Intervjui

Ne baš tim rečima koje inspiraciju duguju čuvenom domaćem filmu, u crnim komedijama i svojim esejima kanadski teoretičar, esejista, filozof i pisac na različite načine prikazuje bezidejnost elita, jalovost nametnutih mantri koje oblikuju naš život i provocira ljude da ponovo misle, ponovo postavljaju pitanje šta je to biti ljudsko biće u društvu, izvan toga koliko ste poruka dobili u računaru ili mobilnom. Jednom rečju, kako je to biti izvan zamke? U intervjuu za Biznis i Finansije u dva dela Sol govori o svim ovim temama.

Isti ljudi su na vlasti u čitavoj Evropi – oni su robovi velikih banaka i međunarodnih korporacija, isto se ponašaju i govore  – a posledica neoliberalizma je sistem visoke, ali dobro prikrivene korupcije sa demokratskim elementima: „dozvolićemo ti da imaš svoje male demokratske rituale i glasačko pravo sve dok si miran i ne činiš ništa što bi ugrozilo sistem“. Na Balkanu je to poprimilo razmere krajnje parodije – to je, zapravo, pod lupom uveličano stanje koje je trenutno prisutno u čitavoj Evropi, kaže u razgovoru za B&F, Tarik Ali, Pakistanac iz Londona, čuveni levičarski aktivista i pisac, koji je uveren da je organizovano suprotstavljanje takvom stanju moguće, iako zvuči utopijski.

Kažu da je zbog svoje uloge u studentskim protestima 1968. Tarik Ali bio direktna inspiracija Roling Stonsima za pesmu „Street Fighting Man“, a Džonu Lenonu za pesmu „Power to the People“. Po njegovom scenariju Oliver Stoun je pre četiri godine snimio dokumentarni film „Južno od granice“ o savremenim južnoameričkim političkim režimima. I danas Ali često i rado učestvuje u javnim debatama o ulozi Zapada u ratovima vođenim širom sveta u poslednjih nekoliko decenija, kao i o potrebi uspostavljanja novog socijalizma. U Srbiji je u široj javnosti najpoznatiji kao autor kvintalogije „Islamski kvintet“ koju je objavila beogradska „Laguna“.

„Potičem iz jedne vrlo politički angažovane porodice. Moji roditelji su bili socijalisti koji su učestvovali u borbi protiv britanskog imperijalističkog sistema u Indiji“, napominje Ali na početku našeg razgovora. Prema njegovim rečima, porodični dom uvek ispunjen pesnicima, slikarima, piscima, ali i vođama radničkih sindikata i udruženja zemljoradnika, izvršio je presudan uticaj na njega tokom pedesetih godina. Već kao tinejdžer i sam je postao politički aktivista, pa je zbog suprotstavljanja tadašnjem pakistanskom režimu bio prinuđen da pobegne iz Lahorea u Englesku, gde je u Oksfordu studirao istoriju, ekonomiju i politiku.

Tarik Ali: Moji otac i majka bili su ortodoksni komunisti i veoma su verovali u tadašnju SSSR, ali ja – nisam. U tome je bila vrednost vaspitanja i obrazovanja koje su mi oni pružili – što sam više čitao različite izvore i sazrevao, shvatao sam da funkcionisanje jednopartijskih sistema nije dobro i da nekakva demokratija mora da postoji. Kao mlad sam već bio kritičar, ali sa stanovišta levice: socijalizam mora biti demokratski, i to isključivo u smislu ispoljavanja želja naroda, a nikako u vezi sa idejom slobodnog tržišta.

BIF: Bili ste veoma aktivni tokom protesta 1968. Kakav je Vaš stav o optužbama da su se mnogi šezdesetosmaši uspešno preobrazili u neoliberale i predvodnike potrošačkog društva?

T. Ali: Bio sam razočaran time što su mnogi intelektualci iz tog vremena prešli na stranu desnice i da sada zavise od postojećeg sistema. Ti ljudi su postali deo problema protiv koga su se u početku borili – postali su ideolozi sistema i odbacili su sve ono u šta su prvobitno verovali, i to samo zato što nisu bili na pobedničkoj strani. To je bio njihov jedini kriterijum. Poraz ’68 je bio istorijska neminovnost i samo tako se mora prihvatiti: nekada pobedite, a nekada jednostavno izgubite.
Ali neki šezdesetosmaši su aktivni i danas, na jedan tihi način rekao bih, a jedan od primera kada se pokazala njihova brojnost su demonstracije devedesetih protiv rata u Iraku.

BIF: U kojoj meri su onda ideje ’68 ponovo aktuelne, s obzirom na trenutnu situaciju u svetu?

T. Ali: Sada je prisutna jedna velika želja za stvaranjem novog sveta. Pogledajte samo trenutnu geopolitičku situaciju na Balkanu i zemlje koje su nastale raspadom Jugoslavije.
Ekstremni desničarski pokreti iskorišćavaju efekte ekonomske krize u svim ovim zemljama, isto kao kada se između dva svetska rata dešavala ekspanzija fašizma. Ovo me ne iznenađuje – to je nažalost jedan prirodan trend koji istorija stalno iznova potvrđuje.
S druge strane, dešava se vladavina ekstremnog centra, podržavaoca politike štednje i stezanja kaiša, neoliberalnog tržišta, ali i ratova koje vode Sjedinjene Države. Takva je trenutno politička situacija u čitavoj Evropi, i to bez obzira koje su zapravo koalicije na vlasti.
Na Balkanu je to poprimilo razmere krajnje parodije. Političari svih država nastalih posle građansko-nacionalističkog rata u SFRJ govore isti jezik, nose ista odela, imaju istu retoriku, jednako su korumpirani i ispunjavaju želje velikih međunarodnih korporacija. Parodija ide do te mere da ovdašnji političari angažuju strane savetnike sumnjive reputacije sa kojima niko ne želi da komunicira u njihovoj rođenoj zemlji.
To je zapravo pod lupom uveličano stanje koje je trenutno prisutno u čitavoj Evropi. Nemojmo se zavaravati – u Francuskoj, Nemačkoj i Velikoj Britaniji takođe se dešavaju veliki slučajevi korupcije, samo su bolje prikriveni. To je sistem koji je direktan proizvod neoliberalnog kapitalizma, ali sa odgovarajućim usvojenim demokratskim elementima: „dozvolićemo ti da imaš svoje male demokratske rituale i glasačko pravo sve dok si miran i ne činiš ništa što bi ugrozilo sistem“.

BIF: Gde onda vidite mogućnost za pravljenje Balkanske federacije, koju predlažete kao perspektivan model za balkanske države?

T. Ali: Konflikt koji je kreiran u Jugoslaviji nije nastao isključivo zbog loše politike u regionu. Intervencija MMF je uticala na to da SFRJ ostane bez novca za održavanje sopstvene vojske, a obnovljena i ponovo ujedinjena Nemačka je u tom trenutku veoma otvoreno ohrabrila slovenačke i hrvatske težnje za nezavisnošću. Srbija je, s druge strane, imala tu nesreću da na vlasti nije imala političare sposobne da se razboritim rasuđivanjem uhvate u koštac s nastalim promenama.
Kada govorim o potrebi da se uspostavi nova zajednica ja zato ne govorim o re-kreiranju stare Jugoslavije, već o stvaranju konfederacije u koju bi bili uključeni Grci i Bugari, kako bi takav, što veći entitet u ekonomskom smislu mogao da zauzme bolji stav u eventualnom odupiranju Evropi i SAD. Nemojmo se zavaravati, veličina jeste bitna, i Jugoslavija je kao velika zemlja imala mnogo veći uticaj nego male države koje su iz nje nastale. Dakle, unija unutar unije, jer EU danas zadovoljava potrebe isključivo Nemačke.

BIF: Mnogo se raspravlja o mogućnostima „leve alternative“ neoliberalizmu, ali se čini da nema jasnog koncepta kakav bi to sistem trebalo da bude. Da li danas postoje sistemi koji bi barem mogli da budu neka vrsta putokaza, kao što često ističete levičarske vlade u Latinskoj Americi?

T. Ali: U Grčkoj je malo nedostajalo da se desi promena, ali samo nedelju dana pre održavanja parlamentarnih izbora dogodila se velika intervencija kapitala, kada je od grčkog naroda bukvalno zatraženo da ne odbijaju zvaničnu evropsku politiku i mere štednje koje su nametnute. Možda je zaista rešenje u onome što danas pokušavaju neke južnoameričke vlade, kao što su bolivijska ili venecuelanska, koje su učinile neke dobre stvari za svoj narod i zauzvrat stekle veliku popularnost. Mislim da je njihov model upotrebljiv i u Evropi, ali da je za to potrebna dobra volja lokalnih političara. Zašto stvarati profit od osnovne potrebe stanovništva da ima vodu, obrazovanje i dobar zdravstveni sistem?
U Brazilu su se desili studentski i narodni protesti zbog preskupe organizacije Svetskog prvenstva u fudbalu u jednom osetljivom ekonomskom trenutku. Bilo je para za fudbal, ali ne za obrazovanje.
Mogao bih i u Srbiji da postavim slično pitanje: zašto ste dali toliko para za jedan most kada ste makar deo toga mogli da uložite u obrazovanje, kulturu, ili odbranu od prodaje jednog od najvećih filmskih studija u Evropi?

BIF: Da li delite ocene da su političari u vreme Vašeg odrastanja i sazrevanja bili mnogo većeg formata u odnosu na današnje?

T. Ali: Apsolutno. I to je važilo za političare bilo koje provenijencije, bez obzira da li se slažete sa njima ili ne. Bili su sposobni da argumentativno raspravljaju, za razliku od današnjih političara koji izgledaju kao da su kreirani u istoj fabrici za masovnu proizvodnju, korporativnih manekena sa pokretne trake. Isti ljudi na vlasti u čitavoj Evropi – njihov govor tela, gestikulacija tokom govora, osmesi to jasno pokazuju. Oni su robovi velikih banaka i međunarodnih korporacija.

BIF: Kako u tom svetlu ocenjujete levicu u savremenom islamskom svetu? Da li je ona, na primer, u Iranu svojevremeno bila prisutnija nego što je to poznato u najširoj zapadnoj javnosti?

T. Ali: Levica je sada veoma slaba u islamskom svetu. Nekada je bilo drugačije: u Iranu je postojala jaka levica kao reakcija na američki marionetski režim Šaha Pahlavija, ali je ona izgubila na kredibilitetu kasnije, kada je uz pomoć Kine, Rusije i nekih radikalnih levičarskih elemenata uspostavljena Narodna republika Iran. Tadašnja revolucija je nazvana i islamskom jer je dovela do klerikalizacije društva, pa je upravo danas glavna opozicija u Iranu ona koja želi da zbaci sa vlasti okorele religiozne velikodostojnike.
Arapsko proleće je došlo kao posledica očajanja stanovništva zbog prevelike korupcije, a u čitavom „ustanku“ kasnije su se najglasnije čule ideje desničarskog Muslimanskog bratstva, jer je ono već godinama najznačajnija politička sila u Severnoj Africi. Međutim, Bratstvo je posle godinu dana na vlasti u Egiptu narod zbacio pa se krug korupcije i nesposobnosti zatvorio u veoma kratkom roku.

BIF: Da li se po Vašem mišljenju može staviti znak jednakosti između arapskog i evropskog prekarijata?

T. Ali: Veoma su slični. Pogledajte po meni najgoru arapsku zemlju, Saudijsku Arabiju, gde niko nije siromašan osim radnika imigranata, što je veoma slično mehanizmu po kojem funkcionišu razvijene evropske zemlje.

BIF: Upozoravate na korumpirane političare i jačanje ekstremne desnice, ali istovremeno zvučite kao optimista koji veruje da je ujedinjavanje protiv takvih društvenih anomalija moguće. Da li zaista mislite da je moguće?

T. Ali: To je jedini način da se prevaziđu problemi, sa verovanjem u ujedinjenje i međusobno razumevanje – koliko god to utopistički zvučalo.

Intervju objavljen u decembarskom izdanju časopisa „Biznis i Finansije“.

Kada se u umetnosti delimo na podobne i nepodobne, kada ograničavamo slobodu izražavanja, kada je kriterijum pripadnost nekome ili nečemu, kada je neko poželjan ili nepoželjan zbog svojih stavova, a ne onoga što stvara, onda umetnosti više nema, kaže v.d direktorke Jugoslovenskog dramskog pozorišta (JDP) Tamara Vučković. U borbi za svoj komad umetnosti, JDP nove predstave finansira iz sopstvenih sredstava i služi se modernim marketinškim alatima da poveća prihode, zahvaljujući čemu je prodaja karata ove godine porasla za 35%.

Kada je glumica Tamara Vučković pred kraj 2011. godine došla na čelo Jugoslovenskog dramskog pozorišta dočekali su je smanjenje broja zaposlenih i nedostatak novca za premijere. Ubrzo zatim, Vladina komisija za dodelu statusa od nacionalnog značaja institucijama kulture odlučila je da ovo pozorište nema nacionalni značaj zbog svog (jugoslovenskog) imena, ali je posle velikog pritiska javnosti ipak popustila i uvrstila ga na listu. U finansijskom smislu, to je potez simboličnog značaja jer ne pruža mogućnost nikakvog dodatnog finansiranja.

Zatim je usledio novi Zakon o javnim nabavkama koji je toliko bio u suprotnosti sa načinom rada pozorišta da je i tu Vlada morala da popusti, a potom je zbog izostanka podrške nadležnih otkazan veliki međunarodni festival Unije evropskih teatara (UTE), koji je 2014. trebalo da bude održan u Beogradu, a povodom obleležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata. Festival je na osnovu usmenog obećanja bivšeg ministra kulture najavljivan i kod nas i u Evropi, da bi se vlasti konačno presabrale i shvatile da za njegovo održavanje nemamo novca, iako bi koštao deset puta manje od proslave Milanskog edikta.

Tamara Vučković je tih dana istupila pred medije i rekla da smo propustili šansu da budemo centar pozorišnih zbivanja u Evropi. “Mislim da smo samo mi izgubili time što taj Festival nije podržan. Taj projekat iniciralo je naše pozorište i još uvek nisam odustala od ideje da se on realizuje u Srbiji. U Uniji teatara očekuju neki odgovor sa moje strane i nadam se da ću ga imati u narednim mesecima“.

1.     Zašto je važno članstvo domaćih pozorišta u Uniji teatara?

Tamara Vučković: JDP je od 2006. godine član Evropske unije pozorišta, u koju se ulazi na osnovu kriterijuma kao što su umetnički rezultati i kontinuitet u radu. Mi smo jedino pozorište sa ovih prostora koje je član ove prestižne organizacije. Članstvo u Uniji teatara imaju uglavnom pozorišta iz zemalja EU a među članovima čije zemlje nisu u Evropskoj uniji nalaze se samo JDP, dva ruska i jedno izraelsko pozorište. Mislim da sve to dovoljno govori o statusu koje JDP ima van granica naše zemlje. Pored toga, JDP je još uvek pozorište koje se u čitavom regionu doživljava kao najvažnije pozorište iz Srbije. Samo u proteklom periodu od deset godina Jugoslovensko dramsko pozorište je gostovalo u preko 50 gradova širom Evrope i sveta, i to u velikim državnim pozorištima. Nažalost, naš osnivač – grad Beograd – ukinuo je sredstva za međunarodnu saradnju pre četiri godine i mi se sami snalazimo kad je reč o finansiranju naših gostovanja. To je isto kao kada bi se sportistima ukinuo odlazak na takmičenja van zemlje. Koga mi tamo predstavljamo ako ne naš grad i našu zemlju? Poslednje gostovanje u Zagrebu sa predstavama Otelo i Gospođica finansiralo je delom Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije i, još većim delom, naš dugogodišnji sponzor, Raiffeisen banka.

2.     U međuvremenu vlada je uvela još veću štednju. Šta očekujete u finansijskom pogledu iduće godine?

T. Vučković: Da li ćemo na konkursu Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije prolaziti sa više projekata i sa većim sredstvima, videće se nakon narednog konkursa za 2014. godinu. Udeo osnivača za funkcionisanje JDP-a smanjivao se iz godine u godinu, tako da 2012. godine nismo imali dovoljno sredstava ni za održavanje same zgrade pozorišta. Pune dve godine JDP nije dobio ni dinar iz budžeta grada Beograda za nove predstave. Učešće naših sopstvenih sredstava je 40% u odnosu na godišnji budžet, što je izuzetno veliki procenat. Pozorišta u Evropi koja su velika kao JDP učestvuju sa najviše 20% iz sopstvenog prihoda.

3.     Na koji način dopunjavate svoj budžet?

T.Vučković: Prodajom karata, sponzorstvima, ponekom donacijom. Sponzorstva su brojnija, a donacije jako retke. Međutim, veliko državno pozorište kao što je JDP mora u isto vreme da ima i izvesne kriterijume kada su u pitanju zahtevi sponzora. Vodimo računa da ne ugrozimo našu osnovnu delatnost i razlog postojanja, a to je umetnost. Nismo pristajali, na primer, da se na našoj fasadi postavljaju reklame sponzora. Staklena fasada JDP-a, u protivnom, pretvorila bi se u jedan veliki bilbord.

Donatora ima malo. Nekada su poslovni ljudi izdvajali za kulturu, gradili čitave zgrade i bili svesni da, kao i bez novih naraštaja, tako i bez kulture jednog naroda, nema budućnosti. Da li danas postoji takva svest među najbogatijim građanima i biznismenima? Rekla bih da ih je jako, jako malo. Zato država mora da reaguje i da propisima omogući umanjenje poreza za ulaganje u kulturu.

4.     Gde treba podvući granicu saradnje između kulturnih institucija i tržišta?

T. Vučković: Svaka institucija bi trebalo ozbiljno da se bavi medijskom prezentacijom pozorišta, marketingom, prodajom karata, a onda i pravilnom raspodelom sredstava. Mi smo na primer, u okviru „Popusta na umetnost“ snizili cene karata za aktuelne predstave a na to su dodatni popust od 50% imali đaci, studenti i penzioneri. Uveli smo i popuste na grupne posete koje su najviše koristile kompanije i škole.

Problem nastaje onda kada tržište postaje jedini kriterijum. Svuda u Evropi i svetu se finansira visoka kultura, jer ona ne može imati samo tržišni princip. Jasno je u šta bi se pretvorile insitucije kulture u tom slučaju.

5.     Za svoju publiku ste prvo redizajnirali sajt i omogućili joj da kupuje karte preko inetrneta a potom uveli i aplikaciju za mobilne telefone. Koliko je sve to unapredilo vaše poslovanje i koliko je za jednu tako veliku instituciju kulture bitno da prati trendove i da se konstantno modernizuje?

T. Vučković: Kada sam došla na ovo mesto, jedna od prvih izjava mi je bila da Jugoslovensko dramsko pozorište mora da nastavi put kojim je krenulo još 1947. godine, ali da moramo imati u vidu i novo vreme koje postavlja nove zahteve. Smatrala sam da JDP mora mnogo više da se otvori prema medijima, da moramo sa javnošću podeliti naš rad, sve naše uspehe ali i probleme sa kojima se suočavamo. Pored novog sajta, aplikacije za Android i iPhone telefone, aktivno smo se uključili na društvene mreže i uveli u repertoar predstave titlovane na engleski jezik čime smo proširili kulturnu ponudu u Beogradu. Po broju posetilaca koji se povećao za oko 35%, rekla bih da smo unapredili poslovanje. Pored mladih, naša nova publika su i strani državljani i diplomate od kojih su mnogi postali redovni gledaoci naših predstava. Od novembra titlujemo i dve nove predstave: „Otelo“ Vilijama Šekspira i „Gospođicu“ Ive Andrića.

6. U dosadašnjim intervjuima pominjali ste da osim što ne izdvaja dovoljno sredstava za kulturu, država često kulturnim institucijama pravi dodatni problem nespretnim uvođenjem novih propisa.

T. Vučković: Problem je u tome što svi zakoni, izuzev Zakona o kulturi, ne predviđaju specifičnosti u oblasti kulture. Pored ogromne finansijske krize sa kojom se suočava veliki broj institucija, problem neusklađenosti raznih zakona, uredbi i propisa, dodatno komplikuje rad u ustanovama kulture i skoro da ga blokira. Zakon o budžetskom sistemu predviđao je ukidanje računa za sopstvena sredstva, ali je amandmanom poslanika u junu ta odredba ukinuta u delu koji se odnosi na institucije kulture. Nadam se da će novi Zakon o radu predvideti specifičnosti u oblasti kulture, jer je je to preduslov za primenu svih daljih propisa koji se odnose ili će se odnositi na ovu oblast. Zakon o javnim nabavkama i njegova primena u kulturi izazvala je, s pravom, brojne reakcije. Osnovni problem je što zakoni prolaze i usvajaju se, a tek kada dođe do njihove primene uoče se problemi. Nadajmo se da će se takva praksa promeniti, s tim što i strukovna udruženja moraju da budu aktivnija u procesima koji bitno utiču na sudbinu njenih članova.

B&F 102-103

Kapitalizam ne može da funkcioniše ako nije u stanju da obezbedi redovnu potrošnju dobara i usluga, a to je nemoguće postići bez visoke zaposlenosti osobito mlađe populacije. U tome leži rešenje za privremeni izlazak iz postojeće neprihvatljive neravnoteže, što je najblaži eufemizam za krizu. Privremeni, s obzirom na unutrašnje svojstvo sistema da periodično proizvodi slabije ili snažnije tektonske poremećaje sopstvenog reprodukovanja. U novu “privremenost” ćemo, dakle, ući ne zahvaljujući nekoj svežoj ekonomsko-teorijskoj paradigmi – tim pre što nekih ozbiljnijih nagoveštaja kreacije novog teorijskog učenja u ekonomiji i nema na vidiku, već je reč o pabirčenju postojećih – niti zbog pojave novopronađenog altruizma ili humanizma, već iz puke potrebe vlasnika tapija, kapitala dakle, da obezbede nov i kontinuiran izvor rasta i bogaćenja, kaže ekonomista Kosta Josifidis u intervjuu za Biznis i Finansije.

Pre nekoliko meseci htela sam da napišem knjigu o siromaštvu i ekstremizmu i da na njenim stranicama suočim različita radikalna stanovišta vodećih intlektualaca u vezi sa evropskom budućnošću, ali mi je izdavač rekao da zaboravim na tu ideju, jer ona nikoga neće interesovati, kaže u intervju za Biznis & Finansije Florans Noavil, književnica, književni kritičar i urednik Le Monde koja je u svet literature došla iz korporativnog sektora. Način razmišljanja, kojem su ton dale američke poslovne škole, i danas vlada u svetu, sugeriše da je ovo najbolji od svih sistema, iako je očigledno loš. Ali mišljenje „izvan kutije“ je nepopularno i neželjeno, ili kako je to rekao antropolog Levi-Štros: „Čovečanstvo sada proizvodi jednu masovnu monokulturu: uzgaja civilizaciju isto kao što gaji cveklu, u masovnoj proizvodnji.“

Noavil ima retku kombinaciju različitih darova: završila je visoko školovanje i prve godine svoje karijere provela u finansijskom sektoru, da bi potom prešla na teren književnosti. Već godinama radi za Le Monde kao književni kritičar i urednik, a tokom svoje novinarske karijere napravila je intervjue sa mnogim poznatim svetskim autorima, poput Marija Vargasa Ljose, Sola Beloua, Džona Le Karea, Herte Miler, Umberta Eka i Pola Ostera. Pažnju književne kritike skrenula je 2003. knjigom „Isak B. Singer“, biografijom američkog nobelovca koja je i kod nas objavljena u izdanju beogradskog Arhipelaga. Od svoje korporativne karijere nije se oprostila bez reči: pre četiri godine napisala je delo „Išla sam u poslovnu školu i zbog toga se izvinjavam“ u kojem daje lični osvrt na svet kapitalizma i visoke ekonomije koja je dovela do finansijskog kraha.

BIF: Diplomirali ste poslovno pravo na Hautes études commerciales de Paris (HEC) i imate radno iskustvo u finansijskom sektoru. Šta Vas je privuklo svetu ekonomije, a zašto ste ga kasnije napustili?

Florans Noavil: U taj svet sam ušla osamdesetih godina. Bilo je poslova i bilo je novca. Kada bi ljudi poput mene diplomirali na poslovnoj školi (a ja sam istovremeno studirala političke nauke i prava) govorilo se da je to najbolje moguće zaleđe za „veliku“ karijeru. Sve firme su htele da nas uposle. Sećam se da nas je prvog dana po dolasku u HEC direktor dočekao sa rečima „Vi ste budući lideri!“, misleći to veoma ozbiljno. A mi smo bili u našim dvadesetim, upravo smo prošli teške upisne ispite i ostali su nas doživljavali kao „elitu“. Nije bilo razloga da tome i ne poverujemo.
Posle nekoliko godina na mestu finansijskog analitičara u velikoj američkoj korporaciji, Control Data iz Mineapolisa, osećala sam se pomalo istrošeno i sumnje su počele da narastaju. Odeljenje za održavanje kompjutera, za koje sam ja bila zadužena, bilo je veoma profitabilno. Ali veliki šefovi su stalno zapitkivali kada ćemo početi da ostvarujemo još više prihoda. Svaki put smo slavili kada bismo nekog otpustili. Počela sam da shvatam da ima nečeg trulog u državi finansijskoj. Jesam naučila mnogo korisnih tehnika, ali ništa što bi mi zapravo ispunjavalo život i učinilo ga boljim. Finansije su kao vožnja bicikla: jednom kad naučite da ga vozite, to više ne možete da zaboravite, ali niste zbog toga u obavezi da postanete profesionalni biciklista.

BIF: Kome ste i zašto morali da se izvinjavate zbog pohađanja poslovne škole?

F. Noavil: Tokom devedesetih postajalo je sve jasnije da ekonomski paterni kojima smo bili podučavani više nisu bili zadovoljavajući. Oni su pali na pitanjima nezaposlenosti, životne sredine, odnosa između polova, raspodele dobara… Ali umesto da se zapitaju o ispravnosti postojećeg modela, poslovni ljudi u mom okruženju su ga još jače prigrlili, uporno ponavljajući da je to jedino, najbolje rešenje. To je zapravo još uvek slučaj u poslovnim školama. Pošto sam objavila svoju knjigu studenti su mi se požalili da se na časovima iz oblasti finansija još uvek upotrebljavaju iste studije slučaja kao deset godina ranije. Baš je taj potpuni nedostatak kritičkog pristupa, zajedno sa cinizmom i pohlepom, nas – „buduće lidere“ – doveo do pozicije da izmislimo drugorazredne (subpreme) hipotekarne kredite visokog rizika koji su tako uspešno bili reklamirani u Sjedinjenim Državama i koji su čitavom svetu naneli toliku štetu. Zbog toga još uvek plaćamo visoku cenu. Ali pošto se ljudi odgovorni za to nikada nisu izvinili, a većina njih je išla u poslovne škole, evo ja se izvinjavam umesto njih.

Ni biznis ni finansije

BIF: U poslednjoj deceniji čitava planeta je patila zbog finansijske krize – u nekim društvima je dolazilo do prevrata i masovnih protesta čiji su okidači bili politička i finansijska neodlučnost. Ekonomisti su se međusobno podelili na one koji su za štednju i one koji podstiču potrošnju. Da li su svetu sada potrebne neka nove finansijske ili socijalne paradigme?

F. Noavil: Apsolutno jesu. I zbog toga bi poslovne škole, ako su iole ozbiljne, trebalo da preuzmu makar deo odgovornosti. Fokusiram se na njih jer smatram da je obrazovanje od presudnog značaja. Dominantan okvir razmišljanja i skup vrednosti u tim školama su u potpunoj suprotnosti sa novom filozofijom. Studenti koji razmišljaju drugačije od većine smatraju se crnim ovcama, što je velika šteta jer većina njih na početku ima dobre namere i ideje.
Kada sam vršila istraživanje za svoju knjigu otputovala sam u Bangladeš da upoznam dobitnika Nobelove nagrade, profesora Muhameda Junusa. On mi je tada priznao da «nikada ne bi razvio koncept mikrokreditiranja da je slušao stručnjake za biznis i finansije». Sada su nam više nego ikada potrebni ljudi koji se ne plaše da misle drugačije i koji su spremni da razbiju pravovernost dosadašnjeg poslovnog učenja.
Očigledno je da takvi kreativni mladi ljudi danas ne mogu da se pronađu po poslovnim školama, kojih je u međuvremenu nastalo sve više. Američki model školovanja, koga su Evropljani tako uspešno prekopirali, sada se širi po Kini, Indiji ili Brazilu. Zaključak je, nažalost negativan – naredne generacije će poštovati iste vrednosti i to u mnogo većoj razmeri. To me podseća na jednu rečenicu antropologa Levi-Štrosa: „Čovečanstvo sada proizvodi jednu masovnu monokulturu: uzgaja civilizaciju isto kao što gaji cveklu, u masovnoj proizvodnji.“ I to je zastrašujuće.

Ne može pa ne može

BIF: Kada se suoči sa aktuelnim društvenim problemima većina intelektualaca odabira ćutanje umesto da se zalaže za javni dijalog i potragu za rešenjima. Zašto je to tako? Da li intelektualci uopšte mogu da reše problem sve većeg porasta siromaštva i ekstremizma?

F. Noavil: Rien à faire. Ne može pa ne može. Beketova čuvena prva rečenica iz „Čekajući Godoa“ je sada postala dominantna replika kada se ovo pitanje postavlja u Evropi. Mogu da razumem takvo stanovište kod ljudi koji rade za minimalac. Ali šta je sa intelektualcima? I ne samo sa njima. Šta je sa ekonomskim i društvenim ekspertima? A da ne spominjemo političare. Oni poseduju obrazovanje i mrežu poznanstava, i dovoljno im se veruje da im banke i investitori izdaju zajmove za njihove projekte. Oni imaju sve moguće oruđe na raspolaganju, pa opet izgleda kao da je većina njih zamrznuta.
Ipak, ne može se reći da ne postoje pokušaji da se nešto uradi. Na primer, u Francuskoj je grupa menadžera, pisaca zakona i univerzitetskih profesora oformila „action tank“ (thinktank usmeren na delovanje) koji ima za cilj da uvodi nove programe i uključuje velike kompanije koje pristaju da im prioritet bude postizanje socijalnih ciljeva, umesto uvećanja profita.
Tužna je istina da u velikoj većini intelektualci ostaju nemi kada se govori o siromaštvu ili ekstremizmu. Pre nekoliko meseci htela sam da napišem knjigu o ovom problemu. Želela sam da na njenim stranicama suočim različita radikalna stanovišta u vezi sa evropskom budućnošću: Karla Ginzburga (Italija), Sisa Noteboma (Holandija), Tarika Alija (Velika Britanija), Jirgena Habermasa (Nemačka) i Martina Hirša (Francuska). Ali izdavač mi je rekao da zaboravim na tu ideju, jer ona nikoga neće interesovati.

BIF: Istraživali ste život i delo Isaka Baševisa Singera, koji je verovao da „književnost ne može da spasi svet, ali da ga ne može ni učiniti gorim“. Da li Vi mislite da književnost može da spasi svet? Da li može da spasi barem pojedince?

F. Noavil: Književnost ne može da spasi svet. Zapravo, „angažovana književnost“ je u Francuskoj najčešće veoma loša. Singerov brat, Izrael Jošua, u svojim romanima se zalagao za pobedu komunizma. Istovremeno, Isak Singer nije voleo da spaja umetnost sa politikom. Mrzeo je ideju promovisanja takvih poruka kroz svoju prozu. To je jedan od razloga zašto je i danas moderan. Istorija nas uči da umetnost ne može spasiti svet. Ali, kao što je Niče često govorio, lepota može da učini naš život podnošljivijim. Čini nam da se osetimo bolje.
Ujutro, kada idem metroom do svoje redakcije, u jednom trenutku vagon izađe iz mraka. Odjednom, svi putnici ugledaju reku Senu i Ajfelov toranj, i u tom jednom istom sekundu svakog jutra, njima se svima pojavi osmah na licima.

BIF: Kakav je Vaš stav prema modernoj književnosti, uzevši u obzir Vaš angažman za Le Monde? Da li prepoznajete neke autore i njihova dela kao buduće klasike ili je kvantitet zapravo ugušio kvalitet ?

F. Noavil: Kvalitet još uvek postoji. Govoreći o umetnosti uopšte, još uvek sam zadivljena što živim u zemlji u kojoj Kundera, Alešinski, Sulaž, Godar, i mnogi drugi još uvek stvaraju. Drugo pitanje, na koji način publika može da pristupi njihovim delima (preko knjiga ili tableta, u muzeju ili na internetu, u koncertnoj dvorani ili preko iPod-a), po meni nije od velike važnosti. Najbitnije je da sačuvamo želju među mladim ljudima da ih čuju, pročitaju ili pogledaju. Kako će oni izgraditi tu potrebu? Na koji način će oni postati svesni postojanja vrednih umetničkih dela, a ne samo jeftine mejnstrim kulture? Odgovori na ova pitanja nas vode natrag na temu obrazovanja…

Biznis i Finansije, broj 100, septembar 2013.

U budućnosti će tržištem dominirati kompanije sa izuzetno kvalitetno dizajniranim proizvodima koji izazivaju prijatna osećanja kod korisnika. To je fokus NONOBJECT dizajn studija. Naša filozofija zasniva se na postulatu da ne treba praviti samo puki objekat već spoj njegove suštine, funkcije i mentalne relacije koju čovek ima sa svetom oko sebe. Bitan nam je taj prostor između korisnika i objekta, a njega istražujemo intuitivno. Ne služimo se alatima poput istraživanja navika potrošača i javnog mnjenja, isto kao što reditelji i pisci ne pitaju svoju publiku kakav film ili roman žele, kaže za B&F Branko Lukić, industrijski dizajner čiji je UE Boom, prvi ikada proizveden Social Music Player, prigrlila generacija „digitalnih urođenika“. „Moj cilj bio je da ovim muzičkim uređajem 21. veka povežem sve te ljude oko sebe, koji sa slušalicama u ušima nemo slušaju muziku – muziku koja je prvobitno bila oruđe za zbližavanje ljudi“.

Lukić je svoju filozofiju dizajna opisao u knjizi “Nonobject” u izdanju MIT Pressa. Prevedena je i objavljena i u Kini od strane najvećeg dizajn univerziteta Tsingshua – knjiga ima isti naziv kao i njegov studio. Osnovao ga je nakon desetogodišnjeg osmogodisnjeg rada u kompanijama “Frog” i “IDEO”. U svom studiju nastoji da svakodnevno razvija nove principe dizajna i njegovog uticaja na život. Među najpoznatijim projektima iz perioda rada sa srpskim kompanijama su mu “Vertikal” ili “Abnormal” votka, “Voda voda” i “Gorki list”, a sa procvatom karijere klijenti su mu u Silikonskoj dolini postale i najveće svetske kompanije poput Najka, Intela, Starbaksa i Forda.

Možda bi reč “filozofija” bila odviše jaka i sasvim neprihvatljiva za javno mnjenje na našim prostorima, koje dizajn često doživljava kao manje-više lepu ljušturu upotrebljivih ili manje upotrebljivih predmeta – ili za domaći poslovni milje, u kojem su još retki oni koji raspoznaju važnost dizajna. Ipak, knjiga Nonobject, koju je zajedno s profesorom dizajna na kalifornijskom Koledžu za umetnost CCA i Stanford Univerzitetu Barijem Kacom (Barry Katz) napisao pre dve i po godine, i dalje izaziva jednaku pažnju kao kada se pojavila. U tom smislu je možda uputno citirati Aleksa Padvu (Alex Padwa), dizajnera i šefa odeljenja industrijskog dizajna na Šenkaru, najeminentnije dizajn škole u Izraelu. On je prošlog meseca, u intervjuu za jedan izraelski magazin, rekao da je za njega čitanje knjige Nonobject i praćenje Lukićevog rada bilo retko iskustvo, kakvog nažalost malo dobija iz oblasti industrijskog dizajna: “nešto novo, kvalitetno i originalno se ovde dešava. On zaista ima šta da kaže, ima viziju, ne ide stopama drugih. U njegovim projektima vidim mudrost, dubinu, ličnost i sveže razmišljanje”.

BiF: Na primer o…boljoj školi.

B. Lukić: Za mene je dizajn vrlo važan sa aspekta društvenog angažmana. Stalno govorim o stvaranju boljeg sveta u kojem živimo, i to i jeste nas najveći cilj. U tom pogledu, studio “Nonobject” i kalifornijska najinovativnija državna škola “Hilvju” (Hillview) trenutno rade na vrlo značajnom projektu: kako koncipirati nove načine edukacije dece za 21. vek, primenom “design thinking” pristupa. Potreba za ovim je proistekla iz činjenice da je svet izvan škola evoluirao do te mere da su obrazovne institucije postale mesta u kojima se uči napamet i to samo sa jednim ciljem – zbog ocena. Ideja direktora Hillview Middleschool Erika Burmajstera i nas je da kreiramo školu u koju će deca želeti da dolaze. Štaviše, u koju će ujutru otrčati, i jedva čekati da saznaju na čemu će tog dana raditi. Sadržaj škole bi bio fokusiran na nov akademski program i podrazumevao bi rešavanje problema iz stvarnog života, recimo rad na projektima poput pravljenja skloništa za siromašne, rešavanje problema otpada u neprivilegovanim delovima grada itd. Ne samo što bi deci ovo bilo zanimljivije od “bubanja”, već bi ona kroz rad usvajala određene ljudske vrednosti. Osnovna ideja je da se znanja koja deca stiču u školi učine relevantnim u odnosu na stvarni svet. Jer, deca danas u velikoj meri koriste gedžete, izložena su mnoštvu informacija, a činjenica da ih upijaju kao sunđer ponekad ih za neke teme čini superiornijima od nastavnika. Zato treba reformisati školstvo, naravno obazrivo, jer se mnogi ljudi plaše promena.

Empatijom (protiv) matematike

Bif: Pomenuli ste korišćenje novih tehnologija među decom, pa se logično nameće pitanje dizajna namenjenog novim generacijama tzv „digitalnih urođenika“, onih koji se ne sećaju vremena pre interneta. Koliko će se on razlikovati od dosadašnjeg?

B. Lukić: Kada pričam o novim generacijama, prisetim se slajda sa jednog TEDx-a u Berlinu. Na njemu je prikazana mlada žena od otprilike tridesetak godina, koja ide ulicom i priča telefonom, ajfonom. Čovek koji je držao prezentaciju pokazao je tada na nju, rekavši: „Vidite, ovo je prošlost“, objasnivši da „naša deca više ne koriste telefon, taj pojam ne postoji“. Generacije odrasle na internetu zapravo koriste “telefon”, ali ne za njegovu primarnu funkciju – razgovor – već za niz drugih radnji: četovanje, surfovanje internetom, društvene mreže, učenje, pisanje domaćih zadataka i sl. To je jedna od najkarakterističnijih razlika nove generacije, koja će uticati (ne samo na) na budući razvoj dizajna.
UE Boom Social Music Player je na primer namenjen toj generaciji i pokazao se kao veliki hit na tržištu. U ovom trenutku se može naći širom sveta u svim Apple oficijelnim radnjama kao i na glavnoj strani apple.com/store. Boom, zapravo, nije samo “zvučnik”. To je “prenosivi zvučnik koji difuzno emituje zvuk čitavom svojom površinom, vodootporan je, i zgodan za upotrebu na otvorenom prostoru. Proizvodi se u više boja i poveziv je s brojnim uređajima. Mladima je posebno bitno da se i njihovi pametni telefoni bežično mogu povezati sa njim. UE Boom je robustan i otporan, iako deluje vrlo elegantno.
Moj cilj je bio da ovim “objektom” povežem sve te ljude oko sebe, koji sa slušalicama u ušima nemo slušaju muziku, muziku koja je prvobitno bila oruđe za zbližavanje ljudi.

BiF: Kako uspevate da izbegnete ustaljeni način poimanja praktičnosti i funkcionalnosti?

B. Lukić: Oduvek sam želeo da moj dizajn bude više od korisnog, funkcionalnog i estetskog, da sadrži u sebi dublji kontekst, emotivnu dimenziju. Da donosi korist klijentu ali i da usreći krajnjeg korisnika. Mislim da sam u oba slučaja to i postigao – mnogi klijenti su nakon saradnje s nama povećali prodaju čak i preko 50% na godišnjem nivou, i to zbog dizajna koji za kupce ima emotivnu relevantnost. U ovom poslu se morate fokusirati na određenu grupu korisnika. Ipak, to se ne može uraditi nekom matematičkom formulom već pomoću empatije, koju svaki dobar dizajner mora posedovati. Uvek pokušavam da se stavim na mesto korisnika, i da do detalja pokušam da razumem šta su, zapravo, njegove želje i pogledi.
Na svet oko sebe gledam kao petogodišnjak. Fasciniran sam ljudima poput Mikelanđela i Pikasa, zbog njihovog stava prema onome što su radili. Pikaso je npr. u 80-toj godini slikao s istim žarom kao kada je radio svoje prve slike. Verujem da ljudi uvek treba da budu što otvoreniji u svom razmišljanju, da sebi nikada ne dozvole da se ukotve u određeni format. Da posmatraju svet oko sebe pozitivno, konstruktivno.

Abnormal vodka 

Informisana naivnost

Bif: Kako vam polazi za rukom da uspešno dizajnirate toliko različite predmete, počev od ambalaže, preko sedišta za bicikl, motora, pa sve do golf palica?

B. Lukić: U našem studiju se gaji jedna detinja vrsta naivnosti, koja podrazumeva želju za istraživanjem i otvorenošću ka svemu novom, bez inhibicija, što su dve osobine koje ljudi gube sa odrastanjem. Mi se ne pravimo da znamo sve, ili da smo autoritet u dizajnu – naprotiv. Čim je jedan projekat okončan, svež pogled “od nule” odmah počinjemo da primenjujemo na novom. Tu vrstu inovativnosti gube i kompanije čim prerastu u velike korporacije. To je i razlog što se svi ovde u Silikonskoj dolini a i šire trude da očuvaju osećaj zaposlenih kao da rade za startap. Najpoznatiji primeri ovog pristupa su Google, Facebook i Twitter koji ulažu velike napore u borbi protiv korporativnog uređenja, stvarajući dinamičnu, gotovo početničku atmosferu unutar svojih poslovnih sredina.
Ono što u studiju Nonobject gajimo je tzv. “informisana naivnost”. Ovo ne znači da bazamo unaokolo bez ikakvih znanja. Iako po pravilu uvek posedujemo gomile informacija o onome što predstoji u aktuelnom projektu, po njegovom završetku oslobađamo se tih “znanja” i pokušavamo da uradimo mentalni “refresh” za nova saznanja koja će nam koristiti u predstojećim projektima. Trudimo se da na posao nikad ne gledamo suviše usko. Jer, kad čovek postane ekspert u nečemu, on je ograničen na tu svoju oblast – bilo da je u pitanju ekonomija, hemija, arhitektura ili nešto drugo. Međutim, da bi se u današnjem svetu bio uspešan, mora se uvek gajiti što šira slika – to je ono što bih voleo, kada bih imao priliku, da pojasnim i poslovnim liderima u Srbiji.

BiF: Dizajnirali ste profesionalno sedište za bicikl “Arione”, koje je pobeđivalo na Tour De France 2012. i mnogim drugim trkama. Da li to znači da vas je taj projekat nagnao da se ozbiljnije posvetite biciklizmu?

B. Lukić: Nisam profesionalni biciklista ali verujem u univerzalne ljudske vrednosti, u saosećanje. Ne morate, dakle, biti u stanju da izvozate 60 km iz cuga da biste znali šta može da obraduje jednog biciklistu. Ali morate pokušati da ostvarite duboku empatiju sa klijentom-korisnikom.
Kada sam radio na ovom sedištu želeo sam mnogo više od funkcionalnosti: da, kada vozač prilazi svom parkiranom biciklu i ugleda sedlo, doživi nalet samopouzdanja, oseti brzinu koju njim može postići. O ovoj vrsti iskustvenog dizajna (experience design) u to vreme niko pre toga nije razmišljao. Čak je sedište, kada je prvi put lansirano 2003. godine, izazivalo puno “legalnih problema” jer je dizajnirano van pravila UCF-a. Ali, bilo je to prvo sedište koje je izmenilo globalna pravila uspostavljena još od 1947. godine, i Fizik Arione ga je prihvatio kao novi standard za format sedišta.

Bif: Da li je posedovanje vizije i brojnih veština imperativ za 21. vek?

B. Lukić: Da, ali ima toga još. Iz moje perspektive, da biste u budućnosti uspeli na tržištu biće vam potreban pre svega kvalitetan dizajn kao krucijelna komponenta poslovne ali i životne vizije. Tu ubrajam i kreiranje motivacije zaposlenih da energično rade za više ciljeve kao što je, da tako kažem, “stvaranje boljeg sveta”. Ja se na primer svako jutro, kada ustanem, obradujem jer znam da ću tog dana raditi nešto pozitivno. Treba ulagati energiju u stvari koje ljudima pomažu da im bude bolje, i da se bolje osećaju.
Takođe, ovo stoleće je već iznedrilo kupce koji su izuzetno softicirani, i koji žele da poseduju sve više stvari “koje imaju smisao” – koje su inspirativne, a, istovremeno, imaju i novu dimenziju emotivnog.

broj 101, oktobar 2013.