B&F Plus

“Sećam se reakcije jedne koleginice od pre dvadesetak godina koja mi je, vrativši se iz Amerike, zaprepašćeno rekla: ‘Možeš li da zamisliš da tamo ne postoji nijedan trenutak u životu čoveka od rođenja pa do smrti koji psiholozi nisu u nekoj knjizi obradili’. Izgleda da se to sada i kod nas događa”, misli psihoterapeutkinja Jelena Vlajković. Ako se njome bave kvalitetni stručnjaci, uspon popularne psihologije ne mora nužno da bude loša stvar, štaviše – može biti veoma koristan. Međutim, problem nastaje kada neko želi da zaradi “na brzinu” pisanjem knjiga o samopomoći i samoizlečenju, ili pak na prodaji novina sa savetima “stručnjaka” kojih se ljudi slepo pridržavaju.

U dnevnim novinama, ali i na brojnim medijskim sajtovima sve je više tekstova koji počinju sa “10 psiholoških saveta kako da…”. Ovakvi tekstovi čitaocima unapred nude rešenja za pitanja za koje pretpostavljaju da ih muče, poput: kako napredovati na poslu, kako pronaći partnera, kako održati vezu, ili npr. kako se boriti sa određenim zdravstvenim problemima. “Psihološki trikovi” izgleda da mogu da pomognu i u mršavljenju, štednji, borbi sa nesanicom, sticanju prijatelja, otkrivanju lažova i sl.

Dok su nekada samo tinejdžerski i satirični časopisi imali rubrike poput “Draga Saveta”, danas većina “lajfstajl” časopisa objavljuje članke u kojima psiholozi “dopisno” savetuju čitaoce kako da reše određene životne probleme. Takođe, sve je više knjiga iz oblasti tzv. “popularne psihologije” koje nude rešenja za većinu problema savremenog čoveka.

„Kao i u drugim oblastima izdavaštva i ovde postoje i dobre i loše knjige, samo što loše mogu biti mnogo štetnije nego u slučaju npr. beletristike. Sa druge strane, neke mogu biti i veoma korisne: kada se čovek nalazi u krizi iz koje pokušava da nađe izlaz, prava knjiga može da bude veoma lekovita“, objašnjava dr Jelena Vlajković, profesorka mentalne higijene na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i psihoterapeut u savetovalištu “Psihološki krugovi”. Vesna Brzev Ćurčić, psihoterapeut iz istog psihološkog savetovališta, smatra da je “popularna psihologija uvod u anatomiju ljudske duše i kao takva je više nego korisna. Ona može da podstakne na razmišljanje, da ponudi tuđa iskustva i da čitaoce oslobodi straha da sa njima nešto nije u redu zbog određenih osećanja i razmišljanja. Ali, nisu sve knjige i svi novinski članci popularna psihologija. Ima tu i laičkog tumačenja veoma složene tvorevine kao što je psiha, ima nadripsihologije ali i profitera na tuđoj nesreći“.

Brzo vreme, brzi saveti

I prošle i ove godine među najčitanijim knjigama našla se „Kaluđer koji je prodao svoj Ferari“, čiji je cilj, bar prema onome što tvrde izdavači, da nauči čitaoca kako da uzme sudbinu u svoje ruke. Zašto knjige i novinski članci ovog tipa imaju sve širu publiku? „Ljudi radoznalost pokušavaju da zadovolje putem Interneta ili koristeći literaturu koja daje instant rešenja. Potrebno je da se sve sazna odmah i da se rešenje nađe u istom trenutku. Time kao da se negira postojanje individualnih razlika. Naravno da postoje  univerzalna pitanja koja muče većinu ljudi, ali odgovori na njih ne mogu uvek da budu prilagođeni nekoj zamišljenoj grupi osoba. Iza svakog pojedinačnog pitanja krije se predistorija onoga ko pita – detinjstvo, odnosi u porodici, sa vršnjacima, dečje nedoumice, strahovi, nade, prve ljubavi, frustracije, porodično i lično iskustvo, mogućnost korekcije, stepen uvida, empatija, podložnost sugestiji, radoznalost, strah od istine… Zato savete koje pročitamo u novinama ili knjigama, koji nisu namenjeni konkretno nama, ne treba uvek uzimati zdravo za gotovo“, kaže Brzev Ćurčić.

Velikom interesovanju za popularnu psihologiju doprinela je, po rečima njene koleginice dr Vlajković, i složenost savremenog načina života: „Danas se pred ljude postavljaju brojne dileme i mnoga pitanja. Kako izabrati partnera? Kako odabrati budući poziv? Kako odgajati, vaspitavati decu? Kako se suočiti sa neuspesima i gubicima? Naravno, sve su to pitanja koja su ljudi i ranije postavljali, ali je tada postojao čvrst i stabilan sistem tradicionalih odgovora koji su se prenosili sa generacije na generaciju. Partnere je birala porodica, profesija se „nasleđivala“ u okviru jedne porodice, mame, bake, tetke i ujne su imale isprobane recepte kako gajiti i vaspitavati decu. itd. Danas su višegeneracijske porodice u kojima se životni obrasci prenose ‘s kolena na koleno’ sve ređe. Mladi ljudi su ostavljeni da se sami snalaze i često odgovore traže u popularnim knjigama, priručnicima. Osim toga, u ekonomskim krizama kojima se ne vidi kraj, poput ove koju upravo preživljavamo, ljudi se osećaju izgubljeno, nemoćno, depresivno. Stručnjaci do kojih mogu da dođu nalaze se, zbog te iste ekonomske krize koja i njih pogađa, u sličnoj situaciji. Ljudi se žale da niko više sa njima neće da razgovara. U takvoj situaciji traže se druga rešenja“.

Problemi modernog čoveka

“Kad bi mogla da se iscrta mentalna slika prosečnog građanina Srbije, uokvirili bi je bes, strah, nespokoj i nemoć, dok bi okvir ispunili najrazličitiji psihološki problemi i psihijatrijski poremećaji, od onih sitnih pa do najozbiljnijih koji pune mentalne ustanove. Moglo bi se reći da veliki deo građana levitira između depresije i histerije”, objavljeno je prošle godine u jednoj od najtiražnijih domaćih dnevnih novina. Mediji često pišu o tome kako je mentalno stanje nacije ugroženo i kako su na ovim prostorima stariji ljudi sve depresivniji, a mladi sve nezreliji i neodgovorniji. Iskustvo naših sagovornica pokazuje da psihološku pomoć odrasli traže najviše zbog osećanja usamljenosti, problema sa pronalaženjem partnera, depresivnosti i gubitka životne radosti. Mladi i adolescenti, sa kojima radi Vesna Brzev Ćurčić, osim univerzalnih problema sa definisanjem ličnog identiteta, borbom za ideale, problemima emotivne prirode i početkom seksualnog života, u Srbiji se suočavaju i sa “osećanjem neizvesnosti i strahom od budućnosti. Ono što je bilo karakteristično za prošla vremena sada ima dramatičniju komponentu jer je za adolescente najbitnije da postoji granica, odnosno pravila koja će, naravno, gledati da ruše, ali i znati da postoje. Izgubilo se poverenje u porodicu kao osnovu koja donosi osećanje dostojanstva i samopoštovanja, školu kao sistem koji nije samo obrazovni i društvo koje ne garantuje gotovo ništa“.

Pozitivna stvar je, po rečima njene koleginice, to što se, bar u urbanim sredinama, promenio odnos prema traženju psihološke pomoći. Osim toga, drugačija je i struktura onih koji traže pomoć. “Pre tridesetak godina, kada sam počela da se bavim psihološkom praksom, neznatan broj muškaraca se obraćao psihologu. Klijentelu su, uglavnom, činile žene. Danas je to sasvim drugačije. U svakom trenutku polovina ljudi koja mi se obraća za pomoć su muškarci. Očigledno je da vreme ‘muškarčina’ polako prolazi i da su oni sve spremniji da priznaju slabost i zatraže pomoć“.

Ovo ne znači da svako ko ima bilo kakvu životnu dilemu mora ići kod psihologa. Nekada i samostalna potraga za informacijama može biti dovoljna. Tako, po mišljenju dr Vlajković, life i business coaching mogu da budu veoma korisni za ljude kojima je potreban vodič kroz život, odnosno neko na koga (ili na čije savete) će moći da se oslone. Naravno, treba pažljivo birati knjige kojima se poklanja poverenje. „Motivacija pisaca ovakvih knjiga je najraznovrsnija, od potrebe za sticanjem novca ili popularnosti do želje da emocionalno opismene ljude, pomažući im na taj način da kod sebe i kod drugih prepoznaju različite psihološke probleme“, kaže dr Vlajković.

„Važno je“, dodaje Brzev Ćurčić, „da i mediji ozbiljnije pristupaju ovakvim temama. Novinari često, u želji da završe svoj zadatak, ne biraju dobro sagovornike. Kada im predložite nekoga ko je zaista stručnjak iz oblasti koja im treba, umeju da kažu: ‘Nije važno, lupite vi nešto’. To je uvredljivo za stručnjaka, uvredljivo za čitaoca, a još uvredljivije za novine čiji članci treba da počivaju na mišljenjima istinskih stručnjaka, a ne onih koji su uvek spremni da o svemu govore, od nuklearnog rata do slepih miševa“.

broj 110, septembar 2014.

Većina zakonskih odredbi ostaju nepromenjene u odnosu na prethodni zakon, ali postoje izvesne novine.

Jedna od promena se odnosi na informisanje potrošača od strane trgovca; novi zakon predviđa da potrošači moraju biti obavešteni o poslovnom imenu, matičnom broju, adresi sedišta i broju telefona trgovca. Shodno tome, takve informacije moraju biti vidljive u radnji.

Takođe, potrošači moraju biti obavešteni o zakonskoj odgovornosti trgovca zbog nesaobraznosti robe ili usluge, u skladu sa zakonom.

Nadalje, potrošač mora biti obavešten o načinu izjavljivanja reklamacije, a naročito o mestu prijema i načinu postupanja trgovca po njima, kao i o pravima potrošača po osnovu nesaobraznosti robe.

Kada je tehnička roba u pitanju, potrošači moraju biti obavešteni o svim neophodnim informacijama o dostupnosti rezervnih delova, tehničkog servisa, održavanja i opravke, kako za vreme tako i posle prestanka perioda u kojem trgovac odgovara za nesaobraznost robe.

Što se tiče komunikacije sa potrošačem, zakon i dalje zabranjuje kontaktiranje potrošača protiv njihove volje putem telefona, faksa, elektronske pošte, ili putem bilo kojeg drugog oblika elektronskog sredstva komunikacije. Novina je da zakon “druga sredstva “ komunikacije definiše dodajući reč elektronsko, što na nedvosmislen način proširuje primenu ovog člana i na komunikaciju putem društvenih mreža (kao što su Fejsbuk, Tviter, itd.

Zakon predviđa obavezu za trgovca da proda potrošaču robu iz izloga. Ovo je interesantna novina, s obzirom da smo u prošlosti imali situacije gde je trgovac odbio da proda proizvod iz izloga, u većini slučajeva iz razloga što je predstavljao poslednji proizvod ili “eksponat”.

Zakon predviđa da trgovac ne može ugovoriti mesnu nadležnost suda van prebivališta potrošača. Ova novina će uticati na Opšte uslove poslovanja trgovca, kako obično sadrže odredbu o sudskoj nadležnosti zasnovane na osnovu sedišta trgovca.

Nesaobraznost robe

Što se tiče rešavanja problema sa oštećenenom robom, osnovno pravilo ostaje nepromenjeno:

Ukoliko proizvod ima nedostatak koji nije vidljiv, a postojao je u trenutku kupovine robe, bez obzira da li je trgovac znao za postojanje ovog nedostatka, potrošač može podneti zahtev trgovcu. Trgovac je odgovoran za nesaobraznost robe koja se pojavi u roku od dve godine od dana kupovine. Ako nesaobraznost nastane u roku od šest meseci od dana kupovine, pretpostavlja se da je nesaobraznost postojala u trenutku kupovine, osim ako je to u suprotnosti sa prirodom robe i prirodom određene nesaobraznosti. Shodno izloženom, u period prvih šest meseci trgovac je taj koji bi morao da dokaže da nesaobraznost nije postojala u trenutku kupovine. Nakon proteka šest meseci, ova obaveza prelazi na potrošača, tj. potrošač je dužan da dokaže da je nedostatak postojao u trenutku kupovine.

Ukoliko je nesaobraznost robe dokazana, potrošač ima pravo izbora i da zahteva da otkloni nesaobraznost oštećenog proizvoda opravkom ili zamenom (bez naknade). Potrošač ima pravo da zahteva odgovarajuće umanjenje cene ukoliko zamena ili opravka nije moguća u primerenom roku, ili ukoliko opravka ili zamena nije moguća jer bi predstavljala nesrazmerno opterećenje za prodavca.

Ukoliko se nesaobraznost ponovo pojavi (u odnosu na isti proizvod), trgovac ne može ponuditi ponovnu opravku robe, osim u slučaju izričite saglasnosti potrošača. Shodno tome, u ovom slučaju potrošač može zahtevati zamenu ili umanjenje cene, ili može raskinuti ugovor.

Ako se nesaobraznost pojavi u roku od šest meseci od dana kupovine, potrošač može zahtevati da se nesaobraznost otkloni zamenom, odgovarajućim umanjenjem cene ili da izjavi da raskida ugovor.

Bez obzira na pravila o garanciji, termin “garancija” se ne može koristiti ukoliko trgovac ne obezbeđuje potrošaču dodatna prava, izvan obima prava koja su mu data na osnovu samog zakona (pravila nesaobraznosti robe).

Obavezni elementi garantnog lista su:

informacije o pravima koja potrošač ima na osnovu samog zakona i informacija da garancija ne isključuje niti utiče na prava potrošača koja proizilaze iz zakonske odgovornosti prodavca za nesaobraznost robe; naziv i adresa davaoca garancije; naziv i adresa prodavca, ako on nije istovremeno i davalac garancije; datum predaje robe potrošaču; podatke koji identifikuju robu (model, tip, serijski broj i sl.); sadržina garancije, uslovi i postupak ostvarivanja prava iz garancije; trajanje garantnog roka i prostorno važenje garancije.

Način reklamacije

Potrošač ima pravo da podnese zahtev prodavcu u slučaju postojanja robe sa nedostatkom (tj. nesaobraznost robe).

Prodavac je dužan da na prodajnom mestu vidno istakne obaveštenje o načinu i mestu podnošenja reklamacija.  Prisustvo lica ovlašćenog za prijem reklamacija u radnji je obavezno u toku radnog vremena.

Potrošač može da izjavi reklamaciju usmeno, telefonom, elektronskom poštom, pisanim putem, ili na drugi način, na prodajnom mestu gde je roba kupljena, odnosno drugom mestu koje je određeno za prijem reklamacija od strane prodavca. Potrošač je dužan da pruži trgovcu na uvid dokaz o kupovini robe (fiskalni račun, kopija računa, slip i sl).

Prodavac je dužan da vodi i čuva evidenciju primljenih reklamacija (knjiga reklamacija) najmanje dve godine od dana podnošenja svake reklamacija potrošača. Prodavac je dužan da potrošaču izda pisanu potvrdu ili da potvrdi elektronskim putem prijem reklamacije (putem elektronske pošte i sl).

Potrošač mora biti obavešten o broju pod kojim je zavedena njegova reklamacija u evidenciji primljenih reklamacija.

Evidencija o primljenim reklamacijama vodi se u obliku ukoričene knjige ili u elektronskom obliku, i mora sadržati podatke o: podnosiocu reklamacije; datumu prijema reklamacije; robi; kratkom opisu nesaobraznosti (tj. nedostacima robe) i zahtevu iz reklamacije; datumu izdavanja potvrde o prijemu reklamacije; odluci o odgovoru potrošaču i datumu dostavljanja te odluke; ugovorenom primerenom roku za rešavanje problema; načinu i datumu rešavanja reklamacije; kao i informacije o produžavanju roka za rešavanje reklamacije.

Ako potrošač podnese zahtev za reklamaciju, prodavac je dužan da odgovori najkasnije u roku od 8 dana od dana prijema reklamacije. Odgovor prodavca na reklamaciju potrošača mora da sadrži: odluku da li prihvata reklamaciju ili ne; izjašnjenje o prijemu zahtevu potrošača; konkretan predlog i rok za rešavanje reklamacije. Rok ne može da bude duži od 15 dana, odnosno 30 dana za tehničku robu i nameštaj. Prodavac je dužan da postupi u skladu sa odlukom, predlogom i rokom za rešavanje reklamacije, samo ukoliko je dobio prethodnu saglasnost potrošača. Ukoliko prodavac iz objektivnih razloga nije u mogućnosti da udovolji zahtevu potrošača u roku koji je dogovoren, rok se može produžiti, i prodavac je dužan je da o tome obavesti potrošača. Potrošač mora biti obavešten o novom roku za rešavanje, i on mora dati saglasnost za novi rok, i sve navedeno se mora evidentirati u evidenciji primljenih reklamacija. Produžavanje roka za rešavanje reklamacija moguće je samo jednom.

Važna novina je da potrošač nije u dužan da vrati prodavcu proizvod u originalnoj ambalaži da bi mogao da iskoristi svoje pravo. Navedeno znači da prodavac ne može zahtevati da se ambalaža čuva niti može odbiti da prihvati proizvod nazad bez originalne ambalaže u kome je isti prodat.

Autor: Advokat Bojan Šunderić, Advokatska kancelarija JPM Janković Popović Mitić

Iako postoji tek nešto više od deset godina, nacionalni avio prevoznik Ujedinjenih Arapskih Emirata je već u nekoliko navrata dobro prodrmao avioprevozničku industriju. Njegove ambicije su globalne i počivaju na smelom planu čiji najnoviji deo predstavlja investicija od skoro 600 miliona evra u nacionalnog prevoznika Italije. Šta, zapravo, pokušava da postigne Etihad Airways?

Ako se izuzmu loši rezultati ostvareni u prvoj polovini ove godine, u kojoj je čitavo farmaceutsko tržište palo za tri a tržište dijetetskih suplemenata za sedam odsto u odnosu na isti period prošle godine, promet lekova koji se izdaju bez recepta, popularno nazvanim OTC („over the counter“) preparata i dodataka ishrani, konstantno raste. Mnogi od ovih preparata se uvoze, ali Srbija ima svoje kvalitetne proizvođače koji konstantno ulažu u zahtevnu proizvodnju i atestiranje i predstavljaju „zdravu snagu ove zemlje“.

Osnovni razlog za porast potražnje za ovim preparatima je to što korisnici sve više uviđaju značaj preventive u uslovima kad život postaje sve brži i stresniji, smatra Olivera Beuković, direktorka Product tima „Hemofarma“. Ovaj najveći domaći proizvođač lekova na vreme je uočio taj trend i danas raspolaže najbrojnijom i najkompletnijom ponudom OTC preparata i dodataka ishrani, koji čine oko 13-15% ukupnog prometa kompanije na tržištu Srbije.

„Osluškujući potrebe tržišta, prateći terapijske i zakonske trendove u ovoj oblasti, intenzivno dopunjavamo svoju paletu ove vrste proizvoda novim preparatima, a veliki broj njih nastao je kao rezultat sopstvenog razvoja i istraživanja. U „Hemofarmu” ne postoji razlika u načinu proizvodnje između lekova koji se izdaju na recept i grupe OTC preparata i dodataka ishrani – „Hemofarm“ je društveno odgovorna kompanija koja veliki značaj pridaje preventivi, pa se u oba slučaja proizvodni procesi baziraju na međunarodno priznatim propisima Dobre proizvođačke prakse (GMP), što u suštini samo potvrđuje visok kvalitet preparata”, naglašava Beuković.

Kompanija „Ivančić i sinovi“ preko dve decenije distribuira, razvija i proizvodi sopstvene dodatke ishrani. „Od započinjanja naše proizvodnje, kad je na tržištu bilo malo ovakvih proizvoda, naša četiri probiotska proizvoda su postala prepoznatljiv brend na ovom i okolnim tržištima. Razvijali smo ih u saradnji sa poznatim svetskim proizvođačima, kakav je francusko-kanadski Institut Lallemand Rosell. U vreme kada smo se pojavili i lansirali pojedine proizvode oni su nedostajali tržištu, i sama svest o njihovoj upotrebi u stručnoj i opštoj javnosti je bila na niskom nivou. Puno vremena, rada, truda i novca uloženo je da bi se svest o upotrebi pojedinih proizvoda razvila, a mi smo bili pioniri u tome“, kaže za B&F Nada Milovanović-Ivančić, zamenica generalnog direktora kompanije “Ivančić i sinovi”.

Uporedo sa širenjem asortimana, u Srbiji su pooštravani uslovi proizvodnje i regulative, a regulisano je i oglašavanje. “Dodaci ishrani su u jednom periodu bili prilično labavo regulisani, što je omogućavalo da se na tržištu nađu i brojni proizvodi koji nisu adekvatno ni proizvedeni ni kontrolisani. Herbalni lekovi su, na primer, bili nepoznata kategorija. Ova vrsta proizvoda je bila neka vrsta “sive” zone – teško je bilo uspostaviti kriterijume za kategorisanje proizvoda, a često se postavljalo pitanje kako ostvariti izvoz u druge zemlje čiji su propisi brže napredovali nego naši. Danas to više nije tako i mogu da kažem da su sada pravila mnogo jasnija, regulatorni mehanizmi prilično razrađeni i, mada Srbija još uvek nema zrelu situaciju, mnogo smo napredovali. Kad kažem “zrelu situaciju” mislim i na proizvođače, i na državne ustanove. Saradnja nam još uvek nije jača strana i dijalog vlasti i privrede, kao i udruživanje privrede, moraju da se unaprede – uz strpljenje i razumevanje sa obe strane”, smatra Aleksandra Mirić, izvršni direktor za lanac snabdevanja kompanije „Pharmanova”.

Danas svaki dijetetski proizvod mora da se upiše u registar dijetetskih suplemenata i da, ako se pušta u promet, ima broj rešenja na kutiji koje izdaje Ministarstvo zdravlja. „Ovaj propis je stupio na snagu 2010, a mi smo bili među prvima koji su se usaglasili sa novim pravilnikom. Da bi se dijetetski proizvod upisao u registar potrebno je napraviti obimnu dokumentaciju, a registruje se u tri faze: kategorizacijom i dobijanjem mišljenja na Farmaceutskom fakultetu, dobijanjem atesta ovlašćene laboratorije o zdravstvenoj ispravnosti, i upisom u registar Ministarstva zdravlja sa svom prethodno navedenom dokumentacijom”, nabraja Nada Milovanović-Ivančić. Rok za izdavanje rešenja za puštanje u promet je nekoliko meseci od datuma kad je dokumentacija podneta Ministarstvu, te cela procedura traje više meseci do godinu dana. „U budućnosti će sve biti još komplikovanije i zahtevaće mnogo veća ulaganja i znanja nego pre“, kaže ova sagovornica B&F.

Spas u stimulisanju proizvodnje

Iako u uslovima krize sve više ljudi poseže za samolečenjem, ni ta okolnost, kao ni postojanje kvalitetnih domaćih proizvođača OTC preparata, nisu u ovom trenutku značajan pokretač rasta domaće proizvodnje u većim razmerama.

Dva su razloga za to. Prvo, učešće prodaje ovih proizvoda na srpskom tržištu iznosi svega nekih 11% od vrednosti celog farmaceutskog tržišta, odnosno svega 9,3 milijarde dinara prema 80 milijardi dinara ukupnog prometa. Drugo, jako malo ovih preparata se zaista proizvodi u Srbiji, dok je mnogo veći broj kompanija koje uvoze ovu vrstu proizvoda, kaže zamenica direktora kompanije „Ivančić i sinovi”. „Dijetetski suplementi i herbalni lekovi mogu da budu samo dopuna ukupnom farmaceutskom tržištu i da u situacijama kada i tržište lekova pada, a veliki pad se tek očekuje u 2015. godini, njihova potrošnja, ako je moguće, makar malo ublaži urušavanje farmaceuskog tržišta, do koga će svakako doći”.

Tajna opstanka „Ivančića” je u fleksibilnosti i kvalitetnim proizvodima, radu i stalnom ulaganju u tržište. „Rast naše kompanije je dvocifren, kontinuiran i stalan, što je zadovoljavajući rezultat u situaciji kada celo tržište pada”, kaže Milovanović-Ivančić, i dodaje da bi država trebalo da stimuliše proizvođače, jer je to jedini način da se ekonomija vrati na zdrave temelje.

Strateška orijentacija „Pharmanove”, koja se proizvodnjom bavi od 1996. godine je da razvojem sopstvenih novih proizvoda i širenjem portfolija angažuje što veći broj domaćih proizvođača sirovina i na taj način doprinese jačanju domaće privrede, što se posebno odnosi na biljne proizvode za koje Srbija poseduje potencijal, ističe Aleksandra Marić. „Sve je više ljudi koji su zainteresovani da se bave svojim zdravljem i preventivom, da izbegnu hemijske proizvode i vrate se prirodi. S druge strane, sve više proizvođača je zainteresovano da se bavi ovakvom proizvodnjom. Ovo je jedna logična interakcija privrede i zahteva tržišta”.

Ali, da bi se pozicija na ovakvom tržištu održala, neophodno je usvajati promene u svim segmentima poslovanja. “Tržište se menja – ako niste u stanju da pratite trendove, nestaćete. Naučne i tehničke kriterijume ne možemo da dovodimo u pitanje, oni su uspostavljeni na svetskom nivou, ali od nas zavisi da li ćemo projektovati komplikovane, dugotrajne i skupe procedure ili ulagati napore da stalno kritički posmatramo ono što smo postigli, i nastojati da stvari pojednostavimo i olakšamo”, kaže Marić.

„Pharmanova” je jedan od osnivača udruženja proizvođača biljnih sirovina i biljnih proizvoda u Srbiji, „Herbal Pharma Net”, i aktivni član Grupacije proizvođača i distributera dodataka ishrani pri Privrednoj komori Srbije. „Ideja našeg udruživanja je bila da skrenemo pažnju na činjenicu da Srbija raspolaže resursima za razvoj pre svega biljnih proizvoda i mogućnošću da se pokrije ceo lanac snabdevanja – od gajenja lekovitog bilja, preko njegove eksploatacije i prerade, do proizvodnje gotovih proizvoda”, kaže Marić.

Proizvodnjom biljnih proizvoda se uglavnom bave mala porodična preduzeća i nekoliko srednjih preduzeća, koja ulažu velike napore u svoju proizvodnju i pojedinačno ne predstavljaju bitne privredne faktore, napominje sagovornica B&F. „Međutim, ako se sagledaju ukupne aktivnosti naše grane, ukupan prihod i broj zaposlenih, mi predstavljamo zdravu snagu ove zemlje.”

Neki od ciljeva udruženja „Herbal Pharma Net” su međusobno povezivanje proizvođača, efikasna razmena znanja i uspostavljanje boljeg lanca snabdevanja, povezivanje sa strukovnim, potpornim i naučnim institucijama, zajedničke obuke, nastupanje na sajmovima i ostvarivanje i očuvanje zajedničkih interesa i potreba u oblastima od interesa. „Srbija ima veliki potencijal u proizvodnji biljnih proizvoda u kategorijama dodataka ishrani i biljnih lekova i šteta je što kao grana nismo aktivniji u promovisanju ovih ideja kako bi one prerasle u državnu strategiju razvoja”, zaključuje naša sagovornica iz „Pharmanove”.
broj 110, septembar 2014.

Zbog stalnih potreba za odgovarajućim kadrovima u proizvodnji vetrogeneratora u Subotici, kompanija Siemens razmatra mogućnost da učenicima koji se opredele za upis smera bravar-zavarivač obezbedi praksu u fabrici kako bi se već tokom školovanja upoznali sa procesom rada, kao i materijalnu nadoknadu za njihov rad. U poslu zavarivača, žene su često bolje od muškaraca, „jer su staloženije i imaju stabilniju ruku“, tvrdi Aleksandar Đorđević, tehnolog i inspektor zavarivanja ali i zavarivač i član UO Društva za unapređivanje kvaliteta zavarivanja, koji se u ovaj posao zaljubio „na prvu varnicu“ i kaže da se nikada nije pokajao.

Kompanija Siemens u svojoj fabrici generatora u Subotici zapošljava skoro 1.000 ljudi, a broj radnih mesta je samo tokom poslednjih godinu dana – udvostručen. Taj rast bi verovatno bio i veći, kada bi u fabrici lakše dolazili do odgovarajućih kadrova. „U Subotici nedostaju operateri na CNC masinama, ali i zavarivači i farbari pa smo primorani da pri selekciji pravimo određene kompromise selektujući kandidate kod kojih procenimo da imaju želju i potecijal da usvoje znanja i obuke koje mi obezbeđujemo jer onih sa specifičnim iskustvom i znanjem nema“, opisuje kako to snalaženje izgleda Desa Damljanović, rukovodilac HR odeljenja u ovoj kompaniji. Iako se na oglase za poslove koji zahtevaju trogodišnje ili četvorogodišnje obrazovanje javljaju i kandidati sa fakultetskim diplomama, Siemens nastoji da usled nedostataka profila koji im zaista trebaju, zaposli one koji imaju bar neko predznanje iz delatnosti za koju konkurišu.

Zato prednost imaju profili iz mašinske i elktrotehničke struke, što je uticalo i da se interne obuke za novozaposlene, koje su ranije trajale više meseci, sada obave za dvostruko kraći period. Ušteda vremena koje se potroši na uvođenje novih radnika u posao bi bila još veća, naglašava Damljanović, kada bi kompanija na tržištu rada mogla da pronađe odgovarajuće profile, koji su već kroz školovanje pored teorijskog, usvojili i neophodna praktična znanja.

S obzirom da konkurentska prednost na tržištu pre svega zavisi upravo od znanja, u kompaniji su odlučili da ne čekaju na ishode obrazovnih reformi i da neke od profila koji im nedostaju pokušaju da obezbede sopstvenom inicijativom. „Na osnovu petogodišnjeg plana razvoja naše fabrike u Subotici, zaključili smo da nam je neophodno da obezbedimo radnike koji su obučeni za profil bravar-zavarivač. Zahvaljujući podršci GIZ-a, stupili smo u kontakt sa Tehničkom školom „Ivan Sarić“ iz Subotice sa predlogom da uspostavimo saradnju u obrazovanju ovog profila“, kaže Damljanović i dodaje: „Ranije smo na ova radna mesta zapošljavali zavarivače koji su prvo morali da prođu internu obuku u našoj kompaniji u Srbiji, a potom smo ih slali u Nemačku na dodatne specijalizacije. Tek nakon toga, mogli su da počnu da rade u subotičkoj fabrici. S obzirom da su stekli kompetencije koje su izuzetno tražene i u drugim preduzećima u Srbiji, dešavalo nam se da neki od njih pređu u druge kompanije. Ali, to je rizik na koji svaki poslodavac mora da računa kada su u pitanju deficitarni kadrovi“. Naša sagovornica je uverena da bi, iz tih razloga, obrazovanje budućih bravara – zavarivača u subotičkoj školi, ukolko bi se odazvao dovoljan broj đaka, bilo od koristi ne samo za Siemens, već i za celu loklanu zajednicu. „Nadam se da će i učenici i njihovi roditelji shvatiti koliko je ovo zanimanje perspektivno. U Evropi radni sat zavarivača sa licencama, odnosno atestima, neretko košta koliko i radni sat inženjera, a to je trend koji se i ovde već polako prepoznaje. Zato će Siemens, kada dogovor dogovor sa školom bude finalizovan, učenicima oobezbediti praksu u našoj fabrici, kako bi se već tokom školovanja upoznali sa procesom rada, a praktikantima će biti obezbeđena i određena nadoknada za njihov rad“.

Što veštiji, to plaćeniji

Sličnih pokušaja je bilo i ranije, kada je na inicijativu preduzeća Messer Tehnogas u Srbiji otvoreno 5 odeljenja za školovanje zavarivača na smeru Tehničar za reparaturu. „Međutim, u njihovom nastavnom programu praksa nije bila odgovarajuće zastupljena, kao što je to slučaj sa dualnim sistemom za koji se zalaže GIZ“, ocenjuje Aleksandar Đorđević, zavarivač i član UO Društva za unapređivanje kvaliteta zavarivanja. Đorđević se, kaže, iako ga je otkrio tek u 35. godini, zaljubio u ovaj zanat „na prvu varnicu“, a i danas se kroz aktivnosti Društva bori za unapređenje položaja zavarivača.

Potrebu za školovanjem ovog profila koji je neophodan u mašinskoj, energetskoj i građevinskoj industriji, ne treba posebno dokazivati – dovoljno je otvoriti oglase za posao, u kojima brojne kompanije traže atestirane zavarivače. Đorđević objašnjava da su atesti potvrda da zavarivač poseduje odgovarajuće praktično znanje, a izdaju ih akreditovane ustanove kao što su Zavod za zavarivanje, Institut Goša i brojni drugi. Dobri zavarivači obično imaju nekoliko sertifikata, prema različitim kriterijumima koje ovaj zanat traži (tehnika zavarivanja, vrsta materijala, debljina materijala), i zahvaljujući tome veoma lako dolaze do posla.

Naš sagovornik ocenjuje da ni mladi ni njihovi roditelji nisu dovoljno informisani o takvim kretanjima na tržištu, odnosno da je reč o zanatu od kojeg može veoma pristojno da se živi. „Iako zavarivači u Srbiji ne mogu da ostvare zarade kao njihove kolege u razvijenijim zemljama, oni zarađuju više od mnogih drugih profesija, čak i nekih koje zahtevaju visoko obrazovanje. Zavarivači u preduzećima u proseku zarađuju oko 500 evra, ali zavisno od radnog mesta, zarada može biti višestruko veća. Na primer, zavarivači na kotlovskim postrojenjima u termoelektranama za mesec dana remonta postrojenja zarade oko 2.500 evra“.

Žene imaju stabilniju ruku

Zbog ogromne potražnje, veliki broj zavarivača radi i dodatne poslove, pa na kraju meseca oni imaju veoma pristojne prihode u odnosu na domaći standard. Ovo znimanje je i svojevrstan „globalni pasoš“ za one koji su stvarno kvalitetni u svom poslu, pa u inostranstvu mogu da zarade daleko više. „Skoro sam boravio u Norveškoj, gde zavarivači zarađuju čak 4.500 do 7.000 evra mesečno. Međutim, za većinu naših zavarivača prepreka je nepoznavanje stranih jezika i činjenica da su svoje radno iskustvo stekli na tehnologijama koje su u razvijenim zemljama već odavno prevaziđene“, komentariše Đorđević. „Takođe, treba razbiti zabludu da je zavarivanje isključivo muški posao, jer za žene važi da imaju stabilniju ruku i da su staloženije. Kada su kineske firme radile u Srbiji, dovodile su svoje zavarivače, i sve su bile –žene!“

Kod nas su, međutim, muškarci i žene ravnopravni po slaboj zainteresovanosti da upišu škole koje obrazuju za ovaj profil, kao i po pomami za fakultetskim diplomama. A kada ih steknu, mnogi su primorani da se prijavljuju za poslove za koje nisu morali da studiraju. „Često nam se na oglase za pozicije za koje je potrebna srednja škola javljaju fakultetski obrazovani ljudi, što je svojevrstan gubitak kako za njih tako i za ceo sistem jer je uloženo mnogo vremena i novca u njihovo obrazovanje i sticanje zvanja koje, na kraju, tržište rada ne prepoznaje kao potrebno“, opisuje iskustvo kompanije Siemens Desa Damljanović. Zato, veruje, uporedo sa ekonomskim reformama treba raditi i na „reformisanju“ predrasuda da zanati ne mogu biti unosni. Naprotiv, vešte zanatlije su onaj deo radne snage koje automatizacija ne može da zameni. „I zato je dobro da se mladi opredeljuju za struke koje će im opobezbediti posao u proizvodnji, jer proizvodnja je najvažniji oslonac svake jake ekonomije u svetu“, poručuje Damljanović.

Tekst je iz specijalnog priloga „Modernizacija zanata u saradnji sa preduzećima: Brže do posla“ 

Dva demografska trenda, brzina s kojom ljudi voljno ili nevoljno menjaju prebivalište kao i starenje stanovništva i smanjivanje raspoložive radne snage nalažu nam da, na globalnom nivou, o pitanjima nataliteta, države, nacije, nacionalnog identiteta i važnosti dijaspore kao „virtuelne pokrajine“, razmišljamo na sasvim drugačiji način. Srbija tu ne može biti izuzetak, kaže u intervjuu za Biznis i Finansije ekonomista Vladimir Grečić, stručnjak za dobrovoljne migracije, čije su dve ćerke takođe deo srpske dijaspore.

Prošle nedelje je Džon Bejner, predsednik Kongresa, objasnio publici u American Enterpriseinstitutu šta koči zapošljavanje u Americi: lenjost. Ljudi, kaže on, „nekako misle… ne moram da radim. Neću ovo da radim. Bolje mi je da sedim kući“. Tako ti 47 posto, Betmene!

Pilići se zakolju, očiste i operu u ledenoj vodi. Tako umiru bakterije, a čovek ostaje zdrav. „To je praksa u SAD, ali ne i kod nas“, kažu protivnici TTIP-a, „Ako se to uvede i kod nas, biće to kraj naše civilizacije“. Najmanje.