Premа podаcimа Republičkog zаvodа zа stаtistiku, potrošаčke cene su u mаju ostаle nepromenjene (0,0%). Međugodišnjа inflаcijа je zаbeležilа pаd i u mаju se vrаtilа u jednocifrenu zonu (9,9%). Upravo ovaj podatak je Narodna banka Srbije navela kao jedan od razloga za svoju prošlonedeljnu odluku da smanji referentnu kamatnu stopu za 25 baznih poena na 11%, ali ekonomisti i dalje smatraju da je reč o iznenađujućoj odluci u trenutku kada na deviznom tržištu vlada nervoza.
Priču o potrebi da se smanji deficit javnih računa za jedan posto BDP-a relativizuje, ili čini apsurdnom, činjenica da se gotovo dva posto BDP-a odlije kroz transferne cene i uvoz iz Mađarske.
“Veliko odstupanje registrovane vrednosti izvoza iz Mađarske u Srbiju i Hrvatsku, 578 miliona evra kod Srbije i 850 miliona evra kod Hrvatske, motivisalo me je da odem jedan korak dublje u podatke trademap-a, da vidim o kojim proizvodima se radi. Dodatan korak bi trebalo da učini ministarstvo unutrašnje trgovine ili neka druga institucija, kako bi se očitale i količine konkretnih proizvoda koje ulaze na tržište, i da se stave u relativan odnos sa kupovinama tih proizvoda u Srbiji”, piše ekonomista Miroslav Zdravković na sajtu makroekonomija.org.
Odstupanja u podacima nastaju po dva osnova: transfernih cena velikih kompanija i šverca proizvoda iz Mađarske. Kada građani iz ove dve zemlje kupe robu u Mađarskoj na carini mogu da dobiju povraćaj mađarskog PDV-a. Tada mađarska carina registruje robu oslobođenu od PDV-a kao izvoz iz Mađarske. I dok je u Srbiji i Hrvatskoj isplativo prošvercovati kupljenu robu, u Mađarskoj ostaje trag da je tamo kupljena.
Iz izlistanih podataka se vidi da se najveći deo razlika u knjiženom izvozu iz Mađarske i uvozu u Hrvatsku i Srbiju odnosi na iste proizvode: električnu energiju, derivate nafte, prirodni gas, lekove i putničke automobile. To ukazuje na činjenicu da velike kompanije mogu mnogo lakše da transferišu novac i profit na željenu destinaciju u odnosu na hiljade švercera/turista koji odu da kupe robu jeftinije nego u svojoj zemlji, nadajući se još da će izbeći plaćanje carine prilikom povratka kući.
U ovoj tabeli su izlistani proizvodi koje građani obe države najčešće kupuju u Mađarskoj u bitno većoj vrednosti u odnosu na carinski registrovanu u svojim zemljama. Odatle se vidi da su “hit” za kupce iz Hrvatske i Srbije:
- Svinjetina,
- Šećer,
- Čokolada,
- Hrana za životinje,
- Preparati za negu lica i kože,
- Proizvodi za ličnu higijenu,
- Praškovi za pranje
- Nove gume za automobile,
- Klima uređaji,
- Računari,
- Telefoni za fiksnu telefoniju,
- Televizori (uključujući video rekordere)
- WC papir i tamponi.
Iako većina građana veruje da ogromna razlika u ceni između proizvoda kupljenih u Mađarskoj i kod nas na primer potiče od visokih trgovačkih marži, Zdravković tvrdi da velike razlike u ceni na primer elektronike nisu posledica ogromnih marži na tržištu već drugih ulaznih troškova: “Marže u maloprodaji se kreću od 1 pa do 10 posto, retko su više, a najčešće su, za kompjutersku robu, primera radi, oko 3-4 posto. Te smešno male marže, u kombinaciji sa padom tražnje, dovele su do masovnog zatvaranja radnji sa ovom robom… Za analizu ulaznih cena u Mađarskoj i Srbiji trebalo bi na prvom mestu gledati indirektne troškove. Primera radi, za sve što se uvozi potrebno je platiti pozamašnu sumu za proveru kvaliteta, što u zemljama u Evropi nije potrebno, a tu su i firmarine, juče povećani doprinosi, cene komunalnih usluga isl. Da se odlično zarađuje na uvozu i prodaji tehničke robe tržište bi se odmah uredilo pojavili bi se ozbiljni igrači iz inostranstva, međutim to nije tako, a i to tržište ne uređuju “trgovci” već država”, smatra Zdravković.
Milford Bejtmen, ekonomista, doktorirаo je nа temu mаlih preduzećа u bivšoj Jugoslаviji nа Univerzitetu u Bredfordu, i dаnаs nаjveći deo vremenа živi u Opаtiji. On je gostujući predаvаč nа Univerzitetu u Puli i nezаvisni konsultаnt zа pitаnjа lokаlnog rаzvojа. Između ostаlog, аutor knjige „Zаšto mikrofinаnsirаnje ne rаdi: destruktivnа uspon lokаlne neoliberаlizmа.?“ Bejtmen je za H-Alter govorio o mogućnosti konverzije problemаtične hrvаtskih kompаnijа u zаdruge, prodаji prostorа zа jednokrаtnu upotrebu kаo jedinoj „rаzvojnoj“ ideji nаmenjenoj hrvаtskom primorju i o tome zašto rast društvenog proizvoda i razvoj nisu jedno te isto.
Međunarodni tender za dostavljanje pisma o namerama za strateško partnerstvo za Galeniku Vlade Srbije je raspisala još 15. januara. Rok za prijavu je bio najpre 18. februar, a rok za dostavljanje pisma o namerama 18. mart. Poziv je zatim prvi put produžen do 4. marta, potom 1. aprila, a zatim ponovo do 30. aprila i jo[ jednom do 31. maja, da bi se jedinom zainteresovanom Valeant Pharmaceuticals North America Llc dalo još vremena da pripremi ponudu. Šta su realne mogućnosti domaće farmaceustek industrije pročitajte u autorskom tekstu Danijela Mirković, višeg menadžera, Ernst &Young.
Uprkos tome što su domaći preduzetnici uvideli značaj vizuelnog predstavljanja svojih kompanija i robe na tržištu, njihova rešenja u velikoj meri ne prate postulate moderne umetnosti, odnosno savremenih grafičkih komunikacija. Razloge za to treba tražiti u neznanju, potcenjivanju dizajnerske struke, ali i poslovnoj neodlučnosti.
Pišući kralju Luju XII, italijanski kondotjer i maršal Francuske Trivulcio je rekao: „Da bi se rat vodio neophodne su tri stvari: novac, novac i opet još novca“. Da kralj danas čita ove reči sigurno bi se nasmejao, jer su poslednjih godina vodeće države sveta naštampale toliko novca, da za rat imaju sve uslove. Ovoga puta, međutim, ratuju valute.
Hrvatski ministar finansija Slavko Lenić smatra da su vlasnici preduzeća najodgovorniji za sve veću nelikvidnost hrvatske privrede i da će novi Zakon o finansijskom poslovanju i predstečajnoj nagodbi promeniti takva ponašanja. Ekonomisti ocenjuju da primena novog zakona nije dovoljna za uspešno restrukturiranje i reprogramiranje poslovanja posrnulih kompanija.
Problem sa kojim se suočava hrvatska privreda u vidu sve većeg broja insolventnih i nelikvidnih preduzeća je prvenstveno posledica neodgovornog ponašanja vlasnika, izričit je hrvatski ministar finanisija Slavko Linić, koji osporava predloge da se spas traži u državnoj dokapitalizaciji. „Država ne želi da uđe u vlasništvo, niti da upravlja firmama, a banke ne mogu da pređu udele veće od 25 posto. Sramota je da Vlada vodi proces restrukturiranja u privatnom sektoru, ali radićemo na tome da nađemo odgovorajuće rešenje za nedostajući kapital u preduzećima“, izjavio je Linić predstavnicima Hrvatskog udruženja banaka i Hrvatskog udruženja poslodavaca, na jučerašnjem okruglom stolu „Restruktiriranje ili likvidacija?“ u organizaciji ekonomskog magazina „Banka“.
Ministar je ocenio da je suština problema u tome što su mnoga preduzeća, zbog brze zarade, ulagala u industrije koje nemaju nikavih dodirnih tačaka sa njihovom osnovnom delatnošću, ali su u tom trenutku donosile velike profite, poput građevinarstva i nekretnina. Taj trend je bio u ekspanziji upravo u trenutku izbijanja finansijske krize 2008. godine, kada su kompanije u svetu počele da se povlače iz takvih poslova. Time je ugrožena osnovna delatnost u većem broju hrvatskih preduzeća, istakao je Linić i dodao da sa bankama tek treba naći dodatne modele spašavanja posrnulih firmi.
Prema njegovim rečima, u Vladi su ocenili da za to neće biti dovoljna sredstva iz fondova privredene saradnje, pa su na inicijativu banaka krenuli u osnivanje equity fonda, sa namerom da se privuku sredstva EU fondova i Svetske banke. U Vladi se nadaju da će na taj način pribaviti barem 100 miliona evra za dokapitalizaciju prvenstveno srednjih preduzeća, dok Ministarstvo za preduzetništvo radi na merama koje će podstaći oporavak malih firmi. U uslovima rasta javnog duga problem će biti cena kapitala, „jer država ne može da zameni banke“, ističe Linić i upozorava: „Zbog restrukturiranja državnih poduzeća javni dug će se povećati za pet procentnih poena, a to znači negativno kretanje kreditnog rejtinga. U takvim okolnostima teško možemo računati na niže kamatne stope i ulaganja iz sveta“.
Sve evropske ekonomije su suočene sa ozbiljnim strukturnim problemima, što se u Hrvatskoj reflektuje kroz dodatno smanjenje konkurentnosti i pasivnost realnog sektora, konstatuje ekonomista Vladimir Preveden, koji već godinama istražuje kapacitete restrukturiranja hrvatskih firmi. On ističe da je takva situacija u Hrvatskoj daleko više problem poslovnog ponašanja i ukupne poslovne kulture, nego nivoa ekonomske razvijenosti. „Nemačka je takođe finansirala rast BDP-a javnim dugom, ali ga je koristila za strukturna ulaganja, dok ga je Hrvatska koristila za rast plata“, naglasio je Preveden i dodao da je i sada u Hrvatskoj naglasak samo na rezanju troškova, bez strateških promena i pokretanja inicijativa za rast i prodaju.
Život na staroj slavi
Restrukturiranja i transformacije je trebalo da započnu još od 2006. godine, čak i ranije, smatra ekonomska anlitičarka Suzana Košćak. Opisujući aktuelnu situaciju, ističe da „vlasnici preduzeća žive na starim lovorikama i ne prihvataju činjenicu da im firma vredi znatno manje nego pre nekoliko godina, a zarade iz zlatnih vremena nisu se koristile za jačanje kapitala. Sada, kada su se gubitak tržišta i likvidnosti prepleli sa visokom stopom zaduženosti i manjka kapitala, u privredi dominira osećaj da su im vezane ruke“. Primera radi, analize u oblasti građevinske i drvne industrije ukazuju da je kod većine ispitivanih frimi vrednost vlasničkog kapitala negativna, da je pala vrednost kompanija, da je veoma izražen problem manjka kapitala i obrtnih sredstava. Zato je po njenom mišljenju za očekivati da će eventualni investitori ulaganja usloviti otpisom duga. „Ali, prepreka restrukturiranju je i to što vlasnici i poverioci teško prihvataju činjenicu da im kompanija i potraživanja malo vrede“, ističe Košćak.
Ministar finansija Linić uveren je da će novi Zakon o finansijskom poslovanju i predstečajnoj nagodbi promeniti takva ponašanja, ali Košćak smatra da je potrebno jš sistemskih promena da bi nova regulativa ispunila ciljeve zbog kojih je doneta. Po njenim rečima, jedno od glavnih pitanja je da li u Hrvastkoj funkcionišu tržišta i investicioni programi: „Da li postoji razvijeno tržište nekretnina i berza na kojoj se može uspešno prodati vredna oprema, budući da je to jedan od načina na koji se može brzo doći do preko potrebnih likvidnih sredstava i pokrenuti poslovni proces? Postoji li tržište rada na kojem se može zbrinuti višak zaposlenih koji su neminovni u preduzeću pod sanacijom? Imamo li sistem obtrazovanja i doškolovavanja koji će omogućiti i 45-godišnjaku da se dalje školuje i zarađuje do svoje 65 godine? Gde su programi za ulaganja koji će zaposliti nezaposlene, te odrednica jesmo li proizvođačka zemlja zdrave hrane i vode, njegujemo li samo uslugu, trgovinu i turizam ili smo zemlja koja se bavi crnom metalurgijom?“ Košćak dodaje da je za efikasnost novog zakona neophodno da se promene i drugi zakoni, poput Zakona o stečaju, Zakona o radu i Zakona o trgovačkim društvima, jer su restrukturiranje i rerpogam poslovanja jedne kompanije veoma složen proces, koji je povezan sa mnoštvom zakona i propisa. „Na primer, zašto bi banka, fond ili neki veći poverilac pretvarali svoja potraživanja u kapital ako im se ne jamči – a što u Zakonu o finansijskom poslovanju i predstečajnoj nagodbi nije slučaj – promena vlasničke strukture i minimalizacija uticaja dosadašnjih većinskih vlasnika, jer je očito da uz manadžment nije dobra ni vlasnička struktura. Ako smo ovaj put ozbiljni u namerama, onda se ne može ostavljati prostor za daljnje manipulacije, pogotovo u delu vlasničkog restrukturiranja“, zaključila je Košćak.
Činjenica da su političari povezani sa nekim interesnim lobijima ili da su ekonomske prilike rđave ne znači da ne mogu promeniti načine na koje postupaju, ili da je jedino rešenje za oslobađanje od uticaja interesnih grupa odlazak neke političke opcije sa vlasti. U realnosti, naš savremeni okvir političke ekonomije prepun je neizgovorenih pretpostavki o sistemu ideja na kojima se zasniva funkcionisanje političkih sistema. Ako te pretpostavke učinimo eksplicitnim, uloga interesa postaje bespredmetna. Oblikovanje politika, političko rukovodstvo, i ljudski faktor vraćaju se u život, piše jedan od najčuvenijih svetskih ekonomista Dani Rodrik.
U prošlim vremenima mi ekonomisti smo izbegavali politiku. Na naš posao gledali smo kao na opisivanje funkcionisanja tržišne ekonomije, analiziranje slučajeva u kojima su one omašivale ili smo se bavili pitanjem kako dobro dizajnirane politike mogu da povećaju efikasnost. Analizirali smo kompromise između suprotstavljenih ciljeva (recimo, pravičnost naspram efikasnosti), i predlagali politike koji bi mogle da dovedu do željenih ekonomskih rezultata, uključujući redistribuciju. Na političarima je bilo da odluče da li žele da prihvate naš savet (ili ne), a na birokratama da ga sprovode.
Tada su neki od nas postali ambiciozniji. Frustrirani činjenicom da su mnogi od naših saveta prošli nezapaženo (toliko mnogo rešenja za slobodno tržište još čeka da bude primenjeno!), okrenuli smo svoja analitička sredstva na analiziranje stavova političara i birokrata samih. Počeli smo da ispitujemo ponašanje političara koristeći isti konceptualni okvir koji smo koristili za odluke potrošača i proizvođača u tržišnoj ekonomiji. Političari su postali dobavljači društvenih usluga zainteresovani za maksimiziranje prihoda; građani su postali lobiji zainteresovani za rentu (korist) i grupacije sa posebnim interesima, a politički sistemi su postali tržišta na kojima se glasovima i političkim uticajem trgovalo za ekonomske koristi.
Tako je rođena oblast ‘političke ekonomije racionalnog izbora’ (rational-choice political economy), i teoretičarski stil kojeg su ubrzo prigrlili mnogi politički analitičari. Takav pristup doveo je do toga da smo lako mogli objasniti zašto političari čine mnoge stvari koje su u suprotnosti sa onim što bi bio racionalan ekonomski izbor. Zaista, ne postoji ta ekonomska devijacija koja nije mogla biti objašnjena sa dve reči: „nečijim (političkim) interesima“ (vested interests).
Zašto je industrija toliko zatvorena za konkurenciju? Zato što su političari završili u džepovima onih kojima odgovaraju monopoli. Zašto vlada postavlja barijere međunarodnoj trgovini? Zato što su korisnici trgovinske zaštite koncentrisani i politički uticajni, a potrošači naširoko rasuti i neorganizovani. Zašto političke elite blokiraju reforme koje bi podstakle ekonomski rast i razvoj? Zato što bi rast i razvoj mogli potkopati kontrolu koju oni kao politička vlast mogu da imaju. Zašto postoje finansijske krize? Zato što su banke vrlo uticajne u kreiranju ekonomskih politika i stoga im je lako da rizike svog poslovanja prebace na građane.
Da bi promenili svet, moramo ga razumeti. Činilo se da nam je ovaj ekonomski prilaz politici omogućavao da bolje razumemo verovatnoću ekonomskih i političkih ishoda. Ali, u tome je postojao duboki paradoks. Što smo više tvrdili da nešto objašnjavamo, manje je prostora ostajalo za poboljšanje stvari. Ako je ponašanje političara određeno interesima koji ih obavezuju, onda je svako zalaganje ekonomista za reforme nekih politika osuđeno na gluvilo onih koji to slušaju. Što je potpunija naša društvena nauka, tim je irelevantnija naša analiza različitih politika.
Ovo je mesto gde analogija između društvenih i prirodnih nauka prestaje da funkcioniše. Razmotrite odnos između nauke i inženjerstva. Kako naučno razumevanje fizičkih zakona prirode postaje sve sofisticiranije, tako i inženjeri postaju sposobniji da sačine bolje mostove i zgrade. Napredak u prirodnim naukama neće ometati već će unaprediti našu sposobnost oblikovanja fizičkog okruženja u kojem se nalazimo.
Odnos između političke ekonomije i analiza politika nimalo ne liči na prethodni primer. Što smo više internalizovali ponašanje političara u našu nauku, to je politička ekonomija više onemogućavala analitičare da dobro prosuđuju. Situacija je slična onoj u kojoj bi fizičari došli do teorije koja objašnjava ne samo prirodne fenomene, već i utvrđuje koje će mostove i zgrade inženjeri graditi. Tada jedva da bi bilo potrebe za inženjerskim školama.
Ukoliko vam se čini da sa ovim pristupom nešto nije u redu, na pragu ste da napravite važan korak. U realnosti, naš savremeni okvir političke ekonomije prepun je neizgovorenih pretpostavki o sistemu ideja na kojima se zasniva funkcionisanje političkih sistema. Ako te pretpostavke učinimo eksplicitnim, uloga interesa postaje bespredmetna. Oblikovanje politika, političko rukovodstvo, i ljudski faktor vraćaju se u život.
Postoje tri načina na koji ideje oblikuju interese. Prvo, ideje determinišu načine na koje političke elite sebe definišu i ciljeve koje sebi postavljaju – novac, čast, dugotrajno održavanje na vlasti, ili jednostavno mesto u istoriji. Ova pitanja identiteta su centralna za način na koje one odlučuju da deluju.
Drugo, ideje određuju stavove političkih aktera o tome kako svet funkcioniše. Moćni poslovni interesi lobiraće za drugačije politike onda kada procene da će fiskalni stimulansi doneti samo inflaciju a neće generisati veću agregatnu tražnju. Vlasti gladne prihoda sklonije su da nametnu manji porez onda kad misle da postoji šansa da poreski obveznici takav porez izbegnu, nego kada procenjuju da će oni neizbežno morati da ga plate.
Iz perspektive analiziranja politika jasno je da ideje determinišu strategije koje će političari primeniti da bi te ideje ostvarili. Na primer, jedan od načina za elite da ostanu na vlasti jeste da suzbiju sve ekonomske aktivnosti. Ali, drugi je da podstaknu ekonomski razvoj, da diversifikuju svoju ekonomsku bazu, uspostavljanjem koalicija, podsticanjenjem od države podržane industrijalizacije, ili sprovođenjem niza drugih strategija čije varijetete može da ograničava samo mašta političkih elita.
Proširite opseg izvodljivih strategija (što bi bilo ono što dobro dizajnirane politike i politička rukovodstva rade), i radikalno ćete promeniti ponašanje i ishode.
Zaista, ovo je način na koji možemo da objasnimo neke od od najvažnijih neverovatnih obrta u ekonomskim performansama tokom poslednjih nekoliko decenija, i fenomene kao što su Južna Koreja i Kina i njihov fantastičan rast (u 1960 – im i kasnih 1970 – ih). U oba slučaja, najveći dobitnici bili su oni čiji su interesi bili u pitanju (korejska poslovna zajednica i Kineska komunistička partija). Ono što je omogućilo reforme nije bila rekonfiguracija političke moći već pojava novih strategija.
Ekonomske promene često se dešavaju ne kada su nečiji interesi osujećeni, već onda kada se u ostvarivanju tih interesa koriste promenjene strategije. Politička ekonomija nesumnjivo ostaje važna. Bez jasnog razumevanja o tome ko dobija a ko gubi od status kvoa, teško je razumeti smisao naših postojećih politika. Ali, preterano fokusiranje na interese može nas lako skrenuti sa pravca kojim nastojimo da damo kritičke doprinose koje analiza politika i političko preduzetništvo mogu napraviti. Mogućnosti za ekonomske promene su ograničene ne samo realnošću političkih uticaja već i siromaštvom naših ideja.
Priredila Tanja Jakobi
“Malo ste preterali s tom štednjom” poručio je nedavno Britancima, kad su najavili još oštrije mere štednje kod kuće, Olivije Blanšar glavni ekonomista MMF-a. Očito da je to upozorenje ostalo bez odjeka. Lideri EU upravo su, pod pritiskom Britanaca i Nemaca (i nekih manjih članica) izglasali istorijski rez u budžetu Unije za period do 2020, i smanjili ga na 960 milijardi evra, 33 milijardi evra manje nego što je najavljivano. Blanšarovo istraživanje pokazalo je da je u prethodnom periodu kresanje javnih rashoda naštetilo privredama više nego što se očekivalo.
Uprkos svim obećanjima i pozivanjima na transparentnost, evropski fondovi i dalje se nepropisno koriste od strane kako multinacionalnih kompanija tako i zemalja članica. Prevare i zloupotrebe i dalje se teško i retko otkrivaju, a još ređe kažnjavaju.
Nekoliko poljskih multinacionalki potrošilo je oko sedam miliona evra iz Evropskog socijalnog fonda (ESF) kako bi “ pružilo dodatne treninge za svoje zaposlene”. Ovi fondovi su prevashodno namenjeni malim i srednjim kompanijama, a ne onima koji su već zaposleni – a svakako nije bio namenjen menadžerima i njihovim treninzima. Sredstva je prvenstveno trebalo da se koriste kako bi slabo obrazovani i dugotrajno nezaposleni dobili uporište na tržištu rada.
Povezujući ih s tim problemom, holandski dnevnik ‘Trouw’ je proteklog vikenda pisao o nepravilnom korišćenju evropskih fondova navodeći izvestan broj zvučnih imena kao što su ING, Unilever, Filips i BGZ kao i poljsku filijalu Rabobanke.
Nivo zloupotreba ponekad je zapanjujući. U članku se citira Gregor Gorželak iz Centra za evropske regionalne i lokalne studije u Varšavi, koji kaže da „izgleda da svako nastoji da brzo i lako dođe do nekog novca. Organizujemo potpuno besmislene kurseve. Novac je utrošen na albume za prezentaciju, vizit karte, CD omote, šolje, igračke, čokolade i USB flash memorije.“
1.6 miliona evra za izgradnju fabrike cigareta
Izveštaji o nepravilnom korišćenju evropskih sredstava nisu ništa novo. U saradnji sa Biroom za istraživačko novinarstvo, Financial Times je pre dve godine predstavio rezultate detaljnog istraživanja koje je pokazalo da programi za razvoj zaostalih evropskih regija „leže u fiokama birokrata“.
A i kada budu otkrivene, prevare i zloupotrebe retko se kažnjavaju. Ovaj list je svojevremeno takođe navodio i multinacionalke poput IBM-a, Fijata i H&M. British American Tobacco je, primera radi, dobio 1,6 miliona finansijske podrške za izgradnju fabrike cigareta. Prema podacima italijanske policije, svake godine oko 1,2 milijardi evra iz evropskih fondova završi u rukama mafije.
Kako objašnjava Bart Staes, zastupnik Zelenih u Evropskom parlamentu i član Odbora za budžetski nadzor, „zloupotreba se ne odnosi samo na novac iz tri glavna evropska strukturna fonda, namenjenog regionalnom razvoju zapošljavanja i socijalnim programima. Finansijski podsticaji za poljoprivredu takođe se često ne koriste za ono čemu su namenjeni. “
Prošle je godine Evropski revizorski sud otkrio da u Italiji i Španiji postoje velike parcele koje su se vodile kao „trajni pašnjaci“, i kao takvi bili subvencionisani iz evropskih fondova – dok su u stvarnosti to šumovita područja ili nešto drugo – u svakom slučaju „elementi koji su bili neprihvatljivi za subvencije“. Holandska vazduhoplovna kompanija KLM pokazala se još kreativnijom: dobila je subvenciju vrednu 600.000 evra za ketering svojih avio-obroka, koji su se u zahtevu za subvenciju podveli pod kategoriju „izvoza poljoprivrednih proizvoda“.
Prozivka i bruka
Kako Staes pojašnjava, „Problem nije uvek vezan za prevare već i za pitanje smisla, svrhe u koju se neki novac daje. Da li je, na primer, bila stvarno dobra ideja koristiti novac iz evropskog fonda za regionalni razvoj kako bi se obnovile ulice u predgrađima Antverpena? „Evropski parlamentarni Odbor za budžetsku kontrolu već sedam godina radi na povećavanju transparentnosti i strožijoj kontroli evropskih fondova. Problem je u tome što evropske institucije same nisu sposobne da prate korektnost korišćenja tog velikog broja milijardi, koje stoje na raspolaganju.
U višegodišnjem budžetu za period od 2007-2013, samo tri glavna evropska strukturna fonda imala su na raspolaganju ne manje od 347 milijardi evra, što predstavlja oko trećinu ukupnog budžeta EU. Ako tome pridodamo i poljoprivredne subvencije, računica će pokazati količinu novca veću od tri četvrtine ukupnog evropskog šestogodišnjeg budžeta.
Zemlje članice su odgovorne za upravljanje tim sredstvima i koriste ih kao dopunu svojim investicijama. U tom smislu, one imaju znatan stepen autonomije. To je nešto što je Evropskoj komisiji dobro poznato. Prema „Beloj Knjizi”, Komisija priznaje da postoje „značajne slabosti u nekim područjima, kao što su ruralni razvoj, socijalna politika i oblast finansiranja istraživanja“.
Staes još dodaje da „kako su godine prolazile, tako su nacionalne i regionalne uprave postepeno počinjale da taj novac smatraju svojim a ne evropskim. Posledica toga bio je slab nadzor fondova. Evropski revizorski sud izračunao je da su, u 70 posto slučajeva zloupotreba otkrivenih tokom revizije, države članice trebalo da budu savršeno svesne kako novac nije bio iskorišćen na tačan, ispravan i korektan način. “
U 2010, Evropski parlament usvojio je rezoluciju koja zagovara “naming & blaming”, tj politiku javnog imenovanja i kompromitacije problematičnih subjekata. Međutim, prethodni pokušaji sprovođenja takve politike nisu uspeli usled pravnih prigovora upućenih na račun ove procedure. Optužene stranke mogu prosto da stvar prebace na Evropski sud pravde, koji neguje strog pristup kada je reč o zaštiti privatnosti. Krajem prošle godine evropski poverenici za socijalnu, regionalnu i poljoprivrednu politiku obećali su kako će početkom ove 2013. udružiti svoje snage, ne bi li bi obezbedili sprovođenje zacrtane “naming & blaming” procedure.
500 miliona Evropljana ispod granice siromaštva
U međuvremenu, parlamentarni Odbor za budžetski nadzor pri Evropskom parlamentu predložio je da ministri finansija država članica treba da budu odgovorni za trošenje sredstava iz evro-fondova.
Dosad je samo četiri države članice izrazilo podršku ovom predlogu. To su Švedska, Danska, Velika Britanija i Holandija. Staes dodaje i da „nije slučajnost to što sve četiri zemlje važe za evroskeptične članice EU”.
Usput, kriza može uzrokovati da čak i veći broj država članica počne da na Evropu gleda kao na kravu koju će pomusti za svež keš. Staes kaže da je „sve veće iskušenje da se evro-fondovi ‘napadnu’: da im se pristupi i da se iz njih uzme novac.“ U ovom trenutku, finansijske rupe stvorene krizom rastu tempom bržim no što su evropski strukturni fondovi sposobni da ih sve pokrpe. Prošlog meseca, Eurostat je izračunao kako je u 2011. gotovo četvrtina od 500 miliona Evropljana živela na ili ispod granice siromaštva. „Više od 27 posto dece u EU suočeno je s rizikom siromaštva ili socijalne isključenosti“, bio je zaključak Lasla Andora, evropskog poverenika za zapošljavanje, socijalna pitanja i inkluziju.
POLJSKA – Zloupotrebe po ključu multinacionalki
Andor će zamoliti poljske vlasti da podnesu račun za svoje korišćenje sredstava iz Evropskog socijalnog fonda (ESF), prenosi dnevnik ‘Trouw’. On je 5. januara ovim novinama otkrio da su neke multinacionalke u Poljskoj koristile sredstva prvobitno namenjena malim i srednjim poduzećima kao i podsticanju zapošljavanja u nerazvijenim područjima.
Najmanje polovina od dosad isplaćenih 300 miliona evra iz ESF fonda otišlo je na isplate stažiranja kadrova, koje su velike kompanije i multinacionalke slale na berzu. ING, Unilever i Philips, kao i Mercedes-Benz, BMW, Renault, Heinz, EDF, Nestle, Pepsi Cola i Deutsche Bank dobili su novac za obuku svojih menadžera. Podrazumevalo se da je budžet ESF od 75 milijardi evra u periodu 2007-2013 trebalo da bude nemenjen „podsticanju zapošljavanja u EU.“ Poljska, kao najveći korisnik ovog fonda, prima iz njega 10 milijardi evra. Većina subjekata koji taj novac koriste jesu lokalne vlasti, centri za zapošljavanje i nevladine organizacije; oni ga koriste za tečajeve, borbu protiv nezaposlenosti mladih, za reintegraciju na tržište rada, borbu protiv siromaštva i za integrisanje manjina.
List ‘Trouw’ citira Romana Stolarskog, direktora varšavske kancelarije za obuku kadrova: “Kada je ovaj Program obuke započeo 2005, novac iz Brisela bio je tri puta veći od onog koji je poljsko tržište za obuku kadrova bilo u stanju da apsorbuje. Novac mora biti potrošen – i lakše ga je potrošiti realizacijom velikih a ne malih projekata. Kursevi unutar velikih kompanija mogu da u jednom naletu okupe puno učesnika, dok je papirologija ista kao i za male kompanije”.
Filip Rožje
preveo Milan Lukić