Ruski premijer Dmitrij Medvedev nedavno je poručio da će Rusija „krenuti ka ambisu“ ukoliko ne dođe do ozbiljnih reformi i ubrzanja ekonomskog rasta, Fičov direktor izjavio je da je Turska jedva izbegla “perfektnu oluju”, Indija i Indonezija su se suočile sa rekordnim opadanjem vrednosti svojih valuta, a među posustalim BRIKS ekonomijama oslabio je i brazilski motor. Kad se tome doda okršaj u Vašingtonu, ne čudi što se analitičari pitaju da li su ranjenici i rekonvalescenti opet sišli s uma.
„Moja očekivanja nisu bila mala, i bez obzira što sam zbog posla skoro svake sedmice u drugoj zemlji, ovakav događaj je jedinstveno iskustvo. Biti u prilici da sretnete stotinak vrhunskih svetskih preduzetnika na jednom mestu – to je nešto toliko različito od svega što mi ovde doživljavamo i što me je ohrabrilo ne samo u pogledu mojih poslovnih planova, već i mogućnosti da se u Srbiju privuku investitori koji u proseku prihoduju milijardu dolara godišnje“.
Ovako Darko Budeč, vlasnik i direktor preduzeća BUCK, u najkraćem opisuje utiske sa takmičenja za najboljeg svetskog preduzetnika u 2013. koje svakog juna u Monte Karlu organizuje revizorsko-konsultantska kompanija Ernst &Young. Srbija je prvi put učestvovala na ovom takmičenju, a Budeč ju je predstavljao u svojstvu najboljeg srpskog preduzetnika, koga je krajem prošle godine ispred kancelarije Ernst &Young Beograd izabrao nezavisni žiri. Preduzeće kojim naš sagovornik upravlja proizvodi visokozahtevna i inovativna rešenja u oblasti rasvete za ekskluzivne klijente, najviše u Evropi, Australiji i na Bliskom Istoku.
BiF: Delatnost kojom se bavite mnogi analitičari svrstavaju među najrevolucionarnije u neposrednoj budućnosti. Šta je za Vas bilo revolucionarno u Monte Karlu?
Darko Budeč: Ceo događaj, od trenutka kada sam sleteo. Odmah sam otišao na pripremu za intervju sa žirijem koji je bio predviđen za sutradan ujutru. Pripremali su me dvoje preduzetnika koji su već učestvovali na ovom takmičenju: Rebeka Mekdonald, jedna od najuspešnijih žena u Kanadi, inače srpskog porekla, i Džon Hogen iz Irske. Njihovi saveti su bili izuzetno korisni – uputili su me da se u svojoj prezentaciji prvenstveno fokusiram na lokalni privredni ambijent i uslove u kojima je kompanija rasla. To je najviše interesovalo i žiri, a ispostavilo se kasnije i preduzetnike i novinare – kako u srpskim ekonomskim uslovima možete da razvijate visokosofisticiran proizvod za svetsko tržište. Sam intervju je bio prilično zahtevan; imate 15 minuta da predstavite to što radite i odgovorite na sva pitanja žirija. Ali kako meni, tako i ostalima. Svi kandidati su komentarisali da im nimalo nije bilo lako. Mislim da je intervju namerno tako koncipiran, jer i to je velika preduzetnička veština – da budeš sažet i jasan.
BiF: Srbija je bila „debitant“ na ovom takmičenju. Da li Vam je to predstavljalo otežavajuću okolnost?
D. Budeč: Naprotiv. Pre bih rekao da smo zbog toga na svečanom otvaranju imali „poseban tretman“. Domaćini su nas tako sjajno predstavili i pridali toliku važnost tome što smo se uključili u takmičenje, da nisam uspeo ni da siđem sa pozornice a već su mi svi čestitali na učešću. Kada počnete sa takvim simpatijama, onda se i ostali kontakti, formalni i neformalni, odvijaju u istoj atmosferi. Svako ko posluje na stranim tržištima zna da su predrasude prema Srbiji i dalje donekle prisutne, ali iskustvo u Monte Karlu je bilo potpuno suprotno – doživeo sam izuzetnu otvorenost, naklonost i uvažavanje. Tretiraju vas potpuno ravnopravno, a prednost koju sami uočavate kod kandidata iz velikih zemalja je operativna mogućnost da svoju strategiju potpuno sprovedu jer iza sebe imaju jako konkurentno tržište.
BiF: Jedna od uobičajenih slika o preduzetnicima je da su to ljudi koji veoma vole da se nadmeću. Da li je u Monte Karlu bilo takmičarske surevnjivosti?
D. Budeč: Ne, nimalo. To su ljudi koji su se realizovali u potpunosti i nemaju takve komplekse. Naravno, svima je bilo stalo da pobede, svi su se trudili i dali svoj maksimum, ali samo u radu sa žirijem. Van toga smo se jako lepo družili, vrlo otvoreno i neposredno. Iako svi dolaze iz različitih ekonomskih okruženja i kultura, vrlo brzo shvatite da ste među ljudima koji govore istim jezikom: iste su vrednosti, isti je način razmišljanja… To su ljudi koji vole svoj posao, spremni su da rade i po 16 sati dnevno. Preduzetništvo je ugrađeno u njihov DNK i zato smo se odlično razumeli, kao da smo deset godina igrali u istom timu.
BiF: Kakva je bila struktura delatnosti?
D. Budeč: Delatnosti su različite, ali mogle bi da se grupišu u nekoliko kategorija. Čini mi se da je najdominantnija bila proizvodnja, i to pre svega robe široke potrošnje – i u slučaju specifičnih proizvoda reč je o velikim serijama, tako da smo u tom pogledu bili izuzetak. Druga grupa su usluge koje su bile strukturirane u nekoliko podkategorija.
BiF: Da li je neki preduzetnik na Vas ostavio poseban utisak? Da li ste imali prilike da bliže upoznate pobednika Hamdija Ulukaju?
D.Budeč: On je jako simpatičan Amerikanac turskog porekla, sa pričom koja predstavlja klasični američki san. Krenuo je u proizvodnju jogurta od nule i za pet godina postao milijarder. Na ideju je došao tako što mu je nedostajao kvalitetan jogurt na američkom tržištu. Odlično smo se razumeli, jer i meni je nedostajao naš jogurt dok sam tokom školovanja boravio u inostranstvu. Šalili smo se da sam ja patio za jogurtom, a on je od svoje patnje napravio pare. Ali ne mogu da izdvojim nijednog preduzetnika kao posebnog zato što su svi bili posebni, svaki od njih je potpuno specifičan – pa to su najbolji preduzetnici u svojim zemljama.
BiF: Koliko su oni upoznati sa poslovnom klimom u Srbiji? Šta su Vas najčešće pitali?
D. Budeč: Oni su prilično dobro informisani o makroekonomskim kretanjima u Srbiji i njenoj poziciji na globalnom tržištu. Zato ih je najviše interesovalo kako smo se izborili sa svim tim nedaćama i uspeli da budemo konkurentni na svetskom tržištu, kako i gde planiramo dalje da širimo posao. Imao sam mnogo detaljnjih razgovora baš na tu temu, a ono što je na njih ostavilo poseban utisak je naš poslovni koncept – da se opredelimo za razvoj viskotehnoloških rešenja – to je nešto što nisu očekivali da može uspešno da se radi u Srbiji. I zato sam stalno isticao da se potencijal Srbije ne svodi na jeftinu radnu snagu koja će da sklapa neke delove, već da ima kvalitetne stručnjake i da je veoma isplativo ovde prebaciti razvoj. Mi smo bili konkretan primer da postoje druge mogućnosti i da mogu da im se otvore drugačija vrata na ovom tržištu. Uveren sam da će neki od njih posle ovoga jako ozbiljno shvatiti Srbiju kao poželjnu destinaciju za ulaganja.
BiF: Da li ste se sreli i sa preduzetnicima iz oblasti u kojoj poslujete i šta je njih najviše zanimalo?
D. Budeč: Bile su tri firme iz industrije rasvete, ali sve tri proizvode visokoserijske proizvode. Mi smo bili jedini koji radimo sveobuhvatna rešenja za specifične kupce i specifične objekte, i zato su nam odali ogromno priznanje jer znaju koliko je teško da svaki proizvod iznova razvijate. Našu konkurenciju, kao i žiri, posebno je zanimalo kako uspevamo da jedan tako kompleksan posao uspešno prodajemo na tržištima koja su udaljena hiljadama kilometara, kakva je održivost takvog modela kad iza sebe nemate jako domaće tržište. To zaista iziskuje ogromne dodatne napore, a pri tom ne postoji receptura ni standardan poslovni model koji možete da kopirate. Upravo iz tog razloga su i naši predlozi u kom prvcu treba da se razvija firma ušli u zaključke panela o inovacijama.
BiF: Intervjuisali su Vas novinari najuticajnijih ekonomskih medija. Šta ste mogli da zaključite iz njihovih pitanja – kakve su njihove informacije o Srbiji?
D. Budeč: Novinari su me pitali isto što i preduzetnici – kako to što radimo možemo uspešno da radimo u Srbiji? Oni van Evrope uglavnom raspolažu samo osnovnim informacijama o situaciji kod nas, dok su evropski novinari mnogo bolje informisani. Kod zapadnih medija je primetno da su te informacije prilično selektivne – fokus je uglavnom na negativnim pokazateljima, dok su novinari iz istočnih zemalja u tom pogledu objektivniji, jer sagledavaju i određene prednosti ovdašnjeg tržišta. Jako sam se trudio da i ovu priliku što bolje iskoristim da te prednosti što više istaknem.
BiF: Da li su se preduzetnici žalili na krizu? Gde oni vide rešenje?
D. Budeč: Niko se nije žalio na krizu. To su ljudi koji su vrhunski profesionalci i koji su svojim poslovnim konceptom pobedili krizu. Niko nije pomenuo ni krizu, ni politiku. Osim o konkretnom poslu, najviše smo pričali o sportu, posebno o tenisu i, naravno, o Novaku Đokoviću.
BiF: Šta je na ovom skupu bilo najkorisnije za Vaš posao?
D. Budeč: Za mene je najkorisniji bio način na koji ti ljudi razmišljaju. Oko vas je stotinak najboljih svetskih preduzetnika – jer pored ovogodišnjih kandidata tu su i oni koji su već učestvovali na takmičenju – koji imaju jedinstvene poslovne koncepte. To je izuzetna prilika da jedni druge nešto naučite. Shvatio sam koliko je važno da se globalno tržište odmah ugradi u posao, bez toga ne možete da napravite nešto kvalitetno, što ima ugled i društveni uticaj. Nakon ovakvih susreta moje poslovne ambicije su porasle, pogotovo što ostvarite direktne kontakte koje možete dalje da razvijate.
BIF: Šta biste nakon ovakvog iskustva preporučili domaćim preduzetnicima?
D. Budeč: Poruka preduzetnicima u Srbiji je da istraju na svom konceptu, da ne treba da se osećamo inferiornim u odnosu na svetske tokove i da se odmah fokusiraju na strana tržišta. Drugo, da se što više ljudi prijavi za domaće takmičenje kompanije Ernst &Young, jer što je više kvalitetnih kandidata, to će Srbija imati boljeg predstavnika naredne godine u Monte Karlu. Za razliku od susreta na visokom političkom nivou, ovde se vrlo konkretno razgovora o mogućnostima za posao i njegovoj isplativosti. To su toliko jaki igrači, da kada bi samo troje došlo u Srbiju, to bi se već osetilo. Zamislite šta bismo mogli da uradimo za deset godina.
broj 98/99, jul/avgust 2013.
Verovatno ste pročitali dobre vesti o evrozoni – recesija je završena i oporavak je na putu. Zato što je ta vest došla neočekivano, predlažem da ostavimo po strani lakoverni entuzijazam vodećih medija i ozbiljnije se pozabavimo pitanjem šta zaista znači izaći iz recesije, piše profesor Džon Viks profesor emeritus na SOAS, na Londonskom univerzitetu. Onda ćemo videti da je entuzijazam u najmanju ruku preuranjen.
Jedan kuvar, jedan novinar i dvoje dece pošli su autoprikolicom na put dug “šest meseci ili šest godina”. Tako glasi moderna bajka Ljubomira Stanišića, tridesetopetodišnjeg portugalskog i jugoslovenskog kuvara koji “jede kilometre”: naizmenično vozi, kuva za svoju porodicu, obilazi restorane sa Mišlenovim zvezdicama u kojima želi da volontira, pušta koze na ispašu, hrani patke i asistira u pravljenju sira na usputnim farmama. Povremeno ostavlja svoju porodicu na parkingu kako bi sa poslovnim partnerima proširio hotelijerski biznis u Africi. „Sve što želim je da se posvetim “nomadskom kulinarstvu”, kaže Stanišić u razgovoru za Biznis i Finansije, koji je vođen tokom njegovog kratkog predaha na putu od Baskije ka Nemačkoj, uz pomoć Google telefona.
“Kuvarska putovanja” od kojih kasnije nastaju TV putopisi i knjige o kuvanju, u velikoj su modi. Nedavno je “24 kitchen” na Fox kanalu pustio seriju emisija kuvara Ljubomira Stanišića, nastalih tokom putovanja po portugalskim ostrvima, koju prati i njegova druga knjiga “Papa Quilometros” (Jedući kilometre). Ono što ga čini različitim od drugih “kuvara nomada” je možda i činjenica da je na put krenuo još kao trinaestogodišnji dečak u ratom zahvaćenoj Jugoslaviji, koji ga je odveo od Sarajeva do Beograda, a potom preko različitih evropskih zemalja do Portugalije, gde živi poslednjih 15 godina. Stanišić je u neku ruku i “duševni nomad” – Jugosloven bez zemlje i Portugalac bez portugalskog pasoša.
“Rat me nije slomio već me učinio jačim. Zato mi ne smeta da, ako je potrebno, promenim grad ili državu. Probao sam da živim svuda, i po Kini i po Africi. Kada sam došao u Portugal nisam znao ni jednu jedinu reč portugalskog. Dobra stvar za najbrže učenje jezika, u neku ruku, bilo je to što nisam imao nijednog prijatelja sa Balkana, tako da sam neprekidno bio upućen isključivo na Portugalce. Bio sam prinuđen da zaplivam njihovim jezikom ili da potonem. Sve ljude s kojima sam dolazio u kontakt terao sam da mi pišu na papiriće – kada bih izašao da kupim novine, cigare ili kafu obavezno bih nosio olovku i svesku u kojoj sam “crtao” moj portugalski“, priseća se Stanišić.
BiF: Kao petnaestogodišnjak ste završili pekarski zanat. Kako ste stigli do svetski poznatog kuvara?
Ljubomir Stanišić: Hteo sam da postanem neko i nešto i zato sam sebi rekao: „Daj da se uhvatim kuhinje”. Sve što sam zarađivao ulagao sam u svoje kurseve, od tih para sam putovao u Francusku u fabriku čokolade, i šest meseci volontirao, samo da bih mogao da budem uz prave majstore. Morao sam da platim da spavam kod čoveka kod kog sam radio – kod Mišela Lorana koji nadomak Liona drži restoran sa dve Mišlenove zvezdice. Dobio sam od njega i batine- to ne treba da čudi, takav je svet profesionalnih kuvara. Ali, on je udario i moje temelje – od njega sam, praktično, naučio sve ono što danas znam.
BiF: Kako ste otvorili prvi restoran?
Lj. Stanišić: Prvi restoran sam otvorio u Kaškaišu. Uspeo sam da „šarmiram“ banku da mi daju kredit. Napisao sam jedan divno sročeni zahtev za pozajmicu i odobrili su mi velikodušno 150 hiljada evra.Posle sam propao i još dve, tri godine otplaćivao dugove. Drugi restoran sam otvorio u Lisabonu za 15 hiljada evra, koje sam pozajmio od prijatelja. Restoran, odnosno prostor sam pozajmio od drugog prijatelja. Krenuo sam sa novcem koji je bio dovoljan tek da dnevno kupim proizvode koji su mi bili neophodni za kuvanje. Nakon godinu dana sam otplatio glavnicu i danas, samo s restoranima u Lisabonu, fakturišem otprilike 3.5 miliona evra.
BiF: Na Vašoj Fejsbuk stranici ima i negativnih komentara povodom toga što se izjašnjavate kao “Jugosloven i Portugalac”. Dovodi se u pitanje iskrenost takvog opredeljenja.
Lj.Stanišić: Ne mogu da se odvojim od moje familije koja je nacionalno izmešana „do koske“. Nosio sam jugo-pasoš sve do pre četiri godine, kada sam s njim ostao zarobljen u Kanadi, a onda i u Maroku. Sada trenutno imam srpski pasoš na kome piše da sam Srbin, rođen u Bosni. Iako sam odavno mogao da imam portugalski pasoš i državljanstvo ja ga nemam – niti hoću da ga uzimam, ali, nakon svega što sam ovde proživeo, i sa ovim ljudima, osećam se Portugalcem. Na kraju krajeva – već sada, kada se sve sabere – u toj sam zemlji proveo veći deo života nego u nekadašnjoj Jugoslaviji.
BiF: Tokom rata u Jugoslaviji mnogi su se iselili u Portugaliju, ali i vratili sa objašnjenjem da ne mogu da se uklope jer je to zatvorena sredina.
Lj. Stanišić: Portugalci su kao ljudi možda najbolji u Evropi. Dobro raspoloženi, vole da jedu i popiju. Ove tri stvari, po meni, bitne su za karakter jedne nacije. Meni je sve to bilo bitno kada sam birao baš Portugal kao moj dom. Uspeo sam da se u izvanredno kratkom roku integrišem.
BiF: Kako ljudi u Portugalu preživljavaju krizu?
Lj. Stanišić: U Portugalu se oseća strašna kriza i mnogo je nezaposlenih. Portugalci su možda sami sebe izigrali jer, po ulasku u EU, prestali su da proizvode sve što su do tada sami pravili. Napustili su poljoprivredu, proizvodnju svojih sireva i hrane. Odjednom, nije više bilo ničega što su dotad imali – samo su čekali “sponzorstvo” od EU, i počeli da “uživaju” u novcu koji im je davala Unija. A tu situaciju je, ovo je samo moje mišljenje, EU iskoristila da počne da im „uvaljuje“ svoje proizvode – nije to ništa loše, ali zašto su Portugalci prestali da prave svoje? Zato je, na sreću, odnedavno svako krenuo da nešto radi, vrlo hitno i vrlo hitro. Svako nešto gaji: žito, povrće, kravu, proizvode bio-hranu, što je posebno primetno kod mladih.
BiF: Kako se kriza odražava na Vaš posao?
Lj. Stanišić: U užoj zoni Lisabona je u poslednjih godinu i po dana zatvoreno oko 2800 restorana. Iako su svi stegli kaiš, nisam pogođen kao većina mojih kolega. Nekada su svi u mom restoranu ‘100 Maneiras’ trošili u proseku po 120 do150 evra, a sada po 70 do 80 evra. Krizu ne oseća toliko moj restoran – u koji zalazi puno turista sa strane – koliko moj bistro, koji okuplja domaću klijentelu i gde je sa prosečnih 70 do 80 evra, račun pao na 50 do 60 evra. Ali, ne treba biti alav i ja se zato i ne žalim – profit je profit, i ne mora uvek da bude nezamislivih razmera. Zahvalan sam na onome što imam.
BiF: Šta su za Vas Portugalci? Jedno jelo posvetili ste baš sugrađanima?
Lj. Stanišić: To je neka moja interpretacija Lisabona, u vreme kada sam u njemu ponovo započinjao posao sa novim restoranom. Hteo sam da u tanjir prenesem njihov zaštitni znak – veš na štrikovima. To su Portugalci: „Baš ću da okačim gaće nasred ulice“. Štrik je grickalica i kao mali snek, uvod i predjelo za mojih deset tanjira kojima nudim gosta – nema biranja već je meni, zapravo, degustacija – to je ono što je trenutno “invencija” restorana.
Kako sam napravio štrik? Izvadio sam iz friškog bakalara sva ta crevca koja drže stomak. Potom sam napravio polukružni luk, a taj polukružni oblik asocira na remek-delo portugalske arhitekture: na portugalski paviljon u lisabonskom Expo-u, kojeg je uz Santjaga Kalatravu koncipirao portugalski arhitekta Álvaro Siza Vieira. Ti zakrivljeni oblici simbolizovali su brodska jedra i korita. Tako sam i ja od inox-a napravio mali štrik, “štendau”, postolje sa metalnim štipaljkama, i na njemu sušio unutrašnjost bakalara – to zahteva najmanje dve nedelje. Prvo crevca ribe usolim, properem skoč brik sunđerom. Usoljavam ga i sušim dva dana na temperaturi od 56 stepeni a potom ga tako isušenog potapam u maslinovo ulje, gde baš dobro naraste. To je jelo postalo jako popularno, nagrađeno je kao najinovativnije 2011. Svi pričaju o tom tanjiru. To je jedno kreativno, dobroćudno zafrkavanje na račun Portugalaca. Nema lepšeg prizora od prostrtog veša na Bairo Altu.
BiF: Kakva je savremena portugalska kuhinja?
Lj. Stanišić: Kada sam stigao 1997. portugalska hrana je bila, pa, “onako” – teška hrana, mnogo bakalara i maslinovog ulja u kojem sve pliva. Međutim, od 1999. portugalska gastronomija eksplodirala je kao atomska bomba. Mislim da su počeli da putuju po svetu a da su njihovi kuvari počeli da primenjuju ono što su zavoleli da jedu u inostranstvu. Tako je za vrlo kratko vreme u Portugalu razvijena jedna nova vrsta kuhinje koja fantastično funkcioniše, a ima mnogo mladih i sjajnih kuvara.
Hrana koja mi se najviše dopada potiče iz srednjeg dela zemlje koji se zove Alentežo. To je bila jako siromašna oblast, oduvek, a i danas je. Ipak, kuhinja im je bogata. Naberu malo začina, malo hleba natope u neku supicu u kojoj ima malo neke slaninice – i to onda bude nešto fantastično. Jednostavno, jeftino i kreativno, a zdravo. Siromašnu kuhinju odlikuje upravo to – u njoj nema ničeg za bacanje. Svi umemo da napravimo dobru šniclu, ali hajde, napravi mi dobra crevca – treba da se operu, da prođu kroz sirće, da ih uvaljamo u so da bi se u njih “uvukao” i neki ukus… to je za mene prava kuhinja.
BiF: Zašto su danas kuvari mega zvezde?
Lj. Stanišić: Ne smemo da zaboravimo jednu stvar: čim smo izašli iz materice i čim nam se uz plač otvore pluća, nastavljamo sa plakanjem do kraja života – pre svega jer bismo želeli da jedemo. Prehrana je u svim kulturama i epohama bila i ostala jedna od najbitnijih stvari. Tako je konačno došlo i to vreme da i mediji obrate dužnu pažnju na ovaj aspekt života. Kulinarstvo je vajarstvo, stvarate i oblikujete materiju –čista umetnost. Ali je, pre svega, dobra zabava koja pomaže da nam bude lepo i da ostanemo zdravi. Vreme je da ljudi počnu da pričaju o kuhinji, da se obrazuju u tom pravcu i da razmišljaju o tome šta će danas imati na tanjiru.
BiF: Šta rađa kuvara, ljubav prema jelu ili talenat?
Lj. Stanišić: Ja, jednostavno, obožavam da jedem, obožavam da kuvam. To je ono što mi se u mom životu, i za moj život, čini kao najlepši i najbolji izbor i srećan sam da sam to prepoznao na vreme. Talenat je 1% uspeha u kuhinji, 4% je u snazi i volji da stojiš na nogama 16 sati, pržiš se dok ne izgoriš, i da odoliš da ne vidiš familiju. A 95% je rad, rad i rad. Ako ne voliš svoj posao – ne možeš ni da ga radiš dovoljno dugo da bi napredovao.
BiF: Zašto i dalje putujete?
Lj. Stanišić: Karavan je moja kotrljajuća učionica. Na mom sajtu Papa Quilometros (“Jesti kilometre”, papakms.com), tekstom i slikom pričamo priču o ovom putovanju. Idem po restoranima koji su mi zanimljivi i učim od majstora – ponudim se da stažiram nekoliko dana, pokušavajući da naučim što više. Putujem iz ljubavi prema dobrom zalogaju i veštini pripremanja. Zato i stažiram na farmama i u kuhinjama – sve oko dobre hrane me zanima da naučim. To je suština ovih putešestvija. Kad dođeš u jedan period života – barem sam ja to osetio – kada imaš sedam restorana i 70 radnika,i to samo u Lisabonu – zanese te misao: uspeo si, restorani su ti najbolji u gradu i šire, sve je super, emisija je odlična …i, onda – počnemo da stagniramo. Previše se obradujemo. I zato sam, između ostalog, i krenuo da putujem, da ne bih stagnirao u životu.
BiF: I vodite posao iz prikolice? Koliko je to rizično?
Lj. Stanišić: Malo brige je uvek prisutno, jer ipak sam u Portugalu ostavio sedam restorana kada sam krenuo “na teren”. Ali, organizovao sam sve tako da mogu da krenem. Osnovna ideja je da put traje najmanje godinu dana. Ponekad iskrsnu i problemi, veliki kao život – u aprilu mi je umro otac pa sam došao u Beograd, ostavljajući ženu i dete pokraj puta. Ta tri dana su se sami snalazili, dok se nisam vratio. A moraću najverovatnije opet da ih ostavim na nedelju dana u Švedskoj ili Norveškoj, jer mi je potrebno nekoliko dana u Africi zbog dogovora oko mojih hotela. Trenutno tamo imam dva hotela koje održavam s mojim savetnicima, a sledeće godine otvorićemo još tri. Obožavam kulturu afričkih naroda i zaljubljen sam u Crni kontinent – nadam se da ću jednog tamo i živeti.
„Za par meseci otvaram lanac restorana brze hrane, koji su u trendu i u Evropi – pojesti nešto dobro, zdravo i brzo “s nogu”. Branim koncept fast fuda jer ima bezbroj primera iz azijske kuhinje da na ulici možeš pojesti odličan zdrav zalogaj. Bitan je kvalitet namirnica – kada je meso dobro i balkanski ćevap ne može da ispadne loš, naprotiv – ćevap od dobrog mesa zaliven kajmakom obožavam da pojedem. Na ideju da se bavim fast fudom došao sam tokom prošlogodišnje saradnje sa portugalskom avio-kompanijom TAP. U dogovoru sa njima, po okončanju posla montirao sam štand u aerodromskoj čekaonici ispred “Meka”. Nedelju dana pravio sam samo ‘hamburgere a la Ljuba’ – od tunjevine, lososa, i raznih vrsta ribe, u zemičkama čije je testo zagasite boje, od mastila iz kalamara. Tako je sve to izgledalo krajnje zavodljivo za oko: “naš-baš-crni hleb” umešan s morskom tintom, a u njega uglavljen narandžasti hamburger od lososa. Davao sam ga radnicima u “Meku” da probaju šta je to pravi hamburger“.
„Prvi put u životu imam kontakt sa najvažnijim stvarima koje me, kao kuvara, zanimaju. Sada sam po prvi put uspeo da posetim nekoliko zanimljivih farmi. Na jednoj sam ranom zorom puštao koze na ispašu, ponudivši se vlasniku da svakog jutra radim umesto njega. On je i proizvođač najkvalitetnije guščje i pačje džigerice. Poseduje sjajnu “kolekciju“ tj. jato pataka koje su – za razliku od francuskih koje se kljukaju – na prirodnoj ispaši. Šest ujutro, čizme na noge, i pravac da nahranim 70 pataka. A uveče, kad sve pozavršavamo, kuvam mom novom prijatelju. Najbolja stvar je što uopšte nije znao ni ko sam ni šta sam, niti da je njegova farma jako poštovana i popularna na internetu. Čovek nema internet, vezan je za svoju zemlju i stoku 24 sata dnevno. On je Francuz ali ’unplugged’, obožavam da radim i družim se sa takvim ljudima, jer se od njih najbolje uči“.
broj 98/99, jul/avgust 2013.
Promene koje danas nude političke partije i elite tiču se mahom sledećih izbora i one ne nude ozbiljne, koherentne i upotrebljive odgovore. Njihovi kritičari u opoziciji i analitičari su bez dokumentovane analize i obećavajućih opcija, a u svemu tome, gubi se iz vida ono što bi moralo biti najvažnije: dugoročni horizont razmišljanja u kojem je u fokusu – sledeća generacija, kaže u intervjuu za B&F online, Miroslav Ružica, sociolog i stalni kolumnista i bloger B&F.
Ako želite da budete uspešni, kao naučnik, imate jednu od dve staze. Ili da novom tehnikom ili dokazom poduprete konvencionalnu mudrost, ili da izazivate konvencionalnu mudrost. Ovo poslednje je izazov visokog rizika, i sa visokom nagradom jer sve što se pretvorilo u uvreženu mudrost je skoro po definiciji pogrešno, ili bar, preterano. Ako se dobro sprovede, izazivanje konvencionalne mudrosti je uspešna strategija koja se svakako isplati kaže u intervjuu jedan od najcenjenijih svetskih ekonomista Dani Rodrik, dugogodišnji profesor na Harvardu (profesor međunarodne političke ekonomije) i od nedavno profesor društvenih nauka na Institutu za napredne studije u Prinstonu.
Jedan od najcenjenijih svetskih ekonomista Dani Rodrik, dugogodišnji profesor na Harvardu (profesor međunarodne političke ekonomije) od 1. jula je profesor društvenih nauka na Institutu za napredne studije u Prinstonu. Najveći broj radova Rodrik je objavio u oblasti međunarodne ekonomije i globalizacije, ekonomskog rasta i razvoja i političke ekonomije. U ovom intervjuu govori o vrlinama i zabludama preovlađujućeg odnosa ekonomista ka slobodnom tržištu i državnom uplivu, prednostima i manama globalizacije i vrednosti konvencionalnih metoda dokazivanja ekonomskih postavki.
Do 2020. godine, centar svetske trgovine pomeriće se ka istoku, i ostaće tamo. Kina i Indija će same pokrivati jednu petinu svetske trgovine. Izvoz iz Kine u Evropu premašiće 1 bilion dolara što je dvostruko više od izvoza iz SAD u Evropu. Izvoz iz Evrope u Afriku i na Bliski Istok biće 50% veći od izvoza u SAD. Američka ekonomija će doživetu uspon zahvaljujući „azijskoj karti“ a Evropa zahvaljujući samoj sebi. Unutar kontinenta, tokom narednih deset godina, trgovina će doživeti ubedljivo najveći rast meren ukupnom vrednošću roba.
Globalna trgovina kojom su doskora dominirale razvijene zemlje sada pravi trajan zaokret ka istoku, ključni je nalaz studije „Zamena mesta – novi trendovi u međunarodnoj trgovini“ koju je objavila revizorsko-konsultantska kompanija Ernst & Young. Prema ovoj studiji, globalna trgovinska razmena će do 2020. godine najviše porasti u Aziji i Pacifiku dok će u isto vreme trgovina unutar ovog regiona kreirati novu koncentraciju međunarodne tražnje.
Iako je svetska trgovina doživela značajne restrikcije usled finansijske krize, poslednji podaci ukazuju na trend oporavka koji predvode brzorastuća tržišta odnosno trgovina između njih. Razvijene zemlje su dominirale svetskom trgovinom na početku 1990-ih ali je njihov udeo u međuvremenu značajno opao a taj trend će se nastaviti još bržim tempom u narednih deset godina, kažu u Ernst & Young-u. Dok razvijene ekonomije pokušavaju da nekako izađu iz krize, brzorastuća tržišta jačaju i postaju značajan faktor u svetskoj ekonomiji. Njihov udeo u svetskoj trgovini postaće još dominantniji u narednoj deceniji, a kao rezultat ovog trenda svetske kompanije će morati da prilagode svoje strategije sve izraženijem regionalnom obrascu globalne trgovine.
Azijska karta SAD
Ernst & Young procenjuje da će nastavak globalnog trenda izmeštanja proizvodnje (outsourcing), u kombinaciji sa razvojem regionalnih lanaca snabdevanja koji će nastojati da zadovolje sve veću potražnju koju generišu brzorastuća tržišta, smanjiti udeo razvijenih ekonomija u svetskoj trgovini sa 60% koliko je iznosio u 2010. godini na oko 55% do 2020. godine. Azija će ostati najdinamičniji region što se tiče trgovine, sa najbržim rastom izvoza unutar samog regiona. Indija i Kina će predvoditi konstantan uspon brzorastućih ekonomija i do 2020. godine će zajedno obezbeđivati gotovo 20% svetske trgovine.
U isto vreme Indija i Kina predstavljaju najbrže rastući izvor tražnje za robu koja stiže iz drugih zemalja. Studija koju su uradili stručnjaci Ernst & Young-a predviđa da će najveći rast među trgovinskim rutama zabeležiti one koje iz SAD vode u Kinu odnosno Indiju. U Ernst & Young-u kažu da će obim trgovine ove dve izvozne rute godišnje rasti čitavih 16%. Iako je udeo SAD u svetskom izvozu značajno opao tokom prethodne dve decenije, Ernst & Young-ova studija ukazuje na preokret ovog trenda tokom narednih deset godina kada će ekonomija SAD ojačati usled velikog povećanja izvoza u region Azije i Pacifika.
Udeo Evrope u svetskom izvozu opašće sa 38% iz 2010. godine na 34% do 2020. godine. Ipak, analitičari Ernst & Young-a predviđaju da će od svih razvijenih ekonomija Evropa najviše profitirati u pogledu vrednosti potražnje koja će stizati iz Kine. Tako će vrednost izvoza iz Evrope u Kinu porasti za 370 milijardi dolara u narednih deset godina dok će u isto vreme izvoz iz Kine u Evropu premašiti 1 bilion dolara i biće gotovo dvostruko veći od izvoza iz SAD u Evropu.
U Ernst & Young-u ukazuju na jedan posebno interesantan nalaz ove studije. Naime, uprkos tome što se najbrži rast ukupnog obima trgovine očekuje u Aziji, trgovina unutar Evrope je ono što tokom narednih deset godina treba da doživi ubedljivo najveći rast u pogledu ukupne vrednosti. Drugi najveći rast ukupne vrednosti izvoza očekuje se između Kine i ostatka Azije, dok će izvoz u suprotnom smeru biti na trećem mestu.
Evropljani u Podsaharskoj Africi
Nova tržišta za izvoznike otvaraju se na Bliskom Istoku, Severnoj i Podsaharskoj Africi paralelno sa razvojem ekonomija ovih regiona. Studija Ernst & Young-a predviđa da će ukupan svetski izvoz prema ovim regionima porasti znatno više u odnosu na izvoz prema SAD, Evropi, Japanu i Južnoj Americi. Prognoza kaže da će evropski izvoznici pokriti oko 25% porasta potražnje iz Podsaharske Afrike dok će izvoznicima iz Azije pripasti bezmalo polovina ovog rasta. Velike investicije od strane brzorastućih ekonomija a pogotovo Kine, mogle bi da pospeše snažan razvoj koji je Africi potreban.
Do 2020. godine izvoz iz Evrope u Afriku i na Bliski Istok premašiće 900 milijardi dolara i biće za oko 50% veći u odnosu na izvoz prema SAD. Evropa će postati najznačajnije tržište za zemlje Podsaharske Afrike jer će obezbeđivati 25% ukupne trgovine ovim ekonomijama. Međutim, ukupan trgovinski bilans između Evrope i Podsaharske Afrike će dostići relativno skroman nivo od 108 milijardi dolara.
U Latinskoj Americi, obilje prirodnih resursa i veliki dotok stranih direktnih investicija omogućiće porast produktivnosti i podstaći privredni rast. Brojna populacija i rapidna akumulacija bogatstva dodatno će podstaći rast domaće potražnje, pre svega u Brazilu. Do 2020. godine izvoz iz Latinske Amerike i Kariba prema SAD dostići će 769 milijardi dolara što će biti za nijansu više u odnosu na izvoz iz Evrope prema SAD.
Kinezi – novi globtroteri
Ernst & Young-ova studija o novim tokovima svetske trgovine predviđa brz rast uslužnog sektora, koji će takođe predvoditi Azija. Do 2020. godine ukupan protok usluga iz Evrope prema Aziji i Pacifiku (bez Japana) biće veći nego prema Severnoj Americi. Jedan od najsnažnijih pokretača ove ekspanzije biće rast u bankarskom sektoru kao i osiguranju i drugim finansijskim uslugama, što se poklapa sa sazrevanjem azijskih ekonomija i razvojem tamošnje srednje klase. Zahtevi za sofisticiranim finansijskim uslugama u Aziji ubrzano rastu kako raste i nivo bogatstva odnosno značaj čitavog regiona kao finansijskog centra.
Nisu samo finansijske usluge pred procvatom u Aziji. Turizam će takođe dobijati na značaju kako se broj turista koji putuju iz Kine ka međunarodnim destinacijama bude uvećavao – od 32 miliona u 2010. godini do predviđenih 59 miliona 2020. godine. Ukupan iznos novca koji ovi putnici budu spremni da potroše biće još značajniji i porašće sa 52 milijarde dolara koliko je potrošeno u 2010. godini na neverovatnih 222 milijarde dolara u 2020. godini.
Unutrašnja trgovina uslugama u Evropi zabeležiće najveći porast u narednoj deceniji. SAD i Evropa će nastaviti da dominiraju svetskim tržištem usluga dok će Kina i Indija uspeti da značajno podignu svoj tržišni udeo samo u drugim zemljama Azije.
Industrijski sektori
Sektor za proizvodnju mašina i transportne opreme (koji uključuje proizvodnju elektronskih dobara široke potrošnje poput računara, televizora i veš mašina, kao i industrijskih mašina) najviše će doprineti rastu svetske trgovine u narednih deset godina. Pratiće ga drugi proizvodni sektori kao što su tekstilna, drvna i industrija gumenih proizvoda. Ovi sektori će zajedno dominirati svetskom trgovinom jer će do 2020. godine pokrivati ukupno 54% globalne robne razmene. U Ernst & Young-u kažu da ovo podjednako ukazuje na snažan rast potrošačke i investicione tražnje koji se može očekivati na brzorastućim tržištima, i na trend fragmentacije lanca dobavljača koji će se pojačavati jer velike kompanije sve više pribegavaju proizvodnji komponenti na različitim lokacijama. Očekuje se da će udeo Kine u svetskoj trgovini u ovim sektorima do 2020. godine porasti sa 18% na 24%.
Rizici i neizvesnosti
U Ernst & Young-u kažu da će bez obzira na ohrabrujuće trendove globalne tražnje problemi postojati na strani ponude koja je podložna neočekivanim i rapidnim promenama te je samim tim veoma neizvesna. U skladu sa ovim, postoji nekoliko alternativnih scenarija odnosno rizika koji bi mogli da ugroze predviđeni rast globalne trgovine u narednoj deceniji ili da ga, pak, još više podstaknu. Među najdramatičnijim alternativama pominje se „usklađivanje valuta“ (sinhronizovana revalvacija ili devalvacija nacionalnih valuta više zemalja) što bi dovelo do rebalansa domaće potražnje između SAD i Azije i značajno uticalo na projektovane trendove u međunarodnoj trgovini. Na drugoj strani, čak i delimično ubrzanje liberalizacije trgovine moglo bi da pokrene rast globalne trgovine koji bi bio veći od predviđenog.
Ernst & Young,
Hrvoje Jurić, docent na Odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu: Evropska unija ne želi Hrvatsku iz ljubavi. Radi se o ugovorenom braku koji je, kao i svaki ugovoreni brak, samo legalizovana prostitucija, u kojoj strada subjekt koji se podvodi. U toj promišljenoj i pomno iskalkulisanoj vezi uopšte nije riječ o našoj „slavnoj istoriji i kulturi“ nego o antidemokratskoj geopolitici i kapitalističkoj ekonomiji.
Nakon maratonskog pregovaračkog razdoblja, Hrvatska je 1. 7. postala 28. članica EU. Tim povodom razgovarali smo s Hrvojem Jurićem, docentom na Odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu, te članom Sindikata „Akademska solidarnost“ i grupe „Direktna demokracija u školi“. U razgovoru za „H-Alter“, Jurić govori o budućnosti Hrvatske u EU, crnim scenarijima koje Hrvatskoj prognoziraju evropski mediji, položaju radnika i ulozi sindikata unutar evropske zajednice te mogućnostima za izvanparlamentarno društveno-političko delovanje.
# Prvog jula Hrvatska je postala najnovija članica Evropske unije. Kakva je budućnost Hrvatske u Uniji?
Dovoljno je reći da je budućnost Hrvatske u Uniji – evropska. Međutim, ne radi se o romantiziranoj Evropi, o kojoj Hrvati maštaju „od stoljeća sedmog“ ili od 1990, jer Evropska unija nema veze s kulturom, političkom kulturom i socijalnim blagostanjem, što se, protivno stvarnosti, i dalje upisuje u pojam Evrope. EU je hladni i bešćutni birokratski Moloh koji proždire upravo sve ono što naši naivni „evropejci“ smatraju Evropom. EU nije niti „jedinstvo u različitosti“, niti jezgra neke alternativne, nadnacionalne politike budućnosti, nego je ona primarno ekonomska unija, tj. servis krupnog kapitala i mehanizam ekonomskog potčinjavanja političkih zajednica i pojedinaca. A hrvatska politička oligarhija, nakon što je na lokalnoj berzi uspešno provela rasprodaju društvene imovine i zajedničkih dobara, odlučila je prodati na evropskoj berzi i celu Hrvatsku, njene ljudske i prirodne resurse, odnosno ono što je preostalo, reliquiae reliquiarum. Možda nekima još nije jasno, pa treba istaknuti očiglednu stvar: EU ne želi Hrvatsku iz neke ljubavi. Radi se o ugovorenom braku koji je, kao i svaki ugovoreni brak, samo legalizovana prostitucija, u kojoj dakako strada subjekt koji se podvodi. U toj promišljenoj i pomno kalkuliranoj vezi uopće nije rieč o našoj „slavnoj povijesti i kulturi“ nego o antidemokratskoj geopolitici i kapitalističkoj ekonomiji.
# Kako izgleda Evropa kojoj se Hrvatska pridružuje?
Evropa, kojoj se Hrvatska sada pridružuje, Evropa je kojom tumaraju mase eksploatisanih radnika i nezaposlenih, mase obesnaženih i obesmišljenih građana, mase neregistrovanih ne-europljana koji neće biti prognani jer su itekako korisni za evropsku ekonomiju, kao i evropski sweat shopovi u jugoistočnoj Aziji. To je Evropa u kojoj će razne bugarske, rumunske, grčke, kipri i hrvatske biti kolonije „stare Evrope“. Nadalje, EU nisu samo hrvatski političari koji ponosno šeću ulaštenim hodnicima briselskih institucija, nego i radnice DTR-a i radnici u razminiranju, koji su ovih dana protestovali na zagrebačkim ulicama i na Jelačić placu, gde se, sasvim perverzno, 30. 6. održao neukusni „EU prajd“.
„Demokratski deficit“, o kojem se još uvijek stidljivo govori, eufemizam je za ne-demokratske i anti-demokratske tendencije kojima je obeležena EU. Nakon 1. 7. građani Hrvatske, barem isprva, verojatno neće primetiti velike promene, jer već godinama, da ne kažem decenijama, Hrvatska se pravi da je u EU, „diše evropski“ i radi evropski. To je takozvana Prilagodba: od folklorne prilagodbe, tj. apsurdnog vešanja zastava EU na državne ustanove u Hrvatskoj i papagajskog usvajanja evropskog novogovora, preko užurbanog i šlampavog usklađivanja hrvatskog zakonodavstva s onim evropskim, do odnosa prema radništvu i prema javnom dobru. Baš ovo posljednje treba naglasiti. Na primer, u našim je medijima skoro neopaženo prošla vest da su u martu 2013. predsednik Evropske komisije, Barroso, i predsednik Izraela, Peres, raspravljali o projektu golfa na Srđu, nakon čega je Barroso malo pritisnuo hrvatskog premijera da se taj problem što prije reši, naravno, u korist izraelskog preduzetnika Frenkela. Kakvi topnički dnevnici, kakve trice! „Uklanjanje prepreka“ hrvatskom pridruživanju Uniji najbolje se vidi u ovom detalju. Osim toga, evropsku perspektivu Hrvatske treba sagledavati i u kontekstu perspektiva demokratije u EU. A one uopšte nisu svetle. „Demokratski deficit“, o kojem se još uvijek stidljivo govori, eufemizam je za ne-demokratske i anti-demokratske tendencije kojima je obeležena EU. Bojim se da je, s obzirom na to, građanima Hrvatske demokratija dalje nego ikada, jer će evropsko-unijska verzija demokratije samo potencirati one tendencije koje su nam već dobro poznate, a koje se tiču partitokratske vlasti i politike koju zapravo vode krupni kapitalisti, ukratko, anti-demokratskog demokratizma ili pseudodemokratije.
# Je li Hrvatska sledeća Grčka, kako to tvrde evropski mediji?
Nisam sklon takvoj vrsti prognoza, pogotovo zato što ti evropski mediji izriču samo bojazni evropskih ekonomsko-političkih centara moći, tj. govoreći o Hrvatskoj kao „sledećoj Grčkoj“ govore jedino o ugroženosti finansijskog sektora, valute, preduzetničke klime, interesa evropskih turista i slično, a sve ono što bismo mi zapravo trebali naučiti iz slučaja Grčke nije predmet njihove brige. Mislim na socijalno-ekonomsku situaciju u Grčkoj, na eroziju javnih dobara, uključujući javni medijski servis, na pokušaje instaliranja pro-evropske i nedemokratske političke oligarhije, i tako dalje.
Možda će zaista stanje u Hrvatskoj uskoro biti kao u Grčkoj, iako ni sada nije mnogo drugačije, ali sigurno je da postoji jedna bitna razlika između Hrvatske i Grčke, a ona se tiče narodnog, građanskog otpora. Iz hrvatske perspektive možemo biti zavidni Grcima na masovnosti tamošnjih protesta, na nivou mobilisanosti i organizovanosti grčkih radnika i građana uopšte, pa i na nekim reakcijama na krizu u sferi takozvane visoke politike. U tom smislu, u celoj toj grčkoj depresiji, ima razloga za optimizam. Kod nas baš i nema. Ali ako taj otpor u Grčkoj s vremenom bude popuštao pred EU kapitalističkim buldožerom, onda bi se, s obzirom na vaše pitanje, moglo reći obrnuto: možda će Grčka postati „sledeća Hrvatska“, odnosno možda će se situacija pogoršavati, a otpor tom buldožeru bit će slabašan i sve slabiji.
# Hrvatska već odavno u mnogočemu „prati“ evropske trendove. Po nezaposlenosti mladih nalazi se odmah iza spomenute Grčke i Španije. Nedavno je najavljeno da će Hrvatska prva u EU primenjivati nove mjere za podsticanje zapošljavanja mladih. Kako ih ocenjujete?
Većina mjera za mlade bazira se na varljivo nadi u EU-fondove, odnosno na famoznom „povlačenju novca iz EU-fondova“, a spram toga treba biti skeptičan, jer se uglavnom radi o kratkoročnim spinovima. Nagledali smo se i naslušali raznih „mera“ koje većinom nisu donijele ništa novo, korisno i uspešno, tako da sam a priori skeptičan i prema ovim mjerama. Lepo je da se misli na mlade, ali isti taj ministar rada i ista ta Vlada nekako su ćutljivi kad im pod prozorom viču stariji radnici, oni radnici kojima je usred njihovog radnog veka ili na njegovom zalasku izmaknuto tlo ispod nogu. Ukratko, ne verujem onim mjerama koje su zapravo palijativna rješenja i koje ne počivaju na nekoj široj slici i dugoročnijoj strategiji, nego se donose tek tako, za Evropu ili za CV nekog ministra koji će se već sutra posvetiti nečemu drugom.
# Uprkos ogromnoj nezaposlenosti koja već godinama muči Hrvatsku, sindikati su nakon godina ćutnje ove godine organizovali prvomajski protest. Nakon toga su ubrzo sklopili pakt o nenapadanju s Vladom. Kako ocenjujete djelovanje birokratskih sindikata u Hrvatskoj?
Delovanje sindikata u Hrvatskoj ocenjujem kao nedovoljno. Mislim na ocenu – nedovoljan. Muka mi je uopće analizirati njihovo delovanje jer je valjda već jasno i radnicima i svim drugima da je u tim mainstream sindikatima i kod tih sindikalnih vođa ostao samo naziv „sindikat“, a da su zapravo puka ispostava političke vlasti i poslodavaca. U najboljem su slučaju „tampon-zona“ između vlasti i poslodavaca, subjekt koji se cenjka s jednima i drugima ili, bolje rečeno, objekt s kojim se cenjkaju jedni i drugi. Još uvek se sećamo nesretnog referenduma o radnom zakonodavstvu, kao i prvomajskog protesta ove godine. Sindikati su i tu i u drugim prilikama izneverili radnike, propustili su šansu da iznesu određene zahteve bez kalkulacija, da ih zaoštre, i da ih smeste u širi društveni kontekst. Ali to nije ništa novo, već smo se navikli. Paradigmatski i tragikomični lik sindikalnog vođe Vilima Ribića verno je zabeležen u dokumentarcu Blokada Igora Bezinovića.
Ove birokratske sindikate još uvek uzimamo za ozbiljno samo zato što se nadamo da će ipak, možda, jednom, nekako, ti sindikati učiniti nešto što bi trebali učiniti. Na primer, boriti se za prava radnika. I da će biti istinska, a ne politikantska opozicija vlasti i kapitalistima, tj. Vladi i Hrvatskoj udruzi poslodavaca. Naravno, treba reći „čast izuzecima“, jer ima još izuzetaka koji nastoje sačuvati izvorni smisao sindikalizma, kao što su direktnodemokratska Akademska solidarnost, anarhistička MASA ili Novi sindikat, koji se računa među „žute sindikate“, ali ima aktivističko-sindikalnu „žicu“, uvijek je na izvoru događanja, nastojeći doista pomoći radnicima u bazi. No, problem takvih sindikata je to što ne mogu ostvariti značajniji utiecaj među borniranim radništvom, prvenstveno zato što imaju stigmu radikala ili idealista, a to se nikako ne uklapa u naš „vrli novi svijet“.
# Smatrate li da će sindikati ikada imati mobilizacijski faktor kao spomenuti sindikati u Grčkoj ili u Engleskoj?
Možda, ali samo ako se reformiraju, odnosno ako se radikalizuju, što znači – ako se vrate korenima i ako se podsete kako i zašto su sindikati nastali i kako su delovali, ako se podsete na svoje zadatke i ako kontekstualizuju ili re-kontekstualizuju svoje delovanje. Nažalost, moram reći i ovo: sindikati će biti mobilizacijski faktor ako budu imali bilo kakve ideje, jer najgore je to što današnji sindikati i današnje radništvo, proletarijat, nemaju nikakvih ideja, tako da u najboljem slučaju samo blebeću o socijaldemokratiji, misleći na današnju, lažnu i izdajničku socijaldemokratiju. Nepostojanje kontinuiteta, tj. isprekidana i krivudava istorija sindikalizma kod nas – za razliku od Engleske, Grčke, Španije ili Italije – sasvim su sigurno loša osnova za stvaranje jednog snažnog sindikalnog pokreta koji bi trebao biti ključni faktor građanske mobilizacije ili, oprostite mi na izrazu, opštenarodne odbrane i društvene samozaštite. Verujem da bi nešto mogao promeniti rad u sindikatima, koji podrazumijeva samoorganizovanje mislećih i aktivistički orijentiranih ljudi unutar postojećih sindikata, kao i rad sa sindikatima, tj. aktivna saradnja progresivnih nevladinih udruženja i civilnih inicijativa s temeljno uništenim sindikatima.
# Nedavno ste u kolumni Večernjeg lista napisali: „Značaj radničkog otpora osobito dobro vidimo u slučaju onih službi koje se može nazvati vitalnima za jedno društvo. Zamislite – u generalnom ili sektorskom štrajku – obustavu rada komunalnih službi, doktora, policajaca, prodavača u trgovinama, osnovnoškolskih i srednjoškolskih profesora.“ Koliko je takav scenario moguć u Hrvatskoj, budući da su se na primeru Croatia Airlinesa ekonomske i političke elite pokazale itekako sposobnima u razbijanju radničke solidarnosti, a samim time i otpora?
Uglavnom sam već odgovorio na to pitanje govoreći o stanju sindikalne scene u Hrvatskoj, jer naši su sindikalci među glavnim krivcima za to što nam se generalni štrajk čini kao utopija. No, usprkos izraženoj malodušnosti, mislim da tu opciju treba držati na pameti kao realnu opciju i da treba raditi na tome, jer opšta obustava rada, blokiranje sistema, najjača je, ako ne i jedina opcija koja još stoji na raspolaganju onemoćalim radnicima i građanima. I to nam je sredstvo nadohvat ruke. Na mikro-primerima vidjeli smo da se sistem itekako boji takvih incidenata, a to treba iskoristiti. Možda za to treba još malo vremena. Pre svega treba pričekati da se slegne ova EU-forija i da se realno dimenzioniraju trenutno preterane nade radništva i građanstva da će se nešto promeniti nabolje s ulaskom Hrvatske u EU.
# Kao vid građanskog bunta, u Hrvatskoj se u posljednje vrijeme sve češće javljaju inicijative za raspisivanje referenduma. Na lokalnom nivou taj primer smo imali u Dubrovniku, Fužinama i Zaprešiću, a na državnom nivou, uz diskriminatorske težnje inicijative U ime obitelji, i Cestarski sindikat je nedavno najavio raspisivanje referenduma zbog mogućeg izdavanja autocesta u koncesiju. Kako ocenjujete taj fenomen?
Kao zagovornik direktne demokratije, koju smatram jedinom alternativom vladajućem antidemokratskom demokratizmu, podržavam sve metode koje doprinose vraćanju demokratije njenom izvornom smislu, a to je neposredna demokratija. Referendum je, u postojećim okolnostima, jedna od glavnih direktnodemokratskih metoda, ali pogrešno je svoditi direktnu demokratiju i težnje za direktnom demokratijom samo na referendum, posebno u Hrvatskoj, gde je referendumsko zakonodavstvo dizajnirano tako da ekstremno otežava raspisivanje referenduma, kao i sprovođenje odluka o kojima su se građani izjasnili na referendumu. Bez obzira na to sviđaju li mi se teme referenduma i ciljevi koji se pritom ističu, inicijative za raspisivanje referenduma koje smo imali u poslednje vrijeme smatram signalom da su građani, određene socijalne grupe ili zajednice nezadovoljni vladajućim ekonomsko-političkim sistemom, a i ohrabrujućim znakom da ipak postoji želja za većom participacijom građana u političkom životu, pa i snaga za samoorganizaciju građana.
# Za razliku od referendumskih inicijativa, hrvatski građani još uvijek nisu iskazali inicijativu za masovniji izlazak na ulice. Smatrate li da će se ta praksa u skorijoj budućnosti promeniti?
Pre bih rekao da se nadam takvim promenama negoli da smatram kako će se one ubrzo dogoditi. „Kultura protesta“ bazira se na izgrađenoj političkoj kulturi. Ona se bazira na političkoj osveštenosti, a te osveštenosti nema bez dugotrajnog, „krvavog“ rada u zajednicama, među građanima i pogotovo među radnicima. Važan element je i kontinuitet građanskog otpora, kojeg kod nas nema, za razliku od, primera radi, Španije, Italije i Grčke. Prevelika je apatija u koju su građani kod nas zapali, a koju sistem planski potiskuje, prvenstveno putem medija. A što se tiče radništva, koje još uvek smatram ključnim „revolucionarnim subjektom“, iako in spe, moramo uzeti u obzir da su radnici pasivni prije svega zato što su više nego ikada ucenjeni, pa se u strahu od gubitka radnog mjesta radije odlučuju na ćutnju i trpljenje negoli za organizovanje i akciju. Usto, razočarani su sindikatima koji su ključni mehanizam organizovanja radnika. No, svima koji su nezadovoljni vlastitom ili opštom društvenom situacijom treba biti jasno da se ništa neće pomaknuti dok ne podignu glas i ne istaknu svoje zahteve, dok se ne izlože i pritom, dakako, nešto ne riskiraju. Međutim, lakše je izložiti se i riskirati kad je protest ili bilo koji drugi oblik direktne akcije masovniji. Kako god bilo, protesti su, jednako kao i referendum, ograničenog dosega. Zato nam je potrebno, ponavljam, građansko organizovanje u osnovi, dugotrajan rad u zajednici, rad na oživljavanju zajednica, a zatim postepeno preuzimanje vlasti nad funkcijama društva i nad vlastitim životima.
# Spomenuli smo izdavanje autocesta u koncesiju, što je samo jedan od nagovještaja moguće daljnje rasprodaje javnih dobara. Vjerujete li da će se taj trend intenzivirati prilikom ulaska Hrvatske u EU, pogotovo zbog zahtjeva Troike, koji su, primjerice, u Grčkoj nedavno umalo rezultirali gašenjem javnog medijskog servisa?
Sasvim je sigurno da će se taj trend intenzivirati, jer ko god prati što se zbiva na evropskom planu može videti da rasprodaja, tj. privatizacija javnih, zajedničkih dobara nije hrvatski izum nego upravo preslikavanje evropskog i svetskog neoliberalno-kapitalističkog modela u hrvatski kontekst. To se zbiva ne samo u evropskim predgrađima, kao što su Rumunija i Bugarska, nego i u staroevropskim zemljama kao što su Francuska i Italija. Ako bacimo pogled na područje nauke i visokog obrazovanja, videćemo da su trendovi komodifikacije, komercijalizacije i privatizacije javnih dobara itekako uznapredovali čak i u onim zemljama koje su se donedavno dičile svojim socijalnim modelom, kao što su Nemačka i skandinavske zemlje. S obzirom na to, Hrvatska nema razloga da se nada ičemu dobrom, a onda ni očuvanju javnih dobara. Javno dobro postaje – jadno dobro. Na nekim primerima – dovoljno je da pogledamo dubrovačko područje – već smo videli kako to funkcioniše. Možda se nekima još uvek čini da su to specifično hrvatske devijacije, te da će nas EU spasiti od presezanja kapitala i profita na sve aspekte naših individualnih i kolektivnih života, ali pobogu, i EU i SAD i drugi ekonomsko-politički monstrumi Hrvatsku vide tek kao izvor geopolitičkog i ekonomskog pogonskog goriva, kao svežu krv i još svežije tlo, a sve hrvatsko, čime se evropejski Hrvati toliko ponose, vredi samo ako se može unovčiti na evropskoj i svetskoj berzi kapitala.
# Kao u EU zemljama, tako i u Hrvatskoj, u poslednje vreme primetan je trend porasta ksenofobije i nacionalizma. Koliko svakodnevnica, obeležena buđenjem fašističkih tendencija, zapravo podsjeća na 1930-e?
# Ekstremna desnica je opskurna i ne vjerujem da ima perspektivu omasovljavanja, a ona manje ekstremna desnica, koja je, naravno, također problematična, „umivena“ je i utopljena u glavnu struju EU-politike, gde je ipak kapital važniji od nacije i rase. Ne bih preterivao s takvim poređenjima, jer daleko je današnja situacija od one tridesetih godina, koliko god bilo zabrinjavajućih desničarskih tendencija protiv kojih se svakako treba permanentno boriti. Baš zato smatram kratkovidnim opsesivno bavljenje levice kritikom desnice dok istovremeno ona treća snaga, neoliberalni kapitalizam, u miru radi svoj posao. Neoliberalna EU politika toleriše desnicu, jer desnica uspostavlja poželjan balans. Naime, desnica na neki način amortizuje nezadovoljstvo građana, usisava neartikulirano nezadovoljstvo na koje jedino radikalna levica ima odgovore, i time marginalizira levicu. Pitanja nacije i rase s jedne se strane koriste za skretanje pažnje s fundamentalnih, klasnih problema, a s druge strane, ti „drugi“, Arapi, Turci, Afrikanci, Balkanci i slični, u perspektivi evropske politike, i trebaju biti predmet napada desnice, jer na taj se način sprečava da postanu punopravni subjekti, odnosno omogućava se da ostanu puka radna snaga bez koje Evropa ipak ne može.
# Desne opcije ostvaruju sve zapaženije rezultate u evropskom parlamentarnom sustavu. S druge strane, na poslednjim izborima u Grčkoj zapažen rezultat ostvarila je leva Syriza. Mnogi levičari u Hrvatskoj simpatiziraju tu stranku. Treba li Hrvatskoj domaća verzija Syrize?
Simpatije koje neki naši levičari i levičarski krugovi imaju za Syrizu često su folklorne naravi, kao što mnogi, zbog crvenih zastava, srpa i čekića ili socijalističke retorike, simpatiziraju čavezizam, pa i kastrizam. Nemam problem s tim ako je simpatija potkrepljena kritičkom analizom okolnosti, činjenica i implikacija povezanih s tim pokretima. Takođe, smatram da su, u načelu, pozitivna sva kretanja koja se artikulisano i odlučno protive vladajućem ekonomsko-političkom sistemu, kao što je Syriza, pa i neka potencijalna hrvatski oblik tog pokreta ili partije. No, ne smiemo zaboraviti da je Syriza nastala odozdo, da je rezultat dugotrajnog „kuvanja“ unutar grčke levice, odnosno da se ni narodni pokret ni partija koja bi ga artikulisala ne može naprosto inaugurisati. Drugi deo priče je nedavna najava zastupnika Hrvatskih laburista u Evropskom parlamentu da će se on priključiti Konfederalnoj grupi ujedinjene evropske levice i nordijske zelene levice, gde je i Syriza. Svaka mu čast što se u Evropskom parlamentu nije priključio bezubim evropskim socijaldemokratima, koji su zapravo slabo prikriveni neoliberali, ali volio bih videti da to „syriziranje“ Laburista nije samo za evropsku, nego i za kućnu upotrebu, tj. da će Syriza ponukati naše Laburiste da iskoče iz partitokratske matrice čiji su protagonisti u Hrvatskoj.
# Simpatizer ste izvanparlementarnog društveno-političkog delovanja. Nedavno ste napisali da su okolnosti za takvo delovanje ekstremno nepovoljne te da je najpre potrebno osvestiti tu činjenicu. Kako navodite, za to je potreban mukotrpan rad. Postoji li trenutno u Hrvatskoj dovoljan broj pojedinaca i inicijativa koji su spremni za taj rad?
Kao prvo, promene su nužne. Bez obzira na masovnost i organizovanost, anti-sistemsko delovanje nema alternative. Upravo zato, i sve takve individualne akcije i sva takva kolektivna ali nedovoljno masovna kretanja treba podržavati. Kao što nikad nije previše ljudi za neku akciju, tako nikad nije ni premalo ljudi da bi se neka akcija pokrenula, ako ti malobrojni znaju što žele i ako su dobro organizovani, predani borbi i uporni. Naravno, treba težiti omasovljavanju, ali pretpostavka toga je osveštavanje građana, stvaranje šire slike o situaciji u kojoj se nalazimo, zatim građansko samooorganizovanje, artikulisanje zahteva i upornost u njihovom ostvarivanju. Takođe, treba težiti stvaranju šire platforme za odbranu javnog dobra. No, dug je put do toga. Zadržimo li se samo na osveštavanju građana, treba mnogo energije da bi se usprotivilo kompetitivnom, vulgarno-darvinističkom shvatanju društvenih odnosa, gde za zajedništvo, saosećanje i solidarnost nema mesta. Treba nam novo prosvetiteljstvo. I povratak tradicionalnim vrednostima kao što su sloboda, jednakost i pravednost. Chomsky je nedavno rekao da je ta vrsta konzervativizma, odnosno povratka tradicionalnim vrednostima, najsubverzivnija stvar za vladajuće sisteme moći. Ja, kao pesimist na kratke i optimist na duge staze, mislim da je uloga nezadovoljnika – onih koji su osvestili svoje nezadovoljstvo, a pogotovo onih mislećih i delujućih – držati nogu u vratima da se ne zatvore. Ili, da budem još patetičniji, mislim da je naša zadaća pronijeti luč otpora kroz trenutnu oluju do nekog smiraja, kad će ona moći postati plamen promene.
Izvor: Tamara Opačić, H-Alter
Ideje da iza sadašnjih protesta u svetu stoji narasla srednja klasa koja traži demokratiju nisu sasvim osnovane pišu ekonomisti Daron Ačemoglu i Džejms Robinson. Iako postoji korelacija između rasta prosperiteta i jačanja demokratije, proteste koji su doveli do demokratskih promena i jačanja demokratije (uključujući tu i širenje političkih prava na srednju klasu) vodili su radnici, studenti i zemljoradnici.