhalna sredina koja ženu vidi isključivo u kuhinji, porodici i sa decom“. Iako su žene, smatra Vajdić, preduzimljivije od muškaraca, one objektivno imaju manje šansi, pre svega zbog ekonomske zavisnosti od muškaraca. „Žene koje hoće da pokrenu sopstveni posao, čak i kad na to nisu prinuđene, najčešće nemaju podršku u porodici. Za razliku od muškaraca, one na primer, ne mogu da podignu kredit jer je uslov za to stavljanje imovine pod hipoteku. Medjutim, gotovo po pravilu, sva zajednička imovna u bračnoj zajednici vodi se na muškarca a oni retko pristaju da se toga odreknu u korist žene“, navodi Ružica Vajdić.

Većina žena, bile one preduzetnice, zaposlene ili nezaposlene, smatra da ženama u Srbiji za započinjanje privatnog biznisa prevashodno nedostaje novac, a zatim informacije i kontakti. Zanimljivo je da oko 1/3 preduzetnica smatra da ženama nedostaje podrška porodice, pokazalo je i istraživanje Udruženja poslovnih žena.

Do sličnih zaključaka došli su pre nekoliko godina i u Garancijskom fondu Vojvodine kada je ova pokrajinska institucija raspisala prvi konkurs za kredite namenjene ženama u nerazvijenim opštinama Banata koje hoće da pokrenu sopstveni posao. Njihova analiza razloga zbog kojih žene nisu mogle da ispune uslove konkursa pokazala je da su upravo u pordici naišle na otpor, odnosno, odbijanje muškog člana domaćinstva da se imovina, čiji je muškarac formalni i jedini vlasnik, stavi pod hipoteku.

Na žalost, perspektive u pogledu promene patrijarhalnih stavova – nisu ružičaste. To pokazuje najnovije istraživanje o preduzetničkim težnjama studenta u Vojvodini koje je krajem prošle godine objavio Univerzitet u Novom Sadu i UNESCO katedra za studije preduzetništva. U delu istraživanja o rodu i preduzetničkim težnjama, rezultati pokazuju da skoro duplo više mladića nego devojaka ima težnju ka pokretanju sopstvenog biznisa po zavšetku studija. Autori istraživanja iznose pretpostavku da je reč o „ obnovi tradicionalnog (patrijarhalnog) modela izbora karijere i među studentskom populacijom“ koju bi trebalo dodatno istražiti.

Odakle dolazi podrška ženama u biznisu
Nesporno je da su žene u celom svetu u nepovoljnijem položaju od muškaraca. Upravo zato u razvijenim i demokratskim zemljama je kroz institucije obezbeđena dodatna podrška ženama za pokretanje i razvoj sopstvenog biznisa. Jednake šanse za muškarce i žene u biznisu osnovni je moto redovnih skupova koji se godinama održavaju u Nemačkoj kao jedna od brojnih aktivnosti u toj državi.

Kada je reč u Srbiji, podrška ženskom preduzetnišvu na institucionalnom nivou nije dovoljna ali je izraženija u Vojvodini nego u drugim delovima zemlje. Zahvaljujući boljem razumevanju problema rodne ravnopravnsti pokrajinska administracija danas prednjači i u rešavanju problema žena u tranziciji. Osim pomenutog Garancijskog fonda Vojvodine i njihovog programa za žensko preduzetništvo koji uključuje i pomoć u pripremi dokumentacije za kredite kao i edukaciju za pokretanje biznisa, žene koje hoće sopstveni biznis imaju konkretnu podršku i pokrajinskog Sekretarijata za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova a u okviru dva programa koji se, nekoliko godina unazad, realizuju u saradnji sa Nacionalnom službom za zapošljavanje.

Međutim, najveća podrška ženama u biznisu dolazi iz nevladinog sektora, sve više i od ženskih poslovnih organizacija a vrlo je značajna i uloga Univerziteta u Novom Sadu. Među konkretnim programima za podršku ženama posebno mesto ima Vojvođanska inicijativa za samozapošljavanje žena, pokrenuta 2000. godine. Tada je kroz programe edukacije Vojvođanske inicijative, u 13 gradova Srbije , prošlo stotine žena na životnim i profesionalnim prekretnicama a mnoge od njih su nakon toga pokrenule sopstveni posao i danas su uspešne preduzetnice.

Rezultati
U međuvremenu, formirane su brojne nevladine organizacije za podršku ženama u biznisu, osnivaju se poslovna udruženja žena pa je čak i u rigidno organizovanoj i promenama nesklonoj Privrednoj komori Srbije formirana sekcija za žensko preduzetništvo kao i u nekoliko njenih filijala, odnosno, regionalnim privrednim komorama. Većin tih različitih organizacija ističe iste ili slične ciljeve: uticaj na izmenu zakonske regulative kako bi se stvorio što povoljniji embijent za ulazak žena u privatni biznis, edukacija žena u biznisu, sve vrste usluga ženama koje žele da počnu sopstveni posao. Međutim, brojnost organizacija koje se bave podrškom ženskom biznisu ne korespondira sa do sada ostvarenim rezultatima. Utisak je da je ta podrška stihijska, ponekad samo formalna i deklarativna a izostaje i saradnja i koordinacija aktivnosti medju većinom aktera na ovoj sceni.

Bolji poznavaoci prilika smatraju da je jedan od ključnih uzroka nepostojanja veće saradnje i koordinacije aktivnosti među organizacijama koje su fokusirale problem žena u biznisu, njihova međusobna surevnjivost, proizašla iz često viđenog stava da su jedni drugima konkurencija „na tom poslu“. Podaci iz istraživanja Udruženja poslovnih žena pokazuju da se žene koje ostaju bez posla najčešće obraćaju nacionalnoj službi za zapošljavanje. Među ženama koje su ostale bez posla čak 20% se nikome nije obratilo. Očigledno nisu obaveštene o aktivnostima raznih organizacija i instutucija koje pružaju podršku ženama u biznisu. Zato će mnoge među ženama, suočene u najnovijoj krizi sa gubitkom posla, biti prinuđene da pokrenu sopstveni posao, oslanjajući se na sopstvene sposobnosti, energiju i znanja. Baš kao i Ružica Vajdić pre 11 godina.

Jovanka Zlatković
broj 54, april 2009.

Širenje Evropske unije u dva poslednja talasa predstavljalo je prekretnicu u procesu ujedinjenja Evrope i donelo koristi građanima širom Unije. Na ekonomskom planu, proširenje je rezultiralo povećanjem životnog standarda u novim članicama dok je za stare značilo nove izvozne i investicione mogućnosti. Takođe je pomoglo konsolidaciji demokratije, stabilnosti i bezbednosti na kontinentu, ocenila je EU u izveštaju o efektima proširenja.

Proširenje iz 2004. i 2007. bilo je istorijski korak koji je stavio tačku na podeljenost Evrope, pomogao učvršćivanju demokratije i doneo ekonomske beneficije svim zemljama EU kroz bolju konkurentnost, veći ekonomski rast i više novih radnih mesta. Ne treba da dopustimo da kriza zamagli taj nesporan uspeh. Ujedinjeni možemo da nađemo rešenje za globalne pitanja a podeljeni ne“, istakao je evropski komesar za ekonomske i monetarne poslove Hoakin Almunia.

Pet godina nakon proširenja EU nije samo veća, već i jača, dinamičnija i kulturno bogatija uz takođe veću ulogu kada je reč o globalnim pitanjima, uključujući svetsku ekonomiju i klimatske promene.

Unija je pre pet godina dobila deset novih članica, mahom iz centralne i istočne Evrope, a još dve, Bugarska i Rumunija, pridružile su se 2007. Ta 27-člana EU danas je najveća integrisana ekonomska zona u svetu koja daje više od 30 odsto globalnog bruto domaćeg proizvoda (BDP) i više od 17 odsto svetske trgovine.

U novim članicama EU prihod po stanovniku porastao je na 52 odsto proseka starih članica u prošloj godini sa 40 procenata proseka u 1999. Istovremeno im je stopa privrednog rasta narasla na pet i po odsto prosečno u periodu 2004-08. sa tri i po odsto u 1999-03. Da rast u novim članicama nije bio na štetu starih pokazuje podatak da su stare između 2004. i 2008. beležile prosečan rast od 2,2 odsto, što je na nivou iz prethodno posmatranog perioda.

Boljitak je osetila i trgovina. Prema zvaničnim statistikama, u 2007. je gotovo 80 odsto izvoza novih članica završilo u EU. I stare članice su povećale prodaju novim, na oko sedam i po odsto ukupnog izvoza u 2007. sa četiri procenta deset godina ranije.

Popravilo se i stanje na sektoru zaposlenosti – stopa nezaposlenosti u novim članicama pala je sa uglavnom veoma visokog nivoa na nivo sličan onom u starim članicama, odnosno na oko sedam procenata u 2007. Nisu se obistinile ni bojazni u starim članicama od masovnih migracija i u većini zemalja domaćina broj radnika migranata ne premašuje procenat radno sposobne „domaće“ populacije a istovremeno omogućava da se popune neki manjkovi radne snage. Pokazalo se i da su migracije radnika najčešće privremene – tako se iz Britanije polovina migranata iz poslednjih nekoliko godina vratila u zemlju porekla. Procenjuje se da je iz novih članica u stare stiglo oko tri i po miliona ljudi. Ne očekuje se znatno povećanje broja migranata ni kada budu ukinuta preostala ograničenja u nekim zemljama.

U sadašnjim uslovima, kada je globalna kriza napravila teškoće svima, pa i EU, najveći izazov za Uniju jeste da odbije svaku vrstu protekcionizma koji preti da uruši velike dobrobiti koje je građanima donelo stvaranje ogromnog jedinstvenog tržišta sa pola milijarde ljudi.

Velika, ujedinjena EU bolje je opremljena da odgovori na izazove nego što je svaka zemlja pojedinačno i Unija je već preduzela koordinisanu akciju za stabilizaciju bankarskog sistema i pomoć ekonomskom oporavku. Zahvaljujući tim merama, kao i onim koje su u fazi pripreme, EU može da predvidi postepeni oporavak od kraja godine, navodi se u izveštaju koji je objavljen pred obeležavanje pete godišnjice proširenja 1. maja.

EU je u poslednjem kvartalu 2008. ubeležila pad privrednih aktivnosti od procenat i po i to je, nakon solidnih performansi u prvoj polovini prošle godine, spustilo godišnju stopu rasta na 0,9 odsto za celu EU i na 0,7 odsto za 16-članu zonu evra. Za tekuću godinu Evropska komisija predviđa pad BDP u EU od 1,8 odsto a u narednoj godini očekuje povratak na put umerenog rasta.

Julija Simić
broj 53, mart 2009.

Nakon kraće i zvanične posjete revizora iz Ureda za reviziju Federacije BiH, tokom koje su revizori zavirili u ugovore o nabavkama u BH telecomu, HT Mostar i elektroprivredama zaključenim u 2007. godini, i revizori i javnost su ostali šokirani praksom kod javnih nabavki.

Samo u BH telecomu od 84,3 miliona eura potrošenih na nabavku različitih roba i usluga u 2007. godini čak 47,4 miliona eura isplaćeno je dobavljačima koji su odabrani bez objave javnog tendera, što je inače zakonska obveza.

Da sve bude zanimljivije, zajednička jadikovka svih direktora javnih preduzeća u BiH, pogotovu telekoma i elektroprivreda, je da jedina prepreka na putu njihovog neviđenog uspona i prosperiteta i dokazivanja vlastitih vanserijskih menadžerskih sposobnosti leži u zakonu o javnim nabavkama. Zakon takav kakav je, jednostavno zahtjeva obavezno raspisivanje javnog tendera te izbor najbolje ponude, pri čemu je ponuđena cijena uglavnom presudan faktor, a oni koji ne prođu na tenderu imaju pravo žalbe. A žalbeni proces zna i da potraje.

U apelima da se zakon o javnim nabavkama na njih ne primjenjuje najglasniji su bili direktori dva preostala telekoma u državnom vlasništvu, BH Telecoma i HT Mostar. Krivac za sporo unapređenje vlastitih tehnoloških kapaciteta i za posustajanje u tržišnoj utakmici sa već privatizovanim Telekomom Srpske, naravno, samo je zakon koji ne važi za privatne već samo za državne firme.

Ipak, pokazalo se da je menadžment BH telecoma zakon koji im toliko smeta jednostavno ignorisao. Istina, zakon predviđa izuzetke kada je moguće ići na direktnu nabavku ali ovi izuzeci su jednostavno postali pravilo.

TV spot od 1,78 miliona eura
Ako se za nabavku opreme za proširenje postojećih telefonskih centrala možda i može shvatiti direktna pogodba, jer teško da će „Erikson“ biti u stanju da isporuči „Simensovu“ opremu, sve ostale nabavke nikako se nisu mogle podvesti pod izuzetak.

Kako su utvrdili revizori, menadžment BH telecoma nije se zamarao raspisivanjem tendera već je na direktnu pogodbu išao i kod ugovora o svim reklamnim uslugama, nabavci mobitela , zakupu oglasnog prostora u medijima, održavanju vozila.

Mobitele, koje danas telekom operateri dijele i šakom i kapom kako postojećim tako i novim pretplatnicima, BH telecom je nabavio direktnom pogodbom od kompanija „Teloptic Sarajevo“, „Mobis Electronic“ i MIBO, za šta je plaćeno 7,4 milijuna eura.

U nemilosrdnoj utakmici na tržištu za privlačenje novih pretplatnika telekomi ne žale na ulaganju u reklamu i propagandu, pa ni BH telecom nije izuzetak

Direkton pogodbom, bez tendera, od sarajevske marketinške agencije Via Media naručen je promotivni spot. Cijena? Prava sitnica – 1,78 miliona eura . U BH Telecomu su revizore pokušali ubjediti da tu nema ništa sporno te da je cijena “malo” veća zbog činjenice da je Via Media ponudila da spot napravi u roku od tri dana. Za ovu sumu se na Balkanu prave pristojni dugometražni igrani filmovi, koji uzgred pokupe bar neku od nagrada na renomiranim svjetskim festivalima, ali takvi filmovi se istina, ne mogu napraviti za tri dana.

Iako marketinški stručnjaci tvrde da je takva ponuda neozbiljna i neprofesionalna, BH telecomu to nije predstavljalo prepreku za zaključivanje ugovora i isplatu. Jedino što su revizori uspjeli da utvrde oko ovog ugovora je da “ne postoje dokazi da je ovaj rok ispoštovan”. Kada se ove cijene uporede sa iznosima koje renomirane svjetske kompanije plaćaju svjetskim zvjezdama za pojavljivanje u njihovim globalnim marketinškim kampanjama, očigledno je da recimo Džordž Kluni i njegove kolege rade “za klikere”

Nije se škrtarilo ni na podršci umjetnosti pošto je za nastup muzičke zvijezde Dine Merlina na proslavi dana BH Telecoma galantno plaćeno 124.000 eura. Ima se, može se.

Pare danas, ugovor iduće godine
Po osnovu donacija u 2007. godini podijeljeno je 805 hiljada eura. Same po sebi donacije nisu sporne jer se ipak radi o najprofitabilnijoj kompaniji u BiH koja je u 2007. imala neto dobit od 76,4 miliona eura. Ono što je sporno je način njihovog knjiženja jer su donacije podvedene pod troškove, iako zakon izričito nalaže da se donacije u slučaju državnih kompanija mogu izdvajati samo iz neto dobiti. Rezultat knjiženja donacija kao troškova je da je za njihov iznos efektivno umanjena neto dobit, pa su time oštećeni kako mali dioničari koji imaju 10 posto vlasništva u BH Telecomu, a država dvostruko, i kao većinski vlasnik ali i po osnovu manje porezne osnovice za obračun poreza na dobit.

Kako su utvrdili revizori, ignorisanje zakona o javnim nabavkama praksa je i u drugom telekomu, HT Mostar u kome država trenutno ima 50,1 posto vlasništva. I ovdje su mobiteli, za čiju nabavku je potrošeno 2,3 miliona eura kupovani direktnom pogodbom bez zamaranja sa tenderskim procedurama. Isti pragmatizam pokazan je i kod ugovora o marketinškim usluga za šta je plaćeno 458 hiljada eura. Kuriozitet u slučaju HT Mostar je ekspeditivnost kod plaćanja obaveza i izuzetna sposobnost menadžmenta da vide budućnost. Tako je po osnovu „obaveza iz ugovora o strateškoj suradnji“ HT Zagreb, koji u HT Mostar ima 39,1 posto vlasništva, u 2007. godini isplaćeno 59.160 eura. Ne bi tu bilo ništa čudno, da ugovor o strateškoj saradnji nije potpisan tek naredne, 2008. godine.

Zaradiš euro, dobiješ dva
I dok su se u telekomima revizori mogli samo u nevjerici konstatovati da se zakon o javnim nabavkama jednostavno ignoriše u Elektroprivredi BiH bili su suočeni sa mnogo većim izazovima.

Ni ovdje praksa direktne pogodbe umjesto tendera nije bila novost. Tako je bez tendera ugovor vrijedan 1,12 miliona eura za izradu projekta malih hidroelektrana dodijeljen Energoinvestu a na isti način potpisan je ugovor sa kompanijom Inspekt RGH za kontrolu kvaliteta uglja za šta je plaćeno 637 hiljada eura.

Puno veći problem je činjenica da čak ni revizori nakon kontrole poslovanja Elektroprivrede BiH nisu mogli utvrditi koliko u stvari iznosi osnovni kapital kompanije u kojoj je država vlasnik 90 posto kapitala a ostatak je u rukama malih dioničara.

Od 2005. do 2007. godine Elektroprivreda je zvanično iskazala ukupnu neto dobit od 9,9 miliona eura, što je korišteno kao ključni argument i dokaz o sposobnosti menadžmenta koji je nakon višegodišnjih gubitaka firmu doveo do plusa. Kako su utvrdili revizori, „stvarni efekti rezultata poslovanja iskazali su se na kapitalu, prema kojima je povećan gubitak“, jer je u istom periodu ukupan kapital kompanije bio smanjen za 179,5 miliona eura, dok je osnovni kapital manji za 209 miliona eura, pa je prema revidiranom finansijskom izvještaju kompanije za 2007. godinu osnovni kapital iznosio 1,54 milijarde eura.

Imajući u vidu višegodišnje gubitke ovo smanjenje osnovnog kapitala i ne bi bio preveliki problem da i pored toga u poslovnim knjigama i dalje ne stoji 457,9 miliona eura akumuliranog gubitka iz ranijih godina, za koji niko nema pojma kako ga pokriti.

Par stotina miliona eura gore ili dole nikada nije bio problem među prijateljima, pa je nakon što je u 2006. godini zvanično iskazana neto dobit od 2,7 milijuna eura. Ovaj radni uspjeh proslavljen je odgovarajućim stimulacijama zaposlenim i menadžmentu na šta je potrošeno 4,89 miliona eura pri čemu je novac podijeljen bez ikakvih kriterija. Tako su na svaki zarađeni euro pregaoci nagrađeni sa dva eura, što je vrlo čudnovata matematika.

Suočeni sa ovakvom situacijom revizori su mogli samo konstatovati “mi nismo u mogućnosti kvantificirati ukupan iznos dosadašnjeg gubitka iz poslovanja, a samim tim ni stvarni iznos osnovnog kapitala“. Ako to revizori nisu bili u stanju, pitanje je samo ko to može.

Dražen Simić, Sarajevo

broj #53, mart 2009.

Jedno od rešenja za smanjivanje broja od 40% nezaposlenih mladih je podsticanje preduzetništva, ali bez reforme provereno lošeg obrazovnog sistema ne mogu im pomoći ni izuzetno povoljni start ap krediti.

Fakultet političkih nauka ugostio je prošlog meseca ministra ekonomije Mlađana Dinkića, direktora USAID-a u Srbiji Majka Harvija, nekoliko mladih preduzetnika i zainteresovane studente na debati o problemima zapošljavanja mladih i omladinskom preduzetništvu. Osim nekolicine učesnika koji su reklamirali svoje kompanije i svoje ideje, imali smo priliku da čujemo omaladinu, prilično zabrinutu za svoju budućnost. Međutim, priča o zapošljavanju se, kao i uvek, svela na kritiku lošeg obrazovnog sistema, koji stvara neproduktvne kadrove. Po ovom pitanju su se složili i studenti i ministar ekonomije, a na optuženičkoj klupi našao se dekan Političkih nauka, kao predstavnik obrazovnog sektora.

Studentima je glavni problem činjenica da posle završenih fakulteta ne samo da nemaju praktična znanja, već nemaju ideju čime bi oni to trebalo da se bave. Ako dodamo na ovaj problem svetsku krizu, koja bi prema analitičarima uskoro trebalo da uhvati pun zamah na ovim prostorima, postavlja se pitanje kako uopšte možemo poboljšati položaj mladih i pružiti im motivaciju za školovanje. Mlađan Dinkić nam je brojčano predstavio situaciju – devedesetih godina je dve trećine mladih Srba želelo da napusti matičnu državu, a sada je taj broj smanjen na pola, što je i dalje alarmantan podatak. Naravno, glavni razlog je problem nalaženja posla. Do skora je Srbija imala veoma visoku stopu nezaposlenosti, koja je sada u padu. Stopa nezaposlenosti je, prema Dinkićevim rečima, u Srbiji 15%, dok se očekuje da će npr u Španiji ove godine ona biti 16%. Drugim rečima, ministar postavlja pitanje mladima da li je odlazak u insotranstvo sada pametna odluka, s obzirom na tamošnje ekonomske probleme. No, kako ovoj državi statistika nije bolja strana, pokušali smo da utvrdimo pravo stanje sa zaposlenošću. Vladimir Ilić, direktor NSZ-a, prošlog meseca je davao izjave za štampu da je stopa nezaposlenosti 13.5 %, što predstavlja veliki pomak u odnosu na 2006. godinu kada je ona bila 21.6%. No, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku u poslednje dve godine je oko 26 ooo ljudi ostalo bez posla (u 2006. godini zaposleno je bilo 2025627, a u 2008-oj 1999476 ljudi). Broj zaposlenih u javnom sektoru je smanjen, ali je porastao udeo zaposlenih u privatnom preduzetništvu. Ne znamo ko od njih greši, ali obe ove institucije su državne. S obzirom na ovu grešku u proračunu i validnost statistike, nije čudo što ne možemo da napravimo nijednu uspešniju strategiju za unapređenje bilo kog sektora u državi, pa prosipamo mleko, a finansijski pomažemo onima koji se tabaju po belom svetu.

Potrebe tržišta

Pošto ne možemo uspešno da baratmo brojkama, vratimo se na teorijski problem mladih. Prema analizama UNFPA-e, aktuelna kriza će, osim finansijski, delovati na mlade ljude i kroz odsustvo modela ponašanja odnosno starijih na koje se ugledaju, uništavanje sistema društvenih vrednosti, izloženost nasilju i haosu, i kroz poremećaj socijalnog života. Takva situacija otvara mogućnost ranijem stupanju u seksualne odnose i rizičnim ponašanjima, poput zloupotreba droga i alkohola. Ono što možemo da ponudimo tim mladim ljudima je šansa da sami nešto naprave, da se potvrde kroz rad. Ministar ekonomije najavio je 3000 start-ap kredita za mlade do 25 godina koji imaju želju da se bave preduzetništvom, sa gornjom granicom do 15 000 evra. Povoljnost ovih kredita ogleda se u tome što preduzetnici ne moraju da stavljaju nekretnine pod hipoteku, već ako im posao ne uspe moraju samo državi da vrate opremu koju su nabavili, a ona snosi troškove razlike u ceni. Ako, kao pravi iskusni Srbin, gajite i pothranjujete skeptičnost zasnovanu na dosadašnjem iskustvu, obavestićemo vas da je kamata kod ovih kredita 1%. Dakle, država zaista želi da pomogne mladima. Takvim podstrekom preduzetništvu otvara se mogućnost za zapošljavanje 12 000 lica, što je jedan od konkretnijih dokaza aktivnosti vlade po ovom pitanju. Nenad Ristić, uspešni preduzetnik i bivši učesnik u projektu Dostignuća mladih (program namenjen ekonomskom obrazovanju srednjoškolaca) smatra da je pored kreditiranja veoma bitno širenje svesti o preduzetništvu, i to počev od srednje škole. Možda bi na ovaj način regulisali broj nezaposlenih mladih ljudi, koji ni ne može tačno da se utvrdi jer mnogo njih radi “na crno”, ali smatra se da je oko 40%. Osim toga, mora da se uradi nešto po pitanju suficitarnih zanimanja, baš zato što mladi pri upisivanju fakulteta nemaju nikakve smernice da li će njihove profesije biti tražene ubuduće. Trenutno, imamo previše nezaposlenih medicinskih radnika, odnosno lekara i medicinskih sestara, a traženi su informatičari, građevinski, mašinski i elektroinžnjeri. Možda će novi predlog Zakona o zapošljavanju rešiti neke od ovih problema – njime se uvodi Nacionalni akcioni plan zapošljavanja kao centralni instrument planiranja aktivne politike u toj oblasti. Njime bi se “uređivali i ciljevi i prioriteti aktivne politike zapošljavanja, programi i mere te politike za narednu godinu, finansijski okvir za aktivnu politiku zapošljavanja, kao i kategorije teže zapošljivih lica koja će imati prioritet u zapošljavanju u narednoj godini.”

Osim toga, pažnja će biti posvećena dodatnom obrazovanju prema potrebama tržišta, ali ne samo zbog suficitarnih zanimanja, već i iz razloga što trećina nezaposlenih sa evidencije NSZ-a nema nikakvo obrazovanje (ili ima samo osnovnu školu).

Smešna strana Bolonje

Svaki put kada pokušamo da se bavimo razlozima nezaposlenosti vraćamo se propustima našeg sistema obrazovanja. Nedavni problemi sa bodovanjem, česte izmene Bolonje i sporvođenje polovičnih reformi doveli su do konfuzije kod mladih. Oni koje Bolonja nije “zakačila” nisu sasvim sigurni koju titulu nose i koji vid doškolovavanja bi ih doveo do mastera. Bolonjci pak muče drugi problem. Oni se žale da im je povećan udeo praktične nastave i obaveznih kolokvijuma, ali im nije redukovano gradivo. Ovaj paradoks ih je doveo u situaciju da sistem, pod izgovorom da mali broj studenata završava u roku i da želi da im se olakša studiranje, stvara dodatne obaveze mladima. I dalje se od studenata traže puko memorisanje a na ispitu rupe u znanju, umesto da se oni osposobljavaju da razmišljaju, prezentuju i realizuju svoje ideje. U takvoj situaciji ne možemo očekivati bum privatnog preduzetništva, već situaciju kakva i jeste – prijavljivanje na Biro, čekanje da vam drugi nađe posao, i oslobađanje od lične odgovornosti za uspeh određenog preduzeća. Sam ministar ekonomije smatra da je samo 5% populacije predisponirano za liderstvo, da ostali nemaju inicijativu i dovoljno hrabrosti da bi se usputili u preduzetništvo. Ova poruka je naišla na burnu reakciju kod mladih, i na jedno sasvim logično pitanje – zašto onda država konstanto ulaže u podizanje svesti o preuzetništvu i zašto se baš od njih očekuje da budu ti koji će ličnim anganžmanom podići privredu na noge. Mladi su zbunjeni, a moramo priznati da nisu jedini.

Marija Dukić

broj 53, mart 2009. godine

Funkcionalna hrana je ona hrana čijom se dužom konzumacijom može uticati preventivno ili terapeutski na različite aspekte zdravlja ljudi. Ona može biti konvencionalna sa bioaktivnim komponentama ili „ojačana“ tako da smanjuje rizik pojave neke bolesti. Hipokrit je pre više od dve hiljade godina dao jednostavno objašnjenje – neka tvoja hrana bude tvoj lek i neka tvoj lek bude tvoja hrana.

Termin funkcionalna hrana javlja se prvi put osamdesetih godina prošlog veka u Japanu i definiše je kao alternativu medikamentima. I na srpskom tržištu ima proizvoda koji mogu poneti ovu oznaku. Uglavnom dolaze iz uvoza ali ima i domaćih proizvoda. Firma „Nutrilans“ plasirala je na tržište funkcionalni obrok „Nutrilans“, koji je mešavina prirodnih dijetalnih biljnih vlakana i obogaćen Omega – 3 masnim kiselinama. Autor recepture je Zoran Roksandić, stručnjak prehrambene tehnologije sa magistarskom diplomom i nutricionista. „Po strukturi, funkcionalna hrana su dijetalna biljna vlakna od voća, povrća i leguminoza (soja, grašak, boranija…). Njihova sjajna osobina je da apsorbuju teške metale iz organizma i utiču na detoksikaciju digestivnog trakta. Biljna vlakna takođe utiču i na osećaj sitosti jer apsorbuju dosta tečnosti. Uloga Omega – 3 masnih kiselina je nemerljiva kod preventive koronarnih bolesti i kancera“, kaže Roksandić.

Zoran Roksanić je žestok protivnik industrijske hrane. On je devet godine radio u stranoj firmi iz oblasti hemijske industrije koja prodaje sirovine za prehrambenu i farmaceutsku industriju, vitamine za humanu primenu itd. „Kad uđete u taj sistem, kao da ste otvorili Pandorinu kutiju. Industrijska hrana je prepuna aditiva i hemikalija. Pod izgovorom da se hrana obogaćuje, dodaju se veštački zaslađivači, boje i arome. Za mnoge je dokazano da su ili alergeni ili kancerogeni. Primera radi, šlag pena poznatog nemačkog proizvođača ima u sebi veštački zaslađivač aspartan za koji je klinički dokazano, da izaziva kancer na mozgu i Alchajmerovu bolest. Gazirana pića strane proizvodnje bez šećera, sadrže najgore veštačke zaslađivače. U pojedinim saveznim američkim državama zabranili su u školama prodaju gaziranih pića, koja su inače njihov simbol, a kod nas ta pića dobijaju nagradu kao vrhunski brend na sajmu brendova,“ kaže Roksandić. Na domaćem tržištu prodaju se i začini koji sadrže 18 odsto monosodium glutamata. To je so glutaminske kiseline koja je kancerogena. Upotreba takvog začina ne utiče na zdravlje ljudi za nedelju-dve dana, nego za godinu dana (u literaturi poznato kao “kumulativni otrov”). Spisak ovakvih primera koje Roksandić nabraja je dugačak. On kaže da je zato želeo da „komponuje“ hranu bez industrijskih primesa koja će biti „surogat zdravlja i preventive u samo dve supene kašike dnevno.“

Istraživanjem i proizvodnjom funkcionalne hrane Roksandić se bavi više od jedne decenije. Po njegovoj recepturi napravljene su prve kobasice obogaćene dijetalnim biljnim vlaknima, kao i dijetetski proizvod „BioBalans“. Prodao je licencu za ovaj preparat i posle dve godine napravio novi – „Nutrilans“. Prema ispitivanjima koja su rađena na Institutu za bromatologiju Farmaceutskog fakulteta u Beogradu, na našem tržištu „Nutrilans“ predstavlja najbogatiji prirodni izvor Omega – 3 masnih kiselina (sa preko 7%) i dijetalnih biljnih vlakana (sa preko 55%). Zaštićeni patent Roksandić je ustupio firmi “Nutrilans” u kojoj je jedan od trojice suvlasnika, direktor proizvodnje i razvoja. Drugi suvlasnici su lekari. „Oni su hirurzi i bave se svojim poslom ali su uložili novac u ovaj projekat jer veruju da je potencijal tržišta funkcionalne hrane veliki. Ja sam u osnivanje firme uložio novac od prodaje stana i sa suprugom i dvoje dece otišao u podstanare. Supruga i ja smo ubeđeni da će nam se ta investicija brzo vratiti. Za mene je funkcionalna hrana i opsesija i profesija i tema budućeg doktorata.“

Iako se „Nutrilans“ skromno reklamira u novinama i na elektronskim medijima, prodaja stalno raste. Roksandić kaže da je najbolja reklama zadovoljan konzument. Pacijenti sa zdravstvenim tegobama rade laboratorijske analize pre i posle upotrebe funkcionalne hrane. One su pokazale da se sa dva funkcionalna obroka dnevno pojedine zdravstvene tegobe (povišena telesna težina, trigliceridi, holesterol…) mogu rešiti za mesec i po dana, bez upotrebe medikamenata. „Nutrilans“ je predklinički testiran, između ostalog i u Domu zdravlja „Stari grad“. Po preporuci njihovih dijetetičara i nutricionista, do sada je plasirano preko 13.000 kutija ovog preparata. „Znači, ne ubeđujem ja ljude kako je moja hrana dobra. Ne smete da se šalite sa tuđim zdravljem ni da tvrdite ono iza čega ne stojite jer to onda vodi u nadrilekarstvo i šarlatanstvo. Zadovoljan pacijent preporučiće prijateljima moj proizvod i tako se širi krug potencijalnih kupaca. Nažalost, još nemamo veliki budžet za marketing“, kaže Roksandić.

U firmi „Nutrilans“ planiraju investicije u sopstvenu fabričku halu. Uslužnu proizvodnju za njih radi fabrika u Titelu. Sada im kreće i prvi izvoz preko interneta. Planiraju i da pokrenu informativnu i edukativnu kampanju koja će promovisati funkcionalnu hranu. U svetu su sve brojnija istraživanja o uticaju ishrane na naše zdravlje. Pokret za promociju zdrave hrane jača i u Srbiji. Roksandić kaže da sve više edukovanih potrošača „beži“ od hrane u kojoj ima aditiva i hemikalija. „Polako se menja i svest pacijenata koji nisu više spremni da bespogovorno slušaju lekare. Ako neko ima visok nivo šećera u krvi (preko 20 npr.), ne mora odmah da mu se daje insulin. Hajde da probamo dijetalnim režimom ishrane da skinemo šećer do neke prihvatljive granice. Međutim, nekim lekarima je najlakše da daju insulin jer ne žele time da se bave.“

Gordana Milojković

broj 53, mart 2009.

U ranim devedesetim godinama stopa smrtnosti odrasle muške populaciji u postkomunističkim zemalja istočne Evrope i bivšem Sovjetskom savezu naglo se povećala. Statistika je zabilježila da je u periodu od 1991 do 1994 smrtnost muškaraca u radnoj dobi povećana za 12,8 posto. Daleko više od ovog prosjeka bile su stope smrtnosti ove populacije u Rusiji, Kazahstanu, Latviji, Litvi i Estoniji gdje su ove stope povećane za preko 40 posto. Prevedeno u apsolutne brojke za ove je četiri godine izgubljeno oko milijun života više nego u prethodnim ‘normalnim’ periodima.

Podaci su bili tako dramatični da su prerasli u fenomen. Toliko da su se naučnici na polju javnog zdravlja našli pred izazovom koji je doveo dugogodišnjeg istraživanja koje su predvodili sociolozi David Stuckler s Univerziteta u Oxfordu, Lawrence King s Univerziteta u Cambridgu i Martin McKee sa Londonske School of Hygiene and Tropical Medicine. Rezultati studije objavljeni su u januaru u britanskom medicinskom časopisu The Lancet i izazvale pozornost ne samo u medicinskim krugovima.

Studija je obuhvatila mnoge faktore koji određuju očekivano trajanje života da bi jedan od faktora na koje se fokusirala pokazao, prema mišljenju istraživača, jaku povezanost s ovom pojavom. To je ogromni rast nezaposlenosti izazvan ekonomskim reformama i masovnom privatizacijom koje su u ovim zemljama a posebno u Rusiji izvedene “vratolomnom brzinom”, a autori upozoravaju da bi nalazi studije trebali poslužiti kao upozorenje zemljama koje se upuštaju u tržišnu reformu.

Brzom privatizacijom istraživači definiraju ekonomske promjene kada se najmanje jedna četvrtina poduzeća u do tada državnim ili društvenom vlasništvu prenese privatnim vlasnicima u samo dvije godine. Nakon raspada komunističkog režima u ranim devedesetim godinama u mnogim tranzicijskim zemljama upravo se to dogodilo. Provođenje masovne takozvane vaučerske privatizacije u tako kratkom vremenskom periodu generiralo je strmoglavo smanjenje nivoa zaposlenosti ali i razgradnju sistema socijalne sigurnosti kakav je bio poznat do tada. U tom je periodu broj onih koji su izgubili posao povećan za 56 posto.

Činjenica da su zemlje koje su prolazile kroz istovjetne političke promjene imale različito povećanje stope smrtnosti. Objašnjenje su našli u činjenici da su zemlje čije je stanovništvo kroz ove promjene prošlo nešto bezbolnije jesu one koje su reforme provodile postepenije, ili su imale jaču socijalnu mrežu u formi različitih organizacija i institucija. Tako je tamo gdje su 45 posto ili više stanovnika bili članovi jedne ili više društvenih organizacija, kao što su crkvene grupe ili sindikati, masovna privatizacija manje uticala na stopu smrtnosti.

Najviše pogođene u ovom smislu bile su Rusija, Kazahstan, Latvija, Litva i Estonija. U njima se nezaposlenost utrostručila a stope smrtnosti muškaraca između 1991 i 1994 se povećale za preko 40 posto. U suprotnoj skupini su Albanija, Hrvatska, Češka, Poljska i Slovenija koje su u ranim devedesetima imale porast nezaposlenosti od samo 2 posto i pad u smrtnosti muškaraca za 10 posto.

Činjenice a ne ideologija
Autori studije kažu: „Implikacije politike su jasne. Kada se ekonomski sistem radikalno mijenja a da se istovremeno ne razmišlja o mogućim posljedicama na zdravlje stanovništva, potreban je veliki oprez.”

Martin McKee iz School of Hygiene and Tropical Medicine u Londonu kaže da je stopa smrtnosti u bivšem Sovjetskom savezu ionako bila visoka, zbog neadekvatnog zdravstvenog sustava uz visoku konzumaciju alkohola i duhana i način ishrane. Na ove faktore samo se nadovezala naglo rastuća nezaposlenost koja je radnicima donijela neizvjesnost i visoku razinu stresa, što je podiglo rizike od srčanih bolesti, moždanih udara i mentalnih bolesti. „Sve što ljudi dobijaju, u smislu zdravstvene i socijalne zaštite, vezano je za radno mjesto i kada njega izgube ostaju i bez ičeg drugog“. Međutim, naglašavaju da povijesne i političke okolnosti i tradicije također imaju utjecaja na stanje zdravlja.

U napomeni urednika Lanceta uz sam članak kojim se predstavlja ovo istraživanje kaže se kako se na ekonomsko i socijalno restrukturiranje u Istočnoj Evropi u periodu od 1989. godine na dalje može gledati kao na najveći eksperiment na području javnog zdravlja u povijesti.

Kada su objavljeni, nalazi studije izazvali su nemale kontraverze. Britanski nedeljnik The Economist, uvijek osjetljiv na ideju da bi tržište i privatizacija mogli izazvati bilo što negativno ili neugodno, reagirao je uvodnikom, u kojem je autorima prebacio da su pobrkali korelaciju i uzročne veze. Nedeljnik je tako htio podučiti dvojicu naučnika da je za nevolje u ovim zemljama, a prije svega u Rusiji, u stvari treba kriviti prespore, a ne prebrze promjene ekonomskog sistema i nasljeđenog načina života, odnosno slabu zdravstvenu zaštitu i iznad svega, visoku konzumaciju alkohola. Naime, tokom nekoliko godina prohibicije alkohola koju je uveo Mihajl Gorbačov, stopa smrtnosti osjetno pala, da bi se povećala nakon 1992. kada se raspao i državni monopol na alkohol, a potrošnja alkohola se vratila na velika vrata. The Economist, također, tvrdi da autori studije nisu shvatili tajming i efekte ekonomske reforme, te da šok terapija, koju spominju nema nikakve veze s masovnom privatizacijom, te da neke druge zemlje koje su provele iste zahvate u ekonomskom modelu nisu zabilježile takav porast stope smrtnosti. Navode slučajeve Poljske i Češke, gdje je očekivano trajanje života zapravo produženo nakon privatizacije, zanemarujući činjenicu da se radi o mnogo manjim zemljama od Rusije i s drugačijim načinima života.

O tome upravo i govore trojica naučnika: zemlje koje su imale mrežu organizacija koje su mogle ublažiti socijalni šok brze tranzicije uspjele su bolje zaštiti stanovništvo izloženo dramatičnim promjenama ekonomskog sistema.

U svom odgovoru Stuckler, King i McKee objasnili su upravo da su htjeli istražiti zašto su zemlje koje su prošle kroz vrlo slične političe i ekonomske promjene zabilježile tako različite stope smrtnosti u ovim godinama i zašto su populacije nekih zemalja kroz tranziciju prošle uz veće gubitke od drugih. Naime, zašto su zemlje koje su imale slične političke promjene kao i Rusija zabilježile mnogo niže stope smrtnosti. Koliko god slična njihova povijesna nasljeđa, ona ne mogu objasniti tolike razlike u ovim stopama. Studija, naime, ukazuje da je jedan od važnih faktora bila brzina i način privatizacije. “Imamo u vidu koliko je značajan faktor alkohola, ali ključno je pitanje zašto su ljudi imali potrebu za tako opasnom konzumacijom alkohola.” Navode i podatak da su Rusija i Bjelorusija imale sličan porast potrošnje votke nakon nastanka slobodne trgovine alkoholom, ali su samo u Rusiji nezaposlenost i stopa smrtnosti eksplodirale u muškoj radnoj populaciji, a u ovim inače sličnim zemljama različita je bila upravo brzina privatizacije. Trojica naučnika objašnjavaju da ne postoji jednostavno objašnjenje za zdravstvene trendove u populaciji a pogotovo u populaciji koja prolazi kroz tako dramatične promjene, te da mnogo faktori doprinose krizi mortaliteta u postkomunističkim zemljama, ali da su sami uvjereni, na osnovu činjeničkih, a ne ideoloških argumenata, da je brza privatizacija jedan od njih.

Davorka Zmijarević, Zagreb

broj 53, mart 2009.

Godine 1991. vozio sam se iz Podgorice u Tiranu. Bilo mi je potrebno veoma mnogo vremena i pregazio sam jednu ovcu. Dve godine kasnije otišao sam u Skadar, samo u posetu. To je bilo razrušeno mesto, prilično haotično. Pre nedelju dana sam se ponovo vozio iz Podgorice u Tiranu. Put je trajao manje od tri sata.

Prošli smo kroz Skadar i primetio sam koliko bolje izgleda. Dok smo se vozili na jug, u jednom trenutku smo videli novi autoput iz Drača za Kosovo kako se probija kroz brda.

Albanija se dramatično promenila u proteklih nekoliko godina, naročito Tirana. Pod novim gradonačelnikom, Edijom Ramom, užasna, bespravna gradnja koja je bila ruglo centra grada je uklonjena, stare sive zgrade su prekrečene u šarene dezene, a postoje i planovi da se veliki centralni trg Skenderbegu pretvori u ogromnu pešačku zonu. Tirana nije više haotični grad koji propada, kakav je bila tokom devedesetih i ne samo to, postaje jasno da se nešto od novca koje je stizao u zemlju proteklih godina, sada raspoređuje, van onoga što oni nazivaju koridorom Tirana-Drač.

Ove godine albanska ekonomija je porasla za šest odsto i, barem za sada, i dalje se predviđa rast od četiri odsto ove godine, što je u ovim uslovima prilično izvanredno. Da li će tako i biti, ostaje da se vidi. Veruje se da doznake iz inostranstva donose oko milijardu evra godišnje i one očigledno opadaju, a albanska tekstilna industrija i industrija obuće koja uglavnom dovršava proizvode za tržišta Italija i Grčke je pogođena. Što se tiče minerala, cene su naravno pale, ali jedan od glavnih izvoznih minerala Albanije je hrom, čija je cena opala mnogo manje dramatično od nekih drugih.

Albanci izlaze na izbore u julu. Za sada su se ankete pokazale protivrečne. Još je rano da bi se reklo da li će Edi Rama, koji je takođe na čelu Socijalističke partije pobediti Salija Berišu. Ja mislim da hoće. Sali Beriša je dominantna figura u životu Albanije od 1991. što znači da morate imati oko 30 godina kako bi ste se sećali vremena pre njega. Ljudima dosadi da stalno gledaju iste likove.

Da li će Rama zameniti Berišu ili ne, jedna stvar mi je jasna, van samih promena u Albaniji. A to je da se ekonomska geografija ovog dela Balkana menja. Kada se otvori put do Kosova, biće potrebno samo oko dva sata do mora od Prizrena. Kosovo će imati novi prozor u svet kao i njegovi poslovni ljudi. Čak će i psihološki Kosovo biti manje izolovana zemlja, a više mediteranska. Kada se otvori put biće brže stići u Podgoricu iz Prištne kroz Albaniju, nego militi uz planine iza Peći do Rožaja.

Ali put do Drača nije jedini koji će transformisati ovaj deo regiona. Za nekoliko godina biće moguće voziti se celom dužinom od Trsta do Grčke autoputom ili dobrim putem. Najveći deo je već izgrađen u Hrvatskoj i od Skadra do Tirane, a dobri južni putevi su takođe izgrađeni u proteklih nekoliko godina. Sada Crna Gora mora izgradi svoj deo.

Svetska finansijska kriza je naravno katastrofalna za sve. Ono što je važno jeste da se vlade i političari na Balkanu, kao i drugde, sada ne povuku u nacionalizam. Ono što ovi putevi znače jeste da se prirodne sfere mogu konsolidovati, to jest jedna albanska sfera u kojoj se stručnjaci, biznis, kultura, itd. mogu kretati i širiti slobodno ali gde granice ostaju iste. Isto važi za srpsku sferu koja se prostire od Gračanice do Banja Luke kao i manjih bosanskih i hrvatskih. Povratak nacionalizmu bi značio ponovo traženje novih granica što bi dovelo do… svi dobro znamo gde.

Tim Džuda

broj 53, mart 2009.

Poslednjih dana januara u Davosu, švajcarskom zimskom centru, održan je još jedan Svetski ekonomski forum, ovaj put pod senkom globalne krize i posvećen uobličavanju sveta posle krize.

Forumom, osnovanim 1971. u vidu trusta mozgova i pod geslom „preduzetništvo je globalno u javnom interesu“, dominirali su politički lideri. Prisustvovalo je više od 40 šefova država ili vlada, gotovo dva puta više nego lane, i 36 ministara finansija i guvernera centralnih banaka, uključujući guvernere svih iz Grupe 8 osim SAD. Tzv. biznis elita ove godine kao da je bila po strani – u švajcarskim Alpima bilo je istina oko 1.400 direktora kompanija ali uglavnom bez „najvećih imena“.

Dnevni red

Na dnevnom redu bili su globalni problemi na koje je Forum upozorio još pre skupa kada je pobrojao 36 rizika iz pet kategorija koji danas prete svetu. Pogoršanje stanja državnih finansija, slabljenje kineskog ekonomskog rasta, nekoordinisani odgovori vlada širom sveta na globalne probleme, jačanje protekcionizma kao odgovora na ekonomsko usporavanje i posledice globalnog zagrevanja samo su neki od njih. „Ekonomske perspektive za 2009. tmurne su za većinu ekonomija, tržišta su i dalje kolebljiva, likvidnosti nema, nezaposlenost raste, a poverenje potrošača i biznisa palo je na najniži nivo do sada“, ističe se u izveštaju Foruma i naglašava da u takvoj klimi rizici postaju još moćniji a sklonost panici i kratkoročnim odgovorima na probleme sve je prisutnija.

I, mada su ekonomski problemi dovoljno teški da ostanu u fokusu Foruma, čitav jedan dan učesnici skupa posvetili su gorućim političkim pitanjima – Bliskom istoku, Gazi, novoj američkoj administraciji, iranskom nuklearnom programu, Pakistanu i Avganistanu. Skup je čak protresla oštra razmena optužbi između turskog premijera Erdogana i šefa izraelske vlade Peresa.

Razgovaralo se i o ekologiji, energetici i pomoći siromašnima kojima je teret krize najteži, brojni su upozoravali na protekcionističke politike, neki se založili za globalno telo za nadzor ekonomije koje će imati moć da spreči umesto da „leči“ krizu koja je već izbila, a neki su oštro kritikovali SAD da su jureći profit proizvele najtežu ekonomsku krizu od Velike depresije iz tridesetih godina prošlog veka.

Klaus Švab, osnivač i predsednik Foruma, istakao je da skup daje šansu liderima da razmisle o svetu koji bi trebalo da se pojavi kada kriza prođe i da za tu „novu eru preispitaju institucije, sisteme i način razmišljanja“.

Loše vesti

Upravo u vreme Foruma stigle su loše vesti iz Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), Međunarodne organizacije rada (MOR), kao i samog Davosa. Naime, istraživanje poverenja među direktorima najvećih svetskih kompanija spustilo se na najniži do sada nivo. Ispitano je više od 1.100 direktora od kojih je samo petina uverena u rast prihoda u narednih 12 meseci. Godinu dana ranije, u to je bila uverena polovina ispitanika. Direktori se takođe ne nadaju brzom oporavku već očekuju samo „anemičan“ i postepen oporavak u naredne tri godine.

Fond je upozorio da će globalna ekonomija ove godine, koja će biti najizazovnija kada je reč o ekonomiji od Drugog svetskog rata, gotovo ukočiti jer će rast pasti na samo pola procenta, što je najniža stopa za više od 60 godina. Prognoze MMF posebno su sumorne kada je reč o razvijenima, poput SAD i zone evra gde se očekuje pad privrednih aktivnosti od 1,6 odnosno dva procenta. Analitičari Fonda napomenuli su da uprkos oštrom smanjenju kamata ima prostora za još niže stope, s ozbirom da su rizici od inflacije prigušeni. S druge strane, upozorili su iz MMF, rizik od deflacije raste.

MOR je pak procenio da će zbog ekonomskog usporavanja do kraja godine posao izgubiti još 51 milion ljudi. Optimistički scenario MOR predviđa da 2009. svet završi sa 18 miliona nezaposlenih više i globalnom stopom nezaposlenosti od 6,1 odsto. Kao realniju MOR vidi prognozu po kojoj će bez posla ostati još 30 miliona ljudi a stopa nezaposlenosti narasti na 6,5 odsto sa šest procenata lane i 5,7 odsto u 2007. Prema najcrnjem viđenju MOR, bez radnih mesta će u 2009, ako se kriza produbi, što neki očekuju, ostati još 51 milion ljudi pa će se stopa nezaposlenosti popeti na 7,1 odsto.

Oglasio se, dan pred početak Davosa, i generalni sekretar Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) Anhel Gurija pozivajući vlade i sektor biznisa u svetu da zajedno rade na izmeni finansijskih i pravila u globalnom biznisu. Gurija je ocenio da su uzrok problema u kojima se svet našao preterane finansijske inovacije čiji je cilj zadovoljenje sve veće „gladi“ za kratkoročnim profitom. „Moramo da ponovo ispišemo pravila. Da bi obnovili poverenje koje je fundamentalno za funkcionisanje tržišta, potrebni su nam bolji nadzor, regulativa, korporacijska uprava i bolja
koordinacija“, istakao je Gurija i dodao da to zahteva jačanje saradnje na multilateralnom nivou.

Dva E

Davos se bavio i energijom, kako ulaganjima u čistu energiju, tako i trenutnom situacijom na svetskom tržištu nafte, čija tražnja zbog svetskog ekonomskog usporavanja slabi pa joj je cena tri puta niža nego letos, kada je bila najviša do sada. Na skupu je predočeno i istraživanje Foruma i grupe „Nju enerdži fajnens“ u kojem se navodi da ulaganja u čistu energiju treba da budu više nego utrostručena, na 515 milijardi dolara kako bi se zaustavilo dalje grejanje planete. U izveštaju je istaknuto da najveći deo ulaganja treba da ide u obnovljive izvore energije, poput solarne i eolske.

Kada je o ekologiji i borbi protiv globalnog zagrevanja reč, dobitnik Nobelove nagrade Al Gor zatražio je sa skupa od predsednika SAD Obame i drugih svetskih vođa da brzo postignu sporazum o borbi protiv te pošasti uprkos finansijskoj krizi. Gor je inače za Obamu rekao da je „najzeleniji“ jer se izborio da se iz paketa ekonomskih stimulansa od 820 milijardi dolara deo usmeri u zaštitu čovekove okoline. Govorilo se o svetskom sporazumu o limitiranju emisije štetnih gasova za čije postizanje su se, pored Gora, založili i šef UN za klimatske promene Iv de Ber i danski premijer Andreas Rasmunsen koji će biti domaćin skupa UN o klimi u Kopenhagenu kasnije ove godine. Taj sporazum treba da nasledi Protokol iz Kjota.

Ko je bio …

U Davosu su od „zvučnih imena“ bili ruski premijer Vladimir Putin, koji ga je i otvorio, kineski Ven Điabao, nemačka kancelarka Angela Merkel, japanski premijer Taro Aso, britanski Gordon Braun a iz SAD savetnica novog predsednika Baraka Obame Valeri Džaret. Bili su i Rupert Mardok, Džordž Soros, Al Gor, južnoafrički ministar finansija Trevor Manuel i, naravno, Bil i Melinda Gejts koji su najavili nova sredstva iz njihove Fondacije za borbu protiv bolesti koje kose siromašan deo sveta.

… a ko nije

Odsustvo zvezda najbolji je dokaz težine globalne finansijske krize. U Davosu nisu bili Dik Fald, koji je vodio Leman braders do kraha sredinom septembra, Vikram Pandit, jer je njegova Siti grupa na kolenima, Džon Tein, nekadašnji bos Meril Linča, Ramalinga Raju, osnivač indijskog Satjam kompjutersa. Nisu došli ni supermodeli i rokeri, uključujući ranije „redovnog“ Bona, pevača grupe U2 i borca za siromašne u svetu.

Ipak, najuočljiviji su izostanci iz Obamine „posade“. Nisu bili ni Obamin ekonomista Lari Samers ni ministar finansija Tim Gajtner. Oni su se opravdali obiljem poslova na novom paketu koji treba da raščisti stanje u američkom bankarskom sistemu i stimuliše potrošnju u najvećoj svetskoj ekonomiji.

Julija Simić,

broj 52, februar 2009.

“Oni koji upravljaju zajedničkim novcem biće pozvani na odgovornost, kako bi trošili na mudriji način, promenili loše navike, i obavljali svoje poslove na svetlosti dana… Stanje ekonomije zahteva akciju, snažnu i brzu, i mi ćemo tako reagovati… Kriza nas podseća da bez rigoroznog nadzora, tržište može da izmakne kontroli te da nacija ne može da prosperira na dugi rok kada tržište favorizuje jedino već bogate…” Približno u vreme kada je te reči izgovarao tek proglašeni predsednik SAD, Husein Barak Obama, na Vol Stritu je počeo još žešći talas pada nego što je bio na samom lošem početku tog 20. januara 2009. godine.

Kraj dana Dow Jones je obeležio padom od 4,06, a neurotični Nasdaq sa – 5,61. Približno toliki pad zabeležen je 22. novembra 1963. godine kada je ubijen tadašnji predsednik Džon Ficdžerald Kenedi! Bio je to prvi i jasan znak da je kapital taj koji iskazuje strah i ne deli interese i nade sa milionima Amerikanaca i stotinama miliona ljudi širom planete. Novi američki predsednik još poručuje: “Ljudima siromašnih nacija obećavamo da ćemo raditi zajedno da bismo unapredili vaša polja i očistili vaše tokove voda; da ćemo hraniti vaša izgladnela tela i vaš duh. A nacijama, koje kao naša, uživaju u relativnom bogatstvu, kažemo kako se više ne može podnositi indiferentnost prema onima koji pate van naših granica; niti mi možemo nastaviti da trošimo svetske resurse ne vodeći računa o efektima. Jer svet se promenio i mi se moramo menjati zajedno sa njim”. Pomenute siromašne nacije sa stanovišta dominirajućih interesa kapitala samo su trošak. Ovaj Obamin žestoki udar na beskrupuloznost, olako sticanje i naduvavanje bogatstava pratio pad na berzama u Londonu (-0,81), Cirihu (-1,18), Frankfurtu (-1,72), Parizu (-2,15)… A onda, kao da su se berze pokajale što su olako otkrile svoju poziciju, već narednog dana su gotovo nadoknadile gubitak. Pa opet pad sledećeg dana, pa… u nedogled. Prava konfrontacija tek predstoji.

“Amerika je prijatelj svake nacije i svakog čoveka koji budućnost traži u miru i dostojanstvu”

Jedan od prvih poslova koje je preduzeo predsednik Obama, tokom prvog radnog dana, bilo je kontaktiranje sa državnicima na Bliskom Istoku. Od Dvajta Ajzenhauera 1953. godine do Buša juniora, tokom 55 godina, svi američki predsednici, bez izuzetka, pokušavali su da donesu mir na Bliskom Istoku i iskreno verovali da to mogu. Samo je jedan od njih – i to onaj u koga se najmanje nada polagalo – Džimi Karter, uspeo da zabeleži (delimičan) uspeh. Njegova tiha upornost nagrađena je potpisivanjem mirovnog ugovora između Izraela i Egipta, koji ni do danas nije pomućen. Štaviše Egipat je, ovih dana, u prekidu ratnih operacija u Gazi odigrao ključnu ulogu. Sem razuma u postupcima Obama još ne obećava ništa konkretno. Potpisao je zakone kojima se ukidaju Gvantanamo i tortura i time počeo da realizuje obećanja. Više najavljuju njegovi saradnici. U ispitivanju pred Senatom, novi ministar finansija, Timoti Gajtner, je izdržao i nekoliko republikanskih neugodnih pitanja, kao na primer ono koje glasi: “Vi ste umešani u sve dosadašnje neuspešne pokušaje spasavanja banaka, zar mislite da ćete kao ministar ipak uspeti?” Gajtner je došao sa mesta predsednika FED države Njujork, pa je po funkciji bio umešan u te poslove. Odgovor je glasio: “Apsolutno da!” Mnogo važnija za potvrđivanje nominacije ministra, od odlučnog odgovora, je činjenica da demokrati u ovom sazivu imaju većinu u oba doma parlamenta, te da izbor nije dolazio u pitanje.

“Moramo se podići, otresti prašinu i rekonstruisati Ameriku”

Suština najave nove politike da se nazreti iz tvrdnje novog ministra da su “do sada javni fondovi favorizovali finansijske kolose, a ne mala preduzeća i porodice u teškoćama. Promena će biti suštinska i bez odlaganja”. Za buduću politiku dva su moguća pristupa. Indirektna nacionalizacija gubitničkih velikih banaka, davanjem finansijske pomoći u zamenu za deo vlasništva, što izaziva najveći strah tržišta. Dok je druga mogućnost stvaranje tzv. “bad bank” – fonda u koji bi se slila brda “akcija smeće” (junk bonds) sa odlaganjem realizacije na oko 50 godina. Problem je što niko danas nije u stanju da nazre kolika je to suma, jer te akcije nemaju više tržišnu vrednost i “samlevene” su i utopljene u bezbroj poslova. Drugi je problem što ako ih država počne galantno otkupljivati učiniće ponovo da samo banke profitiraju, bez da se reorganizuju. Ukoliko im pak ponuđena vrednost za akcije bude mala, banke će ostati i dalje sa velikim rupama u bilansima, pa se nestabilnost nastavlja. Dosadašnji pokušaji saniranja gubitaka pokazali su se neuspešnim prevashodno zato što su banke najveći deo dobijenih para upotrebile da pokriju gubitke u sopstvenim bilansima, a onaj deo koji je otišao za pomoć kompanijama uglavnom je upotrebljen za “buy back” – otkup sopstvenih akcija na berzi, sada kada im je vrednost najniža. U svakom slučaju pare nisu otišle u finansiranje proizvodnje i potrošnje – u pokretanje ekonomije. Najproduktivnijom se čini pomoć onima kojima preti iseljenje zbog neplaćanja kredita. Ako njima obećanih 100 milijardi dolara bude pristiglo ubrzo to bi moglo sprečiti kolaps tržišta nekretnina. Čak i u tim okolnostima najnovije studije prognoziraju dalji pad cena nekretnina za najmanje za 20 odsto. Prema najnovijim procenama koje stižu u Kongres, a koje uključuju neevidentiranu nezaposlenost, jedan od šest Amerikanaca je nezaposlen.

“Sučelimo se hrabro sa ledenim strujama i ustrajmo u oluji”

Nobelovac Pol Krugman, uputio je tzv. otvoreno pismo Obami na dan njegovog ustoličenja. To pismo odiše neverovanjem da su do sada objavljene mere nove američke vlade dovoljne, jer su problemi mnogo dramatičniji nego što ih ona vidi. Obamin plan – tvrdi Krugman – nije energičan kao što su njegove reči. Ukratko, 825 milijardi javnih sredstava nisu dovoljna suma da pokrene više od polovine prezaduženog proizvodnog sektora. Šta će biti sa drugom polovinom? Oslanjajući se na Kejnzov zaključak, iz doba Velike krize, da monetarna politika u situaciji depresije nije produktivna, te da politika fiskalnih olakšica samo stvara manjak u sredstvima kojima treba dejstvovati – neophodno je usmeriti udar na nezaposlenost i to javnim investicijama. Jedan dolar javne potrošnje povećava u proseku BDP za jedan i po dolar. Opasnosti od nezaposlenosti je nesumnjivo svestan i predsednik Obama, jer je uoči imenovanja rekao da će osnovni pravac delovanja njegove administracije biti da odmah spreči dalji rast nezaposlenosti. Broj novonezaposlenih povećava se za oko 500.000 mesečno! Prema prognozama Kongresnog budžetskog biroa u naredne dve godine proizvodnja će biti za 6,8 odsto ispod potencijala američke ekonomije, a to znači gubitak od 2.100 milijardi dolara.

Scenario Bele kuće o ekonomiji predviđa da će 2008. godina biti završena padom BDP za 0,2 odsto uz nezaposlenost od 7,7 odsto; da će tokom ove godine doći do pozitivnog kretanja od 0,6 odsto uz zaustavljanje pada nezaposlenosti; a da će ekonomija krenuti punim tempom 2010. godine uz stopu rasta BDP od 5 odsto. Tu je osnova zašto Krugman smatra da se polazi od preteranog optimizma. Naime, poslednji izveštaji govore da je četvrto tromesečje 2008. završeno padom BDP od 2 odsto (na godišnjem nivou) te da je nezaposlenost već za 0,1 odsto veća od prognozirane i da nezadrživo raste što sve zajedno nameće uverenje da nema osnova za optimizam kako će u ovoj godini pad BDP biti zaustavljen. Ovu godinu tvrde stručnjaci, ceo razvijeni svet završiće negativnom stopom BDP. Prvih šest meseci biće pravi pakao, a ne oluja.

“Našu istoriju čini plemenita ideja da smo svi jednaki, svi slobodni i da imamo isto pravo na sreću”

Ovaj međunaslov, kao i ostali, uzeti je iz inauguracionog govora predsednika Obame, a smisao mu je povratak čvrstim temeljima posle avanture koja je Ameriku dovela do ekonomske, društvene i moralne krize. Ko je gledao film Olivera Stona “W” mogao je upečatljivo videti kako je prevaga interesa samo jednog dela društva dovela na čelo vojno, ekonomski i politički najmoćnije zemlje na svetu jednog tamošnjeg Velju Ilića. U toku izborne kampanje napravio je Obama rimejk slike Frenklina D. Ruzvelta za volanom otvorenog Bjuika iz tridesetih godina i sa borsalino šeširom, kakav je tadašnji predsednik nosio. Dakle i sadašnji koncept obnove zasnivaće se na istim demokratskim principima humanizma i socijalne pravde, koji su dobrim delom žrtvovani u ime finansijske efikasnosti dovedene do lažnih dimenzija. Recesija iz tridesetih godina odnela je Americi 1,26 BDP i prerasla u pravu ekonomsku ekspanziju tek izbijanjem Drugog svetskog rata. Dosadašnja recesija proračunava se na izgubljenih 7 do 9 hiljada milijardi, što je već više od polovine američkog BDP od 13.700 milijardi dolara. Koliko će trajati i još koštati to prvenstveno zavisi od umešnosti da se nađu najefikasnija rešenja, a nadajmo se da će ona upravo pokazati da nije neophodan rat da bi se dospelo do ekonomske ekspanzije.

Jedan od vođa novih konzervativaca, koji su definisali Bušovu politiku, Vilijam Kristol, komentarisao je Obaminu inauguraciju rečima: “Neka ne zaboravi da je i on ratni predsednik. Neka zna da su odluke koje ga očekuju kao vrhovnog komandanta one najvažnije”. Da li je to cinizam zasnovan na uverenju da se samo nasiljem može upravljati, ili duboko poznavanje mehanizama vladanja i moći vojnog lobija? U svakom slučaju on pokazuje da ni najava miroljubive politike neće ići lako. Oduševljenje masa širom sveta Obaminom namerom da prekroji Ameriku i da zajedno sa “starim prijateljima i starim neprijateljima radimo bez prestanka da bismo smanjili nuklearne pretnje i otklonili opasnosti za planetu”. Da li je najveći deo čovečanstva naivan kad veruje Obami da se Amerika može ponašati kao svetski prijatelj, a ne kao svetski policajac. Ova druga opcija definitivno je prokockana sa prethodnom administracijom.

“Izazovi pred nama su realni, ozbiljni i brojni”

Jedan od trenutno najpopularnijih ekonomskih progozera, Nuriel Rubini, umesto bilo kakve prognoze pozdravlja Obaminu iskrenost u opisu krize i naročito tvrdnju da je lakomost uzrok recesije, dakle ne deli mišljenje Pola Krugmana. “Recesija tek treba da uđe u svoju najmračniju fazu”, tvrdi Rubini. Zato se on opredeljuje da iznese svoj recept reagovanja: 1. Što pre učiniti operativnom sumu od 825 milijardi dolara, koja bi mogla da se poveća ukoliko to zahteva cilj otvaranja 3 – 4 miliona radnih mesta. 2. Razrešiti problem banaka. Ako je Citigroup u kolapsu i mora država da je spasava, to znači da je ceo sistem duboko pogrešan. Obama zato treba da izvrši reviziju pravila, kontrole i zaduživanja. 3. Reagovati u korist korisnika hipotekarnih kredita kako bi se izbegla masovna zaplena imovine što ponižava ljude i snižava cene nekretnina do devastirajućih granica.

Rubini je samo jedan od mase ekonomista koji diktiraju Obami šta treba da uradi. Tri tačke tog predloga, sa manje ili više modifikacija, prisutne su u većini mišljenja i zato njega vredi citirati. Bitno je još da se većina zalaže za selektivan pristup pomoći dužnicime, rešavati probleme “od kuće do kuće”, a to znači pravednu ali dugu proceduru koja mora produžiti trajanje krize. Predsednik Evropske banke, Žan Klod Triše, nema nameru da plaši ljude kad tvrdi kako će današnje račune plaćati i naredne generacije – to je samo jedan pogled bez ulepšavanja. Inače, procene su da će ovu godinu Amerika završiti deficitom od 1.300 milijardi dolara što je 9 odsto njenog BDP. Sa tolikim deficitom bila bi izbačena iz Evropske unije da je njen član.

Eto kako približno izgleda “vrući krompir” koji je Obami tutnut u ruke. On tvrdi da će umeti sa njim da izađe na kraj. Valja mu, ipak, poželeti sreću, jer je sreća postala jedan od važnih parametara sve hazardnije ekonomije.

SAD u brojkama

Prema podacima iz juna meseca 2008. Amerika ima 305 miliona stanovnika. U statističkom upitniku postoji 31 mogućnost za samoopredeljenje rase od: belac, crnac do poslednjeg koje glasi: belac i crnac, aljaskanac, havajac, azijac, pacifičanin… Prosečan životni vek je 75 godina za muškarce i 81 godina za žene.

Federalnim zakonima nije definisan zvanični “državni” jezik. 26 udruženih država opredelilo se za engleski, Novi Meksiko za španski, Lujzijana za engleski i francuski, Porto Riko za engleski i španski a Havaji za engleski i havajski.

Prvim amandmanom na Ustav garantovana je sloboda vere (štampe i govora takodje). Protestanata ima 51,3 odsto, slede katolici (23,9), agnostici (2,4), jevreji (1,7), ateisti (1,6), budisti (0,6), muslimani (0,4) i 16,1 odsto onih koji je žele da pripadaju ni jednoj verskoj grupi!

Osnovno i srednje školstvo je besplatno (uz postojanje privatnih škola na plaćanje). Univerzitetsko školovanje se plaća, prosečna cena je 11.000 na državnim, 28.300 na privatnim univerzitetima, a dostiže do 52.000 dolara godišnje na Harvardu. Oko 70 odsto studenata konkuriše za kredite za školovanje.

BDP po stanovniku iznosi 45.725 (u Srbiji 10.070) dolara prema podacima MMF za 2007. godinu. Po tom pokazatelju Amerika je na 6. mestu, a po podacima CIA sa korektivom za kupovnu moć – na 8. mestu u svetu. U sektoru usluga radi 79 odsto zaposlenih. Ispod nivoa siromaštva (10.000 za samce i 21.000 za četvoročlanu porodicu) je 12,5 odsto stanovništva. Milijardera ima 1,8 odsto i oni poseduju 37 odsto ukupnog bogatstva.

Prema procenama FBI u privatnim rukama se nalazi oko 200 miliona komada oružja. Posle Pakistana SAD su zemlja sa najvećim brojem stanovnika iza rešetaka: ukupno 2 miliona i 258 hiljada zatvorenika. Po broju osuđenih na smrt zauzima drugo mesto, iza Pakistana, sa ukupno 3.309 zatvorenika.

Najveći gradovi su Njujork 19, Los Anđeles 13, Čikago 9,5 miliona stanovnika. U Atlanti, Nju Orleansu, Klivlendu, Detroitu, Njuarku, Memfisu i Vašingtonu crnačko stanovništvo čini većinu. U San Francisku Kinezi čine 19,6 odsto stanovnika.

Milutin Mitrović,

broj 52, februar 2009.