Biznis

Istorijsko jezgro grada Londona je sada finansijski centar, takozvani „Siti“. Mešavina je starog i novog. Hrvatski predsednik Stipe Mesić, koji je nedavno posetio London, prisustvovao je večeri održanoj u Gostioničarskom domu (Innholders Hall) izgrađenom u sedamnaestom veku. Mesić je razgovarao sa poslovnim ljudima o poslovnim prednostima Hrvatske. Naravno, ne znam da li je to bila slučajnost ili ne, ali Gostioničarski dom je prvobitno bio ‘esnaf’ ili sindikat gostioničara koji su putnicima pružali smeštaj i hranu. Oni su se postali ekonomska sila tokom trinaestog veka, ali tek je im je kralj Henri VIII (onaj sa šest žena) dodelio prvu povelju 1514. koja je garantovala njihova prava i privilegije.

Mene zanima da li je upravo ovo mesto odabrano zato što veliki deo hrvatske ekonomije počiva na gostionicama, ili barem njihovom modernom ekvivalentu, hotelima i turizmu. Uslužni sektor u Hrvatskoj, od čega najviše odlazi na turizam, obuhvata više od 60 odsto hrvatskog BDP-a. Ako dodate tome one koji u Hrvatsku dolaze da bi posetili Međugorje, onda eto još jedne veze sa Gostioničarskim domom. Veliki deo njihovog prometa se u srednjem veku vrteo oko hodočasnika koji su obilazili svetilišta.

Gostioničarski dom je ukrašen starim slikama i skupocenim priborom za ručavanje. I Mesić je delovao prilično opušteno u ovom okruženju, dok je nabrajao poslovne pogodnosti Hrvatske.

Nakon toga, dok sam ga intervjuisao, stekao sam utisak da Mesić i jeste toliko opušten koliko se činilo. Hrvatska se nekako ugurala i sada je već zemlja kandidat za članstvo u EU. Ali da li je moguće biti previše opušten? Hrvatska je, naravno, u boljoj ekonomskoj i političkoj poziciji od Srbije i Crne Gore i Bosne i Hercegovine, ali nisam mogao a da ne pomislim da Hrvatska ne može da priušti sebi da bude previše zadovoljna. I dalje živi u nestabilnom okruženju, a bogate komišije nisu previše darežljivo raspoložene u ovom trenutku.

U ovom trenutku svih 25 zemalja članica vode rasprave oko budžeta EU. Osam bivših komunističkih zemalja koje su postale članice 2004. su naročito zabirnute jer imaju šta da izgube predloženim smanjenjem budžeta. Ali, iako je medijski fokus na njima, činjenice ukazuju na to da Hrvatska i ostatak bivše Jugoslavije takođe imaju dosta da izgube. Što je manji budžet, to će biti manje za nove članice, kandidate i potencijalne kandidate i to po tom redosledu.

Možda je samo postupao diplomatski, ali Mesić nije izgledao previše zabrinut i odavao je utisak da će se nekako sve na kraju ispasti dobro. Ali ovakve svađe oko budžeta nikako ne olakšavaju zapadnom Balkanu ulazak u EU, čak i kada problemi nemaju apsolutno nikakve veze sa njim. Nakon intervjua, šetajući se ulicama, primetio sam večernja izdanja londonskih novina. Na naslovnim stranama bile su kritike novog predloga da se starosna granica za penzije podigne na 69. U Hrvatskoj, a i ostatku bivše Jugoslavije (osim Kosova) stanovništvo ubrzano stari baš kao i u Britaniji. Nezaposlenost je malo manja, ali je i dalje visoka. Najnoviji izveštaj EU o Hrvatskoj navodi da se mala i srednja preduzeća ‘i dalje suočavaju sa teškom poslovnom klimom’.

Gostioničarima je bilo potrebno trista godina da dobiju povelju od kralja. Mesić misli da Hrvatska može da postane članica EU do 2009. Godine 1991, on je probio blokadu Jugoslovenske mornarice kako bi ušao u Dubrovnik. Smatram da sada nije pravo vreme za opuštanje. Hrvatska mora da probije još jednu blokadu – i ako uspe da prodre kroz odbranu EU drugi će je slediti. Ali more je nemirno i postaje sve nemirnije.

Tim Džuda

broj 14/15, decembar 2005.

Kad budete ovo čitali znaćemo ko je novi predsednik Srbije. Možda ćemo čak i znati šta će biti sa Kosovom. Šta će se dogoditi kada proglasi nezavisnost, da li će biti u blokadi? Da li će njegova telefonska linija sa pozivnim brojem 381 biti prekinuta? Koliko će ga zemalja priznati? Šta će Rusija uraditi? Pošto ja sada nemam pojma šta će se dogoditi i nemam želju da se pretvaram da znam, hajde da pogledamo neke stvarne probleme.

Tokom prethodnih 12 meseci cena nafte je porasla za 80%, a Kina čini 40% porasta potražnje. Svetske cene hrane su porasle za nekih 50%. Suša u Australiji i bolest svinja u Kini su važni faktori, ali rastuće bogatstvo Indije i Kine su najvažniji faktori. A tu je uvek i svetska potražnja za vodom. Na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu ove godine Endrju Liveris, predsednik kompanije „Dow Chemical“ je rekao: “Voda je…nafta 21. veka“. Sve je povezano. Cena nafte povećava potražnju za biogorivom koje zauzima dragoceno poljoprivredno zemljište, što onda povećava cenu hrane i troši više vode. Kada kupim boraniju u prodavnici u Londonu verovatno je uvezena iz Kenije. Sada Kenija gori i govori se o etničkom čišćenju. Ali to je samo poluistina. Mnogi od sukoba su u bogatoj dolini strmih obronaka (Rift Valley) gde postoji borba za zemljom između plemena koji je istorijski smatraju svojom (Srbi) i onih za koje kažu da su ih raselili (Albanci). Ne, nije greška, samo pokušavam da nešto naglasim.

Hajde sada da vidimo nešto drugo. Tomas Frajdman, poznati kolumnista „Njujork tajmsa“ je napisao knjigu o globalizaciji koja se zove “Svet je ravan“ (The World is Flat). On je napisao: “U ravnom svetu možete uvodi inovacije bez potrebe da emigrirate“. Svet, naravno, nije ravan. Istraživanja o tome gde se stvara ekonomsko bogatstvo i gde postoje tehnološke inovacije, pokazuju da je svet, u stvari, šiljat. To znači da se većina stvari događa u relativno malom broju mesta koja su međusobno povezana. Jedna studija je pokazala da su gradovi poput Londona, Njujorka, Pariza, Tokija, Honkonga, Singapura, Čikaga, Los Anđelesa i San Franciska glavni polovi privlačnosti za najtalentovanije ljude na svetu, koji takođe lako prelaze iz jednog u drugi grad. Istraživanja pri Svetskoj organizaciji za intelektualnu svojinu i Zavoda za patente i zaštitne znake SAD su pokazala nešto slično po pitanju toga gde ljudi prijavljuju patente. Tokio, Seul, Njujork i San Francisko vode, a slede ih Boston, Sijetl, Ostin, Toronto, Vankuver, Berlin, Stokholm, Helsinki, London, Osaka, Tajpej i Sidnej. Ričard Florida, koji je pisao na ovu temu, napominje da u zemljama poput Kine i Indije, vrhovi označavaju mesta poput Bangalora, Hajderabada i delove Nju Delhija i Bombaja koja cvetaju, “stvarajući destabilizujuće političke tenzije“. On dodaje: “U Kini postoji ogromna koncentracija talenta i inovacije u centrima poput Šangaja, Šenzena i Pekinga, koji su svetlosnim godinama udaljeni od ogromnih osiromašenih regiona“. Njegov zaključak jeste da “ekonomski napredak zahteva da vrhovi bud čvršći i viši… ali će takav rast pogoršati ekonomske i društvene razlike, podstičući političke reakcije koje bi mogle da ugroze dalju inovaciju i ekonomski napredak“. Stoga on tvrdi da će “balansiranje nejednakosti između vrhova i dolina širom sveta… biti među glavnim političkim izazovima u decenijama koje dolaze“.

I kakve sve to veze ima sa Balkanom? Naravno, većina ovog regiona nije čak ni mravinjak na svetskoj mapi vrhova i razlog zašto ne mogu mnogo da pišem o regionu jeste to što toliko mnogo zavisi od odluka koje će biti donete u sledećih nekoliko nedelja. Ali, ne mora tako da bude. Moj predlog jeste da vlade i univerziteti počnu da usmeravaju novac u istraživanje kako se najbolje izboriti sa izazovima u sledećih pedeset godina i kako najbolje iskoristiti resurse regiona tj. pametne ljude, plodno zemljište i vodu, a ne samo posledice 1389.

Tim Džuda

bif 40, februar 2008.

Novosti putuju brzinom svetlosti, globalizacija se naveliko razmahala, internet takođe – dobar imidž kompanije je sve ranjiviji. Novo vreme i novi običaji zahtevaju konzistentnost u radu, i top menadžment više nego ikada mora da vodi računa o svom ponašanju van radnog mesta.

Tim Kalin je senior član Univerziteta Oksford gde vodi program o pregovaranju. Danas portparol Svetske Banke, tokom osamdesetih kod nas je postao poznato ime zbog tadašnjim političarima dopadljive knjižice – priručnika o samoupravljanju (zapadu je i danas ovo nepoznanica) pod naslovom „Jugoslavija i Svetska banka“ (1978) koju su naši državni zvaničnici darežljivo poklanjali onima koji su dolazili u posetu SFRJ…

BiF: Kako vam se čini ondašnja i sadašnja Srbija, iz ugla vaše struke?

T. Kalin: U Srbiji postoji problem percepcije nasleđene još od „stare“ EU to jest iz devedesetih, a to je da je ovde situacija otprilike ista kao na Divljem Zapadu kada je reč o korupciji, kriminalu i sporosti. Reputacija kompanije i njen profit mnogo zavise od poslovnosti u ponašanju. Međutim, retorika, dobar PR i kodeks na papiru nisu dovoljni: lansiranje dobre reputacije mora da ima konzistentnost, da bude u čvrstoj vezi sa realnošću. Ne kaže se uzalud da se dobra reputacija gradi godinama, a da se može izgubiti u sekundi.

BiF: Ko sve treba da vodi računa o reputaciji kompanije?

T. Kalin: Ono što se zaista računa to je ponašanje svakog zaposlenog ponaosob. Jer, ako se desi da neko uradi nešto loše, i to dospe u novine i javnost to pročita, nikoga neće biti briga da li se taj pojedinac zove Janković ili nekako drugačije, oni se neće sećati imena pojedinca koji je naneo štetu, već će se sećati samo imena kompanije,a to uništava brižljivo građen ugled. Kompanije bi mogle da porade na tome da se na vreme otkrije i spreči kriminal unutar njih, i da ujedno promovišu kodekse poslovnog ponašanja i ohrabruju ponašanje koje je u skladu sa zakonom, ne uz samu granicu, i ne mimo nje.

BiF: Da li su se pravila pooštrila za top menadžment?

T. Kalin: Itekako. Sve je javno danas. Top menadžment mora da više vodi računa nego ranije da ne potpadne pod ono što ljudi nazivaju „lošim“, pa i kada je reč o privatnom životu. Ako imate šefa koji voli da vam kaže kako ste svi kao jedna velika porodica, a onda otkrijete da ima ljubavnicu,, ne možete a da se ne zapitate o kakvim se tu vrednostima radi, i šta hoće time da kaže, zar ne? Ovo naročito važi za globalne kompanije koje se susreću sa argumentom da se „kod nas to tako oduvek radilo“.

BiF: Što se tiče raspolaganja korporativnim novcem, kako tu stvari stoje?

T. Kalin: Ako neko ide vrlo često u Ljubljanu, iako za to nema prave potrebe, i uvek ide petkom i vikend provodi na Bledu, a pri tom znate da je pasionirani igrač golfa, prosto ne možete da se ne zapitate da li on zaista mora da troši novac kompanije da bi išao tamo. Ne kažem da to ljudi ovde rade, ali to je ono što se često pojavljuje kao pitanje -ljudi to stalno rade a zaposleni pre ili kasnije otkriju jer sekretarice, prirodno, rezervišu i karte i hotele, a nije isključeno i da neko uzme novac za put na koji nije otišao ili poslovni ručak sa klijentom koji se nije dogodio. Sve te „sitnice“ u stvari kreiraju jedan ležeran odnos kada je reč o novcu kompanije, maltene da je u redu ponekad i pomalo ukrasti, jer to nije „pravi“ novac, to je neki drugi novac, korporativni… Ako na poslu ne primenjujete ista merila koja važe za privatni život, ako se ne držite istih vrednosti, to može biti pogubno za posao i na srednje i na duge staze.

BiF: Ispada da od ponašanja onih koji dolaze i odlaze (ponekad kao u fudbalu) zavisi dugoročna perspektiva firme?

T. Kalin: Širenje posla i privlačenje stranih investicija ne ide bez etike. Ovo vreme je posebno teško za kompanije koje se drže etike u poslovanju, i koje pošteno rade, jer preovlađujuća slika nije dobra. Zato Vlada treba da postavi vrlo, vrlo čvrst sistem pravila i kazni i kada je reč o korupciji i podmićivanju, a s druge strane kompanije treba da shvate da je to u njihovom interesu. Možda će na taj način biti u prilici da zaradite dosta novca danas, ali da li će moći isto to i sutra, i sledeće godine? I da li će imati ulaznicu za velika tržišta u budućnosti? Neće, ukoliko ne adresiraju problem pravilno, i to – danas, odmah, bez izgovora.

BiF: Šta je u tom kontekstu uloga sektora komunikacija unutar korporacije?

T. Kalin: PR nije samo odašiljanje dobrih poruka unutar i izvan kompanije, već moraju da vode računa i o tome šta se događa ovog trenutka i šta se već dogodilo u prošlosti: reputacija kompanije se gradi na ponašanju zaposlenih, dobrom ugledu prethodi dobro ponašanje – unutar kompanije. PR ne sme da bude samo propaganda koja pokušava da objasni zaposlenima da je razlog što nema povećanja plate to što je kompanija u buli. Ljudi se osećaju dobro kada rade za uglednu kompaniju, i neće je lako napustiti, ali treba taj dobar imidž projektovati i unutra, što je takođe uloga PR menadžera – da prikuplja i širi informacije i unutar kompanije, odeljenje komunikacija treba upravlja eksternim ugledom kompanije, i da se potrudi da se „krug vrline“ zatvori unutar nje. Kada bi bila vizuelno predstavljena, uloga sektora komunikacija kroz i oko kompanije izgledala bi kao rimska boginja Dijana, sa dva lica… Najlepše je i najlakše, na duge staze, biti javan u radu.

BiF: Jedno pitanje vezano za Srbiju u kojoj tek niče korporativno upravljanje i još je na snazi autokratsko liderstvo: čiji je zadatak da postavlja teška pitanja?

T. Kalin: Svih. Kompanija treba da kreira takvu atmosferu da svako može da pita, od običnog zaposlenog pa na više, a da zbog toga ne navuče sebi nevolju na vrat. Naprotiv, treba da im se omogući zaštita, kao i onima koji ukazuju na kriminalna dela u kompaniji („whistleblowers“). Čuvena je ona izjava Sir Dereka Higsa da bez obzira koliko ste uspešno razvili procese u korporaciji, ukoliko ne možete da verujete ljudima s kojima radite, onda ste u opasnosti. Ne mora menadžment na sve da da odgovor, naročito ako ga nema, ali treba da prihvati da postoji dilema, da razume pitanje.

Jelena Jovanović

broj 40, februar 2008.

Starovremska percepcija stabilne ekonomije, stabilnog bilansa kompanije, stabilnih pravila igre – sve to nije više “in”. Došlo je vreme da kredite, bilo one sitne, za pojedince, bilo ogromne za multinacionalne kompanije banke dodeljuju najradije tek kada im dostavite svoj kreditni curiculum. Biti permanentno u dugu zapravo je postmoderan način življenja.

Evo jedne tipično američke priče: Sten O’Nil, je Afro-amerikanac, što će reći Amerikanac boje bele kafe, koji je pre pojave Baraka Obame dospeo na najvišu lestvicu upravljačke moći u SAD. Bio je takozvani “Nº1” u investicionoj banci „Merrill Lynch“, koja je opet “Nº1” među bankama u Americi. Posle završenih studija ekonomije na Harvardu počeo je 1986. godine karijeru junior-brokera u toj banci. Penjao se uporno u hijerarhiji, a mnogi smatraju da mu je dobrim delom pomoglo i to što je dovoljno tamnoput da bi mogao biti “crnac” u strukturi, a dovoljno “belac” u beskrupuloznoj finansijskoj igri. Počeo je sa tzv junk-bonds (smeće među akcijama), ali je imao ambicije da se baci u strukturne (structural) akcije i hedž fondove, jer tu se zarađivao glavni novac. Uspelo mu je i od kada je 2002. godine postao glavni, banka je uvećala svoj kapital za 100 odsto, a on dospeo do godišnje plate od 52 miliona dolara. Njegova životna deviza bila je: “Da bi se zaradilo mnogo, mora se mnogo i reskirati”. To ga je navelo da banku uvuče u igru sa „subprime“ kreditima i da ona na kraju mora da izbaci iz bilansa 8,4 milijarde dolara uloženih u nenaplative poslove. O’Nilova zvezda je pala, ali ne u prašinu. “Prinuđen” je da ode uz „zlatni padobran“ od 160 miliona dolara!

Priča o Stenu O’Nilu je američka zato što se jedino u toj zemlji može dogoditi da siromašno crnačko dete iz Bronksa dospe tako visoko u svetu novca, da odleti još većom brzinom i da se sve završi hepiendom, po njega, dakako. Inače sličnu sudbinu je doživeo Čarls Čak Princ III, koji je kao predsednik sa “jakim vezama” uvalio „Citigroup“ u kredine dubioze, koje su joj umanjile dobit za 60 odsto, a otpremljen je sa “padobranom” od 230 miliona dolara. Ken Luis, predsednik Bank of America, podjednako je usrećio svoju banku. Njegov “padobran” ne znamo koliko je velik, ali su oni obično iskazani brojkom od devet cifara. Istim povodom, trgovanjem subprime kreditima olako izdatim bez garancije ili hipoteke, nastradao je i najmoćniji čovek Vol Strita, predsednik „Blackstone private equity“ fonda, Stiv Švarcman. Njegov fond je bio poznat po tome što niko nikada nije odbio njegovu ponudu za kupovinu kompanije. Fond bi kupljenu kompaniju razbucao u parčiće, odbacio neprofitne delove i napravio konstrukciju za uspon preostalog dela prodajući ga za daleko veću cenu od one koja je data za celu kompaniju. U anale biznisa ući će ponuda „Blackstone“ fonda za kupovinu EOP kompanije, koja gazduje najvećim delom nekretnina na Menhetnu i to po ceni od 48 dolara za akciju. Pojavio se konkurent koji je ponudio 52 dolara, ali je satrven nedostižnom ponudom Blackstone od 55 dolara za akciju, odnosno 39 milijardi dolara ukupno. Samo 48 sati kasnije Švarcman je prodao jednu trećinu poseda za 30 milijardi dolara.

To su karakteristične storije pojedinaca u sferi američkih finansija. A te finansije su, generalno, kapitalizam danas. Žan Pizani Feri (Jean Pisani Ferry) francuski ekonomista duge karijere u vladi svoje zemlje i Evropske unije, danas direktor think-tank instituta Bruegel, tvrdi: “Transmisija krize iz Amerike ka Evropi ne ide pretežno preko spoljne trgovine i kanalima realne ekonomije… američko tržište po sebi nije opredeljujuće za nas, ali je opasnost od finansijskog uticaja te zemlje fantastična i svaki put prevazilazi naša očekivanja… Na početku smo globalizacionog šoka. Najgore treba tek da dođe…” Navedimo samo da je pokušavajući da predupredi prve negativne efekte američke krize sa stambenim (subprime) kreditima Evropska centralna banka pustila u promet 440 milijardi evra likvidnih sredstava. Istovremeno je američka (FED) pustila na tržište 420 milijardi, ali američkih dolara, što znači da je Evropa platila 50 odsto veći račun za američki hazard. Ta likvidna sredstva su samo privremeno ublažila krizu. Naknadno gašenje finansijskog požara likvidnim novcem pokazalo je da se radi o znatno dubljoj krizi nego što se očekivalo.

Kriza, kriza, e pa šta je…

Stoleće koje smo tek počeli da trošimo obeleženo je gigantskim skandalom američkog energetskog kolosa „Enron“, koji je postao sinonim za neočekivano rasprostranjenu menadžersku pljačku sopstvenih kompanija. Poduprt lažnim procenama vrednosti kompanije, glavni menadžer „Enrona“ Kenet Lej, je naduvavao vrednosti akcija i sopstveno bogatstvo do neslućenih razmera. Slavljen je kao poslovni genije, a „Enron“ je na berzi dostizao nebeske visine. Kada se preteralo, prenaduvani balon je pukao. Konstatovano da postoje skriveni gubici od preko 10 milijardi dolara, iza čega je sledio sunovrat i otkrivanje drugih dubioza. U toj nečasnoj igri udela su imali ne samo čuvena rejting kompanija Artur Andersen, koja je davala lažni procene, nego čak i SEC, komisija za nadzor operacija na berzi. Istom tehnikom poslužio se i glavni menadžer i osnivač „WorldComa-a“ Berni Ebers, pa i drugi i završilo se tako što su brojni menadžeri otišli na robiju, akcionari izgubili uloženi novac, a oko 4.000 zaposlenih u „Enronu“ ostalo je ne samo bez posla, nego i bez sigurne starosti, odnosno para koje su ulagali u penzioni fond kompanije. Mogućnost da se zbog berzanskih mahinacija dospe u zatvor podučila je agresivne menadžere da potraže metode kako se mogu izvršiti preraspodele bogatstva, a da se za to ne odgovara.

Skandal, odnosno kriza sa subprime kreditima, koja još nije okončana, pokazuje da je pronađen bezbedan način da se kapitali naduvavaju, pa čak i da dođe do pucanja, a da niko za to ne odgovara, bar ne tako drastično kao ranije. Model tih špekulacija ćemo opisati na primeru „Countrywide“, male banke, koja se nije razlikovala od desetina hiljada drugih, sve dok na njeno čelo nije došao “genije” Anđelo Mocilo, menadžer nevelike reputacije, ali velikih ideja. On je shvatio da posle „Enron“ skandala učmale finansije valja razmrdati nečim novim. Rešio je da taj novi bum otpočne olakim deljenjem stambenih kredita. Nije preterivao sa traženjem hipoteke, nije tražio učešće, niti posebne garancije. Bilo je to ravno otkriću rupe na saksiji i stvar je krenula, dograbili su je se i drugi, jer gradnja i prodaja stanova zajedno sa finansijama koje je vuku pokriva skoro trećinu američkog BDP. U tome nije bilo ničega što bi se smatralo protivzakonitim, ili insajderskim trgovanjem, tj. nedozvoljenim korišćenjem unutrašnjih podataka u ličnu korist. Istina, Mocilo je svoje akcije dobijene za uspešno vođenje banke blagovremeno pustio na tržište i tako uz ogromnu platu stekao i 138 miliona dolara „čvrstog“ novca.

Genijalna ideja “pranja” odgovornosti u suštini se svodila na prodaju mase izdatih kredita fondovima, žednim posla, da ih oni naplate – operacija je nazvana risk saling (prodaja rizika). Fondovi bi te kredite prepakovali u derivate nazvane subprime i prodavali dalje, odnosno plaćali njima investicije kao da je u pitanju zdrav novac. Tako se zatirao trag, ali je teret operacije padao sve teže na pleća dužnika, koga je jedino lako identifikovati u celom lancu. Kamate su rasle od početnih 4 – 5 na 12, pa čak i 16 odsto. Posao je cvetao sve dok nije postalo jasno da veliki broj dužnika nije u stanju da plaća kredite. Tada je i taj balon eksplodirao. Američki predsednik je obećao pomoć države, centralna banka je posegla za novim likvidnim novcem, najveće banke su počele da “prosejavaju” svoju aktivu. Vrlo brzo su ustanovile da su gotovo sva sredstva “kontaminirana”, nenaplativa potraživanja uvukla su se duboko i neprimetno u sve pore finansijskog sistema. Ko zna koliko će vremena biti potrebno da se sva ona otkriju i otpišu. Danas banke širom sveta, dakle ne samo u Americi, otkrivaju da su, nemajući pojma o tome, upadale u zasedu lažnih para koje valja otpisati iz bilansa.

Marks je pisao da je “Realna barijera kapitalističke proizvodnje kapital po sebi”. Biće da je to zabluda, jer pokazuje se da je ne samo pravi kapital, nego čak i fiktivni kapital, veliki impuls proizvodnji makar na onoliko vremena, koliko traje lažno uverenje da je otkriven novi zamajac. Druga je stvar što naknadno dolazi do trežnjenja, kao sada u Americi, pogotovo u provinciji, gde niko živi ne gradi, jer nije moguće prodati kuću ni u bescenje. Pritisnuti sve većim otplatama dugova građani su prinuđeni da smanje potrošnju čak i najelementarnijih dobara pa je ekonomija počela da se usporava i prelazi u recesiju. Plenidba imovine dužnika nema nikakve svrhe, jer nema kome da bude prodata. Zato su banke krenule u izdavanje kredita kojima će se pokrivati dugovanja po ranijim kreditima, naravno sa većom kamatnom stopom. Invencija finasijskih mahera ipak nije u stanju da ostvari kreditni perpetuum mobile. Međutim, finansijska galaksija postala je neverovatno razuđena, prepuna novih mehanizama i termina koje malo gde u svetu uopšte prevode sa engleskog, jer dok jedno prevedu, deset novih operacija, finansijskih proizvoda i derivata je niklo.

Amerika je onaj biciklista koji mora neprekidno da vrti pedale kako ne bi pao. Ona ne prihvata evropski model balansiranja i sporijeg kretanja. Inače, otkriće da spekulacije mogu biti makar privremeno rešenje nije izmaklo ni građanima, pa su počeli da se zadužuju preko svojih kreditnih kartica i na tim računima napravili “rupu” koja se procenjuje na 940 milijardi, uglavnom nenaplativih, dolara. Krah postaje sve verovatniji. Likvidna sredstva koja je FED pustio u promet progutale su velike banke zapušavajući njima rupe u svojim bilansima, tako da do građana nije stiglo skoro ništa. Zamajac potrošnje zato je stao. Američki predsednik je bio prinuđen da deli pare, kao nekada okupacijsku “zimsku pomoć”. Iako ta sredstva iznose ukupno 150 milijardi dolara, ona su više politički gest nego novac koji može ozbiljno da pokrene potrošnju. Najnovije otkriće je da građani ne plaćaju ni kredite za automobile, koje su kupili kada je novac bio jeftin, pa preti da pukne i taj balon. A to znači zaustavljanje automobilske industrije – osnovnog stuba američke privrede.

Ekonomija dugovanja

Starovremska percepcija stabilne ekonomije, stabilnog bilansa kompanije, stabilnih pravila igre – sve to nije više “in”. Došlo je vreme da kredite, bilo one sitne, za pojedince, bilo ogromne za multinacionalne kompanije banke dodeljuju najradije tek kada im dostavite svoj kreditni curiculum. Ako se iz njega vidi da se zadužujete učestano, da vas trenutno niko ne goni za naplatu, vi ste klijent prve kategorije. Klijente bez kreditnog istorijata banke ne vole iko je osnovna pretpostavka da se taj klijent prostire prema guberu, radi solidno, ulaže sopstvene pare u proizvodnju – dakle sve što više nije pomodno i što odmah banci signalizira da će sa njim napraviti slabe poslove, a pogotovu da ga neće uvući u dugove bez povratka. Nekada je taj bankarski princip poređen sa pijavicama i vampirima, karikaturisti su crtali bankare kao Drakule sa cilindrima i okrvavljenim očnjacima… Danas je sve to prošlost.

Biti permanentno u dugu zapravo je postmoderan način življenja. Vratimo se opet Americi, kao modnom kreatoru modernih finansija i videćemo da je njihova prosečna porodica zadužena sa 84.000, a evropska sa 16.000 evra. Evropa opet kasni, manje raskalašno živi i jednostavno je vreme gazi. Biće da je samoupravna Jugoslavija zadužena u svetu do guše bila preteča današnjice. Pogledajmo bilansne račune država i videćemo da se akumulirani dugovi najznačajnijih među njima kreću između 70 i 108 odsto BDP. Italija je u Evropsku uniju ušla na jedvite jade jer je jedan od mastrihtskih kriterijuma da nijedna članica ne može imati dug veći od 60 odsto BDP, a ona je imala 124 odsto. Posle više od jedne decenije Italija se “stabilizovala” na 106 odsto i niko joj zbog toga ne pokazuje gde je izlaz iz EU. Najveće svetske kompanije sa ponosom ističu svoja dugovanja, jer bi li im neko dao tolike pare na kredit da ne veruje u njihove potencijale?

Svet je pronašao finansijske mehanizme za umnožavanje novca i taj proces dobija sve veće ubrzanje. Danas više nije potrebno stvoriti “višak vrednosti” pa njega obrtati. Nije potrebno čak ni štampati pare. Ako ih štampate, dolazi do inflacije. Ako para uopšte nema, nego su samo digitalni nizovi u kompjuterskim zapisima, onda stvari stoje mnogo bolje. Postoje stotine načina da se ono što postoji multiplikuje u nedogled, da svako beleži kao svoju aktivu potraživanja za koja unapred zna da se nikada neće realizovati. To je princip, a ne greška. Manija umnožavanja para rodila je i onog mladog brokera iz banke Societe Generale, što je shvatio igru, ali joj nije dorastao, pa je koliko se sada procenjuje uvalio banku u pet milijardi evra gubitka. Taj momak sa početničkom platom od 100.000 evra bruto godišnje našao se u situaciji, ili ga je neko upotrebio, da bez pokrića pusti u igru 50 milijardi evra – dva bruto domaća proizvoda osammilionske Srbije! Može li posle toga neko da poveruje kako su te pare zaista toliko vredele?

Berzanski stručnjaci tvrde da će taj skandal, kombinovan sa strahom od recesije, “spaliti” na berzama preko 600 milijardi evra! Kojih evra? Ko je taj novac ikada video? Ko je u poslednjih 20 godina skočio kroz prozor oblakodera zato što se berza sunovratila? Uzgred, Societe Generale je banka čiji su bilansi najviše u Evropi kontaminirani američkim subprime kreditima i nije li sve to neka igra za čije razumevanje mi nismo dorasli. Gubici se podvrgavaju računovodstvenoj kozmetici, na njih se jakim lobijem iznude državne pare za pokriće, i to u najneoliberalnijoj zemlji u svetu. Preraspodela je izvršena i najdeblji kraj su platili mali investitori – štediše, koji su izgubili pare i nadu da će videti Karibe u nekom turističkom paket aranžmanu za krstarenje na raskošnim “Lowe boat”. Američke, a zatim i ostale berze 22. januara zahvata snažna padavica – Dow Jones minus 3,4. NASDAQ po običaju još više. Rednja se prenosi i u Evropu. Milanska berza dan kasnije počinje da se oporavlja, ali odjednom Fiatove akcije padaju za neverovatnih 11 odsto. Neki tvrde da je to zbog nestabilnosti vlade. Međutim FIAT nije državna firma i već 3 godine neprekidno popravlja svoje poslovanje. Dan kasnije, 24. januara, Fiatove akcije skaču za 13 odsto! Da li je moguće da samo dva dana ranije niko na berzi nije znao da je najveća italijanska auto industrija baš tog dana vratila i poslednji evro od 9,4 milijarde dugova koje je nasledila sadašnja menadžerska ekipa. Šta je u pitanju? Najlakše je reći “berzanska paranoja”, međutim, isuviše su velike pare u pitanju da bi bile prepuštene nečem što se ne da kontrolisati.

Prema podacima Eurostat izdaci za hranu danas su 1,5 do 2 puta veći udeo u porodičnom budžetu prosečne familije nego 1970. godine. Mali ekonomični auto mogao se pre tri i po decenije kupiti za 3,5 prosečnih plata, a danas košta 7,2 plate. Broj milionera u Americi je u istom razdoblju porastao za 49 odsto, u Evropskoj uniji za 28 odsto, a u zemljama u tranziciji ih nije ni bilo, dok su danas Moskva i Peking najgušće koncentracije milionera, odnosno milijardera u svetu. Preraspodele je izvršena i traje i dalje. Srednji građanski sloj, koji je nekada bio osnovni stub društva, svuda u svetu se osipa tako što raste broj najsiromašnijih i najbogatijih. I još nešto: kupovine na kredit trajnih potrošnih dobara (auto, televizor…) sedamdesetih godina iznosile su 56 odsto, a danas dostižu 92 odsto, s tim što su prodaje sa grejs periodom od 6 do 12 meseci uobičajena stvar. To je primamljivo i povećava potrošnju, ali znači trošenje budućnosti tako da se ona, za mnoge, svodi na račun koliko do sledeće plate. Dominantan način preraspodele, koja se legalnim putem ne bi mogla obaviti, jesu berzanski krahovi i bankrotstva velikih kompanija („Enron“, „Parmalat“…) pri kojima hiljade malih akcionara ostaju bez svoje ušteđevine i budućnosti. Takva su pravila ovih postmodernih vremena. Možemo ih voleti ili ne, za utehu nam ostaje makar to da slobodno možemo o njima reći šta mislimo – to nikome ne smeta i ne remeti pravila igre.

Milutin Mitrović

broj 40, februar 2008.

Finansijske krize, skandali, oluje uspona i padova na berzama, samo su dokaz da se, ne samo finansije, nego celokupno moderno društvo reformiše, ulazi u neke nove okolnosti i pravce, koji nisu unapred jasni i koje vešti i pohlepni herihteri društvenih odnosa pokušavaju da skroje i iskoriste.

Na neki način to je situacija nama poznata iz burnih vremena jugoslovenskog haosa. Teško će jedan novinar biti u stanju da prezentira nešto više od informacija o svemu tome, kada se dvojica nesumnjivih genija u svetu finansija i novca, bivši predsednici FED (američke centralne banke) na nož sukobljavaju oko američke monetarne politike i pravaca kojima je trebalo tražiti izlaze iz kriza. Alan Grinspen, danas savetnik “John Paulson”, jednog od najvećih hedge fondova, pošto je kao guverner srozao dolar i kamatne stope do istorijskih rekorda kako bi pokrenuo privredu iz krize i smanjio spoljnotrgovinski deficit, sada prognozira dolazak jedne od najvećih kriza američke ekonomije. Njegov prethodnik na guvernerskom mestu, Pol Volker, upravo smatra Grinspena krivcem za moguću krizu svetskih razmera, jer je prenebregao bankarsku predostrožnost i iz kratkoročnih razloga gurnuo finansije i ekonomiju u haos iz kojega se izlaz ne vidi. On je napravio neutemeljenu eksploziju finansija putem jeftinih kredita i time podrio dotadašnji bankarski sistem. Upravo taj haos jeste osnovna karakteristika, čak ekonomsko-ideološka pretpostavka na kojoj izrasta dominirajuća teorija društvenih promena.

U ambijentu minimalnih pravila ponašanja, kakva je Amerika, došlo je do kolosalnog multiplikovanja dugova “klijenata prema bankama, države prema lokalnim upravama i SAD prema celom svetu”. Još važnije je da su u datim okolnostima inicirane strukturalne promene odnosa u velikim kapitalističkim preduzećima. U drugoj polovini dvadesetog veka došlo je, najvećim delom pod uticajem promene tehnologije, do krize “Fordovog” koncepta preduzeća (kompanije) koja se zasnivala na, kako je to Galbrajt nazvao, “tehnostrukturama” da bi se ušlo u eru fleksibilizacije sa dominantnim finansijskim karakteristikama. Primer velike kompanije novog tipa je, recimo, “Nike”, koja praktično nema svoju proizvodnju i zasniva svoj opstanak i perspektivu na organizaciji tuđe proizvodnje, distribuciji proizvoda i iznad svega na finansijskoj konstrukciji svega toga. Upravlja se preko menadžerske elite kojoj je podređeno sve ostalo. Promenjene su i strategije i motivacije. Kako piše italijanski ekonomista Đorđo Rufolo “Cilj nije više kompleksni i generalni razvoj preduzeća (profit, plate, ekspanzija…) prihvaćen uglavnom od svih socijalnih grupa koje učestvuju u procesu, već maksimalna valorizacija kapitala bez obzira na želje i interese bilo koga drugog”. Sve što se dešava usmereno je u korist kapitala, bez obzira na moguće socijalne i etičke negativne reperkusije.

Globalna preraspodela

U okviru te nove i dominirajuće organizacije postmodernog finansijskog vremena postepeno se obavlja preraspodela bogatstva i moći. Talas je krenuo iz Amerike i preneo se na ostali deo sveta. Nije ni čudo, jer je Amerika pre svih dospela do statusa postindustrijskog društva. U njoj danas samo 1,8 odsto zaposlenih radi u poljoprivredi, 14,2 odsto u industriji, a 84 odsto u sektoru finansija i usluga. Kontra primer bi mogla biti Srbija u kojoj 23,3 odsto zaposlenih radi u poljoprivredi, 27,6 odsto u industriji i 49,1 odsto u uslugama. Da nije prošla kroz razdoblje samouništavanja materijalne proizvodnje slika bi bila još kontrastnija. Odnos se značajno menja kada se pogleda koliko ko od tih sektora učestvuje u stvaranju domaćeg proizvoda. U Americi materijalna proizvodnja stvara 42 odsto BDP, dok sektor finansija i usluga sa 84 odsto zaposlenih stvara 58 odsto BDP. Dakle još uvek se i u najrazvijenijoj zemlji srazmerno veći deo dohotka stvara u materijalnoj proizvodnji. Sfera finansija nizom poreskih reformi postaje favorizovana, dok materijalna proizvodnja pada i dalje. U Evropi taj trend uzima maha tek na prelasku u novi vek. Broj zaposlenih u industriji u Francuskoj 2001. godine pada za 18.200 radnika dok broj zaposlenih u tercijarnom sektoru raste za 437.000. Tendencija se nastavlja uz neznatne oscilacije i svih narednih godina.

Prevaga uticaja neoliberalističkih tendencija u delu zemalja toj globalnoj promeni dodaje i zakonsku promenu u sferi raspodele dohotka. Tako je Italija sa četvrtog mesta u Evropskoj uniji po visini zarada u industriji, u drugoj polovini sedamdesetih godina pala na nivo od 30 odsto ispod proseka zarada u EU. Najveći pad dogodio se tokom prve i duge neoliberalističke vlade Silvija Berluskonija i tadašnjih promena radnog zakonodavstva. Desilo se da mlade generacije u proseku imaju za 36 odsto manje plate od svojih vršnjaka u EU, dok radnici pred penzijom, zbog inercije ranijeg sistema, ostaju na nivou evropskog proseka. Najveća zakonska preraspodela napravljena je u Americi u doba Ronalda Regana, odnosno njegovom poreskom reformom 1986. godine. Vodeći se idejama Miltona Fridmana, koji je zagovarao jednu poresku stopu za sve, Regan je delimično usvojio to pravilo i doneo odluku kojom se približio Fridmanovom idealu tako što je uveo dve stope: najvišu je od 50 sveo na 28 odsto, a najnižu sa 11 podigao na 15 odsto, ostale je izbacio. Ta neoliberalistička finansijska “pravda” dovela je do naglog smanjena srednje klase sa 50,6 na 48,7 odsto ukupnog stanovništva u pet godina i do temeljitog raslojavanja u roku od 10 godina.

Kako je na desetogodišnjicu važenja Reganove poreske reforme objavio “The New Yorker”, pet odsto najbogatijih američkih porodica povećalo je svoj udeo u raspodeli društvenog bogatstva sa 15,3 na 20,3 odsto. Najveći deo američke populacije (60 odsto) smanjio je svoj udeo u raspodeli bogatstva sa 34,2 na 30 odsto. Budući da je jedan procenat BDP (1995. godine) vredeo 39 milijardi dolara, ispada da su najbogatiji dobili više za 196, a srednji sloj manje za 164 milijarde dolara samo u 1995. godini. Među političarima najoduševljenije pristalice takve politike pored Ronalda Regana bili su Margaret Tačer, niz latinoameričkih državnika, Berluskoni u Italiji, Viktor Orban u Mađarskoj, kao uostalom i niz ekonomista i političara sa uticajem na krojenje raspodele (odnosno pljačke kolektivne imovine) u gotovo svim zemljama u tranziciji. Podaci pokazuju da je Tickle- down ekonomska teorija, po kojoj bogaćenje jednog sloja dovodi do bogaćenja svih ostalih – poznata takođe kao izreka: “Što je dobro za biznis i bogate, dobro je i za sve ostale” – nije vrednija od retorike. Rast bogatstva se dokazuje rastom BDP-a po stanovniku: ako je jedan zaradio milion, a drugi hiljadu dolara u proseku su odlično zaradili po 500.500 dolara.

Agresivni dobročinitelji

Ako je marksistička ideologija, težeći da postane jedina u svetu, idealizovala radnika, odnosno radničku klasu u vreme dominacije industrijskog društva, onda gotovo na isti način današnja ideologija neoliberalizma (ekonomija) ili neokonzervativizma (politika), pokušava da idealizuje preduzetnike kao nosioce postindustrijskog društva. Neoliberali zapravo pokušavaju da formulišu ideološku podlogu beskrupuloznoj preraspodeli u korist bogatih služeći se onim idejama teoretičara liberalizma koje im odgovaraju. Adam Smit je pisao: “Bogati samo biraju sa gomile ono što je najdragocenije i najugodnije. Oni troše malo više od siromašnih i uprkos svojoj prirodnoj sebičnosti i grabežljivosti, mada misle samo na sopstvenu udobnost, mada jedini cilj kojem smeraju od rada hiljada koje zapošljavaju jeste zadovoljenje njihove sopstvene sujete i nezasitivih želja, oni dele sa siromašnima proizvod uvećanja svih svojih vrednosti…” (Teoretičari liberalizma, izdavač Službeni glasnik). Krležijanski brutalan opis karaktera bogataša nije dovoljan da navuče čitaoca na poentu kako oni pod uticajem magičnih moći tržišta, dele sa siromašnima uvećanje svojeg bogatstva. Ta podela posledica je delovanja države kao kolektivnog servisa, poreskog sistema i buntovnih zahteva najamnih radnika da učestvuju u raspodeli nove vrednosti, a ne dobre volje bogataša. Dobra volja bogatih postoji (poduprta sistemom poreskih olakšica za donatore) i ogleda se u stvaranju brojnih humanitarnih fondacija, od kojih je ona što su je napravili Bil Gejts i Voren Bajfit, bogatija od fonda za pomoć najsiromašnijima kojim raspolažu Ujedinjene nacije. No, ma kako bila velika ta sredstva i mudra njihova upotreba, ona su ipak nedvosmislena milostinja – eksces, a ne ekonomska zakonitost. Dakle, ne čine se utemeljenim “magične sile” koje regulišu raspodelu, jer je ona rezultanta permanentnog sukoba različitih interesa.

U ogromnoj literaturi za i protiv neoliberalizma, iskristalisala se ličnost Fridriha fon Hajeka, kao rodonačelnika nove ideologije. Onima koji se podrobnije interesuju preporučujem, od najsvežijih tekstova na našem jeziku, afirmativni prilog Dragana Lakičevića, u knjizi “Teoretičari liberalizma” i kritičku analizu Draga (Brace) Rotara, “Globalizacija i solidarnost”, koja će se u beogradskom časopisu “Republika” pojaviti verovatno kada i ovaj tekst.

Prema tvrdnji Naomi Klajn (The Shock Doctrine) termin neoliberalizam upotrebljen je prvi put tek za “Čikaške momke” (Chicago boys), koji su teoriju Miltona Fridmana, Hajekovog sledbenika, praktično primenili u Čileu za vlade Augustina Pinočea. Hajek – Fridmanov restajling liberalizma postepeno je čistio liberalizam od njegovih humanističkih, etičkih i progresivnih sadržina. Otuda zabuna kod onih koji ne obraćaju pažnju na prefiks “neo”. Poseban doprinos terminološkoj smutnji kod nas donela je osuda “liberala” izvedena početkom sedamdesetih u jugoslovenskim republikama, a posebno u Srbiji. Te “liberale” sasvim sigurno ne bi bilo moguće podvesti pod pojam neoliberala.

Pokušaj neoliberalizma da se ustoliči kao nova sveobuhvatna ideologija, inspirisao je Adama Mihnjika da formuliše kako je “od komunizma gori još samo antikomunizam”. U borbi za primat bez alternative neoliberalizam je preuzeo komunističku tehnologiju uz poseban afinitet za ideje italijanskog komunističkog ideologa Antonija Gramšija o odnosu snaga i delovanju u kulturi. Po Gramšijevom modelu u Americi su, na primer, neokonzervativci uveli neoliberalnu ideologiju i u školske programe. Osnovna je teza da je posle pada Berlinskog zida kapitalizam, kako ga oni tumače “jedini u stanju da obezbedi budućnost” – nema alternative. Bilo bi porazno kada bi se čovečanstvo zaista moglo svesti na samo jednu mogućnost. Terminologiju agitpropovske isključivosti prepoznajemo u rečima: “Ako želimo da spasemo svet od varvarstva, moramo da odbacimo socijalizam” – Ludvig fon Mizes; ili: “Socijalizam… dovodi u opasnost životni standard pa i sam život velikog dela postojećeg stanovništva” – Fridrih fon Hajek. Sledbenici radije upotrebljavaju termin “komunizam” koji podrazumeva socijalizam, ekonomiju blagostanja (wellfare) i sve ono što ima iole socijalnih i jednakosnih karakteristika, odnosno sve što je uticalo na formiranje današnjeg društva, pre svega u Evropi. Otuda teza Roberta Kagana o Evropi, mlohavoj Veneri i Americi, robusnom Marsu (bogu rata). Ta metafora ima smisao nipodaštavanja miroljubivih, uz odu agresivnima. Ona, dakako, stoji u dubokoj oprečnosti sa idejom Džona Stjuarta Mila, jednog od rodonačelnika nepatvorenog liberalizma, da “ako bi svi ljudi, izuzev samo jednog, imali isto mišljenje, ne bi imali pravo da nateraju tu jedinu individuu da ćuti, kao što ni ona ne bi imao prava, kad bi imala moć, da ućutka čovečanstvo”. Tu negde je koren revizije liberalizma. Nastavak je u problematičnom svrstavanju Karla Popera uz ekstremne liberale, bez obzira na njegovu kritičnost, samokritičnost i protivljenje svakom dogmatizmu – što ne krasi neoliberale. Neoliberali su vešti i u upotrebi novogovora u kojem reči često znače suprotno od onoga što su značile ranije.

Oskudni u argumentima neoliberali svoju ideologiju, čak i danas u 21. veku, kojim dominiraju istraživanja svemira, nanotehnologije i prenošenje znanja svetlosnom brzinom, uvijaju u mistiku. Osnovu su dali Adam Smit u principu “nevidljive ruke” i Hajek koji tvrdi da: “Poredak stvoren bez ikakvog plana može da bude daleko bolji od planova koje ljudi svesno zamišljaju”. Dakle, kapitalizam postaje “spontano informaciono procesuirajuća mašina” i samim tim poredak je večit, a niko više ne odgovara za ono što se zbiva, jer je sve posledica više sile. Dve su postavke klasika liberalizma podignute na nivo aksioma. Prvo je “podnošljivo deljenje pravde” i drugo, “spontano delovanje tržišta”. Adam Smit je pisao “da se pravda sadrži u uzdržavanju od oštećivanja drugih i u tom smislu ona je ‘negativna vrlina’ i često sva pravila pravde možemo ispuniti sedeći mirno i ne čineći ništa” ili još eksplicitnije kod Hjuma da “moralna pravila nisu kulminacija našeg razuma”. A propos “negativne vrline”, Feliks Rohatin, jedan od najvećih berzanskih stručnjaka, smatra da je kriza današnjeg kapitalizma prouzrokovana krizom morala, jer su “kvalitet, pouzdanost i poverenje postale reči bez vrednosti”. Tokom vlade predsednika Buša i njegove neokonzervativne politike videli smo gde to vodi: politički kriterijumi za izbor sudija Vrhovnog suda u SAD, poništavanje američkog prihvatanja Međunarodnog suda pravde, Gvantanamo van ženevskih pravila, nasilno “uvođenje demokratije” po svetu…

Drugo je uzvišenost tržišta, “verovanje da se nagomilani problemi u društvu najbolje rešavaju ako se prepuste slobodnoj igri individualnih akcija i delovanja”, i pokazuje, blago rečeno, svoju manjkavost u kontekstu menadžerskih pljački kompanija početkom decenije (Enron, WorldCom…), monetarnih kriza u Aziji, Rusiji, Brazilu i Argentini, ogromne preraspodele bogatstava širom sveta učinjene uz pomoć spekulacija sa subprime kreditima… Dakako, niko od zastupnika neoliberalnih teza nije naivan da ne vidi kuda njihovo zalaganje vodi, šta više, jer samo haos i krize omogućavaju preraspodele, kakve nijedan zakonodavac ne bi imao hrabrosti da predloži. Urugvajski istoričar Eduardo Galeano je napisao: “Teorije koje su Fridmanu donele Nobelovu nagradu, Čileu su donele generala Pinočea”. Sam Fridman, pod kraj života (2006) izjavio je: “Ne verujem da su me ikada smatrali lošim”. Bruno Ganc, glumac koji je u filmu “Downhill” glumio Hitlera, rekao je da se uživeo u ulogu tek kada je shvatio da se krojitelji tuđih sudbina bude sa uvrnutom logikom morala i uverenjem da rade samo za dobro drugih.

Tržište, koje neoliberali uzdižu do nedodirljivosti, neophodno je i neizbežno ekonomiji, koliko i voda živim bićima. Svaka namera da bude odstranjeno svela se na katastrofu sistema i zemalja koje su u tom eksperimentu učestvovale. Svako preterivanje, kao poplava, može udaviti one koji su mu na putu. Kritiku preterivanja sa tržištem namerno ne prepuštam ekonomistima ili sociolozima, nego dvojici najuspešnijih bogataša i menadžera, koji umeju da razmišljaju i dalje od neposrednog interesa. Svetski “kralj kafe” Ernesto Ili, u svom ekspozeu u Rotari udruženju izlaganje protiv divljih zakona tržišta završio je rečima: “I zato je potrebno odrediti nova pravila ekonomije, tako da dobije humanije lice i, pre svega, da služi dobrobiti zajednice”. Džordž Soros, koga valjda ne treba predstavljati, čak je možda suviše reći da je sam izjavio kako je stekao bogatstvo zahvaljujući glupostima tržišta, u knjizi “Politika i ekonomija” piše: “Tržište je vrlo dobro za zadovoljavanje ličnih potreba. Za regulaciju slobodne razmene. Ali ono ne vodi računa o našim kolektivnim potrebama. Imam u vidu potrebu za redom i zakonom. Imamo potrebu da očuvamo mir u svetu. Imamo potrebu da štitimo sredinu. Imamo potrebu za određenim nivoom socijalne pravde, jednakosti i pružanja mogućnosti. Tržište nije ‘dizajnirano’ da vodi računa o tim potrebama. Tržišni fundamentalisti se trude da smanje dostup do navedenih potreba”.

Milutin Mitrović

broj 42, april 2008.

Od kraja 2007. do početka marta ove godine bili smo svedoci serije kriza u okviru jednog ekonomskog seizmičkog niza što se spleo u opštu krizu američke ekonomije. Dakle, krize više ne idu pojedinačno, već u buketu, i uz izuzetno skraćenje vremena koje ih razdvaja.

Evo hronologije: Kriza subprajm kredita za nekretnine izbila je početkom oktobra 2007. godine i povukla za sobom nelikvidnost banaka i fondova – ugroženo je oko 1.500 milijardi dolara, a krajnji rezultat posle brda upumpanog novaca je 700 nenaplativih milijardi dolara. Već 12 januara 2008. izbija kriza kreditnih kartica bez pokrića u iznosu od 930 milijardi dolara. Kriza naplate kredita i pada prodaje automobila izbija 18. januara, finansijski obim nije objavljen, ali je čitava autoindustrija ušla u krizu. Osiguravajuće agencije otkrivaju 22. januara svoju krizu davanja garancija na nenaplative kredite od oko 340 milijardi dolara. Kao spasioci uskaču “suvereni” fondovi iz arapskih zemalja, Kine i Rusije sa ponudom da investiraju u američke gubitaše, i time postanu suvlasnici, što izaziva krizu “ekonomskog nacionalizma” – američki predsednik i guverner 26. januara obećavaju protekcionističke mere kako bi sprečili nekontrolisan upad stranaca na američko finansijsko tržište. Dva dana kasnije izbija skandal Societe Generale, oko 5 milijardi evra prokockanih u igri sa subprajm kreditima. U međuvremenu cene nafte i žitarica neprekidno rastu i svojim delovanjem produbljuju finansijske krize. Konačno 26. februara američki guverner Bernenke saopštava da su i američke banke u krizi i da će verovatno jedan broj manjih banaka morati da bankrotira. Američka statistika 2. marta saopštava da je prethodna godina završena rastom od 0,60 odsto (poslednje tromesečje 0,15 odsto) i da se usporavanje rasta prenosi i u narednu godinu.

Berzanske krize po pravilu izbijaju onda kada je neki sektor finansiranja veštački prenaduvan i kada ga valja vratiti na nivo stabilnosti. Taj proces praćen je podacima o “spaljenim” milijardama, mada sve te milijarde realno nikada nisu ni postojale, već su raznim sistemima finansijskih operacija i spekulacija fiktivno naduvavane dajući lažnu sliku burnog rasta i bogatstva. Kada bude definitivno proračunat iznos sadašnje eksplozije lažnih računa postaće jasno je li američka privreda poslednjih godina zaista bila toliko uspešnija od evropske. Marksističku teoriju o krizama kao imanentnoj karakteristici kapitalizma napadaju kao zluradu. Međutim, poslužimo li se Fridmanom i videćemo da je on još 1982. godine pisao: “Samo kriza proizvodi prave promene. Kada se kriza manifestuje, preduzete akcije zavise od ideja koje cirkulišu. To je, verujem, naša osnovna prilika: razvijati alternative postojećoj politici, održavati u životu i pod rukom (krize) sve dok politički nemoguće ne postane politički neizbežno”. Dakle, krize postaju instrument jedne politike koja se nameće svetu. Kaster Batls, vlasnik agencije za iznajmljivanje najamnika (contractors), pošto je sklopio ugovor sa američkom državom da u Iraku obezbeđuje američke intervencioniste, objašnjava preduzetništvo u okviru kriza rečenicom: “Za nas su strah i nered konkretne ponude posla”. Uzgred, ovih dana je izašla knjiga “The Three Trillion Dollar War” u kojoj nobelovac Jozef Stiglic dokazuje da rat u Iraku do sada košta Ameriku 3.000 milijardi dolara a ne 50, kako je Buš obećao. Proklamujući neoliberalističku tezu o “izgladnjavanju” države kresanjem poreza, Bušova je administracija istovremeno postala najskuplja i najtotalitarnija u američkoj istoriji, povećavši akumulirani državni dug od 5,7 za još 2 hiljade milijardi dolara i uvevši kontrolu građana kakva teško da je bila i u doba Makartija.

Shock and Awe

Vojna doktrina Shock and Awe (Šok i strah) inkorporirana je u ekonomsku teoriju transformacije sveta. Ovakav pogled naišao je na ne malo oponenata. Sociolog Zigmunt Bauman, definisao je današnje vreme kao “likvidni strah”. U istoimenoj knjizi (Liquid Fear) on piše: “Strah je jedna od malog broja stvari koje ne nedostaju u ovo naše vreme žalosno siromašno jasnoćom, garancijama i sigurnošću… Nove elite, da bi ustanovile dominaciju tržišta, porušile su sve veze koje su društvo držale ujedinjenim. U krizi su zajednice, sve slabije su naše veze sa religijom, pa čak i bračne veze… Individualizovano društvo je suprotstavljeno očuvanju socijalnih veza, koje su osnova solidarne akcije.” Navodi on Kunderinu rečenicu: “U magli smo slobodni” da bi dodao kako se u magli vidi desetak metra unapred, ali ne i raskrsnica koja je pred nama… Magla, strah i neizvesnost kriza, kao sredstvo da bi se “postiglo politički nemoguće”, inspirisali su jednog od najvećih italijanskih finansijskih menadžera i profesora finansija na slavnom Bokoni univerzitetu, Gvida Rosija, da napiše knjigu “Tržište hazarda” u kojoj se zalaže za povratak poštovanju prava. Kako on tvrdi: “Prava matrica svih kriza je sukob interesa (nelegalna preraspodela bogatstva), stoga bi trebalo zabraniti ili strogo kontrolisati sve te ‘proizvode’ koji nepouzdane banke i beskrupulozni posrednici (najčešće u korist velikih banaka i fondova) nude nespremnim štedišama kao derivate, strukturate, kolaterate i tome slično… U istoriji kapitalizma slobodna konkurencija nije garantovana slobodnim tržištem, nego antimonopolskim zakonima… Samo poštovanje prava može dati odgovor na pitanja koja globalizacija i krize finansijskog kapitalizma postavljaju.”

Kultni britanski sociolog Stjuart Hol definiše četiri aspekta današnje krize: ekonomski (proces deindustrijalizacije), politički (nema dijaloga, partije su postale kompanije), ideološki (prestanak razmišljanja o budućnosti) i kulturni (dominacija subkulture). Njegova sintagma “autoritarni populizam”, skovana za režim Margaret Tačer postala je odrednica i za niz kasnijih desničarskih vlada i političara među kojima su Buš, Berluskoni, Aznar… Kanadska publicistkinja Naomi Klajn sažima to u konstataciju: “Pad vrednosti novca, krahovi na tržištu, nastupajuća recesija, bacaju u drugi plan sve ostalo i daju liderima odrešene ruke da rade sve što žele u ime nacionalnog spasa. Krize su u određenom smislu ‘off shore’ demokratije, momenti kada su normalna pravila konsezusa suspendovana”.

Nabrajanje konkretnih primera takve politike na delu liči po malo na paranoju. U Poljskoj je jedan od najvećih izvoznika neoliberalizma u zemlje u tranziciji, Džefri Saks, koga je „Los Ageles Times“ nazvao „Indijana Džons ekonomije“, uspeo da ubedi vođe Solidarnosti da je šok terapijom moguće celu zemlju “u jednoj noći” preokrenuti od siromaštva ka bogatstvu. Gotovo čitavu deceniju se Poljska oporavljala posle toga. Svoj “proizvod” uspeo je pre toga da proda u Boliviji, a kasnije i u Rusiji. Sa Kinom nije imao sreće. Kod nas je delovao paralelno sa Freedom House, američkom fondacijom, koja je pod neokon upravom postala svetski izvoznik demokratije. Kako tvrdi italijanska TV, Freedom House je bila finansijska i logistička pozadina “Otpora” u Srbiji, koji je posle pada Miloševića raspušten. Dalji posao – divlju privatizaciju su preuzeli Saksovi ljudi u postmiloševićevskoj vlasti.

Carstvo neoliberalizma na delu je bila Latinska Amerika. Na Univerzitetu u Čikagu je nastao “Projekat Čile”, kojim su selekcionisani najtalentovaniji studenti da bi bili obučeni za nosioce neoliberalne politike u svojim zemljama, kasnije je proširen na čitavu Latinsku Ameriku. finansijski projekat su podržale multinacionalne kompanije. Ti, Chicago Boys, su zajedno sa američkim vojnim instruktorima organizovali rušenje i ubistvo Salvadora Aljendea i uvođenje vojne diktature generala Pinočea. Teško da je ikada postignuta tako tesna veza ideološke teorije i političke vlasti, sem između Suslova i Staljina, kao između Fridmana i Pinočea. Model se širio dalje na Argentinu, Brazil, Urugvaj, Indoneziju i kasnije na školovanje u SAD dolaze studenti iz zemalja tzv. socijalističkog bloka gde bivaju obučeni da u svojim zemljama organizuju vlast i ekonomiju. Koliko god bila skrajnuta, Srbija ne oskudeva u toj vrsti kadrova i ima čak dva instituta nedvosmisleno neoliberalne orijentacije.

Nijanse crne budućnosti

Početkom januara ove godine italijanska TV emitovala je dokumentarac o ubistvu 11 sindikalnih rukovodilaca u Kolumbiji tokom 2006. godine. Izuzetnost tog dokumenta nije samo u činjenici da zaposleni u fabrikama „Nestle“ i „Coca Cola“ rade od 6 ujutro do 20 sati za nadnicu od 5 dolara, nego u tome što u 21. veku plaćenici multinacionalki ubijaju sindikaliste koji pokušavaju da organizuju radnike. Odnosno, u cinizmu rukovodioca personalne službe „Nestle“ koji to ubijanje komentariše kao “deo nacionalne tradicije”! Drugi cinizam, ovoga puta iz same Italije, je suđenje bosu kalabrijske narko mafije, koji na pitanje oseća li se krivim odgovara: “Ne. Ja nikoga nisam terao da se drogira, ja sam samo zadovoljavao tražnju na tržištu”. Biće da su takva poimanja dobrim delom uticala na Žaka Atalija, prvog Sarkozijevog ekonomistu, kada je pisao knjigu “Kratka istorija budućnosti” u kojoj opisuje šta će se desiti za 50 godina ako ekonomija i politika nastave dosadašnjim putem. Taj opis neverovatno podseća na fantastični film Džona Karpentera, “Bekstvo iz Njujorka”, u kojem se glavni junak Snejk Pliskin (Kurt Rasel) bori protiv “Vojvode od Njujorka” svemoćnog, razularenog gazde koji svoju primitivnu agresivnost i bogatstvo iskazuje i tako što mu umesto farova na beskonačno dugoj limuzini svetle kristalni lusteri. Trećina građana Njujorka služi tom bosu i njegovom bogatstvu, dok druge dve trećine živi poput pacova u kanalizaciji i samo noću smognu hrabrosti da izađu na površinu.

Sve dok je bila poduprta opresivnim mehanizmima, ekonomija neoliberalizma je davala čak upečatljive rezultate, kao uostalom i režim pukovnika u Grčkoj svojevremeno. Kada je izgubila taj oslonac, krah je bio neminovan. Toliko slavljeni Čile doživeo je 1982. godine eksploziju dugova (podjednako kao i SAD u vreme Regana), porast nezaposlenosti na 30 odsto, čak 45 odsto stanovništva našlo se unutar granice siromaštva, 10 odsto najbogatijih povećalo je svoje bogatstvo za 8,3 puta i konačno prošle godine na listi Ujedinjenih nacija o nejednakosti u svetu Čile je zauzeo osmo od mogućih 123 mesta. Bivši kancelar Čilea Orlando Letelier, prvi je konstatovao da: “Liberalistička pravila diktature daju tačno ono što se i želelo – ne stvaranje harmonične ekonomije, kojoj smo se nadali, već transformaciju bogatih u još bogatije”. Ta tendencija je dominirajuća svuda. U Argentini gde je 1970. godine (dakle pre neoliberalnih promena) 10 odsto najbogatijih zarađivalo 12 puta više od proseka, posle neoliberalnih promena 2002. godine oni su zarađivali 43 puta više. Pre Reganove vladavine predsednici kompanija u Americi zarađivali su 43 prosečne plate njihovih zaposlenih, 2002. godine zarađivali su 411 puta više od proseka zaposlenih. Ipak najveća preraspodela bogatstva učinjena je u Rusiji u vreme Jelcina, čiji je ekonomski savetnik bio Džefri Saks. Grabež je stvorio takve tajkune, da su po dolasku na vlast Putina, koji nije ni slučajno za uravnilovku, morali da beže iz zemlje ili su zaglavili u zatvor. Karakteristično je da velika većina neoliberalnih političara i savetnika posle gubitka vlasti završava u zatvoru zbog finansijskih malverzacija. Hrvatski predsednik Tuđman je doveo do karikature model svojom idejom o stvaranju 200 porodica “stubova” hrvatskog kapitalizma. Svojim odanima omogućio je da se preko gotovo besplatnih kredita, uz poklanjanje imovine, domognu ogromnih bogatstava. Karakteristična je istorija njemu odanog Miroslava Kutle, šefa restorana u Saboru, koji je uz predsednikovu podršku postao vlasnik preko 100 hrvatskih velikih preduzeća. Istina, posle smrti Tuđmana dospeo je do suda, ali nikada više nije došao u situaciju da mora ponovo da živi od plate šefa restorana.

Slovenački sociolog Braco Rotar sažima: “Što se tiče njihovih ciljeva – sniženja inflacije, zapošljavanja, nadnica i profitne stope – možemo reći da je neoliberalni program privremeno slavio pobedu. Doduše, sve ove mere bile su osmišljene zato da bi se dostigao istorijski cilj, a to je novi zamah kapitalističkih privreda, obnova stabilnih stopa rasta kakve su bile pre 70. godina. Međutim, na ovom planu neuspeh je očigledan; bez ikakvog dvoumljenja… U svim zemljama OECD ponovni zamah je manje-više slab i nestalan, veoma daleko od ritmova svojstvenih talasu ekspanzije tokom 50. i 60. godina”. Berzanski guru Feliks Rohatin objašnjava i zašto: “Postojao je nekada primat slobode, korektnosti i legalnosti u stvaranju bogatstva… na kraju jedino poznato merilo postao je profit ili gubitak realizovan na kraju dana, sve ostalo palo je u zasenak”. I onda sledi tvrdnja Džona Keja, ekonomiste nesumnjive reputacije da: “preduzeća koja stvaraju stabilno bogatstvo nisu ona koje trče samo za profitom, nego ona koja žele da stvore nešto što, u njihovom domenu, znači lansiranje i pobedu u tehnološkom izazovu, na tržištu i u humanim težnjama”.

Sindrom Obama

Neoliberalizam traje i trajaće još, mada ne tako dugo, čak ne ni koliko njegov glavni rival – komunizam. Odgovor na njegove rezultate delovanja vidimo pre svega u zbivanjima u Latinskoj Americi, gde je najsistematskije širen, a doveo do pobune protiv režima po američkom šablonu i do izbornih pobeda izrazite i populističke levice u velikom broju zemalja. Ni to, dakako, nije trajan i temeljit odgovor na jednostranost ideologije koja se želi nametnuti celom svetu. Možda se pravi odgovor rađa u današnjim ekonomskim lokomotivama – Indiji ili, pak, Kini, no do tog vremena svet će i dalje gledati u Ameriku kao uzor.

Gotovo panična želja Amerikanaca da menjaju sistem dokazuje da je model istrošen i da velika većina ljudi želi da ga se oslobodi. Neoliberalnim konceptom svet je zapao u još veće i učestalije krize, ratove i političke konfrontacije i time nedvosmisleno shvatio da treba tražiti nešto novo. Oni koji su se okoristili bogaćenjem preko akcija i kredita sa promenljivom kamatnom stopom brzo su shvatili da su u preraspodeli bogatstava oni dobili fiktivni deo i spadaju u skupinu koja je određena da gubi. Kockarske pare nikada nisu poticale razvoj i stvaranje novih vrednosti. Zato Amerikanci žele promene i gledaju u kandidate demokratske partije kao u alternativu koja može da ponudi pravednije i stabilnije društvo. Istina za tu alternativu opredeljuju se tek pošto su platili cenu pohlepe: da se olako obogate, da nameću drugima svoj sistem, da bespogovorno vladaju svetom.

Priključujući se pristalicama Baraka Obame, senator Ted Kenedi je rekao: “Sa Barakom Obamom zatvorićemo vrata, jednom za svagda, ekonomiji koja je satirala siromašne i srednju klasu učinila siromašnijom i manje sigurnom. On nudi strategiju blagostanja, tako da Amerika još jednom može da osvoji primat, ali u boljem standardu i kvalitetu života svojih građana”. Nekakva je zakonitost da gotovo sve zemlje moraju proći kroz mračna razdoblja sopstvene istorije. Amerika je to bez sumnje danas, međutim, smogne li snage da preokrene taj trend, tu želju da beskrupuloznim sistemom zavlada svetom pokazaće da je ponovo sposobna da bude svetu uzor (a ne policajac) u demokratiji i humanosti – onom zbog čega je bila vodilja tokom najvećeg dela 20. veka. Za kraj ću citirati Miltona Fridmana, koji svoju knjigu “Sloboda izbora” završava rečima: “Srećom, dakako, mi smo narod još uvek slobodan, da izabere kojim će putem ići – da li da nastavi putem na kojem smo ka sve jačoj vladi, ili da se zaustavimo i promenimo pravac”. Teško da je Fridman slutio koliko je njegova misao dvosekla.

Milutin Mitrović

broj 43, maj 2008.

Srbija je konačno potpisala SSP sa EU, a i Bosna će najverovatnije uskoro. U prošlosti bi se ovo slavilo kao važan korak, što i jeste, ali pređeni put je bio toliko iscrpljujuć i frustrirajuć, da podseća na maratonca koji pada nakon što je prošao cilj.

Naravno, ako bude po volji g-dina Koštunice, SSP će uskoro biti odbačen, u kom slučaju je sav taj napor bio uzaludan. On smatra da Srbija može da napreduje bez EU i tako što će manipulisati Rusijom protiv koga god da joj dođe pod ruku. Pošto on čvrsto veruje u istorijsku pouku možda smatra da će biti savremeni Gavrilo Princip i ako EU ne pristane na uslove Srbije, onda će poput carstava koja su ušla u rat 1914. i ona takođe uskoro nestati.

Kratkoročno gledano, ima onih koji smatraju da Srbija treba da zauzme mesto sa Švajcarskom, Norveškom i Islandom, zemljama koje nisu članice EU. One su takođe među najbogatijim zemljama na svetu, ali to sada nije bitno. Pošto je Jugoslavija napredovala sa nesvrstanima onda Srbija može da igra novu verziju ove igre, kao što je opisao Parag Khanna u knjizi: “Drugi svet: carstva i uticaj u novom svetskom poretku“.

On ovde navodi kako Kazasi govore o “Načinu Kazaha“, Indijici o “Indijskom načinu“, a Brazilci o “Brazilskom načinu“. On kaže: “Oni svi možda imaju velike unutrašnje slabosti, ali su igrači na novom geopolitičkom tržištu u kome Evropa i Kina nude pakete pomoći, trgovinu i vojnu saradnju barem podjednako primamljivu kao i Amerika“.

On ide dalje: “Zašto se svrstati sa jednim zaštitnikom kada možete da ih igrate jednog protiv drugog da biste dobili ono što želite? Trgovina Indije sa Kinom cveta, pri čemu dobija veći deo svog naoružanja od Rusije i traži nuklearni dogovor sa SAD. Nesvrstanost je stvar prošlosti, ovo je doba svrstavanja sa svima“.

U ovom novom svetu Dubai je nova prestonica arapske civilizacije koja se naglo razvija. Šest zemalja Saveta za saradnju Zaliva koji uključuje i Katar i Oman su zaradile 381 milijardi dolara od izvoza nafte u 2007. i još 26 milijardi dolara od gasa. Tokio, Tajpej, Singapur i Seul su sve važni globalni gradovi koji “usmeravaju kapital i investicije u Kinu“.

Znači idemo punom parom napred “srpskim načinom“? Ako mogu oni, može i Srbija. Naravno to je puko maštanje. Srbija nema naftu, veoma je mala zemlja i ima neke ozbiljne, nerešene probleme iz prošlosti sa kojima mora da se suoči, povrh svega Kosovo. Pošto nije u kategoriji bogatih poput Norveške, jedini način da dobije svoje parče kolača jeste da nastavi sa evropskim integracijama – uprkos svim manama i problemima EU.

To ne znači da zemlje Balkana neće imati manevarskog prostora. Khanna opisuje Drugi svet kao: “one zemlje istočne Evrope i centralne Azije, Latinske Amerike, Bliskog istoka i jugoistočne Azije koje su i bogate i siromašne, razvijene i nerazvijene, postmoderne i premoderne, kosmopolitske i plemenske – sve u jednom. To nije privremeno stanje između trećeg i prvog sveta, već trajno stanje u kome pobednike i gubitnike biraju grupacije poput gradova i korporacija pre nego cele države“.

U velikoj meri Khanna opisuje stanje na Balkanu, i Crna Gora, iako je naravno cela država, u ovom trenutku je izgleda zemlja koja je najbolje razumela igru. Idi u Evropu, uzmi pare od Rusije i Malezije i ko god da ih nudi. Neko je nedavno rekao da bi protivljenje EU, zbog Kosova, dovelo do “tihog bojkota“. Ne bi bilo ništa zvanično već bi kreditni rejting zemlje opao, a novac od investicija bi otišao negde drugde. To je svakako tačno. Pametna politika svima koristi, inat ne vodi nigde.

Tim Džuda

broj 43, maj 2008.

-To je revolucija? – Ne, to je revolt. Mogla bi to biti suština dijaloga koji su vodili Žan Pol Sartr i port parol pobunjenih studenata Danijel Kon Bendit, zvani Crveni Deni. Mesto zbivanja je univerzitet Sorbona, datum 20. maj 1968. godine, trajanje rasprave – sve dok Sartr nije, odgovorivši i na poslednje studentsko pitanje, pobrao buran aplauz.

Bio je to pokušaj uspostavljanja mosta između generacija. Iscrpan, otvoren i simpatičan, ali i bezuspešan. Mlada generacija je tražila nešto izvan ukorenjenih standarda. Tražila je širenje granica slobode, čak je proklamovala proizvoljnost vrednošću po sebi. Njeni idoli su tek nastajali: Alan Ginsberg, pesnik, autor kultne poeme “Urlik”; Teodor Rozak, teoretičar alternativnih oblika življenja i autor knjige “Stvaranje kontrakultura”; Džoni Mičel svestrana umetnica i autorka stiha “Neki su se okrenuli Hristu, neki heroinu”. Njihova pobuna ni u jednom kalendaru nije označena crvenim slovima, a za utehu ostaju brda knjiga o njima i malo sete u svakoj civilizovanoj duši.

Započelo je u Francuskoj i proširilo se po celom relevantnom svetu, a mi smo tada spadali u svet. Revolt nije pokrenula ni jedna klasa, već masa mladeži za koju se verovalo da je politički nezainteresovana i po malo ugnjavljena slavom svojih roditelja. Oni su otkrili revolucionarnu romantiku. Njihovi idoli su bili podjednako Džems Din i Če Gevara. Bilo je to vreme naglog industrijskog, potrošačkog, urbanog napretka, ali i revolta protiv paternalističkog društva podvojenog između tehnokratije i rigidnosti komunističke partije (u Francuskoj). Kako u svojoj sintezi ’68. časopis “Débat” navodi bila je to “prva subverzivna snaga provocirana obiljem, a ne nemaštinom; pokret koji nije želeo da se žrtvuje za revoluciju nego da živi punim životom; pokret koji je težio da promeni način života u svetu, ali bez da prigrabi vlast”. Uprkos primesama lenjinizma, maoizma, trockizma i drugih političkih opredeljenja pokret je u suštini bio “egzaltacija individualizma”. Pokušaji da ga se sabije u bilo kakvu raniju definiciju ostali su bez uspeha. I možda bi najveću odu trebalo da mu speva farmaceutska industrija, jer je proklamovanjem rušenja građanskog morala eksplodirala ljubavna sloboda, a kontraceptivne pilule (novitet tog vremena) nosila je svaka studentkinja sa sobom kao znak emancipacija. Koji put su ostajale samo kao uspomena na parolu: “Na vlast je došla mašta!”.

Virus sa Sorbone

U najkraćem hronologija je sledeća: 22. marta vođeni anarhistom Danijelom Kon Benditom studenti, njih oko 200, zauzeli su univerzitet Nanterre i držali ga pod okupacijom sve do 2. maja kada ih je policija rasterala. Rasterani studenti našli su utočište na univerzitetu Sorbona i tada je sve buknulo. Od 3. do 10. maja traju pobune sa podizanjem barikada po ulicama i sve većim bojem povređenih u sukobima sa policijom. Radnici 13. maja započinju štrajk i od 800.000 njih na početku, za samo tri dana, broj štrajkača se penje na 10 miliona. Radnici i studenti zajedno okupiraju fabrike, ali bez jasne ideje šta dalje. Sartr 20. maja izlazi pred studente sa namerim da im usadi bar malo ideologije, ali bez uspeha. U sukobima sa policijom 25. maja ginu jedan policajac i jedan demonstrant. Francuski predsednik De Gol 30. maja prvi put izlazi u javnost, pred demonstrante na Jelisejskim poljima i burno dočekan, očinski odaje priznanje studentima da su pokrenuli ključna pitanja i da je sada vreme kada politika treba da realizuje njihove zahteve. Radnje se otvaraju posle nekoliko nedelja, svet hrli na benzinske pumpe i odlazi na vikend kao da ničega nije bilo. Mesec dana kasnije na izborima za nacionalni parlament, koji raspušten na zahtev studenata, degolisti dobijaju ogromnu većinu.

Međutim, virus sa Sorbone, nastavio je da se širi svetom dobijajući specifična obeležja. Istoričar Timoti Garton Eš tvrdi da je veliki deo Gorbačovljevih bliskih saradnika pripadao “šesetosmašima” koji su u SSSR van javnosti vodili diskusije o sudbini društva. U Americi se studentski pokret slio u hipi varijantu, koju je godinu dana ranije jedna lokana radio stanica iz San Franciska lansirala kao putokaz i sopstveno ime: “Human Be-In”. Jedan od vođa američkog studentskog protesta Ted Tarner upoznao je tu svoju buduću suprugu Džejn Fonda. Neposredno posle kraja protesta osnovao je svoju malu reklamnu agenciju, koja je počela da buja i iz koje je 1980. iznikao CNN. Danas Tarner vodi i delom poseduje 24 medijske kompanije i toliko je bogat da je mogao sebi da dozvolu kupovinu poseda, samo za 20 odsto manjeg od cele Crne Gore, na kojem spasava od istrebljenja nekih 40.000 bizona.

Britanija je bila nešto živahnija i bliže evropskoj buntovnosti. Studenti London School of Economics skandirali su: “Šta hoćemo? Sve! Kada hoćemo? Odmah”.

Tadašnja Jugoslavija bila je plodno tle za širenje pobune. Bila je dovoljno demokratizovana da se moglo javno protestovati i dovoljno policijska da se ti protesti žestoko guše. Pobuna je u Beograd stigla onda kada je u Francuskoj već sve utihnulo.U prvom vanrednom broju “Studenta” od 4. juna objavljen je izveštaj kako je nesmotrenošću organizatora, prebacivanjem priredbe u manje prostorije, “Karavan prijateljstva” postao varnica sukoba nezadovoljnih studenata namernih da prisustvuju priredbi i organizatora koji su doveli miliciju. Da je već uveliko tinjala spremnost na bunt potvrđuje što je 4. juna već objavljen spisak studentskih zahteva: smanjivanje privilegija, sklanjanje nesposobnih kadrova, smanjenje nezaposlenosti, stručnost kao osnovni kriterijum za vrednovanje, demokratizovanje SKJ, sloboda medija, organizovanja i javnih protesta, odbacivanje političke podobnosti i reforma univerziteta. Klicanje Titu, Partiji i Programu (partijskom) uz zahtev za njegovo energičnije sprovođenje nije bilo nikakva kamuflaža već iskreno stanovište studenata koji su i univerzitet preimenovali u “Crveni univerzitet Karla Marksa”. U telegramu Titu oni se deklarišu jasno: “Mi smo za društvenu svojinu, a protiv pokušaja da se uspostave akcionarsko-kapitalistička preduzeća. Nas boli da hiljade naših ljudi mora da odlazi da služi i radi za svetski kapital”.

Njihova odanost Titu i Partiji iskorišćena je u borbi frakcija kao argument za definitivno rušenje pokušaja ekonomskih reformi i nešto kasnije za uklanjanje “liberala” iz srpskog političkog rukovodstva. U predsedništvu SKJ 9. juna došlo je do, za to vreme, nepojmljivog sukoba. Dobrivoje Radosavljević (fundamentalista) zgužvanim novinama gađao je Miku Tripala (reformatora) uz hrpu teških reči sa obe strane. U Borbi je objavljen komentar sa tezom: “Ciljevi – da, metodi – ne” na koji je reformatorski orijentisana “Ekonomska politika” odgovorila uvodnikom: “Metodi – da, ciljevi – ne”. Dakle, demonstracije su normalan demokratski metod izražavanja nezadovoljstva, a proklamovani ciljevi su konzervativni i izvan modernog sveta. Baš kao i De Gol, i Tito se obratio studentima posle nekoliko dana nepojavljivanja u javnosti. I on je dao studentima za pravo, a njima se to dopalo, jer nisu čuli potmulu tutnjavu komunističkog fundamentalizma, koji će im se kasnije osvetiti. Ostaje u sećanju Steva Žigon, kad je pred studentima recitovao Robespjerov monolog iz Dantonove smrti: “Nema sporazuma, nema primirja s ljudima za koje je Republika predstavljala špekulaciju, a Revolucija – zanat!” Kako je vešto sve režirano i okrenuto naopako. Još jednom je Srbija, vođena svojom elitom, okrenula leđa onima koji su želeli da je modernizuju.

Aplauzi i zvižduci

U Zagrebu je 5. juna u Studentskom centru Fabijan Šovagović, recitujući Krležin “Plameni vjetar” podigao studente na noge i izveo na ulice. Preimenovali su svoj univerzitet u “Sveučilište Sedam sekretara SKOJ-a”. Bio je to ipak samo odjek opštih studentskih nemira širom Evrope. Dan kasnije u Ljubljani je održan masovni studentski zbor na kojem se uzvikivalo: “Ako imamo prava da vam aplaudiramo, imamo prava i da vam zviždimo”. Revolucionarnost u okviru zakona. Protesti u Ljubljani izbacili su u orbitu jugoslovenske politike novu ličnost: predsednika Univerzitetskog komiteta partije – Staneta Dolanca. Njegova veština da studentske zahteve svede na gradnju bazena i terena za mini golf, otvorila mu je vremenom vrata do zvaničnog tumača Titove volje u vreme kada je malo ko uspevao da prodre do obolelog predsednika. Uprkos zabrani okupljanja izdatoj pre nego što se išta dogodilo, dan nakon beogradske eksplozije nezadovoljstva, u Sarajevu su studenti krenuli sa Filozofskog fakulteta prema zgradi Izvršnog veća, gde im se pridružila masa građana. Brojne Titove slike, koje su demonstranti nosili, nisu sprečile policiju da nemilosrdno rastera i ovaj skup. Bez obzira na okolnosti i modalitete protesta ljudi su, ne samo studenti, otkrili slobodu govora, koju im niko više nije mogao oteti.

Bez ideološke i političke opredeljenosti pokret se neminovno polarisao na odanost Titu, kod nas, i dezorijentaciju drugde. Džon Lenon je napisao prigodnu pesmu “Revolucija” u čijoj prvoj verziji stoje stihovi: “But when you talk about destruction/ don’t you know that you can count me out”. Dakle, kada govorite o rušenju, mene možete isključiti. U naknadnoj verziji stoji na tom mestu stih: “Don’t you know that you can count me in”. Mnogo nalik na Balaševićevo “Računajte na nas”. Bez obzira na sve, bio je to revolt kakav svet nikada ranije nije video, prvi globalni antirat. Bila je to neka vrsta utopije, koja je ostavila više traga u sveti ljudi nego bilo koja ideološka platforma što se pojavila posle nje. Bio je to veliki korak napred u emancipaciji čovečanstva. Ljudi su od tada mnogo više jednaki: žene, homoseksualci, manjine svih vrsta i društvene podklase probile su rigidne okvire i otkrile lepotu slobode i jednakosti. Primera radi, francuski predsednik Sarkozi, koji se ponosi svojim konzervativizmom, izrekao je 1. maja ove godine: “Ostaju još dva dana da likvidiramo nasleđe ’68”. Međutim, bez tog nasleđa, ni u snu, on sin imigranata, spektakularno razveden, ne bi postao to što jeste. U ostalom 8 od 10 Francuza smatra pozitivnim nasleđe ’68. i nalazi razlog više za nepopularnost svog predsednika.

Robovanje političkim stereotipima nameće procenjivanje vrednosti ’68. na uzak, formalistički način. Parolama: “Trči druže, stari svet ti je za petama”, “Zabranjeno je zabranjivati”, “Jedini svet u kojem možeš živeti je da činiš nemoguće” ili “Misli na ono što želiš i živi svoj život” teško da se može pripisati mobilizatorska vrednost, ali su bar iskrene i antipopulističke. Danijel Kon Bendit, nekada najistaknutija ličnost ’68, a danas poslanik Evropskog parlamenta sažima rezultate revolta ovako: “Pobedili smo u oblasti kulture i socijalnih odnosa, međutim, imali smo sreće da izgubimo u politici”. Šezdesetosma nije stvarala heroje nego svet u kojem ljubav istiskuje mržnju.

Milutin Mitrović

broj 44, jun 2008.

Jedan od razloga zašto volim da pričam sa Srećkom Latalom, bosanskim novinarem, jeste to što on uvek lepo sažme stvari. Ovoga puta mi je rekao: “Uprkos našim političarima, postoji život na Marsu“. Možda treba da počne da piše reklame? Dolazim u Sarajevo od 1991. ali tek sam ovog maja nešto shvatio. Nikada nije izgledalo tako dobro.

Bio sam u Beogradu, Novom Pazaru, Prištini i Skoplju. Ali ni na jednom mestu nisam imao ovaj osećaj da se događa nešto stvarno dobro. Naravno, Bosna je zemlja u kojoj morate da obuzdate nevericu. Hoću da kažem, ako zanemarite ono šta pričaju političari i statistike pokazuju, onda ćete mnogo bolje razumeti realnost u Bosni.

Znao sam da stvari moraju biti bolje kada sam shvatio da mogu da letim za Sarajevo direktno iz Skoplja. Koliko ja znam, od 1991. do pre oko godinu dana, to nije bilo moguće. Dok letite pored Bjelašnice i Igmana, sa desne strane vidite nove zgrade koje se grade u srpskom istočnom Sarajevu. U centru grada je novi Avazov “Twist“ toranj i još mnogo drugih gradilišta. I to je nešto novo, to više nije obnova, ovo su nove zgrade.

Svi koje poznajem me upozoravaju da budem oprezan. “Sarajevo nije Bosna“, kažu. Pre nekoliko godina jedini znaci prosperiteta su bili u glavnom gradu. Sada kažu, “nemojte da vas zavara Sarajevo, ili Banja Luka ili Mostar ili Tuzla…“. To je tri puta bolje nego ranije. Da, znam da stvarna nezaposlenost može biti 22% i da postoji pravo siromaštvo, ali pogledajte odakle smo krenuli.

Pre šest meseci Bosanci su bili toliko uplašeni galamom koju su pravili njihovi političari da su neki pomislili da može doći do novog rata. Ali nije. Čim je Kosovo proglasilo nezavisnost Milorad Dodik, premijer Republike Srpske, spustio je ton – nije ga pojačao. On je ipak, nakon svega, racionalan političar i želi, iznad svega, ono šta je za njega najbolje.

G-din Dodik ima dovoljno novca od privatizacija i po prvi put prosečne plate u RS su nešto veće nego u Federaciji. RS privlači ozbiljnu pažnju stranih investitora, uprkos problemima sa transparentnošću i drugim brigama. Nakon proboja na polju reforme policije, tj. nakon što je EU rekla da će prihvatiti šta god se dogovore bosanski političari, a oni su se dogovorili da ne rade ništa, zemlja je krenula, rečima Miroslava Lajčaka, visokog predstavnika, “od duboke krize, ka evropskoj euforiji“.

Bosna će potpisati sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU 16. juna. Ako Srbija bude dobila vladu u kojoj su dominantne pro-evropske snage onda će se bitka za Balkan preusmeriti nazad ka Briselu i ljudi poput Karla Bilta će tvrditi da Bosna, Srbija, Albanija i Crna Gora sve moraju da krenu što brže ka dobijanju statusa kandidata, dok je Makedoniji potreban datum za početak pregovora o članstvu.

Ako Srbija dobije vladu u kojoj dominiraju radikali stvari će biti drugačije, biće odgođene, ali možda manje nego što ljudi misle. Ipak, smatram da tu postoji opasnost. Bosna napreduje, uprkos svojim liderima, uprkos svim problemima. Ali dugoročno biće joj potrebno više od pozitivne energije. Mora da pokaže da ume da upravlja sobom i da ima jasne strukture, baš kao bilo gde drugde.

Danas postoji jak argument za tvrdnju da je politički umesno da zapadni Balkan krene ka članstvu što je brže moguće iz političkih razloga. Ali sa druge strane, ako se to dogodi bez stvarnih reformi, onda je to loše i za region i svakoga. Jer postoji osećanje optimizma u Sarajevu i Bosni, i ja želim da budem optimističan takođe. Ali onda, da, moji prijatelji su u pravu. Oprez. (Optimistički oprez?)

Tim Džuda

broj 44, jun 2008.

Kamil Kosman je u Erste grupaciji već 12 godina i za sebe kaže da je tipični centralnoevropski menadžer, pošto je Slovak, koji živi u Pragu a radi za Austrijance. Na čelu je sektora za nekretnine Erste grupe i u razgovoru sa domaćim novinarima dao je ocenu tržišnog kretanja u Srbiji.

Koje su posebnosti tržišta nekretnina u regionu jugoistočne Evrope i kakve su njegove perspektive?

Kamil Kosman: Stanje je generalno pozitivno iako u zapadnoj Evropi trenutno uočavamo i izvesne negativne efekte, koji su posledica američke hipotekarne krize. Međutim, regioni centralne i istočne Evrope spadaju u najmanje pogođene oblasti, pa uticaja ove krize gotovo i da nema. Ne želim da ulazim u detalje zašto je to tako, ali vidimo da ne postoje korenite upromene u poređenju sa proteklim periodom – tržište nekretnina u čitavom regionu se i dalje stabilno razvija i raste.

Osobina ovog regiona je izuzetna fragmentiranost tržišta, zbog čega se razlikuju pojedinačne stope i brzina razvoja, kao i početni nivo trgovanja. U svim zemljama razvoj se odvija po fazama i upravo zahvaljujući takvom kretanju prilično dobro možemo da procenimo i buduće tokove u zemljama koje su zaostale. Verujemo da će tržište nekretnina konstantno rasti barem narednih pet godina.

Iz iskustva drugih zemalja takođe smo videli da se može desiti da u tom periodu dođe doi burnog rasta na tržištu, da bi nakon toga došlo do izvesne korekcije i slabljenja. Ciklična priroda procesa je svuda ista i tu nema ničeg lošeg.

BiF: Koje zemlje pružaju najbolje uslove za izgradnju nekretnina, sa gledišta banke?

K. Kosman: Prvo moramo da napravimo razliku između banaka koje su spremne da preuzmu veći rizik i onih konzervativnog tipa. Za banke koje preuzimaju rizik najinteresantnije zemlje su Srbija, Rumunija i Ukrajina. S druge strane, centralna Evropa mnogo više privlači konzervativnije banke.

BiF: Kako je američka hipotekarna kriza uticala na zemlje EU i kako se to odražava i na jugoistočnu Evropu?

K. Kosman: Kriza sa hipotekarnim kreditima je prozrokovala velike probleme u zapadnim zemljama a biće ih još. Nedavno je i WestLB banka prijavila velike gubitke i zatražila pomoć od nemačke vlade. Što se tiče tržišta Amerike i zapadnoevropskih zemalja delim mišljenje analitičara koji kažu da se situacija smiruje a nakon prečišćavanja bilansa stanje banaka koje su imale probleme, za dva ili tri kvartala, kriza će proći. To naravno ne znači da ćemo se automatski vratiti na onaj nivo poslovanja od pre godinu i po dana, ali ne bi trebalo da postoje onako dramatični problemi. U regionu posledice mogu da osete samo međunarodni investitori, koji u mnogome zavise od finansijskih izvora iz zapadne Evrope.

Zbog veoma jake konkurencije u bankarskom sektoru u ovom regionu, banke su bile prinuđene da pružaju usluge pod veoma agresivnim uslovima. Sada to više neće biti slučaj i banke će postaviti drugačije uslove, pod kojima će risk i povraćaj novca biti povoljniji po njih.

BiF: Kakve savete biste dali našim vlastima za razvoj prometa nekretnina? Koji su potencijali Srbije?

K. Kosman: Srbija nije jedina zemlja koja ima ograničenja, poput davanja strancima zemljišta u zakup na 99 godina umesto vlasničkog lista. Ranije je u čitavoj istočnoj Evropi strancima bilo zabranjeno da kupuju bilo kakvu imovinu. Međutim, to je sada prošlost. Ovo što se sada u Srbiji dešava je u velikoj meri političko pitanje. Za mene kao poslovnog čoveka koji posluje na globalnom tržištu moj predlog je da se ukloni ovo ograničenje zato što bi onda i drugi investitori bili privučeni. Ipak, većina njih je upoznata sa situacijom pa ih to ne sprečava da ulažu.

Potencijali Srbije su veliki, pod uslovom da privreda nastavi da raste i ne dođe do značajnijih političkih previranja. Zahvaljujući visokoj startnoj poziciji Srbija veoma brzo može da dostigne nivo razvijenijih zemalja u regionu.

Trgovanje nekretninama je posao budućnosti za celokupnu centralnu i istočnu Evropu. Ove zemlje su više od 40 godina bile nerazvijene i postoji ogroman potencijal u oblasti komercijalnih i stambenih objekata. Ipak, ukoliko lokalna ekonomija ne funkcioniše, neće uspeti ni industrija nekretnina. Političari moraju da povedu računa o održivom razvoju privrede.

Tokom poslednjih petnaest godina videli smo u zemljama regiona da ekonomije mogu da funkcionišu, rast je bio mnogo veći nego u zapadnim zemljama i verujemo da će se tako nastaviti i u godinama koje dolaze.

Marko Miladinović

broj 44, jun 2008.