Analize

Kada je Džo Bajden, potpredsednik Sjedinjenih Država posetio Srbiju, Bosnu i Kosovo prošlog meseca, jedan od najvažnijih ciljeva posete bio je da se on bolje upozna sa situacijom na terenu. Nažalost ovo je bilo preko potrebno. Generalno gledano izraz “bolje nikakve nego loše vesti“ je tačan ali kada je u pitanju zapadni Balkan nikakve vesti u stranoj štampi se svode na stare vesti. Da li je to važno? Da, jeste. Ako postoji uvreženo mišljenje da je ovo nasilni region koji se stalno cepa, pun gangstera i ratnih bosova, sa nekoliko zgodnih tenisera radi dekoracije, onda su to zaista loše vesti.

Kada razgovaram sa obrazovanim, dobronamernim ljudima u inostranstvu koje zanima spoljna politika, često sam zapanjen koliko nisu svesni korenitih promena koje su se dogodile ovde u proteklih deset godina. Ponekad se čini da je svetlo ugašeno negde ubrzo nakon 5. oktobra 2000. i kada se ponovo pogleda region, novinari vide samo ono što žele da vide.

Kao prvo, o kome konkretno pričam? Ja pišem članke o ovom delu sveta za časopis “The Economist“. “The Economist“ je zainteresovan ali samo donekle. “The New York Times“ takođe ozbiljno izveštava ponekad odavde, kao i BBC, ili preciznije, internet izdanje BBC-a. Niko od nas ne izveštava (niti mu je dopušteno da izveštava, jer interesovanje nije toliko veliko), toliko često, ali možda dovoljno da pruži ljudima ideju šta se događa. Ali to je u principu to.

I to znači da na engleskom govornom području, jedino kada neki veći broj ljudi čuje za bilo šta o Balkanu jeste kada je priča spektakularna, ali kratka i po mogućnosti bizarna. Na primer: čovek optužen za ratne zločine se ne krije već prodaje lekove protiv impotencije. Ili, isti čovek, tvrdi navodno da mu je važan Amerikanac obećao da neće morati da ide u zatvor. Ili, još jedan deo bivše Jugoslavije proglašava svoju nezavisnost.

Sve nas to vraća, u jednom obliku ili drugom na ratne godine i strani stereotipi Balkana se samo potvrđuju. Jedan britanski istoričar je napisao je 1963. da je “legenda o ‘odvažnoj maloj Srbiji“’ koja je nastala 1914, “zasenila činjenicu da su u prethodnoj deceniji Srbi generalno gledani kao ozbiljna smetnja, nasilni varvari čiju bi megalomaniju pre ili kasnije sustigla kazna koju zaslužuje“. I evo nas sto godina kasnije i, ako zamenite reč Srbi sa Balkancima generalno dobijete, manje više tu sliku.

Evo šta ja mislim: zbog nedostatka stvarno rasprostranjenog, čak i umerenog pokrića ovog regiona u inostranstvu, velika većina stranaca jednostavno ne shvata koliko se on promenio. Naravno da je mogao više da se promeni i naravno da pokriće koje dobije nije cela slika. Da li sam u iskušenju da njuškam po sumnjivim radnjama nekih biznismena? Ne, nisam. Ne bojim se da će me pretući, ali se bojim njihovih advokata u Londonu. Ipak, ne morate da živite ovde da biste imali sumnjive i korumpirane ljude na položajima moći. Pogledajte samo britanski parlament, na primer.

I tako, pošto ovaj region nije dobro pokriven od strane medija u inostranstvu, kako to utiče na ljude ovde? Odgovor je jednostavan. Ako prosečni investitor, ministar unutrašnjih poslova ili turista smatra da su Srbi, Bosanci i slično megalomanski, nasilni varvari (sledeći put kada bude uopšte imao novca) možda će odlučiti da ulaže negde druge ili neće smatrati da je potrebno ukinuti vize za ljude ovde ili da se dopusti ovom regionu da bude primljen u EU.

Vi i ja znamo da su stereotipi o ovom regionu zastareli. Znaju to Ikea i Fiat, kao i mnogi drugi. Ali to i dalje nije dovoljno ljudi. Nakon 11. septembra i svetske finansijske krize, izveštavanje o ovom regionu se svelo na minimum, što bi možda bilo i dobro, da ne ide toliko na ruku stereotipima i na kraju ima loše dejstvo. Tako da je ovo balkanski izuzetak od pravila. Za Balkan je loše kada nema vesti o njemu.

Tim Džuda
broj 56, jun 2009.

Svetska zdravstvena organizacija na kraju 62. skupštine, koja je trajala pet umesto devet dana kako bi se zvaničnici 193 zemlje članice što pre vratili kućama i nadgledali pripreme za eventualnu pandemiju novog gripa, usvojila je 16 rezolucija o različitim pitanjima globalnog zdravlja uključujući o primarnoj zdravstvenoj zaštiti, prevenciji i kontroli tuberkuloze otporne na lekove, javnom zdravlju, inovacijama i zaštiti intelektualne svojine, kao i spremnosti za borbu protiv virusa gripa.

Direktor SZO Margaret Čen ocenila je da se svet danas suočava sa krizama i izazovima na različitim frontovima što otežava očuvanje zdravlja, posebno u zemljama u razvoju, kao i da se danas virusi i bolesti, zahvaljujući razvijenom međunarodnom saobraćaju, šire brže nego ikada. Čen je od međunarodne zajednice zatražila da učini sve što može da pomogne zemljama u razvoju da spreče širenje bolesti, ali i da ti napori ne prekinu niti uspore druge ključne zdravstvene programe.

Zdraviji i dugovečniji
SZO je zaključila da su, sve u svemu, ljudi zdraviji, imućniji i da duže žive nego pre 30 godina. Devojčica rođena danas u Japanu verovatno će poživeti da proslavi svoj 86. rođendan, što je najduži očekivan životni vek na svetu. Muškarci su najdugovečniji u državici San Marinu gde novorođeni dečak može očekivati život dug 81 godinu. Prema podacima iz godišnjeg statističkog izveštaja Svetske zdravstvene organizacije, zapadnoafrička zemlja Sijera Leone ima najkraću očekivanu životnu dob za muškarce – 39 godina, a u Avganistanu kratko žive oba pola – 41 i 42 godine u proseku. SZO navodi da su neke zemlje, najviše afričke, napravile veliki napredak u porastu očekivanog životnog veka nakon 1990, delimično završetkom rata, delimično zbog uspešne zdravstvene inicijative. U Eritreji je tako povećana očekivana životna dob sa 33, na 61 godinu za muškarce i sa 53, na 65 za žene. Angola, Bangladeš, Maldivi, Niger i Istočni Timor povećali su životni vek za oba pola za 10 godina. Ali, neke druge zemlje pokazuju oštar pad u istom razdoblju. Očekivan životni vek u Zimbabveu pao je u proseku za 19 godina za oba pola i iznosi 44 godine. U Lesotu pad iznosi 16 godina, a u Svaziju 14 godina. Očekivani životni vek za muškarce u Južnoafričkoj Republici pao je za 12 godina, na 47 godina. U svim navedenim zemljama hara zaraza virusom HIV-a. U SAD-u očekivani životni vek za muškarce porastao je sa 72, na 76 godina, a za žene sa 79, na 81 godinu. U Rusiji muškarci žive 60 godina, odnosno četiri manje nego u doba SSSR-a.

Među zemljama u kojima je očekivani vek porastao čak 20-30 godina, zahvaljujući kraju ratova ili poboljšanjima u sistemu zdravstva, nalaze se Eritreja i Liberija. Zabrinjava, međutim, što je u nekim zemljama očekivano trajanje života smanjeno, npr. u Zimbabveu, Lesotu, Svazilendu, Bocvani, Kongu.

Takođe su, kako je navela SZO, osnovni lekovi dostupniji a smrtnost dece do pet godina bila je 2007. za 27 odsto manja nego 1990. zahvaljujući uništavanju komaraca malaričara, rehidraciji kao terapiji za dijareju, vakcinaciji dece i poboljšanju vodosnabdevanja i sistema za otpadne vode. Ipak, kako je navela SZO, zapaljenje pluća i dijareja još uvek ubiju 3,8 miliona dece ispod pet godina godišnje iako je obe bolesti moguće sprečiti i lečiti. Među pozitivnima su i činjenica da u svetu za zdravstvo nikada nije bilo na raspolaganju resursa kao sada, da je 27 zemalja izvestilo o smanjenju broja slučajeva malarije za 50 odsto između 1990. i 2006, da je broj ljudi koji imaju pristup bezbednoj vodi za piće povećan na 5,7 milijardi sa 4,1 milijardu u 2006. Istovremeno je procenat neuhranjene dece mlađe od pet godina smanjen na 20 odsto u 2005. sa 27 odsto u 1990. Ipak, 112 miliona dece, kako se procenjuje, još je neuhranjeno. Na spisku postignuća je i podatak da je trećina od 9,7 miliona ljudi u zemljama u razvoju kojima je 2007. bila potrebna terapija za sidu i virus HIV istu i primila. Kada je o TBC reč, od 2004. usporava pojava novoobolelih, ponajviše zahvaljujući ranom otkrivanju i efikasnoj terapiji. Ipak, izazov u toj borbi predstavlja TBC otporan na lekove, kao i njegova kombinacija sa virusom HIV koja se posebno registruje u potsaharskim zemljama. Napredak je načinjen i u borbi protiv tropskih bolesti koje pogađaju 1,2 milijarde ljudi.

Još mnogi pokazatelji potvrđuju da je napredak moguć, međutim, on treba da bude brži i mora da se usklađuje jer se priroda zdravstvenih problema menja na način koji je samo delom moguće predvideti i tempom koji nije očekivan, istakla je SZO. Starenje populacije i efekti globalizacije i urbanizacije ubrzali su širenje prenosivih bolesti i povećali teret lečenja hroničnih i neprenosivih. Sve veći broj ljudi sa kompleksnim simptomima i kombinacijom više bolesti takođe zahteva sveobuhvatnije i u svakom slučaju drugačije lečenje. U godinama koje slede na zdravlje ljudi delovaće još više povezanih faktora, uz to uglavnom nepredvidivih u ovom trenutku, uključujući klimatske promene, bezbednost hrane, socijalne tenzije, navodi SZO. Pored toga, ekonomske i političke krize delovaće i na zdravstvene sisteme, na prvom mestu na njihovo finansiranje.

Među usvojenim rezolucijama na skupštini SZO je i ona koja se tiče klimatskih promena i zdravlja a uključuje tehničku pomoć SZO zemljama kako bi ispitale efekte klimatskih promena na zdravlje i zdravstvene sisteme. Dogovoren je i plan rada koji podrazumeva bolje upozoravanje, partnerstvo sa drugim organizacijama UN i sektorima i to na nacionalnom, regionalnom i međunarodnom nivou, promovisanje i unapređenje naučnih istraživanja i jačanje zdravstvenih sistema kako bi se borili sa opasnostima po zdravlje koje nose klimatske promene.

SZO je posebnu pažnju posvetila primarnoj zdravstvenoj zaštiti čija reforma treba da ide ka opštoj dobrobiti i u skladu sa sve većim očekivanjima populacije u modernim društvima. Reforme treba da obezbede da zdravstveni sistemi doprinose svima i budu dostupni svima, da reorganizuju zdravstvene usluge tako da primarna zaštita bude okrenuta potrebama ljudi i njihovim zahtevima, kao i da obezbede zdravije društvo.

Gde se, i zašto, najduže živi

10. Gernsi: 80,42 godina
Ostrvo Gernsi, smešteno u Engleskom kanalu, spada pod nadležnost britakske Krune, ali nije deo Ujedinjenog Kraljevstva. Razlog za dugovečnost njegovih stanovnika je jednostavan: ostrvo je veoma bogato. Veoma niski porezi privlače „poreske emigrante“ koji sebi mogu da priušte najbolju ishranu i medicinsku zaštitu. Više od polovine prihoda dolazi od finansijskih poslova, a samo mali broj stanovnika radi u industriji.

9. Australija: 80,50 godina
Na Australiju se odnose svi uobičajeni faktori prosperiteta, ali valja napomenuti da je prosečan očekivani životni vek domorodaca-Aboridžina za oko 20 godina kraći od životnog veka belih doseljenika zbog viših stopa skoro svih faktora koji utiču na skraćivanje života, uključujući pušenje, prekomernu debljinu i siromaštvo. Naučnici smatraju da se može očekivati skraćivanje očekivanog životnog veka u čitavoj populaciji Australije, jer slučajevi prekomerne debljine dostižu gotovo epidemske razmere.

8. Švajcarska: 80,51 godina
Osim stabilne ekonomije i ostalih faktora dugovečnosti kao što su zdrave navike u ishrani i visoke standarde u medicinskoj zaštiti, švajcarska neutralnost garantuje stanovnicima da gotovo da nema šanse da stradaju u nekom obliku oružanog sukoba.

7. Švedska: 80,51 godina
Mada su ekonomski problemi s kraja devedesetih godina prošlog veka naneli štetu čuvenom švedskom modelu države blagostanja, životni standrad i medicinska žaštita su i dalje među najboljim u svetu. Takođe, Švedska ima najmanji broj pušača u razvijenom svetu, svega oko 17 odsto stanovnika puši, pa je smrtnost izazvana bolestima vezanim za pušenje dvostruko manja od evropskog proseka.

6. Japan: 81,25 godina
Svega tri odsto odraslih Japanaca pati od prekomerne težine, što je najniža stopa među svim razvijenim zemljama. To se tumači veoma zdravim načinom ishrane, baziranim na povrću, ribi i pirinču. Japanci, takođe, mnogo manje koriste automobile nego stanovnici ostalih razvijenih zemalja i više pešače i vežbaju.

5. Hong Kong: 81,59 godina
Kao i u Japanu, stanovnici Hog Konga hrane se pretežno povrćem, ribom i pirinčem, sa veoma malim količinama mesa. Pošto je zbog toga prekomerna težina retka, manji je i broj obolelih od kancera uzrokovanih lošom ishranom i srčanih oboljenja.

4. Singapure: 81,71 godina
Osim ekonomskog prosperiteta, za dugovečnost stanovništva je zaslužna i država koja je početkom 80-tih godine prošlog veka uočila da raste procenat starijih u ukupnoj populaciji. Donet je niz mera koji je rezultirao odličnom medicinskom zaštitom i posebnom brigom o starijim osobama.

3. San Marino: 81,71 godina
Treća najmanja država u Evropi (posle Vatikana i Monaka), takođe je i jedna od najstarijih republika. Dugovečnost njenih stanovnika bazira se na činjenici da većina radi kancelarijske poslove, jer rad u industriji i težak fizički rad znatno skraćuje životni vek.

2. Makao: 82.19 godina
Ovo ostrvo u Južnokineskom moru uživa u blagodetima ekonomskog napretka. Najveći prihodi su od turizma i nedavno legalizovane industrije kockanja. Profiti od kocke sada čine oko 70 odsto ukupnih prihoda, a taj novac država pametno ulaže u jačanje socijalne i medicinske nege.

1. Andora: 83.51 godina
Locirana između Francuske i Španije, Andora je bila jedna od najsiromašnijih evropskih zemalja, sve dok nije postala popularna turistička destinacija posle II svetskog rata. Ekonomski napredak i ulaganja u medicinsku zaštitu, objekte i opremu sada omogućuju da njenih 71.000 stanovnika živi u blagostanju.

Julija Simić
broj 56, jun 2009.

Čini mi se najbolje da opišem dva aktuelna povoda za ovaj tekst, pa ostavim na volju čitaocima da izaberu onaj koji im izgleda prikladniji. Naslov sam inače, izvrnut naopako, kao čarapu, oteo od Luja Amstronga i njegove ljupke pesmice „On the Sunny Side of the Street“, jer ulica, a o njoj će u ovom tekstu biti reč, ima i mračnu stranu.

Prvo, 18. aprila 2009. pripadnici antiterorističke policije u Trstu uhapsili su Gorana Davidovića, sa nadimkom Firer, vođu organizacije „Nacionalni stroj“ koji je pobegao u Italiju, jer mu je Vrhovni sud Srbije juna 2008. potvrdio kaznu od godinu dana zatvora zbog raspirivanja rasne, nacionalne i verske mržnje. Hapšenju je prethodilo prepucavanje srpske i italijanske strane oko toga ko je kriv, dal’ Italija što mu je dala vizu, dal’ Srbija što nije izvestila italijansku ambasadu da mu ne daje vizu. Gordijev čvor je presekao Ljuba Živkov u jednoj od svoji brojnih kolumni pitajući se kako je neko punopravno osuđen na zatvor mogao da ostane u posedu pasoša. Ne zna se da li će „srpski neonacista“, kako ga je nazvala italijanska štampa, u domovinski zatvor biti sproveden zajedno sa hrpom nacističkih uniformi i propagandnog materijala koji su zaplenjeni u stanu njegove supruge u Trstu. Njemu nije imalo potrebe bilo ko i bilo šta da pakuje. Optužen je i dokazano mu je vođenje organizacije koja je oskrnavila jevrejsko groblje u Beogradu, zatim ispisivala pretnje na zgradama B92 i Helsinškog komiteta, lepila plakate „Nož, žica, Srebrenica“ i „Mladiću, hvala ti za srpsku Srebrenicu“ po Negotinu i Sremskoj Mitrovici, u Novom Sadu fizički su napali pripadnike antifašističkih opredeljenja, pretili progonom Albanaca, Hrvata, Mađara i, dakako, Roma.

Drugi povod je šireg značaja, a bitna razlika je što njegovom akteru ne može biti suđeno. Reč je o iranskom predsedniku Ahmadinedžadu koji je 20. aprila, na rođendan Adolfa Hitlera, u Ženevi na skupu OUN o rasizmu, svoj rasizam, kao kolajnu, prikačio Jevrejima. Destrukciju, na mnogo višem nivou nego „srpski Firer“, sproveo je pokušavajući i uspevajući da razjedini Evropsku uniju, bar na tom skupu, i da odalami šamar američkom predsedniku Obami, koji je svim silama želeo da otkloni decenijama star konflikt između Irana i SAD. Činjenica je da jevrejska država – Izrael daje sve više povoda za umanjenje simpatija u svetu, ali bi moralo biti krivično delo pozivanje da je se slisti sa lica zemlje. No taj terorista na vlasti, inženjer ljudskih sudbina (profesor Univerziteta tehničkih nauka u Teheranu) uspeo je da minira mučan mirovni proces na Bliskom Istoku i veže ruke, za neko vreme, svima koji bi da mu uvedu kontrolu nad nuklearnim programom. I da za sve to dobije burne aplauze na otvorenoj sceni Generalne skupštine OUN.

Krvavo crvena nit koja povezuje nacizam i neonacizam je mržnja prema Jevrejima, Romima, homoseksualcima i manjinama uopšte. Ono što povezuje „našeg“ Davidovića i Ahmadinedžada je ista matrica osionog radikalizma, ono zbog kojega je najumereniji izraelski političar Šimon Peres, nakon Ahmadinedžadovog govora rekao: „Ponovo smo videli Hitlera“. Nije mali broj razložnih ljudi koji smatra da se obraćanjem pažnje na te ekstremiste samo doprinosi njihovom prisustvu u medijima, što oni jedino i žele. Možda je ta teza validna za neka normalna vremena. Međutim, svet se danas nalazi u jednoj od najtežih kriza u svojoj istoriji, a ista ta istorija uči da je kriza 1929. godina rodila fašizam i dala krila Staljinovom modelu komunizma.

Karakteristično je da neonacizam danas u Evropi buja baš u zemljama koje su se spasle staljinizma i u kojima neki njegov totalitarizam žele da zamene još opakijim hitlerovskim. No elemente nacizmu svojstvenog rasizma uočavamo i u najdemokratskijim državama Evrope. Pripadnici ultradesnih snaga tih zemalja svoju oštricu bruse i usmeravaju prema imigrantima. U Holandiji je populistički lider Pim Fortuin (Fortuyn) početkom decenije proklamova „Holandija je puna“ i pozivao na pogrome stranaca. Završio je onako kako je drugima pretio – ubijen je. U mirnoj Švajcarskoj najpopularniji političar (28,8 odsto glasova na izborima 2007.) je Kristof Blošer, a uspeh mu donosi nepomirljiv odnos prema strancima. Slična je situacija sa Žan Mari Le Penom u Francuskoj, donedavna sa Jergom Hajderom u Austriji i sada sa njegovim naslednikom Stefanom Pecerom. U Nemačkoj reanimirani nacisti osnovali su neonacističku partiju NPD, sa ambicijama da poveže istomišljenike širom Evrope. Prelazak na Istok vodi preko Poljske, zemlje velike kulture i ozbiljne demokratske tradicije gde su braća Kaćinski pokušala da uvedu svoj ksenofobni model društva ali voljom većine – propala. Međutim, dublje i opakije korenove neonacizam ima Mađarska. Njihove neonaciste predvode elegantna gospoda čiji vođe su Gabor Vona i advokatkinja Kristina Morvai, koji mobilišu rulju sa ulice pod nazivom „Magyar Garda“. Posle noći krvavih nereda u mestu Dunajska Sreda, oni su prošle godine blokirali granični prelaz prema omraženoj Slovačkoj, a da im se nikakva vlast nije suprotstavila. U Slovačkoj, pak socijaldemokratska vlada ušla je u koaliciju sa SNS, nacionalističkom partijom ekstremne desnice, čiji dvodelni slogan obećava da će „korbačima uvesti red“ i „rešiti problem Cigana“, a kolateralno oterati mađarsku manjinu i homoseksualce. Češka, zemlja Masarika i Dubčeka iznedrila je Partiju rada, čiji vođa Tomas Vandas, pomodno poziva sunarodnike: „Ustani i bori se protiv liberalizama“. Njihova nacistička La Pasionarija, Petra Edelmanova, osnivač Nacionalne partije i vođa paramilitarnih grupa, obećava kandidaturu na izborima 2010. godine pod parolom „definitivnog rešenja pitanja Cigana“ – baš tim Hitlerovim rečima „definitivno rešenje“ ili u Nirnbergu jasnije rečeno – genocidom. Nabrajanje završavam, iako tu nije kraj, Putinovim San Peterburgom u kojem je nikao nacistički „Slavjanskij Sojuz“ – skraćeno i sugestibilno – SS, čiji se vođa neki Vladimir slika sa kamama u obema rukama i Hitlerovom slikom iz sebe.

Ovaj kratak pregled evropskog neonacizma samo je predložak za razmišljanje o mogućnostima koje kriza može da izbaci u orbitu. Okosnicu današnje neonacističke rulje, kako tvrdi francuski filozof Alan de Benoa čini huliganska rulja fudbalskih navijača, a šta takva rulja može, ako joj se pruži prilika, dokazao je kod nas Arkan sa svojim Tigrovima. Naš mali „Firer“ Davidović, u posebnoj ćeliji tršćanskog zatvora Coroneo, koji je Ivo Andrić uveo u literaturu, čekao je da bude isporučen Srbiji. Italija ima pet ultradesnih partija sa oko 480.000 pripadnika i izbornim telom od 1,8 odsto glasača. Najtiražniji italijanski dnevnik „La Repubblica“ objavio je 17. marta „family photo“ nekolicine političara vladajuće koalicije zajedno sa vođama nacista, što objašnjava zašto je srpski Firer potražio utočište u Italiji i zašto može u poslednjem trenutku doći do zatezanja oko njegovog isporučenja. Međutim, bude li ipak prevagnuo razum, bićemo svedoci da li je srpski Firer – Davidović od reči, jer je obećao da će se tada žaliti Sudu za ljudska prava u Strasburu. Tehnologija neonacističkog nasilja zasniva se na zloupotrebi demokratije, pa se i to može desiti, međutim, čini se da malo zaboravlja kako je današnja Evropa i zvanično antifašistička, pa valja sačekati kakav će odgovor dobiti iz Strasbura. Dotle, neka mu zatvor u Zabeli pruži utočište i mogućnost da razmišlja. Da mu je komšija iz Požarevca još među živima, možda bi čak postao nacionalni heroj – kao Arkan i Mladić.

Milutin Mitrović

broj 55, maj 2009. godine

Skoro je sedam meseci od kako je Skupština Srbije usvojila Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, a ista skupština je uspela da izabere i ljude koji će biti instrumenti za sprovođenje Strategije za borbu protiv korupcije u Srbiji. Tim činom je odgovorila na kritiku dela godišnjeg izveštaja Evropske komisije iz novembra 2008. godine o napretku koji su zemlje kandidati ili potencijalni kandidati za članstvo u EU, uključujući Srbiju, postigli u procesu evropske integracije u toj godini. Međutim, pitanje je koliko smo mi zaista postigli na ovom polju.

Činjenica da je jedan ovakav izveštaj u svom delu koji se tiče napretka Srbije, ceo pasus poklonio pitanju korupcije, govori o tome koliko je lečenje ove društvene bolesti neophodno sa stanovišta svetskih i evropskih vrednosti.

Poreklo reči korupcija je latinsko, i reč coruptio označava: “pokvarenost, raspadanje, podmićivanje, potplaćivanje”. Korupcija je bila označena kao kvarenje vlasti još od strane Platona i Aristotela, dok su joj nešto šire značenje davali Makijaveli i Ruso ocenjujući je to moralno kvarenje svih ljudi, a ne samo onih koji vrše vlast. Prve pojave kvarenja ljudi koje su izazvale pažnju javnosti na ovim prostorima nastaju još u Kraljevini SHS. Tako je davne 1926 godine kralj Aleksandar Karađorđević iskoristio učešće sina Nikole Pašića, Radeta, u tzv. aferi Adamstal da bi smanjio njegov politički uticaj. Tim povodom formiran je i Anketni odbor (zvuči poznato) koji je trebalo da ispita sklapanje nepovoljnih ugovora između tadašnje Kraljevine SHS i više preduzeća. Iako je razlog bio da se kazne korupcijski skandali Radeta Pašića, povod je bio čisto politički pa je ceo proces i završen političkim kompromisima (i opet zvuči poznato). Dolaskom komunističke vlasti ova pojava se više razvija kroz jednopartijski oportunizam, ali se o korupciji, kao uostalom o svemu što bi moglo da podriva stubove narodne vlasti, malo pričalo. Ako pogledamo devedesete godine kao primer jedne moralne erozije, primetićemo da se slična matrica održala i do današnjih dana. Jer, sudeći po broju sankcionisanih pojava ili bolje reći aktera iz tog perioda, kao što bi junak iz crtaća, petao Sofronije rekao, matematika je jasna – crva tj korupcije nije ni bilo. Plodno tlo za uzgoj korupcije su upravo periodi sveopšte tranzicije u svakom društvu. Naime, pomenute 90-te godine tajfunski su osiromašile sve slojeve stanovništva (osim pripadnika snalažljive vrste), kako u materijalnom tako i u moralnom smislu To je dovelo do toga da sa jedne strane imate nosioce važnih društvenih funkcija slabog materijalnog statusa, a sa druge strane novostvorene poslovne ljude, spremne da izađu u susret finansijskim potrebama istih službenika. Što se tiče savremenika korupcionaških afera, ne treba ih posebno pominjati, dovoljno je prelistati dnevne novine i pre svake ocene sačekati sudski ishod svih dosadašnjih hapšenja, pomalo holivudskog tipa.

Svetsko, i naše
Brojni su primeri iz riznice svetske koruptivne baštine. Sama EU je 2000. godine na svojoj koži osetila razarajuće efekte korupcije. To je bilo vreme finansijskih blamaža u kojima su učestvovala najveća politička imena tadašnje Evropske mašinerije, od Helmuta Kola, Fransoa Miterana, preko Silvija Berluskonija pa sve do tadašnjeg ruskog lidera Jelcina. Tada je najdrastičnije optužen nemački kancelar ujedinjenja Kol, za to da je ne baš hrišćanski, kasu svoje Hrišćansko-demokratske partije otežao za 42 miliona nemačkih maraka. Ono što se kolokvijalno može nazvati korupcijom na najvišem nivou je svakako primer predsednika mlade članice EU, Litvanije, tj Rolandasa Paksasa optuženog za povezanost sa kontroverznim ruskim biznismenom, predstavnikom kriminalnih grupa. Sa druge strane ovaj politički skandal je pokazao snagu pravne države i primer beskompromisnog obračuna sa korupcijom jer je zbog istog predsednik Litvanije opozvan sa svoje funkcije. Ceo postupak je sproveden demokratski od Ustavnog suda pa sve do opoziva u parlamentu, a iniciran je na osnovu podataka do kojih je u svom radu, verovali ili ne, došla Služba državne bezbednosti.(zvuči šašavo, ali deluje). Savremena Evropa ali i svet su regulisali ovaj problem kroz konvencije, a kao najvažnije treba pomenuti svakako Konvenciju UN za borbu protiv korupcije, koja izražava potrebu za transparentnijem finansiranjem političkih partija i donošenjem etičkih kodeksa, kao i Građanskopravnu konvenciju o korupciji koja daje samo definiciju ove pojave, za razliku od Krivičnopravne konvencije koja zahteva od država osnuje specijalizovane ustanove koje će se baviti korupcijom. Postoji i međunarodni forum GOPAC (Global Organization of Parliamentarians Against Corruption) koji ima za cilj da olakša saradnju članova parlamenta iz 72 zemlje sveta u borbi protiv korupcije.

E sad, pošto smo postavili dijagnozu, izneli anamnezu i pomenuli neke stare i nove antiviruse ove društvene bolesti, valja se pozabaviti domaćim načinom borbe protiv nje. Tu stupa na scenu novoformirana agencija sa početka ove priče. Agenciju čini devet članova odbora koje je skupština izazbrala na predlog, može se reći raznolikih skupina od Vlade i Predsednika republike, Državne revizorske institucije, Socijal-ekonomskog saveta pa sve do predstavnika sedme sile preko njihovih udruženja. Kandidate takođe predlažu i nosioci pravosudne sile, Advokatska komora Srbije i Vrhovni kasacioni sud, a jedan od predloga dolazi i zajedničkim dogovorom Zaštitnika gradjana i Poverenika za informacije. Inače, predhodnik ove agencije je rođen 2001 godine pod imenom Savet za borbu protiv korupcije. Pored ostalog ostaće upamćen u javnosti jer je ukazivao da su neki domaći biznismeni malo previše ušećerili svoj izvoz, pa je pozlilo ne samo celoj našoj naciji, već i Evropskoj uniji. Međutim, kako mu i samo ime kaže, Savet je samo bezuspešno ukazivao na slučajeve korupcije nemajući pri tome nijednu institucionalnu alatku za delovanje. Što se tiče imena novih antikorupcijskih boraca, možda je najbolja preporuka pojedinih članova njihov antikorupciski staž u Savetu iako su ga vremenom napuštali zbog nemogućnosti faktičkog delovanja . Treba se prisetiti da je radi predloga da treba srušiti zgradu jedne domaće tv stanice zbog nedostataka vezanih za građevinsku dozvolu, jedno od ovih imena doživelo medijsko rešetanje od strane ovdašnjeg basiste u penziji, inače vlasnika iste stanice.

Para vrti gde burgija neće
Čini se da je najveća prednost novoformirane agencije u odnosu na bivši savet, upravo postojanje konkretnih instrumenata delovanja, kroz mere upozorenja funkcionerima, kao i mere javnog objavljivanja preporuke za razrešenja. Kada dođe do kršenja zakona od strane funkcionera, Agencija podnosi predlog nadležnim organima radi pokretanja disciplinskog, prekršajnog ili krivičnog postupka. Članovi odbora agencije će ubuduće morati da lupaju glavu tumačeći finansijske izveštaje stranaka umesto Odbora za finansije (koji čine predstavnici stranaka), koji je to do sada vrlo “predano” radio. Ovim zakonom i Republički odbor za rešavanje sukoba interesa ostaje bez posla jer Agencija preuzima njegove nadležnosti. Reč je o istom odboru koji je bezuspešno apelovao na moral nekih predsednika opština da se odreknu svoje poslaničke funkcije, jer to nije baš lepo a i nije u skladu sa Ustavom. Za dokazane korupcionaše slede velike novčane i zatvorske kazne, gubitak posla, pa i zabrana bavljenja javnom funkcijom u periodu od 10 godina od dana pravosnažnosti presude. Da bi borba protiv korupcije bila efikasna potrebno je i da sami građani prestanu da nude razna sredstava za podmazivanje i probaju da nešto završe na „suvo“. A za slučaj da ne uspeju, ovaj zakon predviđa obavezu agencije da postupa po predstavkama građana, da radi na informisanju javnosti, kao i na obuci o korupciji. Ovo je u skladu sa pomenutom Konvencijom UN o korupciji koja čak predviđa i zaštitu svedoka i žrtava korupcije. Sa druge strane, potrebno je da Vlada promeni svoj odnos koji je imala prema ovakvim telima tj da prestane da se ponaša kao pacijent koji nezadovoljan dijagnozom doktora trči po drugo mišljenje i negira bolest. Na kraju, potrebno je da istražni i pravosudni organi efikasno odrade svoj deo posla, i da se napokon utvrdi nečija odgovornost za ovakva nezakonita dela, inače predviđena Krivičnim zakonom zemlje, iako je, nažalost, odgovornost biljka koja do sada nije uspevala na našem plodnom tlu. Agencija počinje sa radom 1. januara 2010 godine, a do tada korupciji na putu stoje samo zakon i moral. U nekim društvima i to je dovoljno.

Mirko Miloradović

broj 55, maj 2009.

Finansijska kriza utiče na poslovanje svih preduzeća u regionu. Međutim, Megastores Electroniki d.o.o. uskoro otvara i svoj treći veleprodajni objekat u Srbiji. Nikos Karakostas, generalni direktor ove kompanije, govori o ostvarivanju planova, tendencijama i mogućim poboljšanjima.

B&F: Kakve su posledice krize u Grčkoj?

Siguran sam da ne postoji zemlja koja na neki način ne oseća posledice finansijske krize. To su reperkusije onoga što nazivamo globalizacijom. U Grčkoj situacija nije prijatna – u ovom trenutku: poslovanje je ispod prošlogodišnjih rezultata a broj nezaposlenih se povećava. Vlada pokušava da primeni mere kojima će ublažiti efekte krize, baš kao i u Srbiji.

B&F: Upoznati ste sa situacijom u Srbiji. Kako poredite tržišta u Grčkoj i Srbiji sada, ali i pre krize?

N. Karakostas: Dobro sam upoznat sa kretanjima u Srbiji zato što ovde provodim 26 dana mesečno. Srbija je, na žalost, bila u velikim problemima skoro 15 godina. Sada upravo to treba pretvoriti u kompetitivnu prednost, pošto su ovde svi upoznati sa životom tokom kriznih vremena. Posledice se osećaju, ali znatno manje nego u zemljama zapadne Evrope. Država treba da pomogne biznis zajmovima za preduzeća koji bi pomogli i zapošljavanju ljudi.

B&F: Poslednji podaci kažu da je u Srbiji tokom prošle godine zatvoreno više od 10.000 malih preduzeća. Kako će se to odraziti na privredu?

N. Karakostas: Čašu uvek možete da posmatrate kao polupunu ili kao polupraznu. Uz veliki broj zatvorenih preduzeća, postoji i broj novootvorenih, koji se takođe meri hiljadama. Definitivno postoji redistribucija novca u ovom trenutku – biće žrtava, ali i pobednika. Na kraju ćemo zateći nove pozicije na tržištu, ali bitno je da se novac i dalje kreće.

B&F: Koji je način kontrole i prevencije u Vašoj kompaniji?

N. Karakostas: Elektroniki je poznata po to strogoj kontroli troškova. Trenutno smo jedina stopostotno grčka kompanija u našoj oblasti poslovanja na tržištu gde su prisutne veoma jake kompanije iz Engleske i Nemačke. Uprkos tome, konstantno ostvarujemo dobit i imamo sve veći udeo na tržištu.

Naravno, kontrolišemo naše troškove i investiranja. Do kraja juna trebalo bi da otvorimo još jedan objekat u Novom Sadu, ukupno treći u Srbiji. Pokušavamo da ostvarimo najbolji mogući rezultat koji možemo.

B&F: Mislite da je sada dobar momenat za investiranje u nove objekte?

N. Karakostas: Mislim da je uvek dobro investirati u vreme velikih kriza. I dalje se držimo naših investicionih planova, samo smo daleko oprezniji. Imamo 63 prodavnice u Grčkoj, uskoro tri u Srbiji i tri na Kipru. Imamo u planu da otvorimo naše prodavnice u Bugarskoj, Makedoniji i Albaniji već sledeće godine.

Naša vizija je da postanemo vodeći na Balkanu, a što se tiče Srbije cilj nam je da, recimo u naredne tri godine, ostvarimo udeo od 20 odsto tržišta, što bi nas dovelo u lidersku poziciju.

B&F: Da li ste zadovoljni dosadašnjim rezultatima Megastores Electroniki u Srbiji?

N. Karakostas: Naravno, iako ostvareni rezultat malo odstupa od prošlogodišnje prognoze, čemu je isključivo doprinela kriza. Uprkos njoj, naš biznis i dalje uspešno funkcioniše. Trenutno imamo 90 zaposlenih i uposlićemo još 25 kad otvorimo poslovnicu u Novom Sadu.

B&F: Koje je Vaše mišljenje o politici uvoza i izvoza u Srbiji i šta biste preporučili srpskim vlastima?

N. Karakostas: Uvozne stope su veoma visoke, u potrošnoj elektronici one variraju između 5 i 15 odsto na različitim tržištima, što je velika razlika koja, na kraju, utiče i na cenu. Konačno, taj novac bi trebalo da se ulaže u velike projekte važne za zemlju i to mogu da razumem. Takođe nam ne olakšava ni zakon koji u Srbiji nalaže da svi proizvodi vezani za elektriku moraju da imaju izdate sertifikate o ispravnosti u Srbiji, uprkos tome što već imaju potvrde izdate od strane Evropske unije. To je nepotreban trošak.

Na putu ka EU porezi će biti postepeno smanjivani, što bi trebalo da dovede i do jeftinijih proizvoda, a u slaboj ekonomiji i sa malim prosečnim dohotkom po glavi stanovnika, to je velika razlika.Nikos Karakostas:

Marko Miladinović

broj 55, maj 2009.

Odluka „Metalca“ da na tržište plasira nov proizvod najvišeg kvaliteta zahtevala je ulaganja u novu tehnologiju, a kao najpogodnije i najisplativije rešenje pokazala se primena robotskih ćelija, proizvedenih u novosadskoj fabrici „ICM Electronics“. Tako je svoj radni vek započeo robot Radiša, omiljeni radnik u „Metalcu“, kaže Aleksandar Marković, direktor „Metalac posuđa“.

Krajem sempembra prošle godine u kompaniji “Metalac” iz Gornjeg Milanovca puštena je u rad prva robotizovana linija za proizvodnju emajliranog posuđa u jugoistočnoj Evropi. Robotsku ćeliju primenjenu u ovom preduzeću proizveli su domaći stručnjaci u novosadskoj fabrici “ICM Electronics”. Govoreći o iskustvima primene robotike u domaćoj industriji na stručnom skupu u Privrednoj komori Beograda, Aleksandar Marković, direktor “Metalac posuđa” je kao razlog uvođenja tehnoloških inovacija naveo odluku da se na tržište izađe sa novom linijom proizvoda najvišeg kvaliteta. Naime, “Metalac” ima pet decenija iskustva u proizvodnji emajliranog posuđa srednjeg i visokog kvaliteta, više od 5.000 proizvoda u ovom asortimanu i više od četiri miliona kupaca na najrazvijenijim svetskim tržištima. Ali ugovor sklopljen pre dve godine sa svetski poznatim dizajnerom Karimom Rašidom, među čijim mnogobrojnim klijentima su i ”Davidoff”, “Prada”, “Giorgio Armani”, “Kenzo” i “Sony”, podstakao je ideju i o proizvodnji najkvalitetnijeg emajliranog posuđa, sačinjenog od  materijala koji ispunajvaju najzahtevnije kriterijume zdravstvene ispravnosti.

To, između ostalog, nalaže da rub posuđa bude prekriven niklom, o čemu Marković detaljnije kaže: “Emajl je prevlaka koja ima lošu osobinu da ne može da prekrije oštru ivicu, pa se rub posude štiti na različite načine da bi bila zdravstveno ispravna. Kada je reč o vrhunskom kvalitetu to je posuđe sa hromiranim ili niklovanim rubom. Hromiranje ne radimo u našoj kompaniji jer nam proizvodnja još nije na nivou da bi opravdala ulaganja u galvanizaciju, za koju možemo da nađemo kvalitetne partnere pa taj segment proizvodnje autsorsujemo. Međutim, brušenje emajla niko ne radi i taj problem smo morali sami da rešimo“.

Fleksibilno rešenje
U „Metalcu“ su na raspolaganju imali tri opcije. Prva je da se brušenje radi ručno, ali osim što je ovaj postupak spor i neprecizan, opasan je i po zdravlje radnika jer se prilikom obrade emajla stvara prašina koja sadrži silicijum, te je ova solucija odmah odbačena. Druga je bila kupovina visokoautomatizovane i viskoproduktivne opreme. Međutim, ovakva oprema mnogo košta, a posuđe je, budući visokog kvaliteta, skupo i ne može se prodavati u velikim količinama. Samim tim, ističe Marković, „odlučiti se za serijsku visokoautomatizovanu opremu nije racionalno, jer ne možete tu investiciju da isplatite. Drugo, u izradi ovakve vrste posuđa potrebna je velika preciznost i ponovljivost operacija. Jedan takav artikal će u maloprodaji koštati oko 100 evra, i ako samo jedna posuda u dnevno proizvedenoj seriji ima neki nedostatak, možete da zamislite kolika je to šteta po firmu. Takvo posuđe proizvode još samo dve kompanije, od kojih je jedna u Nemačkoj i naš je partner u nekim drugim poslovima pa su nam omogućili da pogledamo kako se to radi“.

Nakon analize i više različitih kalkulacija u „Metalcu“ su se odlučili za kompromisno rešenje – primenu robotske ćelije. Investicija je na nivou ulaganja u jednu kompleksniju alatnu mašinu, ali nudi daleko fleskibilnije mogućnosti. Njena ukupna vrednost je oko 200.000 evra, pri čemu je oko 40 posto ovog iznosa utrošeno za kupovinu robota, a ostatak za nabavku alata i jedinica za brušenje koje su uvezene iz Nemačke. Sistem ne zauzima puno prostora, veoma je jednostavan za montažu i instaliranje, a robot kome je nadenuto ime Radiša u toku smene proizvede od 200 do 400 komada posuđa, zavisno od veličine i kvaliteta brušenja. Ta količina u potpunosti odgovara sadašnjim proizvodnim potrebama u „Metalcu“, a istovremeno ostavlja mogućnosti da se robot uposli u druge proizvodne svrhe. Jednostavnim i jeftinim prilagođavanjima, koja koštaju par stotina evra, reprogramiranjem se dobija mašina koja može da brusi bilo šta, pa se investicija vraća i kroz druge poslove.

Pogodno i isplativo
„U ovakvim projektima najvažnije je da znate šta hoćete“, predočava naš sagovornik, „a mi smo tačno znali šta hoćemo da dobijemo i to smo realizovali u saradnji sa stručnjacima iz ICM-a. Povezali smo robota i četiri brusne jedinice sa četiri različita kvaliteta brusne trake i dobili jednu vrlo fleskibilnu mašinu. Zahvaljujući njenoj primeni dobili smo i nove ideje, pa smo neke nove linije posuđa počeli da dekorišemo brušenjem, kao što je slučaj sa serijom koju trenutno radimo za slovenačko tržište. U našoj proizvodnji primenjujemo različite vrste brušenja, koje su se do sada realizovale ili ručno, ili pomoću automatskih mašina namenjenih za proizvodnju velikih serija. Međutim, kada su u pitanju manje količine, primena robota je veoma pogodna i isplativa jer ne morate da pravite nove alate za različite proizvodne linije, a istovremeno ne ugrožavate njegove kapacitete za ono što mu je osnovna namena“.

Odluku „Metalca“ da se i pored ponuda iz inostranstva odluče za robota domaće proizvodnje, Marković objašnjava time da je osim konkurentne cene, presudila i spremnost stručnjaka ICM-a da pruže veoma brzu i kvalitetnu podršku tokom instalacije sistema i nakon njegovog uvođenja. Takva saradnja je pored kratkog vremena implementacije doprinela i da obuka radnika prođe bez ikakvih problema. Radiša je postao omiljen u „Metalcu“, kaže naš sagovornik, „jer kad je nešto novo i dobro, svi vole sa tim da rade. Naročito inženjeri, koji su kao deca. Samo im dajte igračku i neće izlaziti iz fabrike. Znam to jer sam i sam inženjer“.

Nova linija najkvalitetnijeg emajliranog posuđa uskoro će se pojaviti na tržištu, najavljuje Marković. Za koje vreme će se investicija isplatiti i Radiša početi da donosi zaradu teško je prognozirati u uslovima svetske ekonomske krize, ali naš sagovornik je uveren da je „Metalac“ napravio odličan potez investiranjem u ovakvu vrstu tehnologije. Šta više, zbog mnogobrojnih prednosti koje su se iskazale u procesu njene primene u „Metalcu“, slična rešenja po njegovom mišljenju mogu baš u uslovima krize biti od velike koristi i drugim domaćim proizvodnim kompanijama.

Zorica Žarković

broj 55, maj 2009.

Ako imate registrovano preduzeće u Novom Sadu i više od dva zaposlena, onda morate svaka sledeća dva radnika da prijavljujete posebno, zato što možete da podnesete najviše dve prijave istovremeno. Znači, prijavite dva pa odete natrag na kraj reda da biste prijavili sledeća dva, i tako redom… Ovo je samo jedan od negativnih primera iznetih na skupu održanom u Kovilovu na temu Stvaranja povoljnijeg privrednog ambijenta jednostavnijim procedurama.

Srbija se, prema globalnom indeksu konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma trenutno rangira kao 91. od ukupno 131. zemlje na listi. U junu bi trebalo da napreduje na listi za 20 mesta, što je i dalje nezadovoljavajuća pozicija. Još uvek skupo i neefikasno regulatorno okruženje utiče na smanjenje konkurentnosti lokalne privrede. Andreja Marušić, rukovodilac jedinice za SRP (Sveobuhvatnu reformu propisa), kaže da je 31. marta završena obimna inventura svih domaćih zakona i propisa. Ispostavilo se da ih je trenutno na snazi više od 7.000, od kojih su mnogi zaboravljeni. Za neke od njih nisu znale ni baze Službenog glasnika, kao ni baza Uprave za zajedničke poslove, pa je poslat dodatan zahtev regulatornim telima za konačno popisivanje.

„U narednih godinu dana mora da se usvoji ili promeni još oko 1.000 propisa, što može da predstavlja dvosekli mač jer je moguće da će brzina donošenja tih izmena uticati na njihov kvalitet. Nije cilj ukinuti one propise koji se i inače ne primenjuju, jer njih privreda ne oseća, već olakšati postojeće“, napominje Marušićeva.

Da nije sve tako crno pokazuje nam primer Italije, u kojoj je trenutno na snazi 30.000 zakona, a njihova reforma je planirana da traje čitavih šest godina. Planirani rok za domaću „seču“ ističe 2011. godine.

Zvonko Obradović, direktor Agencije za privredne registre, govoreći o nastavku reformi registracije privrednih subjekata, istakao je da ova ustanova godišnje obradi preko 600.000 predmeta. To je skoro 2.000 predmeta dnevno, koji se, u proseku, rešavaju u periodu od tri dana. Za pet godina postojanja APR-a nije povećana naknada, ali ni broj zaposlenih. „Pošto smo samofinansirajuća ustanova, a nismo menjali cene, nama bi elektronsko poslovanje donelo ogromne uštede, pošto nam na poštanske troškove odlaze fantastični iznosi. Preduslov za to je usvajanje Zakona o elektronskom dokumentu“, zaključuje Obradović, a korak dalje ka uvođenju jednošalterskog sistema predstavlja i obrazovanje jedinstvenog identifikacionog broja preduzeća (umesto matičnog i registracionog broja i PIB-a, koji su u opticaju danas). Nažalost, nivo informatičke pismenosti i dalje predstavlja veliki problem: „Šta nam vredi elektronski potpis, kad je u Srbiji samo 400 ljudi registrovalo svoju firmu elektronskim putem“, lamentira Obradović. Primera radi, u Velikoj Britaniji stanovnici ne poseduju ni lične karte, a pečati za preduzeća su odavno stavljeni van upotrebe.

Prema Obradoviću, dodatan problem za sektor malih i srednjih preduzeća predstavlja i činjenica da se njihov glas slabije čuje od reakcije velikih kompanija. Tradicija nepoverenja i neudruživanja dovela je do toga da MSP nisu u stanju da postignu zajednički interes, kako na lokalnom, tako i na nacionalnom nivou.

Istraživanje Centra za visoke ekonomske studije (CEVES) rađeno za potrebe Nacionalne alijanse za ekonomski razvoj (NALED) pokazuje da prosečno potrebno vreme za prijavu radnika u Srbiji iznosi oko četiri i po sata, uz trošak od oko 1.180 dinara, odnosno 1,43 milijarde dinara za celu privredu. Na Balkanu najbolje uslove za započinjanje poslovanja i osnivanje firme ima Albanija, gde se čitava procedura završava za dva do tri dana. Kod nas to ume da traje i do 70 dana, iako su još pre godinu dana najavljene korenite promene.

Marko Miladinović

broj 55, maj 2009. godine

U 2008 godini američke kompanije i interesne grupe potrošile su 3,42 milijarde dolara na lobiste i lobiranje u Kongresu i vašingtonskoj saveznoj administraciji, a to je 14 posto više nego prethodne godine. Podatak je iznijela organizacija Center for Responsive Politics, američki think-tank koji prati puteve novca u politici.

Ovaj podatak ukazuje na jedan od razloga zašto je lobiranje – uvijek vrlo važna i velika djelatnost u Washingtonu – imala tako eksplozivan rast u proteklim godinama.

Drugi podatak koji ovo potvrđuje je nalaz studije izrađene na Univerzitetu u Kanzasu, koja je objavljena prošle nedelje. Studija se bavi industrijom lobiranja i njenim funkcioniranjem a iznosi impresivan podatak da su velike kompanije, koje su 2004. godine potrošile milione dolara na uspješno lobiranje u Washingtonu za propise o poreznim olakšicama, dobile povrat na ovo ulaganje od (nije greška) 22000 posto – dokaz da oni koji sebi mogu priuštiti trošak angažiranja lobista završe s vrlo debelom dividendom.

Studija daje zanimljiv i rijedak uvid u to kako funkcionira industrija lobiranja i zašto cvijeta kao nikad do sada, iako Barack Obama obećava da će raditi na obuzdavanju njenog utjecaja na zakonodavce.

Studija detaljno opisuje napore stotina kompanija u 2003. i 2004. godini da proguraju propise o jednokratnim poreznim olakšicama kojima se smanjila stopa poreza na dobit koja se ostvari izvan SAD. Sve u svemu, američke su kompanije uštedjele oko 100 milijardi dolara poreza. Na vrhu onih koji su lobiranjem podebljali svoje račune umjesto račune porezne uprave su farmaceutski divovi Pfizer i Merck, zatim IBM i Hewlett Packard, Johnson & Johnson.

Studija profesora iz Kanzasa promatra 93 tvrtke koje su potrošile čak 283 miliona dolara na lobiranje za ove propise u ove dvije godine i na kraju ‘uštedile’ 62,5 milijardi dolara poreza. Istraživači su koristili javne podatke samih lobista i financijske izvještaje koje kompanije podnose tijelu za nadzor burze (Securities and Exchange Commission) i usporedila podatke o troškovima za lobiranje i podatke o njihovoj dobiti.

Postoji sve očitiji dokazi da kompanije dobijaju ono za što plaćaju, a možda i mnogo više, kada angažiraju iskusne vašingtonske igrače da im pomognu da se izbore za svoje interese u kući zakona. Posebna skupina profesora poslovne administracije prošle je godina napravila i izvještaj u kojem su konstatirali da su firme koje su lobirale imale bolju tržišnu valutaciju i povrat na ulaganja nego one koje nisu koristile lobističke usluge, i da one koje su to intenzivno činile imale portfelje s konstantno izvanprosječnim tržišnim rezultatima. U prosjeku, prihodi kompanije rasli su za više od pola postotka na svakih 10 posto rasta troška za lobiranje. Za velike kompanije ovaj omjer znači mnogo miliona dolara.

Lobisti kažu da nisu iznenađeni rezultatima studije, i da su oni samo potvrda onoga što sami stalno govore svojim klijentima: Ne možete dozvoliti sebi da nemate vještog vašingtonskog igrača u svom timu. “To je kao da idete na sud bez advokata”, AP citira jednog lobistu, inače bivšeg kongresmena, prikazujući nalaze ove studije. Neki lobisti i samo izračunavaju koliko zarade svojim klijentima i te podatke koriste da privuku nove poslove. Lobisti smatraju da oni igraju ključnu ulogu u realizaciji projekata koji donose dobiti u rasponu koji ide od stotine hiljada do milijarde dolara.

Podaci o iznosima koji se vezuje za lobiranje u svakom smislu uzbunili su neke skupine koje su zabrinute da obični građani koji ne mogu prištiti sebi da ih zastupaju skupi lobisti gube u debati s kompanijama i interesnim grupama koje to mogu.

Spomenuta grupa Center for Responsive Politics konstatira da ako kompanije i troše velika sredstva njihova veličina ‘blijedi’ u poređenju s potencijalnim profitima koje ove dobijaju zahvaljujući uspješnom lobiranju. Jedna je nestranačka skupina nedavno objavila studiju kojom uspoređuje sredstva koja su banke koje su nedavno dobile državnu pomoć potrošile na doprinose političkim stranama i za lobiranje s iznosima koje su dobile iz fonda za spašavanje Wall Streeta. Stope ‘povrata’ zaista upadaju u oči – 258 hiljada posto na 114 miliona dolara koje su potrošile na političke donacije i lobističke usluge.

Analitičari iz ove skupine kažu da stvar nije toliko u tome koliko kompanije troše, već da li se politika formulira na argumentima ili pod utjecajem novca koji se vrti na tržištu utjecaja, te da li oni interesi koji nisu podruprti novcem i koji nemaju sredstava za lobiranje, gube mjesto za stolom.

Dok se kompanijama i koalicijama ulaganja u lobiranje obilato vraćaju, postoji i dokazi da to nije uvijek u javnom interesu. Studija profesora iz Kanzasa pokazala je, naime, da porezne olakšice iz 2004. nisu postigle izvorni cilj da stimuliraju multinacionalne kompanije da ulažu u radna mjesta u opremu u SAD-u. “Ovo stavlja znak pitanja na ono što je Kongres uradio 2004. godine”, kaže Stephan Mazza koji je vodio istraživanje. „Jasno je da je to lukrativno polje za lobiste. Kongres je htio stvoriti nove poslove, ali je vjerovatno stvorio poslove za lobiste“.

Davorka Zmijarević, Zagreb

broj 55, maj 2009.

Kako ste vi prošli? Mislim da će jednom kada se recesija završi svi postavljati ovo pitanje. Za sada znamo odgovor. Ako je ukupna trgovinska razmena Srbije sa EU 25 opala za 30% od prošlog jula, ako je desetine hiljada ljudi izgubilo posao, ako su strane investicije vredne 800 miliona dolara već odložene a u Makedoniji izvoz opao za 44% u prva dva meseca 2009. onda već znamo da su stvari poprilično loše.

Ali zašto da vas gnjavim s time kako je vama kad mogu da vam pričam kako je meni. Moja žena od skoro vodi izdavačku kuću. Ima jedva dve godine. Kada je počela nije imala iskustvo u izdavaštvu, već je počela time da se bavi greškom. Takav je život. Kako god problem sa izdavaštvom jeste da danas štampate knjige ali možete da zaradite na njima tek devet meseci kasnije. Njena pomoćnica joj kaže da prestane da kuka. Njeni roditelji su imali cvećaru. Ako se cveće nije odmah prodalo istrulelo bi. Knjige barem neće.

Stvar je u tome da kad god novac pristigne od knjiga i dalje morate platiti štampariju čim ih isporuči. Tako je barem u teoriji. Do skora ugledna kompanija koja je štampala knjige moje žene joj je davala vreme da plati prema dogovorenom rasporedu. A onda je jednog dana prošle nedelje stiglo pismo od agresivnog uterivača dugova koji je odmah počeo da joj preti preko telefona. Njegova adresa je glasila: The Old School House (“Stara školska zgrada“) što zvuči, barem Englezima, ugledno. Ipak, zahvaljujući divnoj aplikaciji koja se zove Google Street Finder koja vam omogućava da se provozate kroz nečiju ulicu pomoću vašeg kompjutera ispostavilo se da radi iz adaptirane šupe ili garaže u lošem kraju Londona.

Uplašena ovim moja žena je nazvala štampariju koja je, po svojoj prilici kao očiglednu taktiku zastrašivanja, prosledila njenu poruku uterivaču dugova koji ju je nazvao i rekao da će je tužiti za klevetu i bankrotirati je. Ona je pisala generalnom direktoru koji joj je rekao da su vremena teška i tako dalje, mani me se glupa ženo, ili nešto u tom stilu. Malo smo pogledali po internetu i našli da je neko napisao blog o iskustvu daleko gorem od onoga koga je doživela moja žena. Jedini problem je tu tome što je ta osoba jedna od onih što poriču postojanje Holokausta, što na kraju, i nije baš bilo od pomoći.

Pozvali smo advokate. Oni su pokušali da joj umirujućim tonom saopšte šta treba da kaže. A onda je uterivač dugova nazvao advokate i slagao ih rekavši da je advokat. Onda joj je uručio obaveštenje, zbog koga će ako ga bude ignorisala, završiti na sudu. Tako je prikupila novac koji je dugovala i platila. Zapravo platio sam ga ja. Nazvao sam banku i rekao im da isplate 10.066,36 funti (1.057.775, 21 dinara). Gospođa me je pogrešno čula i platila 10.066,34 funte. Onda je rekla “nema problema poslaću im još 2 penija“. (2,1 dinar) Posle par sati nazvao nas je advokat da kaže da je uterivač dugova rekao da smo platili samo 2p. Blagi bože. U roku od nekoliko dana cela stvar je prešla iz užasne u komičnu.

Nazvao sam prijatelja koji vodi jednu drugu izdavačku kuću. Rekao mi je da su on i njegova supruga imali isto iskustvo nakon što su sarađivali sa tom kompanijom deset godina ali je dodao da je još neverovatnije to što su se pretvorili u besne pse iako je njegova supruga sestričina pokojnog vlasnika kompanije.

Štamparije, kao i svi ostali u Britaniji, su u problemima. Dve su propale i pretpostavlja da i ova ide u tom pravcu. A što se mene tiče, što brže to bolje. Negde sam pročitao da sve štamparije rade dosta ispod kapaciteta i navodno očajno im je potreban posao. Advokat mi je rekao da njegova firma radi na dosta slučaja nesolventnosti ali da je ovaj jedinstven. Mislim nema smisla dobiti danas ono što vam se duguje, ako ćete to ionako dobiti, a u isto vreme uništiti odnos sa klijentom i sopstveni ugled.

U svakom slučaju, dobra stvar u svemu ovome jeste da je dug otplaćen i da je ova kompanija naterala moju ženu da uradi ono što je trebalo odavno da uradi. Sledeća stanica Indija. Jedan drugi izdavač joj je rekao “Ne štampam knjige u Britaniji već godinama. Indijci će transformisati vaše troškove i život“. Znači, zbogom britanskim štamparijama i daleko vam lepa kuća. A kad smo već kod toga, prošle godine zatražila je ponudu od štamparije iz Srbije. Bila je jeftinija od britanske ali ne dovoljno da bi joj se isplatilo. I, tako je bilo nama. A vama?

Tim Džuda
broj 55, maj 2009.

Petnaesti broj Kvartalnog monitora (oktobar-decembar 2008. godine) posebno se bavi uticajem svetske finansijske krize na Srbiju, sa analizom antirecesionih mera Vlade i Narodne banke Srbije. Autori tekstova, uglavnom profesori sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu i članovi FREN-a (Fond za razvoj ekonomske nauke), na konferenciji za novinare detaljno su obrazložili napravljene procene i izneli svoje predloge korisnih mera za ublažavanje efekata recesije.

Da se u ovoj godini Srbiji smeši recesija pokazuje konstantan pad industrijske proizvodnje i trgovine na malo u januaru, a pogotovu u celom četvrtom kvartalu 2008. godine. Pad proizvodnje posledica je velikog pada kreditne aktivnosti, odnosno smanjenja domaće tražnje. Ukupan prirast kredita domaćih i preduzeća iz inostranih izvora u trećem kvartalu 2008. godine iznosio je 2.210 miliona evra, a već u četvrtom kvartalu samo 287 miliona. Manjak domaćih kredita posledica je povlačenja depozita ali i manjeg broja dokapitalizacija, dok je glavni razlog smanjenog broja stranih kredita upravo svetska finansijska kriza.

Bazna inflacija je u januaru i februaru iznosila do jedan odsto. Zaključak je da bi na godišnjem nivou ona mogla da iznosi oko dvanaest odsto, ali da će je pad proizvodnje držati pod kontrolom. Tržišna inflacija ne ubrzava, iako su cene na malo porasle za 5,4 odsto do kraja februara. Takođe, konstatovano je da depresijacija dinara nije mnogo uticala na celokupnu inflaciju.

Glavni i odgovorni urednik publikacije, profesor Pavle Petrović, smatra da dinar treba da padne na održivu vrednost: „Najveći deo pada vrednosti dinara već se dogodio. Međutim, trebalo je pustiti da se taj pad i brže dogodi, a ne potrošiti skoro 550 miliona evra u odbranu valute. Sada je prilika da se postigne prava, niža i održiva vrednost dinara. I bez krize, dinar nije bio održiv – ona je samo snažno poentirala.“ Empirijska istraživanja potvrđuju da bi pad vrednosti precenjene valute trebalo da stimuliše proizvodnju, pošto će tražnja da se okrene prema domaćim razmenjivim dobrima. Ovim bi trebalo da se smanji i ogroman spoljnotrgovinski deficit, koji predstavlja osnovni problem Srbije. Ovakav, kompatibilan dinar, držao bi tekući deficit spoljnog računa na 10 odsto BDP-a, dok bi, sa precenjenim dinarom, on iznosio preko 15 odsto BDP-a.

Ukupan spoljni dug Srbije na kraju 2008. godine iznosi 21,8 milijardi evra (64,5 odsto BDP-a), od čega je javni spoljni dug 6,4, a dug privatnog sektora 15,4 milijarde evra.

Član ekonomskog saveta predsednika Vlade, Milojko Arsić, govorio je o domaćoj fiskalnoj politici u kojoj je, već tokom poslednjeg kvartala prošle godine, došlo do obrta prema negativnim trendovima. Prihodi od PDV, carina i akciza su značajno smanjeni, dok su prihodi od poreza na dohodak i doprinosa još uvek realno rasli. Kao što već svi znaju, jednokratno povećanje penzija u novembru generisalo je povećanje rashoda za penzije od oko 1,2 odsto BDP-a (35 milijardi dinara), odnosno četiri puta više od fiskalnih troškova do sada primenjenih antirecesionih mera.

Te negativne tendencije s kraja 2008. ukazuju i da će rast privrede biti znatno sporiji nego što je to projektovano prilikom izrade budžeta. Usporavanje privredne aktivnosti i domaće tražnje imaće za posledicu ostvarenje manjeg nivoa javnih prihoda od planiranih. Iz tog razloga, neminovni su rebalansi budžeti Srbije, Vojvodine, ali i lokalnih zajednica. Do rebalansa državnog budžeta trebalo bi da dođe, kako je i najavljeno, polovinom aprila, kada se stekne uvid o makroekonomskim i fiskalnim kretanjima u prvom kvartalu 2009. godine i naprave pouzdane procene. Dodatne razloge za odlaganje rebalansa treba tražiti i u potrebi za utvrđivanjem količine sredstava koje Vlada može da odvoji za finansiranje budžetskog deficita, ali i postizanjem dogovora sa MMF-om.

„Može se očekivati konsolidovani fiskalni deficit od oko 4 odsto BDP-a, odnosno skoro 120 milijardi dinara. Održiva fiskalna politika podrazumeva deficit od oko 3 odsto bruto društvenog proizvoda, što znači da je neophodno, kombinacijom smanjenja javne potrošnje i povaćanjem poreza, smanjiti deficit za taj jedan odsto. Planirani deficit, prilikom izrade budžeta, iznosio je 1,75 odsto BDP-a“, podseća Arsić.

Marko Miladinović
broj 54, april 2009.