B&F Plus

Srpski pravni okvir se u oblasti transfernih cena u značajnoj meri približio uporednim izvorima, pa je sada najveći izazov u ovoj oblasti pitanje primene odnosno načina na koji će Poreska uprava pristupiti kontroli poštovanja propisa. Upravu bi, kroz obuke i ulaganje u njeno znanje i opremljenost, trebalo pripremiti za primenu pravila o transfernim cenama, kao što je to bila praksa u gotovo svim državama u našem okruženju

Da li je tvit građanskog bunta ravan terorističkoj pretnji? Londonski “Gardijan” piše o kontroverznom projektu Minerva kroz koji američko Ministarstvo odbrane finansira istraživačke programe na vodećim univerzitetima, ne bi li dobilo bolji uvid u rizike i prognoze vezane za „tačke prevrata“ u velikim građanskim nemirima širom sveta, uključujući i SAD. Ovo je ponovo razbuktalo diskusiju o militarizaciji društvenih nauka i upotrebi akademskih građana u razvijanju „operativnih alata“ uperenih ka miroljubivim aktivistima i protestnim pokretima.

Iako je i ranije bilo poznato da je za kraj juna oročeno slovenačko-hrvatsko nadgornjavanje oko preuzimanja Mercatora, novi talas ostrašćenih reakcija gotovo da nikoga nije iznenadio. Ovo samo po sebi govori o značaju najvećeg korporativnog preuzimanja u regionu čije ćemo posledice osećati narednih godina.

Nagomilani dugovi do te mere guše privredu da sve veće opravdanje dobija preduzimanje mera opšte multikompenzacije privrednih potraživanja, uključujući tu i javna preduzeća. U regionu se to već radi.

U nedavno objavljenom Saopštenju Agencije za privredne registre (APR) o poslovanju privrede u Republici Srbiji u 2013. godini konstatuje se izražen nedostatak sopstvenih izvora privrede za finansiranje poslovanja i nastavak „topljenja sopstvenog kapitala“ privrednih društava. Sopstveni izvori finansiranja privrede iznose 5.663.849 miliona dinara i u odnosu na prethodnu godinu veći su za 2,8%, što je manji rast u odnosu na 2012, kada je iznosio 3,5%. Kratkoročne obaveze beleže povećanje od 6,1%. Smanjenje učešća sopstvenog kapitala u ukupnim izvorima finansiranja u odnosu na 2012. (sa 34,3% na 33,4%) pokazuje da visoka zaduženost, kao jedan od problema sa kojima se naša privreda suočava već duži niz godina, nastavlja da raste. Finansijska sposobnost privrednih društava je oslabljena, a finansijski rizici povećani, o čemu dobro svedoči nepovoljan odnos pozajmljenog i sopstvenog kapitala – privredna društva na 1 dinar pozajmljenog kapitala koriste 0,58 dinara sopstvenog kapitala (u 2012. taj odnos je bio 1:0,59).

Privreda je već duži period izložena stalnom uvećanju gubitaka. Na kraju 2013. kumulirani gubici iznose 2.856.712 miliona dinara i beleže veći međugodišnji rast nego u 2012. (13,9% : 8,3%), dok je broj privrednih društava čije poslovanje opterećuju kumulirani gubici povećan za 1.217 u odnosu na 2012. Pri tome, gubici iznad visine kapitala čine 2/5 kumuliranih gubitaka, iskazalo ih je 26.614 društava i rasli su intenzivnije (16,6%) nego gubici do visine kapitala (12,2%), koje beleži 39.168 privrednih društava. Rast kumuliranih gubitaka pratilo je smanjenje sopstvenog kapitala, što je posebno izraženo kod malih privrednih društava, koja su iskazala izuzetno visoku stopu izgubljenog kapitala od 56% (prethodne godine 49,1%).

Višegodišnje gomilanje gubitaka direktno se odražava na smanjenje sopstvenog kapitala društava, što hronično ugrožava sigurnost poslovanja. U 2013. konstantno visoka stopa izgubljenog kapitala je dodatno uvećana, i to sa 35,9% na 38,9%. Većina privrednih sektora, pored rasta kumuliranih gubitaka, beleži i ubrzano trošenje sopstvenog kapitala, na šta upućuju rastuće stope izgubljenog kapitala. Tako je na nivou nerazmenjivih sektora stopa izgubljenog kapitala porasla na sa 37,7% na 42,3%.

Zbog smanjenih mogućnosti za finansiranje poslovanja iz sopstvenih izvora, društva u velikoj meri nastavljaju da koriste pozajmljene izvore finansiranja, pa u 2013. polovina sektora iskazuje kredite veće nego 2012. Ovakva kretanja su posledica intenzivnijeg rasta kratkoročnih kredita (to su, zapravo, sanacioni krediti i krediti za održavanje likvidnosti), za kojima privredna društva, koja su evidentno u finansijskim teškoćama, posežu kako bi izašla na kraj sa teretom nelikvidnosti.

Kada dođe do smanjenja vlasničkog u odnosu na dužnički kapital, usled povećanja finansiranja društva iz dužničkog kapitala ili usled povlačenja vlasničkog kapitala ili pokrića gubitaka, a tako da je vlasnički izraženo mali u poređenju sa dužničkim kapitalom, tada je društvo potkapitalizovano u pogledu vlasničkog, odnosno sopstvenog kapitala i finansijska ravnoteža je narušena u korist dužničkog, a na štetu vlasničkog kapitala. Tada se radi o nominalnoj potkapitalizaciji ili utanjenoj kapitalizaciji, koja se u praksi naziva i “topljenje sopstvenog kapitala”. U ovom slučaju, finansijske potrebe društva su pokrivene dužničkim kapitalom i društvo nastavlja da posluje. Ako se situacija pogorša, dolazi do materijalne potkapitalizacije, kada je društvo u nedostatku kapitala, nema i ne može, odnosno ne uspeva da pribavi potreban (primeren, adekvatan) kapital – ni vlasnički ni dužnički – niti ima neraspoređenu dobit i rezerve za podmirenje srednjoročnih i dugoročnih finansijskih obveza i normalno poslovanje. Materijalna potkapitalizacija društva dovodi do smanjenja poslovnih performansi društva, vodeći u nesposobnost plaćanja i stečaj.

Stari dugovi zamagljuju sliku blagog oporavka

Poslednje Saopštenje APR pokazuje i jednu važnu činjenicu, a to je da je privreda u Srbiji u 2013. – izolovano posmatrano samo za tu godinu – ostvarila blagi rast i kada ne bi bilo nagomilanih gubitaka iz prethodnih perioda, poslovala bi sa dobitkom. Stari dugovi, dakle, guše privredu. Saopštenje konstatuje da skromni oporavak domaće ekonomije oslikava godišnji rast domaćeg bruto proizvoda od 2,5%, koji je ostvaren uz intenzivniji godišnji prirast nivoa industrijske proizvodnje (5,5%). Iako je privreda u 2013. ostvarila pozitivne rezultate, ovaj dobitak nije mogao da kompenzuje pritiske rastuće neizvesnosti poslovnog okruženja i kumulirane gubitke. Gubici i potkapitalizacija znače veće zaduživanje, štednju, smanjenje investicija, a time i smanjenje poslova i radnih mesta, što je jedna od najvećih boljki naše ekonomije. Ovo i vidimo iz Saopštenja APR, koje konstatuje da se broj zaposlenih i dalje smanjuje, pa je njihov broj u privredi pao ispod milion radnika (991.030, što je za 18.970 manje nego u 2012).

Kada je reč o onima kod kojih su gubici najveći, portal za makroekonomska istraživanja “Makroekonomija” je još krajem 2012. objavio spisak pedeset kompanija sa najvećim gubicima iznad visine kapitala (na čelu je bila Zastava Automobili, a za njom slede VIP Mobile, U.S. Steel /sada Železara Smederevo/ i Petrohemija Pančevo). APR je saopštio da su, prema poslednjim podacima, najveći „gubitaši“ Srbijagas, Železara Smederevo, Robne kuće Beograd i Preduzeće za puteve Beograd.

Činjenica da nagomilani dugovi guše privredu govori o potrebi rešavanja ovog problema, kako bi privreda dobila zamajac za dalji rast. Privredne asocijacije i privrednici već duži period ukazuju na ovo. Mere koje privredna društva i drugi privredni subjekti mogu samostalno da preduzmu imaju ograničen domet ili vode u dalje zaduživanje, tako da je sasvim svrsishodno preduzeti konkretne mere na nivou države. U tom smislu, sve veće opravdanje dobija preduzimanje mere (periodično pominjane, a sada već pomalo zaboravljene) opšte multilateralne kompenzacije (multikompenzacije) privrednih potraživanja, uključujući javna preduzeća, a celishodno bi bilo i obaveze po osnovu poreza i drugih javnih prihoda. Privredna društva redovno u praksi sprovode multikompenzaciju na međusobnom nivou, uključujući svoja zavisna društva, a ovo je prava prilika za sprovođenje generalne multikompenzacije, uključivanjem velikog broja privrednih i drugih subjekata u krug prebijanja međusobnih potraživanja i dugovanja.

Kako drugi „skidaju“ dugove

Zakon o obligacionim odnosima uređuje jednostranu, ali ne i višestranu (multilateralnu) kompenzaciju. Prethodne multikompenzacije (90-ih i početkom 2000-ih) kod nas sprovođene su na osnovu prethodno važećih zakona i odluka, preko bivše Službe društvenog knjigovodstva (SDK) i bivšeg Zavoda za obračuna i plaćanja (ZOP), koji je vodio platne račune, i bile su obavezne za pravna lica, a nisu za preduzetničke radnje koje nisu dužne da vode poslove knjige. Prijavljivane su sve neosporene, neizmirene novčane obaveze, koje dospevaju do dana određenog za prijavljivanje obaveza. Kritičari multikompenzacije ističu da sada nju nije moguće sprovesti, jer više ne postoji ZOP i SDK, koji su na jednom mestu imali sve podatke. U tom smislu, evidentno je da bi ceo posao multikompenzacije trebalo sprovesti u okviru jedne institucije, elektronski povezane sa drugim relevantnim subjektima.

Model kako se to može sprovesti bez ZOP i SDK daje Republika Srpska, koja je nedavno usvojila Zakon o jedinstvenom sistemu za multilateralne kompenzacije i cesije. U cilju povećanja likvidnosti i smanjenja unutrašnjeg duga, tim zakonom se propisuje obavezna multilateralna kompenzacija, kao i mogućnost sprovođenja bilateralnih i multilateralnih cesija i prodaje potraživanja, preko sistema koji vodi Banjalučka berza. Privredna društva i druga pravna lica koja obavljaju poslove preko bankovnih računa (učesnici) u obavezi su da u ovaj sistem prijave sve dospele a neosporene novčane obaveze koje imaju prema drugim učesnicima.

Prvi korak u realizaciji je registracija učesnika Jedinstvenog sistema za multilateralne kompenzacije i cesije, dok je prva obavezna multikompenzacija planirana za oktobar ove godine, u skladu sa budućom Odlukom Vlade Republike Srpske, koja, za svaku multikompenzaciju pojedinačno, detaljnije uređuje prijavljivanje obaveza subjekata koji su uključeni u budžetski sistem, kao i rokovi za sprovođenje obavezne multikompenzacije. Iz Banjalučke berze su najavili da postoji mogućnost da već u avgustu, pre obavezne, bude organizovana dobrovoljna multilateralna kompenzacija. Do jula je planirano povezivanje banaka, berzanskih posrednika i računovodstvenih agencija sa sistemom, a u periodu od maja do avgusta edukacija učesnika sistema. Kada posmatramo zemlje u okruženju, treba još reći da je u Crnoj Gori u 2013. počeo sa radom sistem dobrovoljnih multilateralnih kompenzacija na portalu: www.kompenzuj.me.

Kod nas, prepreku za sprovođenje multikompenzacije predstavlja Zakon o platnom prometu, kojim je propisano da privredni subjekat čiji je račun blokiran radi izvršenja prinudne naplate ne može izmiriti svoje obaveze zaključenjem ugovora o kompenzaciji. U Republici Srpskoj je to rešeno tako što obaveze učesnika čiji su računi u blokadi prijavljuje banka kod koje se vodi njegov račun. Za ovog učesnika banka prijavljuje samo obaveze po osnovu izvršnih rešenja poreskog organa (prvi isplatni red), a ako nema takvih obaveza, prijavljuje se prva po dospeću obaveza iz narednog isplatnog reda. U kompenzacionom periodu, banka ne izvršava naloge koji se odnose na prijavljene obaveze, već samo rezerviše sredstva za te namene.
Kritičari multikompenzacije navode i da se njom samo “čiste” bilansi i stari dugovi; međutim, i to je veliki pomak napred, posebno u situaciji kada privreda ima potencijal za rast i novi razvoj, a ne može da krene napred jer je u tome sprečavaju nagomilane obaveze.
Na ovu temu još treba reći i da, iako za (nespecijalizovana) privredna društva nije zakonom propisana razmera vlasničkog i dužničkog kapitala (adekvatnost kapitala), to ne znači da društvo ne treba da ima i nastoji da ima odgovarajuću kapitalizaciju. U suprotnom, ono će više da predstavlja običan broj u privrednom registru i statistički podatak, nego li poslovnu instituciju u pravom smislu te reči.

Milan Stefanović, stručni savetnik USAID Projekta za bolje uslove poslovanja
Cardno Emerging Markets USA Ltd.
Tekst je objavljen u letnjem dvobroju #108/109 časopisa „Biznis & Finansije“

Mada je razvoj hotelske industrije vidljiv i kroz povećanje potrošnje opreme i namirnica u ovom sektoru, više od 50% potražnje koncentrisano je u Beogradu. U  uslovima otvorenog ali i dalje nedovoljno ekonomski razvijenog tržišta, kao i nedostajuće regulative, nelojalna konkurencija je veoma izražena, što ima za posledicu „razmaženost u siromaštvu“ – da neki  klijenti poslove uslovljaju i širokogrudim sponzorstvima i poklonima.  

Dok su sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka ulazna vrata  kuća i stanova u Srbiji uglavnom bila otključana, danas bi se takvo ponašanje graničilo s ludošću. U većim gradovima gotovo da nema zgrade bez interfona, a sve češće stanari uvode i video nadzor, dok oni koji žive u prizemlju na terase i prozore postavljaju zaštitne ograde. Nabavka bezbednosnih sistema procvetala je 90-tih godina prošlog veka, a uprkos opstanku visokog nivoa kriminala, danas je „ekonomije straha“  u padu jer je snažno ograničava besparica.

Ekonomija je previe važna da bi smo je prepustili ekspertima, napisao je nedavno u Gardijanu, Ha-Joon Chang, profesor ekonomije na Kembridžu i i autor knjiga 23 stvari koje vam ne govore o kapitalizmu i  Ekonomija: priručnik za korisnike. U intervjuu za Social Europe Journal, ovaj ekonomista govori o tome šta je posao eksperata a šta građani treba da znaju.

Nedavno ste u jednom članku napisali da je „ekonomija suviše važna da bi se prepustila profesionalnim ekonomistima, uključujući i mene“. Možete li da pojasnite šta ste mislili?

Ne kažem da je stručnost nevažna. Ne može se voditi složena moderna ekonomija na maoističkim linijama, koje kažu da svako može da radi sve pa nam eksperti ne trebaju. Ne verujem da može. Eksperti su presudni, ima mnogo tehničkih stvari koje samo stručnjaci znaju. Međutim, ako hoćete smislenu demokratiju, onda stručnost treba da bude stavljena u službu opšte volje, najšire javnosti.

Ukoliko građani nisu upoznati sa osnovnim ekonomskim teorijama i ključnim ekonomskim činjenicama, donosiće pogrešne odluke. Građani su dužni da se informišu o ekonomiji kako bi donosili racionalne odluke. Posle stručnjaci mogu da se bave detaljima. Ali mi smo umesto toga napravili sistem u kome samozvani eksperti vode glavnu reč, dok je demokratija postala samo formalnost jer ljudi ne razumeju šta se dešava i ne žele da shvate šta se dešava.

Ljudi imaju čvrste stavove o najrazličitijim pitanjima – gej brakovima, Iraku, abortusu, globalnom zagrevanju – bez ikakvih kvalifikacija da donose informisane odluke. Ja nisam studirao međunarodne odnose, ali znam šta mislim o ratu u Avganistanu. Zašto onda svi misle da je ekonomija previše komplikovana, previše tehnička? Ljudi formiraju jasno mišljenje na temelju nekog osnovnog znanja o međunarodnoj politici ili klimatskim promenama, a ne na osnovu komplikovanog ekspertskog znanja, i to je sve što tražim kada je reč o ekonomskim pitanjima.

Foto: Hilla Aspman

Nažalost, mi ekonomisti smo veoma uspešno ubedili ljude da je ono što radimo vrlo komplikovano i da neće razumeti čak ni ako im objasnimo. Postoji i snažan politički interes da se ekonomija drži podalje od demokratske rasprave, od najšire javnosti, tako što ćemo ljude ubeđivati da je vrlo komplikovana. Tako da nema prave rasprave, nego monetarnu politiku treba da vodi Banka Engleske ili Upravni odbor Federalnih rezervi, ili cene komunalija treba da reguliše neka posebna komisija. Posle nekog vremena čovek shvati da je demokratija postala isprazna jer su sve važne odluke prepuštene tim ekspertskim grupama. To mora da se promeni.

Zar monetarna politika ne bi trebalo da bude potpuno nezavisna od politike? Da li bi birači trebalo da imaju neku ulogu?

Ovo se nije pokazalo kao naročito efikasno, ali u Americi predsednik upravnog odbora Federalnih rezervi makar mora da stane pred kongresnu komisiju i da ga ona jednom u šest meseci propita. S druge strane, Evropska centralna banka ne polaže račune nikome. Oni su potpuno oslobođeni demokratije. To mora da se promeni. Možda bi trebalo na slobodnim izborima birati članove Monetarnog odbora Banke Engleske. Zašto da ne? Nije da se zalažem za biranje članova odbora, ali mora da postoji neka vrsta demokratske odgovornosti ovih ekspertskih grupa.

Mora da postoji neka ravnoteža; odluke ne mogu da se donose čisto na osnovu političkog oportunizma, bez ikakve tehničke kompetentnosti ili stručnog mišljenja. S druge strane, stručnjaci nisu samo tehnokrate. Oni imaju svoje stavove. Možda guverneri centralnih banaka ne zastupaju otvoreno političke stavove, možda nisu članovi neke stranke, ali oni predstavljaju jedan specifičan svetonazor. To su obično ljudi iz finansijske zajednice i, ne nameravajući da budu pristrasni, oni obično gledaju na svet kroz jedan specifičan objektiv. Treba da postoji protivteža. Ako nećete ljude bez ikakvog ekonomskog iskustva, onda makar pitajte sindikate ili grupe građana da preporuče ekonomistu koji može sa njima da sedne i zastupa druge interese. U ovom trenutku, ta scena je puna ljudi iz finansijske industrije ili iz akademske sfere, tako da se monetarna politika vodi na jedan vrlo čudan način.

Kritični ste i prema tome kako je mejnstrim ekonomska misao dominantna u akademskim krugovima…

Ponekad ekonomsku profesiju poredim sa katoličkim sveštenstvom u srednjem veku. Ako niste znali latinski niste mogli ni da čitate Bibliju, jer papa nije dozvoljavao da se Biblija prevodi na lokalne jezike. Morali ste ili da naučite latinski ili da im verujete na reč. Ekonomija je postala potpuno nepristupačna za mnoge, i to moramo da promenimo, kao što je pokušano sa verskim reformama u ono doba.

U to vreme, verski reformatori su promovisali prevođenje Biblije na lokalne jezike i čitanje Biblije u krugovima običnih ljudi. Isticali su autoritet Biblije umesto onoga što Vatikan kaže da piše u Bibliji. Ako hoćete, oni su demokratizovali religiju. Nešto slično je i danas potrebno. To ne znači da nam akademski ekonomisti nisu potrebni; ti ljudi su neophodni. Ali to se mora povezati sa onim što se dešava u realnom svetu. Nažalost, mnoge moje akademske kolege ne samo što se ne bave realnim svetom, nego nisu ni zainteresovani za realni svet.

Kakve biste heterodoksne ili alternativne pravce ekonomske misli voleli da vidite u mejnstrimu?

Ne volim izraz heterodoksno, jer je relativan. On već pretpostavlja da postoji ortodoksna pozicija i da je sve ostalo heterodoksno. Ono što je heterodoksno može se promeniti u svakom trenutku. Pedesetih godina Milton Fridman je bio heterodoksan. Moj stav je da nam treba pluralistički pristup, gde nijedna teorija nije superiorna u odnosu na bilo koju drugu teoriju. U ovoj novoj knjizi objašnjavam da ima najmanje devet velikih ekonomskih škola, a možda još 5-6 ako uključimo i neke manje škole ili veće podelimo na različite pravce.

Ima mnogo različitih ekonomskih teorija i sve one mogu nešto da doprinesu. Svaka ima slabosti i prednosti, jer svaka ima izvesne pretpostavke o etici i politici. Postoje različite teorije o tome kako se države razvijaju, različite vizije kako izgleda idealno društvo i tako dalje. Ljudi bi trebalo imaju pristup što širem opsegu teorija kako bi stekli sofisticiraniji pogled na svet. Proučavajući različite teorije steći ćete komplikovaniji uvid u svet.

Svoje čitaoce pokušavam da naučim kako da misle a ne šta da misle. Oni će sami izvući zaključak, ja im jednostavno dajem neophodna sredstva u obliku različitih teorija i istorijskog konteksta i činjenica, takvih kakve su danas, tako da mogu da donesu što racionalniji zaključak. Odličan primer je Singapur. Ako čitate isključivo Economist ili Wall Street Journal, o toj zemlji ćete znati samo da vodi tržišnu politiku i da je otvorena za strane investicije.

Nikad vam neće reći da je u Singapuru država vlasnik 90% ukupnog zemljišta, da 85% stanova obezbeđuje državna stambena korporacija i da firme u državnom vlasništvu proizvode zaprepašćujućih 22% BDP-a, dok je međunarodni prosek oko 9%. Singapur kombinuje politiku ekstremnog kapitalizma i ekstremnog socijalizma, i kakva je onda to zemlja? Ne postoji jedna ekonomska teorija koja može da objasni Singapur. Stvarnost je veoma kompleksna, zato podstičem svoje čitaoce da razmotre različite teorije i pokušaju da primene različite teorije u različitim kontekstima.

Koje su šire implikacije dominantnog ekonomskog svetonazora koji postavlja pojedinca kao racionalnog aktera, kao činioca koji deluje u sopstvenom interesu i sistematski vaga troškove i dobit? Neki ljudi tvrde da je, kao rezultat toga, tržišna logika sada ugrađena u naše svakodnevne, lične interakcije.

Da, to je tačno. Naravno da je glupo negirati da svi mi makar pokušavamo da budemo racionalni. Ima racionalnih aspekata u onome što radimo. Ljudska bića su makar delimično motivisana sebičnim interesom. Ali takav vrlo uzak pogled na ljudsku prirodu zapravo je izgradio siromašno društvo, u smislu da se sve svodi na monetarnu vrednost. Sada ljudi postavljaju pitanja da li su nam potrebni predmeti poput antropologije, ili istorije umetnosti, ili sociologije, kada samo treba da zarađujemo novac. To je vrlo siromašno društvo.

Danas neki tvrde da treba komercijalizovati BBC tako da proizvodi više programa koje bi ljudi gledali, a ti ljudi ne shvataju da nam na tom BBC-ju zavidi čitav svet, jer nudi vrlo kvalitetan kulturni program. Takav svetonazor je osiromašio društvo, u smislu kulturne raznolikosti i sličnih stvari. Ali još važnije, stvorio je društvo gde se bezobzirnost smatra pozitivnom odlikom, ili se neko takav čak smatra pametnim. Ako čovek nije pokvaren, zapravo je budala.

Kada jednom počnete da posmatrate svet na takav uzak, osiromašen način, onda ćete stvoriti društvo koje je zapravo vrlo neefikasno. Onda morate reći – pošto svako pokušava svakoga da prevari i bori se za svoj interes, moramo svakog da nadziremo sve vreme, ali ko će onda kontrolisati kontrolore? Moramo da angažujemo kontrolore za kontrolore i tako dalje. Na taj način društvo postaje vrlo neefikasno, da i ne spominjemo koliko je neprijatno.
Ha Joon Chang, Social Europe Journal, 18.07.2014.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 26.07.2014.

Sve više delova ekonomije zavisi od klime – od poljoprivrede do šou biznisa – a sa tim trendom raste i upotreba „vremenskih budućnosti“, finansijskih instrumenata koji su vremenske prilike pretvorili u robu. Strahovanje od onoga šta nas čeka ‘sutra i odande’, od onog odozgo i odozdo, ovaploćeno je u mesečnim premijama na konto ‘letnjih i zimskih derivata’ osiguravajućih kuća