Od prošle godine, na tržište radne snage Kine, ušle su nove generacije rođene 90-tih godina, koje se potpuno razlikuju od svojih roditelja. Ovom se demografskom grupacijom, koja ima preko 135 miliona mladih, tamošnje društvo opsežno bavi u pokušaju da definiše njene osobenosti i karakteristike na isti način na koji se Amerikanci bave svojom Y generacijom ili milenijumovcima. Oni su nepoznanica najviše jer su prva generacija koju su u potpunosti oblikovale kineske ekonomske reforme, a koja će već za 10-tak godina imati vodeću ulogu u društvu i oblikovati njegovu budućnost.
Verdijeve opere su svima dobro poznate – ali šta znate o njegovom radu u svojstvu člana parlamenta koji je bio vatreni pristalica ujedinjenja Italije? Uoči 200. godišnjice čuvenog italijanskog kompozitora, Klemensi Barton-Hil je za BBC napravila osvrt na Verdijev život i epohu u kojoj se nalazio.
Možete li zamisliti ijednu zemlju koja bi danas objavila dan nacionalne žalosti povodom smrti kompozitora klasične muzike? Kada je januara 1901. preminuo Đuzepe Verdi – od čijeg će se rođenja naredne sedmice navršiti dva stoleća – cela je Italija zaplakala kao jedan čovek. Skoro četvrt miliona ljudi izašlo je na ulice, prolamao se legendarni ‘Va, Pensiero’ iz “Nabuka” – poznatiji kao hor jevrejskih robova – a horom od 800 pevača je tog dana na ulici dirigovao slavni maestro Arturo Toskanini.
Verdi je zaista bio veliki kompozitor: na to ne treba ni trošiti reči. Uz njegov večni Rekvijem, zanosnu sakralnu horsku muziku ili neko od njegovih čuvenih kamernih ili orkestarskih dela tu je, naravno, tridesetak opera od kojih je najmanje dvadeset danas osnova operskog kanona. Više od bilo koje godine u skorije vreme, u ovoj 2013-toj ređale su se godišnjice najvažnijih kompozitora – stogodišnjica Bendžamina Britna, dvestagodišnjica rođenja Riharda Vagnera, četiristogodišnjica od grozne smrti Don Karla Gesualda – i, što se može primetiti, uz pobrojane jubileje je Verdijeva dvestagodišnjica prošla jedva zapaženo.
Ovo nije pokazatelj (ne)uvažavanja koje imamo prema njemu već samo ukazuje na činjenicu da se njegova muzika ionako neprekidno izvodi širom sveta; prilično je sigurno da, bilo koje noći u godini, neko negde peva Rigoleta ili Otela, Aidu ili Violetu.
Ali, razlog zbog kojeg su Italijani izašli na ulice tog zimskog dana u osvit prošlog veka daleko je prevazilazio ljubav prema njegovoj muzici. Verdijeve opere su obezbedile “muzičku podlogu” političkim burama koje je Verdi pravio u italijanskoj politici sve do svoje smrti; njegove su najpoznatije arije postale svojevrsne himne za nedavno ujedinjenu naciju. Kada je Nabuko imao premijeru u milanskoj Skali 1842, „Italija“ je jednostavno bila skup geografski bliskih kraljevstava i kneževina koje su, izuzev zajedničkog jezika, imale tek malo više “nečega” što ih u ovoj zemlji međusobno spaja s ostalima.
Dakle, kada su mu Italijani pevali ‘hor Jevreja’ u pogrebnoj povorci, nije to bilo samo zbog privlačne melodije na koju su Verdijevi zemljaci znali da otpevaju reči. Njen predmet – dirljiv glas Izraeita kao večita žudnja za svojom obećanom zemljom, ‘Va, pensiero’ je takođe postao i moćan glas predugo neispunjenih želja italijanskog naroda. Kada su u pogrebnoj povorci kroz plač uzvikivali „Viva Verdi!“, još su uvek bili svesni dvostrukog značenja ovog slogana, i njegove tajne rezonance koja je pogađala svakog pobornika ‘Risorđimenta’, ujedinjenja Italije; ovaj povik je bio i glas buđenja italijanske nacije. Početna slova VERDI takođe su bila akronim koji je Italijane asocirao na ime kralja Sardinije koji je, po prvi put od 6. veka, 1861. godine konačno preuzeo presto nad ujedinjenim Italijanima: Vittorio Emmanuele Re d’Italia.
Iste godine, na zahtev novog premijera Kamilja Kavura, Verdi je ušao u prvi italijanski parlament u kojem je kao poslanik proveo četiri godine. Možda zvuči nezahvalno, ali teško da bi današnji italijanski političari poput Silvija Berluskonija (ili Enrika Lete ili Marija Montija) naimenovali nekog savremenog kompozitora u poslanika – a kamoli ga pozvali da s njima deli vlasti.
„Neka je slava tim herojima!“
Verdi je svim srcem stao iza duha i ideje ‘Risorđimenta’ i 1848, nakon izbijanja revolucije u Milanu, iz Pariza je pisao svom libretisti Frančesku Pjaveu: „Neka je slava tim herojima! Slava čitavoj Italiji, koja je u ovom trenutku istinski velika! Kucnuo je čas njenog oslobođenja.“ Onda žuri kući, nazad u Milano, što mu je u tom momentu bio prvi lični prioritet, uz reči: „Govorite sa mnom jezikom muzike! Šta je s Vama? … Verujete li da u ovom trenutku zaista želim da brinem o notama… Ove 1848. godine mora postojati samo jedna muzika dobrodošla uhu svakog Italijana: muzika iz topa!“
Ali, u Verdijevim se notama i sazvučjima uvek radilo i o ličnim interesima. Republikanac, dovoljno pragmatičan da shvati da najveći realni izgledi za ujedinjenje leže u podršci kralja, žestoko protiv crkvenog klera, protiv rata, vatreni rodoljub i liberal, dok su njegove opere postale jedinstveno moćan podsticaj upravo zbog – njegovih političkih uverenja.
Ne iznenađuje što su savremeni istoričari brzo prigrlili poruku njegovih ranih opera Nabuko, Ernani i Atila, uprežući svoja muzička dela u pokret nacionalnog buđenja. Pored političkih poruka koje je kroz svoje kompozicije (direktno ili indirektno) emitovao, Verdijev nagon za preživljavanjem avanture sa ljudskim patosom i raspaljenim emocijama, sa empatijama i uzbudljivom unutrašnjom dramom je jednostavno neuporediv. Bio je to genije koji se svojim statusom, na kraju, uzdigao i iznad sopstvene magije muzike i reči.
Na mnogo načina je njegov genije ostao bez premca do danas. Kako se za par dana navršava dva veka od njegovog rođenja, teško je a ne biti zadivljen činjenicom da je njegova politička britkost jedva potamnela.
Na stranu njegove neponovljive pesme i intrige srca, Verdijeva briga i obziri prema društvu i danas su progresivni – baš kao da je u ovom trenutku na svojim rukopisima ostavio trag mastila, toliko svež da se još nije osušilo. Pomislite na Travijatu, u kojoj je prostitutka izborila moralnu pobedu nad plemićem. Ili na Rigoleta, gde je junak utekao surovoj kazni koja bi ga snašla zbog crtanja smrti svog “pretpostavljenog“, grubijana i sebičnog zlikovca. Ili, pre svega, samo poslušajte Griseldu u ‘I Lombardi’: „Božji naum ne služi zemlji da bi se natapala ljudskom krvlju“. Srećan rođendan, Verdi – koji si već dve stotine godina mlad!
(priredio: Milan Lukić)
Između dve krajnosti – jedne da Kina više nije atraktivna za multinacionalne korporacije i druge da je ova zemlja i dalje jedan od najvećih favorita kompanijskih rukovodstava u celom svetu – pravi odgovor verovatno leži negde na sredini puta. Razumno je reći da, uprkos pojedinačnim incidentima i znacima frustracije , Kina ostaje strateški značajno tržište i nastavlja da pruža jedinstvene poslovne mogućnosti velikim multinacionalnim kompanijama, kaže za Biznis & Finansije Ori Efraim partner u kancelariji KPMG u Bukureštu i šef deska za Kinu.
Ruski premijer Dmitrij Medvedev nedavno je poručio da će Rusija „krenuti ka ambisu“ ukoliko ne dođe do ozbiljnih reformi i ubrzanja ekonomskog rasta, Fičov direktor izjavio je da je Turska jedva izbegla “perfektnu oluju”, Indija i Indonezija su se suočile sa rekordnim opadanjem vrednosti svojih valuta, a među posustalim BRIKS ekonomijama oslabio je i brazilski motor. Kad se tome doda okršaj u Vašingtonu, ne čudi što se analitičari pitaju da li su ranjenici i rekonvalescenti opet sišli s uma.
„Moja očekivanja nisu bila mala, i bez obzira što sam zbog posla skoro svake sedmice u drugoj zemlji, ovakav događaj je jedinstveno iskustvo. Biti u prilici da sretnete stotinak vrhunskih svetskih preduzetnika na jednom mestu – to je nešto toliko različito od svega što mi ovde doživljavamo i što me je ohrabrilo ne samo u pogledu mojih poslovnih planova, već i mogućnosti da se u Srbiju privuku investitori koji u proseku prihoduju milijardu dolara godišnje“.
Ovako Darko Budeč, vlasnik i direktor preduzeća BUCK, u najkraćem opisuje utiske sa takmičenja za najboljeg svetskog preduzetnika u 2013. koje svakog juna u Monte Karlu organizuje revizorsko-konsultantska kompanija Ernst &Young. Srbija je prvi put učestvovala na ovom takmičenju, a Budeč ju je predstavljao u svojstvu najboljeg srpskog preduzetnika, koga je krajem prošle godine ispred kancelarije Ernst &Young Beograd izabrao nezavisni žiri. Preduzeće kojim naš sagovornik upravlja proizvodi visokozahtevna i inovativna rešenja u oblasti rasvete za ekskluzivne klijente, najviše u Evropi, Australiji i na Bliskom Istoku.
BiF: Delatnost kojom se bavite mnogi analitičari svrstavaju među najrevolucionarnije u neposrednoj budućnosti. Šta je za Vas bilo revolucionarno u Monte Karlu?
Darko Budeč: Ceo događaj, od trenutka kada sam sleteo. Odmah sam otišao na pripremu za intervju sa žirijem koji je bio predviđen za sutradan ujutru. Pripremali su me dvoje preduzetnika koji su već učestvovali na ovom takmičenju: Rebeka Mekdonald, jedna od najuspešnijih žena u Kanadi, inače srpskog porekla, i Džon Hogen iz Irske. Njihovi saveti su bili izuzetno korisni – uputili su me da se u svojoj prezentaciji prvenstveno fokusiram na lokalni privredni ambijent i uslove u kojima je kompanija rasla. To je najviše interesovalo i žiri, a ispostavilo se kasnije i preduzetnike i novinare – kako u srpskim ekonomskim uslovima možete da razvijate visokosofisticiran proizvod za svetsko tržište. Sam intervju je bio prilično zahtevan; imate 15 minuta da predstavite to što radite i odgovorite na sva pitanja žirija. Ali kako meni, tako i ostalima. Svi kandidati su komentarisali da im nimalo nije bilo lako. Mislim da je intervju namerno tako koncipiran, jer i to je velika preduzetnička veština – da budeš sažet i jasan.
BiF: Srbija je bila „debitant“ na ovom takmičenju. Da li Vam je to predstavljalo otežavajuću okolnost?
D. Budeč: Naprotiv. Pre bih rekao da smo zbog toga na svečanom otvaranju imali „poseban tretman“. Domaćini su nas tako sjajno predstavili i pridali toliku važnost tome što smo se uključili u takmičenje, da nisam uspeo ni da siđem sa pozornice a već su mi svi čestitali na učešću. Kada počnete sa takvim simpatijama, onda se i ostali kontakti, formalni i neformalni, odvijaju u istoj atmosferi. Svako ko posluje na stranim tržištima zna da su predrasude prema Srbiji i dalje donekle prisutne, ali iskustvo u Monte Karlu je bilo potpuno suprotno – doživeo sam izuzetnu otvorenost, naklonost i uvažavanje. Tretiraju vas potpuno ravnopravno, a prednost koju sami uočavate kod kandidata iz velikih zemalja je operativna mogućnost da svoju strategiju potpuno sprovedu jer iza sebe imaju jako konkurentno tržište.
BiF: Jedna od uobičajenih slika o preduzetnicima je da su to ljudi koji veoma vole da se nadmeću. Da li je u Monte Karlu bilo takmičarske surevnjivosti?
D. Budeč: Ne, nimalo. To su ljudi koji su se realizovali u potpunosti i nemaju takve komplekse. Naravno, svima je bilo stalo da pobede, svi su se trudili i dali svoj maksimum, ali samo u radu sa žirijem. Van toga smo se jako lepo družili, vrlo otvoreno i neposredno. Iako svi dolaze iz različitih ekonomskih okruženja i kultura, vrlo brzo shvatite da ste među ljudima koji govore istim jezikom: iste su vrednosti, isti je način razmišljanja… To su ljudi koji vole svoj posao, spremni su da rade i po 16 sati dnevno. Preduzetništvo je ugrađeno u njihov DNK i zato smo se odlično razumeli, kao da smo deset godina igrali u istom timu.
BiF: Kakva je bila struktura delatnosti?
D. Budeč: Delatnosti su različite, ali mogle bi da se grupišu u nekoliko kategorija. Čini mi se da je najdominantnija bila proizvodnja, i to pre svega robe široke potrošnje – i u slučaju specifičnih proizvoda reč je o velikim serijama, tako da smo u tom pogledu bili izuzetak. Druga grupa su usluge koje su bile strukturirane u nekoliko podkategorija.
BiF: Da li je neki preduzetnik na Vas ostavio poseban utisak? Da li ste imali prilike da bliže upoznate pobednika Hamdija Ulukaju?
D.Budeč: On je jako simpatičan Amerikanac turskog porekla, sa pričom koja predstavlja klasični američki san. Krenuo je u proizvodnju jogurta od nule i za pet godina postao milijarder. Na ideju je došao tako što mu je nedostajao kvalitetan jogurt na američkom tržištu. Odlično smo se razumeli, jer i meni je nedostajao naš jogurt dok sam tokom školovanja boravio u inostranstvu. Šalili smo se da sam ja patio za jogurtom, a on je od svoje patnje napravio pare. Ali ne mogu da izdvojim nijednog preduzetnika kao posebnog zato što su svi bili posebni, svaki od njih je potpuno specifičan – pa to su najbolji preduzetnici u svojim zemljama.
BiF: Koliko su oni upoznati sa poslovnom klimom u Srbiji? Šta su Vas najčešće pitali?
D. Budeč: Oni su prilično dobro informisani o makroekonomskim kretanjima u Srbiji i njenoj poziciji na globalnom tržištu. Zato ih je najviše interesovalo kako smo se izborili sa svim tim nedaćama i uspeli da budemo konkurentni na svetskom tržištu, kako i gde planiramo dalje da širimo posao. Imao sam mnogo detaljnjih razgovora baš na tu temu, a ono što je na njih ostavilo poseban utisak je naš poslovni koncept – da se opredelimo za razvoj viskotehnoloških rešenja – to je nešto što nisu očekivali da može uspešno da se radi u Srbiji. I zato sam stalno isticao da se potencijal Srbije ne svodi na jeftinu radnu snagu koja će da sklapa neke delove, već da ima kvalitetne stručnjake i da je veoma isplativo ovde prebaciti razvoj. Mi smo bili konkretan primer da postoje druge mogućnosti i da mogu da im se otvore drugačija vrata na ovom tržištu. Uveren sam da će neki od njih posle ovoga jako ozbiljno shvatiti Srbiju kao poželjnu destinaciju za ulaganja.
BiF: Da li ste se sreli i sa preduzetnicima iz oblasti u kojoj poslujete i šta je njih najviše zanimalo?
D. Budeč: Bile su tri firme iz industrije rasvete, ali sve tri proizvode visokoserijske proizvode. Mi smo bili jedini koji radimo sveobuhvatna rešenja za specifične kupce i specifične objekte, i zato su nam odali ogromno priznanje jer znaju koliko je teško da svaki proizvod iznova razvijate. Našu konkurenciju, kao i žiri, posebno je zanimalo kako uspevamo da jedan tako kompleksan posao uspešno prodajemo na tržištima koja su udaljena hiljadama kilometara, kakva je održivost takvog modela kad iza sebe nemate jako domaće tržište. To zaista iziskuje ogromne dodatne napore, a pri tom ne postoji receptura ni standardan poslovni model koji možete da kopirate. Upravo iz tog razloga su i naši predlozi u kom prvcu treba da se razvija firma ušli u zaključke panela o inovacijama.
BiF: Intervjuisali su Vas novinari najuticajnijih ekonomskih medija. Šta ste mogli da zaključite iz njihovih pitanja – kakve su njihove informacije o Srbiji?
D. Budeč: Novinari su me pitali isto što i preduzetnici – kako to što radimo možemo uspešno da radimo u Srbiji? Oni van Evrope uglavnom raspolažu samo osnovnim informacijama o situaciji kod nas, dok su evropski novinari mnogo bolje informisani. Kod zapadnih medija je primetno da su te informacije prilično selektivne – fokus je uglavnom na negativnim pokazateljima, dok su novinari iz istočnih zemalja u tom pogledu objektivniji, jer sagledavaju i određene prednosti ovdašnjeg tržišta. Jako sam se trudio da i ovu priliku što bolje iskoristim da te prednosti što više istaknem.
BiF: Da li su se preduzetnici žalili na krizu? Gde oni vide rešenje?
D. Budeč: Niko se nije žalio na krizu. To su ljudi koji su vrhunski profesionalci i koji su svojim poslovnim konceptom pobedili krizu. Niko nije pomenuo ni krizu, ni politiku. Osim o konkretnom poslu, najviše smo pričali o sportu, posebno o tenisu i, naravno, o Novaku Đokoviću.
BiF: Šta je na ovom skupu bilo najkorisnije za Vaš posao?
D. Budeč: Za mene je najkorisniji bio način na koji ti ljudi razmišljaju. Oko vas je stotinak najboljih svetskih preduzetnika – jer pored ovogodišnjih kandidata tu su i oni koji su već učestvovali na takmičenju – koji imaju jedinstvene poslovne koncepte. To je izuzetna prilika da jedni druge nešto naučite. Shvatio sam koliko je važno da se globalno tržište odmah ugradi u posao, bez toga ne možete da napravite nešto kvalitetno, što ima ugled i društveni uticaj. Nakon ovakvih susreta moje poslovne ambicije su porasle, pogotovo što ostvarite direktne kontakte koje možete dalje da razvijate.
BIF: Šta biste nakon ovakvog iskustva preporučili domaćim preduzetnicima?
D. Budeč: Poruka preduzetnicima u Srbiji je da istraju na svom konceptu, da ne treba da se osećamo inferiornim u odnosu na svetske tokove i da se odmah fokusiraju na strana tržišta. Drugo, da se što više ljudi prijavi za domaće takmičenje kompanije Ernst &Young, jer što je više kvalitetnih kandidata, to će Srbija imati boljeg predstavnika naredne godine u Monte Karlu. Za razliku od susreta na visokom političkom nivou, ovde se vrlo konkretno razgovora o mogućnostima za posao i njegovoj isplativosti. To su toliko jaki igrači, da kada bi samo troje došlo u Srbiju, to bi se već osetilo. Zamislite šta bismo mogli da uradimo za deset godina.
broj 98/99, jul/avgust 2013.
Verovatno ste pročitali dobre vesti o evrozoni – recesija je završena i oporavak je na putu. Zato što je ta vest došla neočekivano, predlažem da ostavimo po strani lakoverni entuzijazam vodećih medija i ozbiljnije se pozabavimo pitanjem šta zaista znači izaći iz recesije, piše profesor Džon Viks profesor emeritus na SOAS, na Londonskom univerzitetu. Onda ćemo videti da je entuzijazam u najmanju ruku preuranjen.
Jedan kuvar, jedan novinar i dvoje dece pošli su autoprikolicom na put dug “šest meseci ili šest godina”. Tako glasi moderna bajka Ljubomira Stanišića, tridesetopetodišnjeg portugalskog i jugoslovenskog kuvara koji “jede kilometre”: naizmenično vozi, kuva za svoju porodicu, obilazi restorane sa Mišlenovim zvezdicama u kojima želi da volontira, pušta koze na ispašu, hrani patke i asistira u pravljenju sira na usputnim farmama. Povremeno ostavlja svoju porodicu na parkingu kako bi sa poslovnim partnerima proširio hotelijerski biznis u Africi. „Sve što želim je da se posvetim “nomadskom kulinarstvu”, kaže Stanišić u razgovoru za Biznis i Finansije, koji je vođen tokom njegovog kratkog predaha na putu od Baskije ka Nemačkoj, uz pomoć Google telefona.
“Kuvarska putovanja” od kojih kasnije nastaju TV putopisi i knjige o kuvanju, u velikoj su modi. Nedavno je “24 kitchen” na Fox kanalu pustio seriju emisija kuvara Ljubomira Stanišića, nastalih tokom putovanja po portugalskim ostrvima, koju prati i njegova druga knjiga “Papa Quilometros” (Jedući kilometre). Ono što ga čini različitim od drugih “kuvara nomada” je možda i činjenica da je na put krenuo još kao trinaestogodišnji dečak u ratom zahvaćenoj Jugoslaviji, koji ga je odveo od Sarajeva do Beograda, a potom preko različitih evropskih zemalja do Portugalije, gde živi poslednjih 15 godina. Stanišić je u neku ruku i “duševni nomad” – Jugosloven bez zemlje i Portugalac bez portugalskog pasoša.
“Rat me nije slomio već me učinio jačim. Zato mi ne smeta da, ako je potrebno, promenim grad ili državu. Probao sam da živim svuda, i po Kini i po Africi. Kada sam došao u Portugal nisam znao ni jednu jedinu reč portugalskog. Dobra stvar za najbrže učenje jezika, u neku ruku, bilo je to što nisam imao nijednog prijatelja sa Balkana, tako da sam neprekidno bio upućen isključivo na Portugalce. Bio sam prinuđen da zaplivam njihovim jezikom ili da potonem. Sve ljude s kojima sam dolazio u kontakt terao sam da mi pišu na papiriće – kada bih izašao da kupim novine, cigare ili kafu obavezno bih nosio olovku i svesku u kojoj sam “crtao” moj portugalski“, priseća se Stanišić.
BiF: Kao petnaestogodišnjak ste završili pekarski zanat. Kako ste stigli do svetski poznatog kuvara?
Ljubomir Stanišić: Hteo sam da postanem neko i nešto i zato sam sebi rekao: „Daj da se uhvatim kuhinje”. Sve što sam zarađivao ulagao sam u svoje kurseve, od tih para sam putovao u Francusku u fabriku čokolade, i šest meseci volontirao, samo da bih mogao da budem uz prave majstore. Morao sam da platim da spavam kod čoveka kod kog sam radio – kod Mišela Lorana koji nadomak Liona drži restoran sa dve Mišlenove zvezdice. Dobio sam od njega i batine- to ne treba da čudi, takav je svet profesionalnih kuvara. Ali, on je udario i moje temelje – od njega sam, praktično, naučio sve ono što danas znam.
BiF: Kako ste otvorili prvi restoran?
Lj. Stanišić: Prvi restoran sam otvorio u Kaškaišu. Uspeo sam da „šarmiram“ banku da mi daju kredit. Napisao sam jedan divno sročeni zahtev za pozajmicu i odobrili su mi velikodušno 150 hiljada evra.Posle sam propao i još dve, tri godine otplaćivao dugove. Drugi restoran sam otvorio u Lisabonu za 15 hiljada evra, koje sam pozajmio od prijatelja. Restoran, odnosno prostor sam pozajmio od drugog prijatelja. Krenuo sam sa novcem koji je bio dovoljan tek da dnevno kupim proizvode koji su mi bili neophodni za kuvanje. Nakon godinu dana sam otplatio glavnicu i danas, samo s restoranima u Lisabonu, fakturišem otprilike 3.5 miliona evra.
BiF: Na Vašoj Fejsbuk stranici ima i negativnih komentara povodom toga što se izjašnjavate kao “Jugosloven i Portugalac”. Dovodi se u pitanje iskrenost takvog opredeljenja.
Lj.Stanišić: Ne mogu da se odvojim od moje familije koja je nacionalno izmešana „do koske“. Nosio sam jugo-pasoš sve do pre četiri godine, kada sam s njim ostao zarobljen u Kanadi, a onda i u Maroku. Sada trenutno imam srpski pasoš na kome piše da sam Srbin, rođen u Bosni. Iako sam odavno mogao da imam portugalski pasoš i državljanstvo ja ga nemam – niti hoću da ga uzimam, ali, nakon svega što sam ovde proživeo, i sa ovim ljudima, osećam se Portugalcem. Na kraju krajeva – već sada, kada se sve sabere – u toj sam zemlji proveo veći deo života nego u nekadašnjoj Jugoslaviji.
BiF: Tokom rata u Jugoslaviji mnogi su se iselili u Portugaliju, ali i vratili sa objašnjenjem da ne mogu da se uklope jer je to zatvorena sredina.
Lj. Stanišić: Portugalci su kao ljudi možda najbolji u Evropi. Dobro raspoloženi, vole da jedu i popiju. Ove tri stvari, po meni, bitne su za karakter jedne nacije. Meni je sve to bilo bitno kada sam birao baš Portugal kao moj dom. Uspeo sam da se u izvanredno kratkom roku integrišem.
BiF: Kako ljudi u Portugalu preživljavaju krizu?
Lj. Stanišić: U Portugalu se oseća strašna kriza i mnogo je nezaposlenih. Portugalci su možda sami sebe izigrali jer, po ulasku u EU, prestali su da proizvode sve što su do tada sami pravili. Napustili su poljoprivredu, proizvodnju svojih sireva i hrane. Odjednom, nije više bilo ničega što su dotad imali – samo su čekali “sponzorstvo” od EU, i počeli da “uživaju” u novcu koji im je davala Unija. A tu situaciju je, ovo je samo moje mišljenje, EU iskoristila da počne da im „uvaljuje“ svoje proizvode – nije to ništa loše, ali zašto su Portugalci prestali da prave svoje? Zato je, na sreću, odnedavno svako krenuo da nešto radi, vrlo hitno i vrlo hitro. Svako nešto gaji: žito, povrće, kravu, proizvode bio-hranu, što je posebno primetno kod mladih.
BiF: Kako se kriza odražava na Vaš posao?
Lj. Stanišić: U užoj zoni Lisabona je u poslednjih godinu i po dana zatvoreno oko 2800 restorana. Iako su svi stegli kaiš, nisam pogođen kao većina mojih kolega. Nekada su svi u mom restoranu ‘100 Maneiras’ trošili u proseku po 120 do150 evra, a sada po 70 do 80 evra. Krizu ne oseća toliko moj restoran – u koji zalazi puno turista sa strane – koliko moj bistro, koji okuplja domaću klijentelu i gde je sa prosečnih 70 do 80 evra, račun pao na 50 do 60 evra. Ali, ne treba biti alav i ja se zato i ne žalim – profit je profit, i ne mora uvek da bude nezamislivih razmera. Zahvalan sam na onome što imam.
BiF: Šta su za Vas Portugalci? Jedno jelo posvetili ste baš sugrađanima?
Lj. Stanišić: To je neka moja interpretacija Lisabona, u vreme kada sam u njemu ponovo započinjao posao sa novim restoranom. Hteo sam da u tanjir prenesem njihov zaštitni znak – veš na štrikovima. To su Portugalci: „Baš ću da okačim gaće nasred ulice“. Štrik je grickalica i kao mali snek, uvod i predjelo za mojih deset tanjira kojima nudim gosta – nema biranja već je meni, zapravo, degustacija – to je ono što je trenutno “invencija” restorana.
Kako sam napravio štrik? Izvadio sam iz friškog bakalara sva ta crevca koja drže stomak. Potom sam napravio polukružni luk, a taj polukružni oblik asocira na remek-delo portugalske arhitekture: na portugalski paviljon u lisabonskom Expo-u, kojeg je uz Santjaga Kalatravu koncipirao portugalski arhitekta Álvaro Siza Vieira. Ti zakrivljeni oblici simbolizovali su brodska jedra i korita. Tako sam i ja od inox-a napravio mali štrik, “štendau”, postolje sa metalnim štipaljkama, i na njemu sušio unutrašnjost bakalara – to zahteva najmanje dve nedelje. Prvo crevca ribe usolim, properem skoč brik sunđerom. Usoljavam ga i sušim dva dana na temperaturi od 56 stepeni a potom ga tako isušenog potapam u maslinovo ulje, gde baš dobro naraste. To je jelo postalo jako popularno, nagrađeno je kao najinovativnije 2011. Svi pričaju o tom tanjiru. To je jedno kreativno, dobroćudno zafrkavanje na račun Portugalaca. Nema lepšeg prizora od prostrtog veša na Bairo Altu.
BiF: Kakva je savremena portugalska kuhinja?
Lj. Stanišić: Kada sam stigao 1997. portugalska hrana je bila, pa, “onako” – teška hrana, mnogo bakalara i maslinovog ulja u kojem sve pliva. Međutim, od 1999. portugalska gastronomija eksplodirala je kao atomska bomba. Mislim da su počeli da putuju po svetu a da su njihovi kuvari počeli da primenjuju ono što su zavoleli da jedu u inostranstvu. Tako je za vrlo kratko vreme u Portugalu razvijena jedna nova vrsta kuhinje koja fantastično funkcioniše, a ima mnogo mladih i sjajnih kuvara.
Hrana koja mi se najviše dopada potiče iz srednjeg dela zemlje koji se zove Alentežo. To je bila jako siromašna oblast, oduvek, a i danas je. Ipak, kuhinja im je bogata. Naberu malo začina, malo hleba natope u neku supicu u kojoj ima malo neke slaninice – i to onda bude nešto fantastično. Jednostavno, jeftino i kreativno, a zdravo. Siromašnu kuhinju odlikuje upravo to – u njoj nema ničeg za bacanje. Svi umemo da napravimo dobru šniclu, ali hajde, napravi mi dobra crevca – treba da se operu, da prođu kroz sirće, da ih uvaljamo u so da bi se u njih “uvukao” i neki ukus… to je za mene prava kuhinja.
BiF: Zašto su danas kuvari mega zvezde?
Lj. Stanišić: Ne smemo da zaboravimo jednu stvar: čim smo izašli iz materice i čim nam se uz plač otvore pluća, nastavljamo sa plakanjem do kraja života – pre svega jer bismo želeli da jedemo. Prehrana je u svim kulturama i epohama bila i ostala jedna od najbitnijih stvari. Tako je konačno došlo i to vreme da i mediji obrate dužnu pažnju na ovaj aspekt života. Kulinarstvo je vajarstvo, stvarate i oblikujete materiju –čista umetnost. Ali je, pre svega, dobra zabava koja pomaže da nam bude lepo i da ostanemo zdravi. Vreme je da ljudi počnu da pričaju o kuhinji, da se obrazuju u tom pravcu i da razmišljaju o tome šta će danas imati na tanjiru.
BiF: Šta rađa kuvara, ljubav prema jelu ili talenat?
Lj. Stanišić: Ja, jednostavno, obožavam da jedem, obožavam da kuvam. To je ono što mi se u mom životu, i za moj život, čini kao najlepši i najbolji izbor i srećan sam da sam to prepoznao na vreme. Talenat je 1% uspeha u kuhinji, 4% je u snazi i volji da stojiš na nogama 16 sati, pržiš se dok ne izgoriš, i da odoliš da ne vidiš familiju. A 95% je rad, rad i rad. Ako ne voliš svoj posao – ne možeš ni da ga radiš dovoljno dugo da bi napredovao.
BiF: Zašto i dalje putujete?
Lj. Stanišić: Karavan je moja kotrljajuća učionica. Na mom sajtu Papa Quilometros (“Jesti kilometre”, papakms.com), tekstom i slikom pričamo priču o ovom putovanju. Idem po restoranima koji su mi zanimljivi i učim od majstora – ponudim se da stažiram nekoliko dana, pokušavajući da naučim što više. Putujem iz ljubavi prema dobrom zalogaju i veštini pripremanja. Zato i stažiram na farmama i u kuhinjama – sve oko dobre hrane me zanima da naučim. To je suština ovih putešestvija. Kad dođeš u jedan period života – barem sam ja to osetio – kada imaš sedam restorana i 70 radnika,i to samo u Lisabonu – zanese te misao: uspeo si, restorani su ti najbolji u gradu i šire, sve je super, emisija je odlična …i, onda – počnemo da stagniramo. Previše se obradujemo. I zato sam, između ostalog, i krenuo da putujem, da ne bih stagnirao u životu.
BiF: I vodite posao iz prikolice? Koliko je to rizično?
Lj. Stanišić: Malo brige je uvek prisutno, jer ipak sam u Portugalu ostavio sedam restorana kada sam krenuo “na teren”. Ali, organizovao sam sve tako da mogu da krenem. Osnovna ideja je da put traje najmanje godinu dana. Ponekad iskrsnu i problemi, veliki kao život – u aprilu mi je umro otac pa sam došao u Beograd, ostavljajući ženu i dete pokraj puta. Ta tri dana su se sami snalazili, dok se nisam vratio. A moraću najverovatnije opet da ih ostavim na nedelju dana u Švedskoj ili Norveškoj, jer mi je potrebno nekoliko dana u Africi zbog dogovora oko mojih hotela. Trenutno tamo imam dva hotela koje održavam s mojim savetnicima, a sledeće godine otvorićemo još tri. Obožavam kulturu afričkih naroda i zaljubljen sam u Crni kontinent – nadam se da ću jednog tamo i živeti.
Hamburger a la Ljuba
„Za par meseci otvaram lanac restorana brze hrane, koji su u trendu i u Evropi – pojesti nešto dobro, zdravo i brzo “s nogu”. Branim koncept fast fuda jer ima bezbroj primera iz azijske kuhinje da na ulici možeš pojesti odličan zdrav zalogaj. Bitan je kvalitet namirnica – kada je meso dobro i balkanski ćevap ne može da ispadne loš, naprotiv – ćevap od dobrog mesa zaliven kajmakom obožavam da pojedem. Na ideju da se bavim fast fudom došao sam tokom prošlogodišnje saradnje sa portugalskom avio-kompanijom TAP. U dogovoru sa njima, po okončanju posla montirao sam štand u aerodromskoj čekaonici ispred “Meka”. Nedelju dana pravio sam samo ‘hamburgere a la Ljuba’ – od tunjevine, lososa, i raznih vrsta ribe, u zemičkama čije je testo zagasite boje, od mastila iz kalamara. Tako je sve to izgledalo krajnje zavodljivo za oko: “naš-baš-crni hleb” umešan s morskom tintom, a u njega uglavljen narandžasti hamburger od lososa. Davao sam ga radnicima u “Meku” da probaju šta je to pravi hamburger“.
Kolekcija pataka
„Prvi put u životu imam kontakt sa najvažnijim stvarima koje me, kao kuvara, zanimaju. Sada sam po prvi put uspeo da posetim nekoliko zanimljivih farmi. Na jednoj sam ranom zorom puštao koze na ispašu, ponudivši se vlasniku da svakog jutra radim umesto njega. On je i proizvođač najkvalitetnije guščje i pačje džigerice. Poseduje sjajnu “kolekciju“ tj. jato pataka koje su – za razliku od francuskih koje se kljukaju – na prirodnoj ispaši. Šest ujutro, čizme na noge, i pravac da nahranim 70 pataka. A uveče, kad sve pozavršavamo, kuvam mom novom prijatelju. Najbolja stvar je što uopšte nije znao ni ko sam ni šta sam, niti da je njegova farma jako poštovana i popularna na internetu. Čovek nema internet, vezan je za svoju zemlju i stoku 24 sata dnevno. On je Francuz ali ’unplugged’, obožavam da radim i družim se sa takvim ljudima, jer se od njih najbolje uči“.
broj 98/99, jul/avgust 2013.
Promene koje danas nude političke partije i elite tiču se mahom sledećih izbora i one ne nude ozbiljne, koherentne i upotrebljive odgovore. Njihovi kritičari u opoziciji i analitičari su bez dokumentovane analize i obećavajućih opcija, a u svemu tome, gubi se iz vida ono što bi moralo biti najvažnije: dugoročni horizont razmišljanja u kojem je u fokusu – sledeća generacija, kaže u intervjuu za B&F online, Miroslav Ružica, sociolog i stalni kolumnista i bloger B&F.
Ako želite da budete uspešni, kao naučnik, imate jednu od dve staze. Ili da novom tehnikom ili dokazom poduprete konvencionalnu mudrost, ili da izazivate konvencionalnu mudrost. Ovo poslednje je izazov visokog rizika, i sa visokom nagradom jer sve što se pretvorilo u uvreženu mudrost je skoro po definiciji pogrešno, ili bar, preterano. Ako se dobro sprovede, izazivanje konvencionalne mudrosti je uspešna strategija koja se svakako isplati kaže u intervjuu jedan od najcenjenijih svetskih ekonomista Dani Rodrik, dugogodišnji profesor na Harvardu (profesor međunarodne političke ekonomije) i od nedavno profesor društvenih nauka na Institutu za napredne studije u Prinstonu.
Jedan od najcenjenijih svetskih ekonomista Dani Rodrik, dugogodišnji profesor na Harvardu (profesor međunarodne političke ekonomije) od 1. jula je profesor društvenih nauka na Institutu za napredne studije u Prinstonu. Najveći broj radova Rodrik je objavio u oblasti međunarodne ekonomije i globalizacije, ekonomskog rasta i razvoja i političke ekonomije. U ovom intervjuu govori o vrlinama i zabludama preovlađujućeg odnosa ekonomista ka slobodnom tržištu i državnom uplivu, prednostima i manama globalizacije i vrednosti konvencionalnih metoda dokazivanja ekonomskih postavki.