Da je Zapad želeo zaista da ošteti rusku ekonomiju, prekinuo bi snabdevanje gasom i sirovinama, a to se neće dogoditi uskoro. Sjedinjene Američke Države govore o pokretanju sankcija, ali EU je jasno rekla da neće učiniti ništa što bi moglo da ugrozi njenu ekonomiju. Nepopularno rečeno, Evropa je već sada dovoljno u haosu i ne želi sebe dodatno da ugrozi.
Preduzeće MikroElektronika je prvo radno mesto njenog vlasnika i direktora Nebojše Matića, i svih zaposlenih u toj firmi. Zajednički im je kredo zapisan na kompanijskom sajtu: nama ne trebaju ljudi kojima treba posao, nama trebaju ljudi koji žele da rade. „To nije isto. Svima treba posao. A da li svi žele da rade? Ne baš. Mladim ljudima na fakultetu niko ne kaže da su neiskusni i da bi zato trebalo da rade ne puno, nego koliko god mogu – da bi naučili što više za što kraće vreme, i da bi, onda, mogli da zahtevaju i odgovarajuću platu“, kaže Matić u razgovoru o odnosu prema poslu u Srbiji i šta mogu biti zajednički interesi poslodavca i zaposlenih.
„U Srbiji ne postoji dobar stručnjak koji je nezaposlen. Ko god vredi on je zaposlen. Ako ne možeš da nađeš posao koji si zamislio, onda moraš da prihvatiš ono što se nudi pa kroz rad da napreduješ. Jer šta je osoba koja ne radi? Naš čovek kreće u traženje posla sa idejom da ga dugo neće naći jer ima nerealne kriterijume. Mnogi sebe doživljavaju kao genije, koje brižljivo skrivaju u sebi do svoje 35. godine i očekuju da neko klekne pred njih i ponudi im astronomsku platu za malo rada. Broj doktora nauka u ovoj zemlji se rapidno povećava, a mi se urušavamo i zaostajemo po svim ključnim ekonomskim merilima. Kako je to moguće: sve smo pametniji i sve manje zarađujemo? Naš drugi problem je što nismo spremni da se pomerimo iz svog okruženja – čovek iz Valjeva teško će otići da radi u Subotici. Dokle god mlad čovek živi kod roditelja, kako možeš da ga pomeriš po bilo kom osnovu? Ključni momenat za život mladog čoveka je kada mama i tata prestanu da daju novac. To je bio i najvažniji momenat za moju firmu. Tako je nastala, kad su roditelji prestali da me finanasiraju“. Ovako Nebojša Matić, direktor preduzeća MikroElektronika, objašnjava paradoks da uprkos tome što Srbija hronično boluje od visoke stope nezaposlenosti, njegovoj firmi konstantno nedostaju kadrovi, iako je preduzeće voljno i sposobno da isfinansira otvaranje novih radnih mesta.
MikroElektronika proizvodi hardverske i softverske alate za mikrokontrolere i izvozi više od 300 proizvoda širom sveta, najviše u Evropu, Ameriku i Japan. Vlasnika firme i pedeset četvoro zaposlenih, starosti između 25 i 40 godina, povezuje jedna neuobičajena okolnost: svima je ovo preduzeće prvo radno mesto. „To je čudo jedno. U Srbiji gotovo niko ne želi da zaposli početnike – ispada da su svi kod nas završili. Ali to je vrlo bitan podatak o firmi, iz njega mnogo toga može da se zaključi“, ističe Matić. „Možda baš zato što nismo imali prilike da se iskvarimo u nekom drugom preduzeću, mogli smo da napravimo organizaciju koja, barem sudeći po bilansima, radi dobro. A ja se uspešno čuvam da ne pročitam nijednu knjigu o organizaciji. Zašto bih menjao nešto što dobro radi? Ni knjigu Stiva Džobsa na tu temu nisam hteo da pročitam, jer zidovi i mašine – to nije suština. Suština je – čovek. Tek kada kvalitetan čovek ode, vidi se koliko on vredi. Ako je vrednost naše firme procenjena na oko 50 miliona evra, onda naš čovek vredi milion evra. Ako toliko vredi, onda zaslužuje da ga tako i tretiram. Da li biste bili nemarni prema nekom predmetu koji vredi milion evra? Možda karikiram stvari, ali pokušavam da objasnim šta je suština mog stava kao poslodavca i šta je temelj na kojem smo izgradili firmu koja se stalno razvija“.
BiF: Da li ste namerno birali početnike?
Nebojša Matić: Naravno da nisam, pa i meni je korisnije da zaposlim čoveka sa iskustvom. Nemam objašnjenje kako je do toga došlo. Na konkurs su se javljali i ljudi sa iskustvom, ali ispalo je ovako. Kada biramo koga ćemo zaposliti, na razgovor pozivamo sve odabrane kandidate u zajedničku prostoriju. Sa mnom je rukovodilac tog odeljenja za koje tražimo ljude. Ukratko ih upoznam sa firmom i svakoga pitamo ista pitanja. Znači, mi ne razgovaramo sa kandidatima pojedinačno. Svako ko konkuriše ima priliku da čuje i one koji su mu konkurenti – da svima bude vidljivo zašto je baš taj od njih 10 koji su konkurisali dobio posao. Sa takvom procedurom, kod nas nema ni teorijske mogućnosti da neko bude primljen preko veze.
BiF: Šta je odlučujuće da nekoga primite u radni odnos?
N.Matić: Ima više odlučujućih faktora. Jedan od onih koje najviše cenimo je da neko ima želju da nešto stvori, jer nama ne treba robot. Mi biramo čoveka koji ima volju za životom, za napretkom… Na našem sajtu piše: nema ne trebaju ljudi kojima treba posao, nama trebaju ljudi koji žele da rade. To nije isto. Svima treba posao. A da li svi žele da rade? Ne baš. E, to je ta razlika. Mi tražimo ove koji žele da rade.
BiF: Kada biste kojim slučajem Vi tražili posao, šta bi Vam bilo najvažnije?
N. Matić: Kada se razmišlja o poslu, najvažnije su tri stvari: šta radiš, sa kim radiš i za koliko novca? Tim redosledom. Novac nije na prvom mestu. Na primer, rudari koji idu pod zemlju imaju velike plate. Zašto nisam rudar? Zato što ne želim da silazim pod zemlju. Rađe ću raditi za 500 evra na površini, nego za 3.000 pod zemljom. Drugo, ako radiš sa nesposobnim i lošim ljudima, koliko koštaju tvoji živci, tvoje zdravlje? Ali ako radiš kreativan posao, ako su međusobni odnosi korektni, ako svake godine vidiš napredak, onda je pitanje plate: da li je ona dovoljna? Ako plata ne može da bude dobra, mora da bude dovoljna za život. U mojoj firmi prosečna plata iznosi 600 evra. Napominjem da govorimo o prijavljenim platama. To nisu velike zarade. Pa zašto ljudi, onda, ne odlaze? Zato što od početka imam na umu da poslodavac nije bogom dan i trudim se da pravim firmu u kakvoj bih želeo da se jednog dana zaposli moje dete.
BiF: Da li postoje neke bitnije razlike među generacijama u pogledu odnosa prema poslu?
N. Matić: Prirodno je da postoje razlike. Što si stariji, imaš više iskustva, posao uradiš sa manje energije, za kraće vreme i više zarađuješ. Kada si mlad, moraš da radiš 10, 12 sati da uhvatiš brzi voz. Jer firma je kao brzi voz. Ako misliš da ćeš da se prikačiš za njega stojeći, istrgnuće ti ruku; moraš da trčiš pored voza da bi se uhvatio za šipku. Ali, mladi ljudi nisu priprmeljeni za to. Na fakultetu im niko ne kaže da su neiskusni i da se od njih očekuje da zato rade ne puno, nego koliko god mogu – da bi naučili što više za što kraće vreme, i da bi, onda, mogli da zahtevaju i odgovarajuću platu. Jednom samo primili 8 praktikanata, svi su bili zadovoljni, ali nijedan nije tražio posao kod nas. Svi su se zaposlili po nekim drugim firmama. Razlog je što se kod nas zaista radi.
BiF: Da li ste imali problema da otpustite radnike sa kojima više niste bili zadovoljni?
N. Matić: Ne. Možemo da se rastanemo samo sporazumno, ako neko nađe bolji posao. Zašto? Jer imamo sledeću praksu: prvi ugovor se potpisuje na mesec dana. Nakon tog roka, novog radnika ocenjuju ljudi koji sa njim rade. Osnovno što ih pitam je da li smatraju da taj čovek može da doprinese da se uveća njihova plata? Jer ljudi su veoma kritični kada gledaju svoj novčanik. Ko prođe taj test, on je uvek dobar za nas.
BiF: Da li ste hroničan nedostatak kadrova pokušali da nadomestite privremenim angažovanjem radnika i kako, u tom kontekstu, ocenjujete rešenje o kojem se mnogo polemiše u javnosti – iznajmljivanje radne snage na lizing?
N.Matić: Ne možemo da angažujemo radnike privremeno, jer ne okopavamo kukuruz. Kod nas obuka za posao traje godinu dana. Takođe, nelogično mi je da od neke druge tehnološke firme iznajmljujem radnike na određeno vreme. Zašto ne bih angažovao tu firmu da mi odradi taj posao? Nije mi jasno šta znači koncept iznajmljivanja ljudi na lizing? Kako bi to izgledalo da iznajmljujem tuđe žene na određemo vreme jer sam se sa mojom posvađao?
BiF: Kako komentarišete veoma burne rasprave oko izmena Zakona o radu?
N. Matić: Ne pratim te rasprave jer ne vidim njihovu poentu. A poenta je da poslodavci i radnici moraju da naprave partnerstvo. Niko ne može da prislili poslodavca da zadrži radnika koji mu ne odgovara. Uostalom, šta znači stalno zaposlen? Da li neko može da nam garantuje brak do kraja života, da ćemo biti stalno zdravi ili stalno srećni? Ispada da jedino poslodavac treba da garantuje nešto za stalno. Sa druge strane, može li poslodavac da radi bez radnika? Pa, ne može. Ako pričamo o poštovanju zakonskih okvira – o ispunjavanju svih obaveza prema zaposlenom – moje pitanje je kako smo uopšte došli u situaciju da o tome raspravljamo? Kako čovek koji zapošljava na crno nije u zatvoru? Ne zašto nije kažnjen, nego zašto nije u zatvoru? Da li imamo sve kontrolne organe? Pa što ne rade svoj posao? Kada bi neko opljačkao moj stan i našao više od 20 evra gotovine, umro bih od stida. Ne možeš da imaš 50, 60 hiljada evra keša ako posluješ po zakonu. Pa kako je rad na crno postao toliki problem? Tako što neko može da osnuje 800 radnji istovremeno i opere milione. Ko je to dozvolio? Država. Ko, onda, podstiče rad na crno? Onaj koji bi trebalo da je najviše protiv toga.
BiF: Da li bi stimulativniji porezi uticali na porast zaposlenosti i smanjenje sive ekonomije?
N. Matić: To su krajnje neosnovane priče. U ovoj državi imati firmu je džabe. Kad je u Srbiji porez na dobit iznosio 10%, ovde su svi kukali, a Kipar je sa 8% doživljavan kao poreski raj. Gde je tu logika? Moj stav je da porez na profit mora da bude 30%, jer bez toga država ne može da obezbedi usluge od javnog interesa. Preduzeće koje nije u stanju da plaća svoje obaveze treba da ode u stečaj. Nikada mi nije bilo jasno šta znače ti zahtevi, da država treba da pomogne malim i srednjim preduzećima. Država ne treba da pomaže nikome ko treba da pravi novac. Zna se kome je pomoć potrebna – invalidima, trudnicama, onima koji objektivno nisu u mogućnosti da zarađuju.
BiF: Koliko velika fluktuacija radnika može da utiče na ukupne rezultate preduzeća?
N. Matić: Zavisi od delatnosti. Ako se firma bavi nekom kreativnom delatnošću, stabilnost kadrova je jako važna. Ako nam ode kvalitetan čovek, prekida se nit. Ljudi sa kojima si postigao nešto, to su ljudi koji znaju ko si. Kada bi sada svi iz MikroElektronike otišli, kako bih novim radnicima objasnio koliko smo se namučili da stvorimo firmu? Potrebna je ta nit, kako je preduzeće došlo do sadašnje pozicije. To je bio problem tokom Miloševićevih devedesetih: što smo izgubili nit kako nastaje fabrika. Onda se sve urušilo. Sad nemamo nikoga ko je u stanju da napravi fabriku. Sad čovek u Kragujevcu može da vidi kako izgleda moderna fabrika tek kada ode u Fijat. Ono što tu može da vidi i nauči važnije je od toga da li radi za malu platu. Jer šta je opcija? Da sedi u zarđaloj fabrici, da ne radi i ne uči ništa?
BiF: Ipak, da li je podsticajno za naš privredni razvoj da u privlačenju stranih investicija glavni aduti Srbije budu jeftina radna snaga i fleksibilno radno zakonodavstvo?
N. Matić: Ključno pitanje glasi: koliko u realnim okolnostima imamo izbora? Mi smo mnogo naših preduzeća sami ubili. Imamo železnicu sa očajno prljavim vagonima, a objašnjenje je da su za to krive sankcije. Sankcije nemaju veze sa voljom da se vagon opere. Mi imamo problem malodušnosti i lenjosti. Pri tom, možemo da budemo jako dobri kada hoćemo – to pokazuju naši ljudi u inostranstvu. Zašto su tamo dobri a ovde ne valjaju? Zato što naša država forsira razmaženost – kod nas je normalno očekivati pomoć od države. Očekujemo li da će i strani investitori da nam daju novac za džabe? U ovakvoj situaciji država baš i nema mnogo izbora nego da stimuliše investitore, jer veoma je opasno imati toliki broj nazaposlenih. To je socijalna tempirana bomba. Zato je bolje da dođu i Fijat i Boš i Beneton… Bolje je imati i 100 evra platu a da si počeo nešto da radiš, nego da sediš kući i da nemaš ništa. Osnovno pitanje je da li mi kao nacija oko toga imamo konsenzus – da danas radimo i za tu platu jer nemamo bolji izbor. Moja plata je prve četiri godine bila 30 maraka. Ali, stanovište moje firme je uvek bilo: bolje je da danas zaradimo makar jedan dinar nego ništa. I evo, već 15 godina mi napredujemo u proseku 25%. To je naš recept.
„Priroda nije morala biti tako ljubazna (prema nama naučnicima), a teorija nije morala biti ispravna“ – ovo je po objavljivanju spektakularnog otkrića izjavio Alan Gut, pionir teorije o širenju kosmosa, na osnovu koje su tokom proteklih decenija pokrenuta brojna istraživanja. Otkrića u astronomskom posmatranju elementarnih čestica rezultirala je u prošlosti fascinantnim rezultatima, da bi juče bila krunisana objavom o čvrstom dokazu da se kosmos širi, nastavši na način predviđen Gutovom teorijom.
Istraživači tvrde da imaju ‘izuzetne’ nove dokaze koji podržavaju teoriju Velikog Praska o nastanku univerzuma. Merenja su obavljena opremom sa teleskopa na Južnom polu, instrumentom BICEP2. Oni koji su radili na ovom projektu veruju da su pronašli signal nastalom na nebu usled super-brzog širenja prostora, koje mora da se dogodilo samo delić sekunde nakon što je sve nastalo.
Dokaz poprima oblik specifične, prepoznatljive zavojnice u najstarijoj „teksturi“ svetla ikada detektovanoj teleskopima sa Zemlje. Rad će biti pažljivo proveren, mada se već govori o Nobelu. Tim sa Harvard-Smitsonijana koji je sprovodio ova istraživanja, kao i najveći broj fizičara, već tvrde da je ovo ključno otkriće u fizici, koje će uveliko pomoći u razjašnjavanju predstave nastanka i strukture kosmosa.
„Ovo je spektakularno“, prokomentarisao je prof. Mark Kamionkovski sa Univerziteta Džons Hopkins. „Video sam istraživanje, argumenti su ubedljivi, a naučnici uključeni u projekat spadaju među najpažljivije i najkonzervativnije ljude koje znam“, rekao je on za BBC. Ovaj veliki naučni proboj najavljen je od strane američkog tima, koji radi na projektu poznatom kao BICEP2. Oni su u posmatranju svemira koristili teleskop smešten na Južnom polu, detaljno posmatrajući samo malo parče neba.
Cilj je bio pokušati da se pronađe preostali marker za „inflaciju“ – širenje kosmosa – ova je pretraga zasnovane na ideji da je kosmos doživeo eksponencijalni rast, sadržan u svom prvom trilionitom delu trilionitog dela trilionke jedne sekunde.
[Gravitacioni talasi nastali širenjem kosmosa ostavljaju jedinstveni „otisak’ zavojnice u kosmičkom mikrotalasnom pozadinskom zračenju (CMB). foto: BBC, BICEP2]
BICEP2, podaci
Gravitacioni talasi, proizišli iz prvih trenutaka početaka vremena, ustanovili su poseban ‘zaokretni obrazac’ koji se uklapa u Teoriju polarizacije kosmičkog mikrotalasnog pozadinskog zračenja (CMB, Cosmic Microwave Background Polarization). Po ovoj teoriji, univerzum je nastao iz ‘nečega’ veoma malog, u rasponu od nezamislivo sićušnog do veličine klikera. Tada je nastao nama poznati „prostor“, koji se od tog trenutka do danas neprekidno širi – već 14 milijardi godina.
Širenje svemira je kao ideja prvi put predložena ranih 1980-ih, ne bi li objasnila neke aspekte teorije o Velikom Prasku koja se pojavila sa matematičkom računicom koja nije bila sasvim dovoljna. Jedno od pitanja bilo je: zašto daleka svemirska prostranstva izgledaju rasprostranjeno isto na svim stranama neba? Spasonosna tvrdnja glasila je: veoma brza rana ekspanzija svemira mogla je „poravnati“ svaku „neravninu“ prostora.
Širenje svemira jednim početnim, „velikim praskom“ išlo je uz još jedno vrlo specifično predviđanje – da će biti povezano sa talasima gravitacione energije, kao i da bi ovi talasi u tkanju prostora trebalo da ostave neizbrisiv trag na najstarije svetlo na nebu – čuvenu kosmičku mikrotalasnu pozadinu (već svima dobro poznati „sneg“ na ekranima televizora jeste, zapravo, slika kosmičkog pozadinskog zračenja).
Tim BICEP2 projekta kaže da je sada identifikovala taj signal. Naučnici ga zovu ‘B-mod polarizacija’. Ovaj signal ima karakterističan „zaokret“ ili zavojnicu u više pravaca, svojstven CMB-u. Jedino su gravitacioni talasi ti koji su se nakon velikog praska mogli kretati kroz svemir a da proizvedu ovakav marker. Ovo je pravi „krunski dokaz „.
„Otkrivanje ovog signala je jedan od najvažnijih ciljeva u kosmologiji danas, a to fascinantno otkriće rezultat je dugogodišnjeg rada mnogih istraživača“, rekao je profesor Džon Kovač iz Harvard- Smitsonijan centra za astrofiziku i lider kooperacionog BICEP2 projekta. „Ovo je neposredna slika gravitacionih talasa rasprostrtih preko čitavog neba, koji nam pokazuju kakav je kosmos bio u trenutku svog nastanka“, dodao je on.
Ustanovljeni signal je, po izveštaju, dosta jači nego što su se mnogi naučnici usudili da prognoziraju. Ovo uveliko pojednostavljuje stvari, kažu stručnjaci. To znači da oni egzotičniji modeli funkcionisanja kosmičkog širenja više nisu održivi.
Rezultati takođe ograničavaju energiju uključenu u ovaj proces – na 10.000 triliona gigaelektronvolti. Ovo je u skladu sa idejama za ono što se naziva Velika Ujedinjujuća teorija, ‘carstvo’ u kojem fizičari čestica veruju da mogu uvezati – ujediniti – tri od četiri osnovne sile u prirodi.
Međutim, povezivanje gravitacionih talasa sa početka vremena i svemira, kada su kvantni efekti bili toliko dominantni, doprinelo je učvršćivanju naučnih prognoza da će jednog dana biti moguće „uhvatiti“ i četvrtu osnovnu fizičku sili koja vlada univerzumom – samu gravitaciju – i uvezati je u Teoriju Svega.
Senzacionalna priroda ovog otkrića nalaže da se podaci sa BICEP2 instrumenta podvrgnu intenzivnoj i detaljnoj proveri.
Moguće je i da je CMB svetlost interagovala s kosmičkom prašinom u našoj galaksiji pa je, na taj način, proizvela sličan efekat. Ipak, BICEP2 grupa kaže da je pažljivo proverila svoje podatke nastale u protekle tri godine, i da, na osnovu njih, isključuje takvu mogućnost .
Drugi eksperimenti će sada će pokušati da ove nalaze ponove. Ako i oni budu uspešni, onda je, izgleda, onda je ovogodišnja Nobelova nagrada u oblasti istraživanja već osigurana.
Ko bi od naučnika iz BICEP 2 tima primio Nobela – još je teško reći, mada u tome prednjače isti oni koji su prvi i formulisali teoriju širenja univerzuma.
„Ne mogu vam opisati koliko smo svi uzbuđeni“, rekao je dr Džo Dankli, koji je dugo očekivani B – mod signal tražio preko evropskog svemirskog teleskopa Plank.
„Širenje kosmosa zvuči kao suluda ideja, ali ovo sve što danas vidimo – galaksije, zvezde, planete – napravilo je svoj „otisak“ u tom prvom trenutku, za manje od trilionitog dela sekunde. Ukoliko se ovi podaci potvrde kao verodostojni – svemir je ogroman.“
Džonatan Ejmos, redakcija BBC Science
Rusija je danas najveće tržište automobila u Evropi, do 2020. godine postaće najveće evropsko potrošačko društvo, a ako bruto domaći proizvod nastavi da raste ovim tempom (iako trenutno nevelikim), uskoro će se svrstati u pet vodećih svetskih ekonomija. To su tri razloga zbog kojih su mnogi ulagači već odavno spakovali kofere, tri gvozdena hleba i tri štapa na putu ka udaljenim predelima Rusije. U jednom izveštaju objavljenom krajem prošle godine, podelili su svoja iskustva.
„Rusija je naše najveće rastuće tržište kad se uzme u obzir stopa rasta BDP-a“ – ovo je jednostavan razlog kojeg navodi jedan investitor iz Severne Evrope čija su specijalnost transport i logistika -to je i razlog za istraživanje poslovnih mogućnosti širom Rusije. On je samo jedan od 200 stranih biznismena koji su učestvovali u redovnom istraživanju o perspektivama za ulaganje u ruske oblasti, čije su rezultate krajem 2013. objavili konsultantska kuća KPMG i Rusko udruženje industrijalaca i preduzetnika (RSPP).
Veliki tržišni potencijali su najvažniji razlog koji investitore dovodi u Rusiju, ali ipak nije svejedno gde početi. Kao i u Srbiji, mnoge ruske oblasti razvile su svoje programe podsticaja za privlačenje investitora – neke uspešno a druge stranputicom, pa ovaj izveštaj predstavlja sabrana iskustva ulagača o dobrim primerima i barijerama na koje nailaze, predstavljajući neku vrstu vodiča za pridošlicama iz sveta biznisa i lokalnim samoupravama koje traže recept za brži razvoj.
Najveći broj ispitanih investitora (61%) smatra da se uslovi poslovanja popravljaju, mada nedovoljnom brzinom. Birokratija i nejasne procedure najveći su uzročnik gubljenja vremena i odlaganja ulaganja. Ipak, navodi izveštaj, ruske vlasti rade na primeni mera koje bi trebalo da olakšaju započinjanje biznisa u ovoj zemlji. Prema rezultatima istraživanja, 10 vodećih regija za ulaganje su: Moskva, Sahalinska oblast, Moskovska oblast, Sankt Peterburg, Novgorodska, Arhangelska, Tjumenjska, Lenjingradska i Vladimirska oblast.
Najprijateljskije oblasti za investitore su, pokazuje anketa, Uljanovska oblast, Kaluga, Tatarstan, Sverdlovska i Lipecka oblast. KPMG i RSPP istraživali su šta su to tamošnji političari uradili pa su se ove oblasti popele tako visoko u očima stranih investitora.
„Zaključak do koga smo došli je da su lokalne vlasti, ne samo bile svesne prednosti koje im donose strane investicije, već su pokušavale da stvari sagledaju iz ugla ulagača“, navodi se u izveštaju.
Na aerodrom, pa za ruku
Tako jedan od anketiranih biznismena iz Severne Amerike navodi kako su ih predstavnici lokalne vlasti prilikom izgradnje postrojenja pitali koje im, konkretno, zakonske odluke smetaju u poslovanju, saslušali ih i sve do jedne primedbe usvojili i primenili u praksi.
„Kada smo došli u Uljanovsku oblast da razmotrimo mogućnost investiranja, na aerodromu nas je sačekala osoba koja je od lokalnih vlasti bila imenovana da nam pomogne u svemu. Čovek je bio dobro poznat i poštovan u svim državnim organima i proces investiranja je bio brži zbog njega. Takođe, imali smo utisak da su svi sa kojima smo sarađivali bili srećni što nas vide“, kaže drugi investitor koji dolazi iz oblasti trgovine.
Kao prednost se navode i čisti imovinski odnosi u ovoj oblasti. „Parcele imaju čiste papire, tako da ne morate da brinete da zemljište pripada nekom drugom i da će jednog dana doći i uzeti vam to“, kazao je ulagač iz Zapadne Evrope.
Uz sve to, važna je i dobra infrastruktura. Tako jedan od ispitanika navodi da je infrastruktura u gradu Alabuga u Tatarstanu idealna. „Ima svu neophodnu infrastrukturu koja je potrebna za počinjanje biznisa“, kaže taj investitor iz Severne Evrope.
Zvaničnici oblasti Kaluga na vreme su shvatili da se za investicije takmiče sa drugim oblastima, a da su njihovi prirodni resursi ograničeni. Zato su vrlo brzo počeli da preduzimaju mere za unapređenje uslova poslovanja. Predstavnici lokalnih vlasti razgovarali su sa investitorima iz drugih oblasti, pokušavši da dobiju odgovor na pitanja zašto su uložili novac, kao i sa onima koji su odustali od investiranja. Osnovali su četiri nove institucije(Regionalnu razvojnu agenciju, Regionalnu razvojnu korporaciju, Industrijsku podršku i Regionalnu razvojnu agenciju za inovacije) sa ciljem da pruže podršku ulagačima, obezbede tehničku i infrastrukturnu pomoć, savetodavnu i logističku uslugu.
Zanimljiv je i primer Tatarstana. U izveštaju se navodi kako su političari shvatili da je osnovni problem ove oblasti – nedovoljna prepoznatljivost. Činjenica da Tatarstan često mešaju sa Kazahstanom je za direktora Razvojne agencije Linara Jakupova bio signal da treba raditi na poboljšanju imidža ove oblasti. Tako je na Investicionom forumu u Dubaiju lansirana kampanja „Investirajte u Tatarstan“, a zvaničnici su pokušali da na ovom događaju stupe u direktan kontakt sa investitorima. Paralelno s tim, na stranim televizijama prikazane su i prezentacije o ovoj oblasti.
Sverdlovska oblast, sa druge strane, napravila je intenzivniju komunikacionu strategiju. Otvorila je Kancelariju za brze odgovore koju, na primer, karakteriše to što svaki projekat dobije mentora iz lokalne administracije koji ima savetodavnu ulogu. Investitorima se nudi i mogućnost da direktno elektronskim putem postavljaju pitanja odgovornoj osobi na lokalu.
U ovoj oblasti osnovan je i takozvani Investicioni savet koji najmanje dva puta mesečno zakazuje sastanke između lokalnih zvaničnika, eksperata predstavnika nevladinih organizacija i poslovne zajednice. Investicioni portal i elektronski pasoš obezbeđuju sve neophodne informacije za ulagače.
Ipak, nije sve tako idealno kao što se na prvi pogled čini. Kao jedan od nedostataka ispitani strani biznismeni su najčešće navodili nedovoljno obučenu radnu snagu.
„Kvalitet obrazovanja je značajno pao. Ipak, kombinacija cene i kvaliteta radne snage u Rusiji je veoma visoka“ , kaže biznismen iz Severne Amerike koji je uložio u oblast tehnologije.
Jedna od sedam investicija propadne zbog korupcije
Upravo to je bio problem i u oblasti Kaluga. Međutim, lokalne vlasti su se dosetile pa su otvorile Automobilski trening centar pri Fakultetu za inovacione tehnologije i menadžment. Za to nisu žalili para pa je u ovaj trening centar uložena milijarda rubalja. Po istom modelu osnovan je i Farmaceutski trening centar sa kojim potpisane ugovore imaju gotovo svi vodeći proizvođači lekova. Planira se otvaranje još nekoliko sličnih centara. Prednost ovakvog načina obuke studenata je što čak 85 odsto polaznika treninga ostaje u regiji.
Kao prepreka vrlo često se navodi i nestručnost administracije. „Lokalne vlasti pokušavaju da pomognu tako što kažu „OK, uradićemo to“, a onda nas pitaju da im kažemo kako da to urade“ kaže investitor iz Zapadne Evrope, ističući da „ruski domaćini time ne uočavaju kako je to upravo jedna od njihovih grešaka.“
Ponekad, čak iako postoji put, on je lošeg kvaliteta, negodovali su pojedini strani privrednici, dok su se drugi požalili da je izgradnja fabrike u Rusiji 33% do 50% skuplja nego u Evropi. Čak 69% ispitanika zabrinuto je zbog loših puteva, nejasnih papira za zemljišne parcele, neispunjenih obećanja vlasti. Nedostatak je i to što malo ljudi govori engleski jezik, ali privrednicima smeta i to što u nekim oblastima nema hotela, škola i vrtića.
Kao veliki problem navedena je i korupcija. Na listi Transparensi Internešnela, Rusija se 2012. godine nalazila na 133 mestu od 179 rangiranih zemalja. Čak 40% biznismena koji rade u Rusiji navode da im je ili tražen ili su dali mito, a jedna od sedam investicija propadne zbog korupcije.Tako jedan investitor navodi kako su mu lokalne vlasti rekle da za realizaciju nekog posla može da radi samo sa konkretnim podizvođačem koga mu oni preporuče.
„Rusija nije tako atraktivno tržište kao što je npr. Kina, ili neka druga azijska ili severno američka tržišta. Uz sve to, nivo korupcije je visok. Nekoliko puta smo razmatrali mogućnost otvaranja predstavništva ili izgradnje postrojenja u Rusiji, ali posle nekog vremena shvatili smo da ne možemo da verujemo potencijalnim ruskim partnerima i činilo nam se da je sigurnije da uložimo u neke druge delove Evrope, poput Slovenije, Bosne i Mađarske“, kaže ulagač iz Azije.
Anka Milivojević
broj 104, februar 2014.
Ove godine bi, prema procenama, bez posla moglo da ostane više od 50.000 radnika u državnim firmama, kojima su obećane otpremnine, deo neisplaćenih zarada i povezivanje radnog staža. Ali, pitanje je da li će za te namene biti novca u budžetu a još je neizvesnije da li će „prekobrojni“ uspeti da nađu novi posao. Industrijski sindikat Srbije je kao jedno od rešenja za ponovno zapošljavanje kandidovao radne fondacije, koje su se u Austriji pokazale kao spasonosne u situaciji kad su se gasile velike kompanije.
Šta je preko 90 hiljada Mađara i Srba iz Vojvodine i 50.000 hiljada Ukrajinaca navelo da zatraže mađarski pasoš, lako je razumeti – to je najkraći put do Evropske unije i bezviznog ”tranzita” do SAD i Kanade. Motive Mađarske da potomcima žitelja nekadašnje Austrougarske ponudi svoj pasoš, i EU da odobri ovaj nestandardni uvoz Evropljana, teže je odgonetnuti.
Od 540.000 zahteva za mađarsko državljanstvo, koliko su podneli stanovnici teritorija koje su nekada pripadale Austrougarskoj (Transilvanije u Rumuniji, Slovačke, zakarpatskog dela Ukrajine), njih 500.000 dobilo je mađarsko državljanstvo što znači da će steći i EU pasoš. Od tih pola miliona oko 90.000 mađarskih državljanstava otišlo je u ruke vojvođanskih Mađara ali i Srba sa prečanskim korenima. To je trenutna statistika, jer se u mađarskom konzulatu u Subotici dodeljuje i po 100 državljanstava dnevno, a u taj broj nisu uračunati pasoši dobijeni u pograničnim mestima u Mađarskoj i mađarskoj ambasadi u Beogradu. Ovaj broj za sada za 10.000 prevazilazi inicijalne pretpostavke mađarske ambasade u Beogradu koja je početkom 2011. predvidela da bi oko 80.000 ljudi moglo zatražiti njihovo državljanstvo.
Uzrok interesovanja za pasoš EU suseda, a kasnije i rast čitave uslužne ekonomije (škola jezika, rasta broja i usluga ovlašćenih prevodilaca i drugih usluga koje nisu na radaru) treba tražiti u Zakonu o dvojnom državljanstvu iz 2010. godine koji je počeo da se primenjuje od 1. januara 2011. On je omogućio da svi koji mogu dokazati da su im preci bili državljani Austrougarske ili Kraljevine Madjarske mogu, pod određenim uslovima da dobiju njeno državljanstvo.
Konkretno, uslovi za dobijanje državljanstva su dokaz da su im preci rođeni na teritoriji tadašnje Madjarske do 1921. godine, kao i srednji nivo znanja mađarskog jezika. Uslove ispunjavaju i oni kojima su preci rođeni u Bačkoj od 1941. do 1945. godine, kada je prilikom podele Jugoslavije ona pripala tadašnjoj Mađarskoj.
Krštenica i venčanica
Motivacija je više nego jasna, jer ovaj zakon omogućava našim građanima koji ispunjavaju navedene uslove da – pre Srbije – sebi odškrinu vrata EU, bar što se rada i zarade tiče. Čak i kad ne služi za instant pakovanje kofera, dobro dođe svaki put kad se pojavi pretnja o eventualnom uvođenju viza za Srbiju.
Mađarska vrata nisu jedina kroz koja prolaze građani Srbije jer, prema podacima koje je objavio Evropski statistički zavod Eurostat, zemlje Unije su u 2011. odobrile 783.100 državljanstava, a građani Srbije su bili među brojnijima u četiri njene članice – Mađarskoj, Sloveniji, Austriji i Slovačkoj.
Državljani Srbije su, prema statističkim podacima objavljenim krajem 2013, bili drugi po broju podnosilaca zahteva za mađarsko državljanstvo (Rumunija 283.866, Srbija 76.652 molbi, Ukrajina 50.658 molbi). Zbog brzine kojom se državljanstva izdaju ne može se utvrditi njihov tačan broj ali u Generalnom konzulatu Mađarske u Subotici kažu da je od januara 2011. zahtev za državljanstvo (samo u Subotici) podnelo oko 70 hiljada ljudi od kojih je državljanstvo dobilo njih 60 hiljada. Međutim, u tu brojku nisu uračunati oni koji su svoje znanje jezika pokazali službenicima u manjim mestima u Mađarskoj i tamo položili zakletvu, za koja se prema nezvaničnim informacijama čuje da su manje zahtevna kad je reč o znanju jezika. U mađarskoj ambasadi u Beogradu kažu da je do sada 90.000 građana Srbije dobilo njihovo državljanstvo, i to 65 hiljada u ambasadi i konzulatu, a ostatak u Mađarskoj.
U Vojvodini je otvoren veliki broj škola za učenje jezika ili kurseva mađarskog u već postojećim školama. Ponuda je raznolika, pa, ko ne voli da sedi u učionici može, poput naših studenata sa pojedinih privatnih fakulteta, da znanje mađarskog stiče i od kuće – preko Skajpa.
Pored Vojvođana i žitelji drugih delova Srbije pregledaju stare krštenice u potrazi za dokazima svog mađarskog porekla. U skladu sa tim, i u Beogradu je primetan porast kurseva mađarskog jezika koji se, radi otklanjanja svake zabune, reklamiraju uz jasan opis: “Kursevi za dobijanje državljanstva”.
Oliver Đurić, direktor škole za učenje stranih jezika Euroschool, koja već sedam godina drži kurseve mađarskog, kaže da, otkad je donet pomenuti Zakon o dvojnom državljanstvu, oni beleže povećan broj polaznika koji su tu radi pripreme za razgovor u mađarskom konzulatu. “Za sticanje mađarskog državljanstva potreban je srednji nivo znanja jezika, sa naglaskom na snalaženju u svakodnevnim životnim situacijama”, tvrdi Đurić.
Beograđanka T.M. koja je svoje dodatno državljanstvo stekla u malom mestu u Mađarskoj, kaže da službenici kojima je podnosila zahtev nisu od nje tražili visok nivo znanja jezika već je provera podrazumevala uobičajenu konverzaciju – od konstatacije da je lepo vreme do pitanja o njenim razlozima za traženje mađarskog državljanstva.
Ovo međutim nije jedini način da se stekne mađarsko državljanstvo. Tu je i drugi rasprostranjeni način “sticanja pasoša” – već oprobana formula sklapanja fiktivnih brakova, a ugovorne strane su uglavnom muškarci sa juga Srbije i Mađarice iz pograničnih mesta. “Politika” je krajem 2013. pisala da su u poslednjih nekoliko meseci mađarske vlasti primetile povećan broj zahteva za upis u knjigu venčanih i da su njihovi istražni organi otkrili da se novopečene mladoženje ne zadržavaju u Mađarskoj već su, posle venčanja, njihove krajnje destinacije omiljeni gastarbajterski rajevi osamdesetih – Nemačka i Austrija.
Ista je situacija i sa onima koji na osnovu porekla dobijaju mađarsko državljanstvo, jer i oni ubrzo napuštaju svoju novu otadžbinu i kreću put ne samo razvijenijih evropskih zemalja, već i u SAD i Kanadu, za koje im u tom slučaju ne trebaju vize.
Glas dijaspore
Razlozi onih koji se trude da dobiju mađarsko državljanstvo su najčeće dobijanje pasoša, ali razjasniti motive same Mađarske i prećutnu saglasnost EU da dobije 500.000 novih državljana – nije lako.
Najočigledniji, ali ne i zadovoljavajući odgovor je prikupljanje glasača u dijaspori. Mađarski premijer Viktor Orban, na poziv Saveza Vojvođanskih Mađara (SVM), posetio je tokom maja 2012. Novi Sad, Topolu i Suboticu, poručivši Vojvođanima da će ove 2014. novi mađarski državljani prvi put moći da glasaju na tamošnjim izborima zakazanim za april.
Glasanje na izborima je dosad najveći postignuti nivo učešća ovdašnjih građana u životu Mađarske. Prvi koraci približavanja datiraju iz devedesetih godina prošlog veka kada su vojvođanski Mađari, samo na osnovu znanja jezika, dobijali mađarske lične karte. One im, doduše nisu omogućavale neke značajnije povlastice, izuzev popusta u ustanovama kulture i turističkim agencijama. No, kada je Mađarska ušla u EU, oni sa mađarskim ličnim kartama su lakše dobijali vize za putovanja po Evropi.
“Nije to velika novost, povećanje broja mađarskih državljana u okolnim zemljama je u planu već 20 godina, samo je Orbanova partija Fides prva bila dovoljno odlučna da ovo sprovede. U početku su se pojednostavljenju procedure za sticanje mađarskog državljanstva protivili njegovi politički oponenti, socijalisti, ali sada i oni podržavaju tu ideju, samo se ne slažu u potpunosti sa načinom na koji se ona sprovodi”, kaže pisac Laslo Vegel, poznavalac mađarskih prilika. “Čak i ako Orban izgubi na aprilskim izborima, Mađarska će nastaviti da deli dvojna državljanstva, jer su sada sve izuzev jedne male partije za dvojno državljanstvo”, kaže Vegel.
Ali nije uvek bilo tako – socijalistička vlada Ferenca Đurčanja je krajem 2004. raspisala referendum o tom pitanju, vodeći dosta jaku kampanju protiv odluke o uvođenju dvojnog državljanstva. Stavovi građana bili su podeljeni a ni odgovor “da” ni odgovor “ne” nisu uspeli da dobiju potrebnih 25% podrške. Na njegovo uvođenje moralo se čekati do Orbanove vlade, koje je bilo među prvim zakonskim merama izglasanim u parlamentu u kojem ta partija ima dvotrećinsku većinu.
Mnogi misle da se mađarska vlada na ovaj potez odlučila radi veće glasačke podrške na predstojećim izborima, jer je promenom Ustava omogućila mađarskim državljanima koji imaju prebivalište van ove zemlje da po prvi put u istoriji glasaju na parlamentarnim izborima u Mađarskoj. Ali, kako kažu u Ambasadi Republike Mađarske u Beogradu, ovi novopečeni Mađari mogu da glasaju samo za partijske liste iz kojih dolazi 93 poslanika, dok tamošnji (punopravni) državljani sa prebivalištem u Mađarskoj mogu da glasaju i za partijske liste ali i za kandidate okruga iz kojih u parlament dolazi 106 poslanika. Zato, čak i kada bi svi mađarski glasači iz Vojvodine glasali za Fides, prema nekim procenama mogli bi mu doneti samo dva od 199 poslaničkih mesta.
Drugi mogući razlog je mogućnost dobijanja više mesta za mađarske poslanike u Evropskom parlamentu a na osnovu povećanog broja stanovnika, a samim tim i veći prostor za ozbiljniji uticaj Mađarske u ovom evropskom telu. Da podsetimo, Mađarska je, inače, zbog ulaska Hrvatske u EU i nove preraspodele mandata izgubila jednog poslanika u Evropskom parlamentu.
Ima mišljenja i da je ovo Orbanov pokušaj da Mađarska sofisticiranijim sredstvima povrati bar deo uticaja na prostorima koje je 1920. izgubila nakon potpisivanja Trijanonskog sporazuma. Među bizarnijim nagoveštajima te težnje je i podatak da je Zakon o dvojnom državljanstvu donet uoči 90-godišnjice obeležavanja tog sporazuma, okolnost da se Dan nacionalnog jedinstva Mađara u zemlji i svetu obeležava istoga datuma kada je potpisan sporazum, i jedan slikovit detalj: Mađarska je otpočela predsedavanje EU razmotavanjem ogromnog tepiha na kojem je, među mnogim drugim elementima u istorijskom sledu i mapa Evrope iz 1848. godine na kojoj Mađarska ima znatno dominantniju ulogu, a koju su neki poslanici evropskog parlamenta, kako navodi BBC, prokomentarisali kao mađarski pokušaj da prevaziđe Trijanonski sporazum. Slovački premijer Robert Fico je 2010. doneo zakon kojim je slovačkim državljanima ostavljen izbor da izaberu samo jedan pasoš, kao odgovor na već pomenuti zakon o mađarskom dvojnom državljanstvu. Zbog toga je 42 slovačkih državljana sa mađarskim pasošem u znak protesta javno odlučilo da se odrekne svog slovačkog dokumenta, a Fico je 2012. godine odustao od svog nepopularnog poteza (kojim su u većoj meri bili pogođeni vlasnici dvostrukog državljanstva gde je drugo državljanstvo bilo češko, nemačko i austrijsko).
Odluka državljana EU zemalja (Rumunije u velikoj i Slovačke u mnogo manjoj meri) da uzmu mađarski pasoš leži više na strani povezivanja sa maticom, a ukrajinski razlozi su bez svake sumnje mnogo bliskiji srpskim, iako je tek oko jedne trećine od oko 156.000 pripadnika te manjine u Ukrajini do sada zatražilo mađarski pasoš. Analitičari su, ocenjujući moguće efekte zakona, i očekivali manji broj aplikacija jer ukrajinski zakon ne poznaje dualno državljanstvo, a poljoprivredno zemljište mogu da naslede samo građani Ukrajine. Sa druge strane, kako piše Oksana Ševel, ekspert EUDO Citizenship sa Tafts Univerziteta, ukrajinske vlasti nemaju mnogo načina da provere koliko ljudi ima dva pasoša.
„Ne očekujemo masovno useljavanje, čak ni onih koji budu stekli naše državljanstvo“, rekao je pre tri godine mađarski ambasador u Beogradu Oskar Nikovic uoči donošenja zakona. Mađarska je i pre zakona davala olakšice za zapošljavanje ljudi iz susednih zemalja i oni koji su bili zainteresovani, već su iskoristili tu pogodnost, rekao je ambasador.
„Slično je i sa Evropom: problem emigranata je i sada prisutan, ukidanjem vizne obaveze za neke od balkanskih zemalja ova opasnost neće se znatno povećati zbog rasta broja dvojnih mađarskih državljana, recimo, u Srbiji“, kazao je on. Nikovic je rekao da praktične prednosti nisu glavni razlog zbog kojeg je Mađarska odlučila da Mađarima iz drugih zemalja omogući uzimanje pasoša, već da zakon prvenstveno ima moralnu dimenziju za Mađare koji su mađarsko državljanstvo izgubili zbog istorijskih okolnosti”.
Glasanje nogama
“Skupljanje” stanovništva neće mnogo popraviti demografsku sliku ove zemlje. Srbija i Mađarska su dugoročno na istoj osi migracije i demografskog pada. Stanovništvo obe države obično sreću traži zapadnije od Balkana, tako da će se emigracija a posebno odliv mozgova iz ovih zemalja nastaviti.
Laslo Vegel smatra da će najveću štetu Mađarska ali i druge zajednice u Vojvodini pretrpeti zbog odlaska velikog broja mladih ljudi. “Ako bi se našao neko da izračuna koliko štete donese jednoj državi odliv mozgova, shvatio bi da je u pitanju mnogo veća šteta, na primer, nego NATO bombardovanje” rekao je Vegel u “Peščaniku”.
Mnogi Subotičani već sada primećuju određene promene u društvu, počev od gužvi u školama mađarskog i nemačkog jezika (svi se nadaju da će sa EU pasošem naći zaposlenje u najjačoj ekonomiji starog kontinenta), pa sve do viška nekretnina na tržištu, jer ne odlaze samo mladi već i čitave porodice.
Kako će glasati novi mađarski građani na predstojećim izborima u aprilu 2014. verovatno neće biti lako proceniti. Glasanje nogama za ovdašnje partije – kroz odliv mozgova, sa ili bez mađarskog pasoša je, već decenijama, mnogo vidljivije. Onima koji ostaju ostaje samo da putnicima elokventno poruče: “Sok szerencsét” (Puno sreće)!
Marija Dukić, Mirko Miloradović
broj 105, mart 2014.
BBC-jeva emisija „Poznati, bogati i gladni“ pruža mogućnost da vidimo kako bogati idu u safari na siromašne. Pretprošle nedelje je ova kuća emitovala epizodu tog serijala u kojem poznati (i bogati) idu da žive s ljudima koji u svojoj kući obično imaju tek nekoliko kilograma namirnica za prehranu porodice. Kompanija koja je ovo snimila, a koja je proizvela i veoma gledanu „Ulicu socijale„ (Benefits Street), angažovala je u nedavnoj epizodi poznatu novinarku Rejčel Džonson (sestru gradonačelnika Londona, Borisa Džonsona), Tea Pafitisa (Zmajevo Gnezdo), Džejmija Lenga (Made in Chelsea), i glumicu Šeril Fergison da odu da žive sa siromašnima. A onda, svako od njih ode svojoj kući, osećajući olakšanje jer nisu oni ti koji su siromašni. U međuvremenu, siromašni i dalje ostaju siromašni – samo što su ih, u jednom trenutku, malo više prikazivali na televiziji. Gledajući ovo, Barbara Elen iz londonskog Gardijana je pomislila: ko će objasniti onima koji ovo snimaju – kao i onima koji se u ovakvim programima pojavljuju – da televizijska eksploatacija bednih prikazuje kako je nekim ljudima siromaštvo doživotna kazna, dok je nekim drugima samo mali odmor od njihove „bogate“ rutine?
(Rejčel Džonson, „šokirana“ siromašnim Britancima. foto: BBC/ Sport Relief, Gardijan)
Tokom programa, Džonsonova je izrazila svoju „šokiranost“ zbog tako teškog siromaštva u Velikoj Britaniji. Nije ona kriva što ranije nije shvatala razmere i težinu ostrvskog siromaštva – mora biti da je zaista teško da o ovom problemu ne doznate mnogo ranije ako ste, kao Džonsonova, novinarka sa dobrim kontaktima u struci i još boljim društvenim vezama – jedan joj je brat gradonačelnik Londona a drugi je politički savetnik u aktuelnoj britanskoj vladi. Džonsonova je nakon emisije napisala objašnjenje da to što je rekla da „ide u safari na sirotinju“ nije trebalo da bude uvredljivo, te da su joj ovi siromašni ljudi koji je je susrela zavideli na tom iskustvu. Znate već, dole sa nazadnom sirotinjom koja svako malo pa na ulici kamči pokoji novćić ne bi li skuvala neki bućkuriš, stalno se pitajući kolika je cena njihovog dirinčenja, razmišljajući o svojim nesrećnim životnim izborima – a, naravno, „bogati turisti“ koji, zanimljivo, posećuju ovakve „sirotinjske enklave“ često pominju kako siromašni poseduju televizore (određeni tip dobrostojećih opsednut je ovim saznanjem – kao da bi ovi trebalo da se okupljaju oko sveće i pevaju prigodne himne).
U celini uzev, poznate ličnosti su u ovom programu bile dobronamerne, i ne bismo bili sasvim fer prema Džonsonovoj – koja je konačno počela da shvata kako sva ta najezda gojaznih širom Velike Britanije i njihov neuredan izgled nisu posledica razmetanja novcem u luksuznim japanskim restoranima „Wagamama“, već, naprotiv, to što je jeftina strašna, nezdrava ishrana jedino što mogu priuštiti u svojoj jeftinoj, strašnoj, nezdravoj egzistenciji. Ono što bi se imalo prigovoriti jeste da je postojanje bilo kakve ideje da bi se prikazivanjem istine o svakodnevnom siromaštvu – pogubna, nemilosrdna i zamorna svinjarija – ikada mogla zadovoljiti barem neka, adekvatna pravda – naročito lakomislenim projektom kao što je ovaj.
„Ulica Socijale“ je emisija kritikovana zbog ‘pornografskog’, sirovog prikazivanja siromaštva, ali su u njoj ljudi koji su se pojavljivali barem, ako ništa drugo, svo vreme živeli svoje živote. Koja je, onda, poenta ovakvog dokumentarca u kojem se u životima nesrećnika pojavljuju dobrostojeći poznati – izgleda uznemireni načinom na koji se siromašni hrane npr. konzervama testenine – da bi, potom, odlepršali?
Ovo kazuje nešto veoma uznemirujuće: da se ovakva teška egzistencijalna situacija čak može smatrati zanimljivim tipom iskustva a la „safari“, u kojem neko ko je bogat može iskusiti kako ga bednik moli za novčić, ne bi li kupio da nešto skuva. Da li bi, recimo, Džonsonova želela da ikoga moli za svaki obrok koji pojede? Naravno da ne. Da li bi se ona ili druge poznate ličnosti zaprepastile ako bi im neki nesrećnik – s kim su proveli nekoliko dana i razgovarali sa njim pred kamerama – rekao da ima potpuno razumevanje za zamršenost njihovih života i njihove probleme? Možete se u to kladiti.
Da li je vredelo ovako pokazivati britansko siromaštvo? Nalazim da je, piše Barbara Elen, mnogo interesantniji dokumentarac o banci hrane, bez selebritija koji bi povremeno zalelekali nešto tipa: „Oh dragi Bože oni su tako siromašni, da li ste primetili?“
Napokon, ovakva ‘omiljena’ ideja – da poznati i bogati padobranom uskoče i brzo opet iskoče iz života siromašnih – ne samo da je nadmena i nametljiva već je takođe i besmislena. Time se zaobilazi jedno od osnovnih pitanja vezanih za siromaštvo, ono koje je majka svih dugotrajnih opredeljenja i napora: siromaštvo je nemilosrdno, nikada se ne završava i teško je iz njega se izvući. Čisti socio-ekonomski živi pesak. Čak i ako uspete da jednu ruku izvadite iz tog živog peska, nešto drugo (dug, ukidanje državne pomoći, loše zdravlje, loša sreća, beskućništvo) će vas usisati nazad, na dno, dok, konačno, ne budete previše iscrpljeni da biste se više borili.
Ovo nije ona vrsta životne, egzistencijalne situacije koju je moguće „nakratko posetiti“, već zahteva dugotrajnu posvećenost. Od sada, oni koji pristaju da ih kamera snima dok odlaze na „mesta za sirotinju“ treba da se prijavljuju da to rade npr. najmanje šest meseci. Ili, još bolje – da sve ovo zaborave.
Gardijan
(M.L.)
Verujete li u neku od sledećih tvrdnji:
Svetom upravlja „globalna vlada u senci“; izabrani političari su njihove marionete.
Vašington je sam osmislio i izveo terorističke napade 9/11.
Obavezne dečje vakcine su odgovorne za „epidemiju“ autizma.
Osma bin Laden je živ.
Globalno zagrevanje je izmišljotina eko-levičara.
NASA-ini snimci čovekovog spuštanja na Mesec su foto-montaža.
Ukoliko verujete, znajte da niste usamljeni u tome. Prema rezultatima nedavne ankete, izvedene na reprezentativnom uzorku Amerikanaca s pravom glasa, više od dve trećine američkih birača veruje u barem jednu od najrasprostranjenijih teorija zavere: 37 odsto biračke populacije SAD stoji iza tvrdnje da je globalno zagrevanje podvala; 28 procenata smatra da postoji „tajna globalna vlada“, koja iz senke upravlja svetom; petina glasačkog tela je ubeđena da dečje vakcine izazivaju autizam; šest odsto veruje da je Osama bin Laden živ.
Šta su teorije zavere i ko su ljudi koji u njih veruju? U društvenim naukama, još od sredine šezdesetih godina prošlog veka, kada je američki istoričar Ričard Hofštater (Richard Hofstadter) objavio pionirsku analizu ovog fenomena, „The Paranoid Style in American Politics“, njegovo razmatranje dominantno se kreće u terminima deluzija i paranoje. Delimično i zbog toga što ponekad zaista postoji veza između konspiracionističkih uverenja, s jedne, i deluzija karakterističnih za šizotipnu paranoju, s druge strane, psiholozi su, dugo, svoj doprinos na temu ograničavali na puku afirmaciju psihopatološkog karaktera konspiracionističkog mišljenja.
Ako ni zbog čega drugog, a ono u svetlu rasprostranjenosti uverenja koja se mogu podvesti pod konspiracionistička, psihopatološka objašnjenja teorija zavere pokazala su se neadekvatnim; u suprotnom bi se za oko dve trećine odrasle populacije SAD – a nema razloga da mislimo da drugde stvari stoje bitno drugačije – moralo reći da pati od ozbiljnog mentalnog poremećaja. Usvajanje novih perspektiva omogućilo je psiholozima da ovaj fenomen zagrebu iz više različitih uglova. Neka od saznanja do kojih su došli, u poslednjih deceniju i po, deluju u najmanju ruku neočekivano.
Konspiracija kao pogled na svet
Ukoliko neku od tvrdnji s početka teksta držite istinitom, s priličnom pouzdanošću se može reći da tačnom smatrate barem još jednu stavku s navedene liste. U ne jednom psihološkom istraživanju, pokazana je značajna pozitivna korelacija između inače nepovezanih konspiracionističkih uverenja. Ako, recimo, verujete da su princezu Dajanu ubili agenti britanske obaveštajne službe MI6, najverovatnije u dosluhu s kraljevskom porodicom, postoji velika verovatnoća da ste ubeđeni i da je HIV „proizveden“ u laboratoriji, da je misija „Apolo“ inscenirana, da vlade skrivaju dokaze o vanzemaljcima…
Da stvar bude zanimljivija, efekat se ne topi ni kada su u pitanju dve međusobno isključive teorije zavere. Tako osoba koja veruje da je pogibija princeze Dajane lažirana, istovremeno prihvata i teoriju da je ubijena u zaveri koju su skovali vladini agenti i kraljevska porodica; što je snažnije nečije uverenje da je Osama bin Laden već bio mrtav kada su američki specijalci otkrili lokaciju na kojoj boravi i stigli po njega, to je veća mogućnost da će ista osoba prihvatiti i teoriju po kojoj je Osama i danas živ i zdrav.
Dakle, ljudi koji su uvereni u istinitost konkretne teorije zavere, skloni su da istovremeno prihvate i kontradiktornu verziju istog događaja ili pojave. Kako je ovako nešto moguće?
Krenimo od definicije! Teorija zavere je narativ – predložak o grupi nečasnih, ujedno moćnih ljudi ili ogranizacija, koji u strogoj tajnosti rade na ostvarenju određenog, najčešće gnusnog cilja, po pravilu na opštu štetu. Jasno, ukoliko ste skloni da poverujete da je nekakva strašna zavera mogla biti sprovedena u delo u savršenoj tajnosti, onda vas malo šta ograničava u formiranju ubeđenja da su mogući i drugi slični scenariji. Otuda interkorelacija među suštinski, odnosno sadržajno nepovezanim konspiracionističkim objašnjenjima.
Važnije od same definicije, iz rezultata psiholoških istraživanja proizilazi da teorija zavere nije neposredan odgovor ili reakcija na konkretan događaj ili pojavu. O njoj se pre može govoriti kao o opštem pogledu na svet, kao o nekoj vrsti standardnog objašnjenja događaja i/ili pojava generalno. Otuda je moguća pozitivna korelacija između međusobno isključivih konspiracionističkih uverenja. Njih na okupu ne drži međusobna kompatibilnost, već to što su i jedno i drugo saglasni s uverenjem višeg reda – opštim pogledom na svet.
U prilog ovakvoj koncepciji teorije zavere ide i jedna od njenih ključnih karakteristika: oštra opozicija zvaničnom, konvencionalnom narativu. U tom smislu, srž teorije zavere nije ubeđenost u predloženi tok događaja, već neverovanje u opšteprihvaćenu, oficijelnu verziju toka događaja.
Ukoliko bi ovakva teorija teorije zavere bila tačna, to bi značilo da zagovornicima konkretne konspiracije nije presudno bitno da ponude, nametnu i odbrane svoje tumačenje određenog (istorijskog/političkog/svakodnevnog) događaja, koliko da izraze neslaganje s oficijelnim, najčešće i dominantnim pogledom na isti. Dvoje britanskih psihologa, Majkl Vud (Michael J. Wood) i Karen Daglas (Karen M. Douglas), testirali su – i potvrdili – ovakvo predviđanje.
Vud i Daglas analizirali su sadržaj i ton onlajn komentara terorističkih napada 9/11, objavljivanih u drugoj polovini 2011. godine, na internet stranicama britanskih i američkih mejnstrim medija: ABC News, CNN, Independent, Daily Mail. Analiza je pokazala da „konvencionalisti“ (komentatori koji prihvataju zvaničnu verziju događaja) znatno više nego „konspiracionisti“ (komentatori koji zagovaraju neku od alternativnih verzija istog događaja) citiraju informacije koje idu u prilog njihovoj poziciji (56 odsto naspram 31 odsto). Nasuprot tome, konspiracionisti češće (u 64 odsto slučajeva) navode informacije koje bi mogle da obore oficijelno viđenje napada na Kule bliznakinje; konvencionalisti to čine u 44 odsto svojih komentara.
Ukratko, zagovornici teorija zavere se prvenstveno identifikuju kroz nepoverenje u zvaničnu verziju datog događaja, i njene izvore, pa se u skladu s tim fokusiraju na pokušaje njenog derogiranja. Daleko manje napora ulažu u eventualno dokazivanje ispravnosti svoje pozicije.
Psihosocijalne karakteristike teoretičara zavere
Prva psihološka istraživanja fenomena teorije zavere bila su fokusirana na odlike konspiracionističkog narativa. Ustanovljeno je da ga karakteriše slaba potkrepljenost (sada vidimo da teoretičari zavere i ne ulažu posebne napore u njihovo dokazivanje) inače sumnjivim dokazima, cirkularnost, repeticija fabrikovanih premisa… U novije vreme, psiholozi su se okrenuli „publici“, tj. istraživanju psiholoških i kognitivnih karakteristika ljudi koji prihvataju konspiracionistička objašnjenja realnosti. Ne tako obimna literatura sugeriše da mentalni sklop sklon formiranju i internalizaciji konspiracionističkih uverenja karakteriše opšte nepoverenje u ljude; snažno nepoverenje u simbole autoriteta; osećaj bespomoćnosti; osećaj gubitka kontrole nad sopstvenim životom i ishodima; nisko samopouzdanje; sklonost sujeverju i paranormalnom; makijavelistički pristup u socijalnim interakcijama; otvorenost za nova iskustva.
Verovanje u neke od rasprostranjenih teorija zavere, kao što je teorija da su vakcine uzročnik mentalnih poremećaja, deluje, iskreno rečeno, više kao opozicija razumu, nego establišmentu i etabliranom narativu. Očekivalo bi se da ljudi koji gaje takva konspiracionistička uverenja imaju krajnje specifičan način rezonovanja, ako ne i ozbiljne kognitivne deficite. Nema naznaka da to i jeste slučaj. Ima, međutim, pokazatelja da zagovornici teorija zavere, zajedno s osobama sklonim sujeverju i verovanju u paranormalno, u poređenju s opštom populacijom imaju izraženije probleme na planu probabilističkog zaključivanja.
Među kognitivnim psiholozima nema dileme o tome da je čovek generalno loš u proceni verovatnoće odeđenog događaja ili ishoda. U uslovima nesigurnosti ili manjka informacija, prostor za grešku je znatno veći. Kada u takvim okolnostima donosimo odluke, posežemo za kognitivnim prečicama, heuristikama koje nam omogućuju da reltivno brzo i lako donesemo sud, na žalost, na uštrb tačnosti. I dok niko od nas nije imun na posezanje za lakim rešenjima, čini se da su teoretičari zavera tome skloniji, pri čemu su posebno osetljivi na grešku konjunkcije.
Logička greška konjunkcije ogleda se u povezivanju inače nepovezanih događaja i pripisivanju visoke verovatnoće određenom ishodu na bazi umišljenog kauzalnog odnosa s nezavisnim događajem. Uzmimo primer iz svakodnevnog života. Razmišljate o prijatelju s kojim se niste čuli duže vreme. U tom trenutku, zvoni vam telefon; zove baš on. Ako ih posmatrate izolovano, nijedan od ovih događaja nije neobičan. Sigurno ponekad razmišljate o svojim prijateljima. Isto tako, prijatelji vas sigurno ponekad zovu telefonom. Ako ste, međutim, skloni „onostranom“, vrlo lako ćete rezonovati da između ovakva dva događaja mora postojati tajna veza. „Ne može biti slučajno da me pozvao baš sada, dok razmišljam o njemu.“
Na terenu teorije zavere, „slučaj“ Aleksa Džonsa, jednog od najprominentnijih američkih teoretičara zavere. Neposredno nakon eksplozija bombi duž staze Bostonskog maratona, Džons je američku javnost podsetio da su, 9/11, teroristi oteli dva aviona upravo s aerodroma u Bostonu. Svejedno, nakon uspostavljanja veze između dva događaja, zaključuje da je bostonski teroristički akt lako mogla izvesti upravo vlada SAD, u nastojanju da ingerencije službi koje regulišu pitanja bezbednosti u saobraćaju proširi i na sportske događaje.
Društvene implikacije teorija zavere
Onima koji u njih ne veruju, nisu ništa više od predmeta poruge. Teorije zavere nisu, međutim, socijalno inertan fenomen. Za početak, samo izlaganje konspiracionističkom sadržaju povećava verovatnoću da će neko prihvatiti takva uverenja. Važnije od toga, jednom kada ih prihvati, manja je verovatnoća da će se uključiti u šire procese drutšvenog i političkog odlučivanja; na primer, da će izaći na izbore i glasati ili podržati akcije usmerene na smanjenje emisije CO2.
Prihvatanje teorija zavere, izvesno, podrazumeva interakciju između odgovarajućeg psihološkog sklopa – dispozicija ka konspiracionističkom mišljenju – i situacionih faktora – na primer, dostupnost, tj. verovatnoća da se dođe u dodir s teorijama zavere. Ali, otkud one na prvom mestu? Zašto uopšte postoje?
Jedan od plauzibilnih odgovora bi glasio da teorije zavere reflektuju potrebu za jasnoćom i sigurnošću. Činjenica da se redovno ispredaju u kontekstu prirodnih katastrofa, nesreća izazvanih ljudskim faktorom, kao što su ratovi, teroristički napadi ili ekonomski kolapsi, u kontekstu bolesti koje ugrožavaju i/ili odnose veliki broj ljudskih života itd, govori u prilog tezi da ljudi pomoću teorija zavere pokušavaju da steknu kontrolu nad nečim što ih nadilazi. U redu, ali zašto se okreću teorijama zavere kada za svaku od pojava na koje se odnose postoje i racionalnija objašnjenja?
Viren Svami (Viren Swami), profesor psihologije na Univerzitetu u Vestminsteru, otkrio je, naizgled paradoksalnu, pozitivnu korelaciju između sklonosti ka konspiracionističkim objašnjenjima i privrženosti demokratskim principima. Prema rečima Ketrin Olmsted (Katryn Olmsted), profesorke istorije na Univerzitetu u Dejvisu, Kalifronija, teorije zavere ne bi postojale kada u realnosti ne bi bilo pravih zavera, koje po pravilu podrazumevaju manipulaciju informacijama i demokratskim procesima i procedurama.
Internet, koji naizgled olakšava pristup pravim informacijama i relevantnim izvorima, stvari je, neočekivano, učinio gorim. Zahavljujući njemu, ljudi lakše mogu selektivno da pristupe informacijama koje idu u prilog njihovom pogledu na svet i već formiranoj slici o određenom događaju ili pojavi. U tom smislu, teorije zavere se mogu posmatrati u kontekstu šireg sistema uverenja i ideološkog usmerenja pojedinca.
Ko veruje u Da Vinčijev kod, odnosno zaveru, kojom je prikriveno navodno božansko poreklo Marije Magdelene? Troje psihologa koji su se bavili ovim pitanjem utvrdili su da vernici privrženi „klasičnom hrišćanstvu“ bez razmišljanja odbacuju takvu ideju. Poklonicima New Age filozofija, pak, zvuči daleko prihvatljivije.
U tri recentne studije do sličnih zaključaka došao je i australijski psiholog Stiven Luandovski (Stephen Lewandowsky) sa svojim saradnicima. Njih je interesovao odnos konspiracionističkog uma prema naučnom metodu i nauci kao izvoru istinitih informacija. Očekivano, njihove studije potvrdile su hipotezu da tendencija ka odbacivanju naučnih objašnjenja stoji u pozitivnoj korelaciji sa sklonošću ka prihvatanju teorija zavere. To, međutim, nije kraj priče. Podozrivost prema nauci često je u službi odbrane šireg sistema verovanja i ideoloških svetonazora. Konkretno, nepoverenje u preovlađujući stav naučnika o globalnom zagrevanju – i ulozi čoveka u emisiji gasova odgovornih za efekat staklene bašte – prema nalazima Luandovskog i saradnika, prevashodno je motivisano privrženošću idealima slobodnog tržišta i vrednostima karakterističnom za socijalni konzervativizam.
Ukratko, konspiracionistički um je paradigmatski primer motivisanog rezonovanja – čovekove sklonosti da veruje u ono u šta želi da veruje i odbaci kao netačno ili nedokazano sve što njegovim uverenjima predstavlja izazov. Klasična studija ovog fenomena objavljena je još šezdesetih godina prošlog veka, ubrzo nakon što je u časopisu Surgeon General publikovan rad, u kojem se rak pluća dovodi u vezu s pušenjem. Ispostavilo se da su nepušači bezrezervno prihvatili ovakav nalaz, dok su joj se pušači suprotstavljali tvrdnjama da mnogi pušači žive dugo (tačno, ali nepušači u proseku žive duže i od raka pluća oboljevaju daleko ređe), da je mnogo toga rizično po zdravlje (opet tačno, ali ni na koji način ne pobija vezu između pušenja i lošeg zdravlja) i sl. Imajući u vidu motivisano rezonovanje i s njim povezanu konfirmacijsku pristrasnost – tendenciju da informacijama i dokazima koji idu u prilog našem uverenju pridajemo disproporcionalno veliki značaj, tj. da zanemarujemo informacije i dokaze koji ga ugrožavaju i opovrgavaju – teorije zavere su „usud“ čak i u svetu balansiranih, istinitih informacija.
Preuzeto sa mindreadingsblog.wordpress.com
Glava kao kuća, ispred očiju koprena, oči se sklapaju, i nijedne razgovetne misli na vidiku – stručnjaci procenjuju da trećina stanovništva na planeti pati od ekstremnog dnevnog džet lega – odusustva sinhronizacije u telu čoveka, kada njegov unutrašnji ‘fiziološki’ sat nije u skladu sa spoljašnjim vremenom. Nekima se to dešava usled brze promene vremenskih zona u slučaju interkontrinentalnih letova, a gotovo svima, u blažem ili težem izdanju, gotovo svako jutro, kad između sporadičnog ućutkivanja sata, pokušavaju da odspavaju još samo koji minut duže.
Iako sa mehaničkim i digitalnim satom, živimo već dugo, nema načina da naš lični biološki časovnik idealno uskladimo sa “zadatim buđenjem” od ponedeljak do petka. Za razliku od vikenda kad se najčešće budimo “sami od sebe” u jutro uobičajenog radnog dana iz sna nas trza budilnik. Izvlačimo ruku ispod pokrivača i udaramo po dugmetu za odlaganje zvonceta (‘snooze’), ućutkujući buku za, pa, najmanje nekoliko trenutaka. Samo još neki minut, mislite. I, recimo, još par minuta povrh toga.
Čini se kao da je to “mali poklon” ali u stvari, ako uspete da se ponovo okrenete na drugu stranu, verovatno ćete mozak usmeriti natrag ka početku ciklusa spavanja, što je najgora tačka i momenat kada bi (jednom, ipak, konačno) trebalo da se probudite. Jedna od posledica iznenadnog i preranog buđenja je fenomen koji se zove inercija sna, kratko poznat i u našem slengu kao “grogi stanje”. Ovaj termin nastao je 1976, i odnosi se na taj period između buđenja i potpune budnosti koji nam najmučnije pada kad na zvuk zvona skočimo iz kreveta kao opareni. Čak i kada ceo proces teče malo nežnije, to ipak nije nedovoljno jer je vreme koje je telu potrebno da se prebacimo od mirovanja i sna u budno stanje, zapravo daleko postepeniji, piše Marija Konikova u Njujorkeru, pozivajući se na mnogobrojne studije koje se u poslednjih pola veka bave modernim spavačima..
Naš sistem za pobuđivanje moždanih ćelija (delova mozga odgovornih za osnovno fiziološko funkcionisanje) aktivira se gotovo istog trenutka, ali našim kortikalnim regionima, posebno prefrontalnom korteksu (delu mozga uključenom u donošenje odluka i samokontrolu) potrebno je više vremena za aktivaciju. Otuda čuveno “bauljanje”, rušenje stvari i pipkanje svega oko sebe, umesto gledanja.
U tim prvim minutima tokom buđenja, naše sećanje, vreme reagovanja, sposobnost za obavljanje osnovnih matematičkih zadataka kao i budnost i pažnja trpe ovaj „period tranzicije“.
U stvari, prema neurologu i hronobiologu Kenetu Rajtu, „spoznajne tj. kognitivne funkcije najbolje su nekoliko sati pre uobičajenog vremena za spavanje a najgore su negde u uobičajeno vreme buđenja. „U kandžama inercije sna, možemo dobro da uradimo nešto za šta znamo da ne bismo bili u stanju”. Nasuprot tome, nepogrešiv udar na zvonce budilnika ne vodi brzopoteznom svežem razmišljanju o novom radnom danu.
“Globalizacija” buđenja
Inercija sna može trajati dva sata pa i duže. U jednoj studiji koja je pratila ljude tri dana za redom, istraživači fenomena sna Čarls Cajsler i Megan Džuit su zajedno sa svojim harvardskim kolegama ustanovili da inercija sna potpuno nestaje u rasponu od dva pa do četiri i više sati nakon buđenja. Doručkovanje, tuširanje ili osvetljavanje prostorije na maksimum u jutarnjem terminu nije ublažavalo ove rezultate. Za “ ubacivanje u brzinu“ našem mozgu treba više vremena.
Kada se probudimo opušteno i bez budilnika tj. ‘prirodno’, kao što činimo vikendom, ovo uglavnom činimo na osnovu na dva faktora: količine spoljnog svetla i postavljanja ‘navijanja’ našeg unutrašnjeg budilnika. Til Roenberg ,profesor hronobiologije na Ludvig – Maksimilijan univerzitetu u Minhenu ovu razliku između buđenja usled „društveno zacrtanog buđenja“ i onog prirodnog, biološki optimalnog, naziva ‘društvenim džet legom’.
To je merenje i procena ne trajanja sna već tajminga za spavanje: Da li smo zaspali i spavali u vremenskim nišama (segmentima) koje su najbolji za naše telo? Prema najnovijim procenama Roenberga, na osnovu baze podataka za više od šezdeset pet hiljada ispitanika, oko trećina stanovništva pati od ekstremnog džet lega – s prosečnom razlikom od preko dva sata između društveno zacrtanog i njihovog prirodnog vremena za buđenje. Šezdeset devet procenata njih pati od blažeg oblika džet leg sindroma, s razlikom između svog i spoljašnjeg vremena od (najmanje) jednog sata.
Roenberg i psiholog Mark Vitman tvrde da hronična neusklađenost između biološkog i društvenog vremena spavanja ima visoku cenu: intenzivirajte konzumaciju alkohola, cigareta i kofeina – i svakih sat vremena vašeg džet lega tj. neusklađenosti sa društveno zacrtanim buđenjem biće u takvoj korelaciji da ćete, otprilike, imati 33% više šansi za gojaznost. „Praksa spavanja i buđenja u ‘neprirodnim’ terminima“, kaže Roenberg, „može biti najčešći uzrok visoko rizičnih oblika ponašanja u savremenom društvu.“ Po njemu, loš tajming za san prouzrokuje toliki stres na naš organizam da je ova ‘asinhronost’ jedan od razloga što je kod radnika u noćnim smenama često povećana uobičajena stopa raka, uz češću pojavu potencijalno fatalnih srčanih i drugih hroničnih bolesti kao što su metabolički sindrom i dijabetes.
Druga studija, objavljena početkom 2013., koja se fokusirala na uspeh učenika u jednoj medicinskoj školi, utvrdila je da tajming za san, više od dužine i kvaliteta, utiče na to koliko dobro (ili loše) učenici obavljaju svoje zadatke u klasi, kao i koliko su uspešni pri polaganju svojih pretkliničkih ispita na koje su izlazili. U istraživanju nije bilo od važnosti koliko su dugo spavali niti da li su na sebe gledali kao na „dnevne ili noćne ptice“. Ono što je pravilo razliku u kvalitetu bilo je, zapravo, vreme kada bi odlazili na počinak – tajming za odlazak na spavanje – kao i vreme kada bi se budili. Loše je spavati premalo; ne manje loše je, pa možda čak i gore, probuditi se po mraku, kada vam nije vreme.
Ono najbolje u meni, bez budilnika
Srećom, takve procese moguće je preokrenuti. Kada je Rajt predložio grupi mladih odraslih osoba da krenu na jednonedeljno kampovanje, otkrio je upečatljiv obrazac: pre nego što je nedelja istekla, ranije uočeni negativni obrasci spavanja su nestali: lučenje hormona sna, melatonin je kod učesnika eksperimenta počinjalo otprilike dva sata pre spavanja, oko 10:30 časova uveče. Smanjenje lučenja ovog hormona, s druge strane, dolazilo je nakon buđenja, oko osam sati ujutro. Nakon kampovanja, ti su se obrasci značajno promenili. Sada su nivoi melatonina povećani u vreme oko zalaska sunca – a smanjivali se se baš po izlasku sunca, u proseku pedeset minuta uoči buđenja. Drugim rečima, ne samo što spoljašnje vreme, u odsustvu veštačkog svetla i alarma, olakšava ljudima da zaspu, već im olakšava i da se probude.Kod gotovo svih sindrom inercije sna je uglavnom nestao.
Rajt je zaključio da je veliki deo našeg bunovnog stanja rano izjutra rezultat izmeštenog melatonina. Ako bismo samo mogli da preciznije i tačnije sinhronizujemo naš san sa prirodnim izvorima svetla, to bi nam umnogome olakšalo buđenje.
Mnogo pre nego što se pojavila potreba da globalno sinhronizujemo svoje spavanje i ustajanje, u ranom devetnaestom veku, SAD su imale 144 odvojene vremenske zone. Gradovi su ustanovljavali svoja lokalna vremena, obično tako da podne odgovara trenutku kada je sunce dostiglo svoj vrhunac na nebu – kada je podne na Menhetnu, bilo bi u Filadelfiji pet minuta do podneva. Ali, 18. novembra 1883, naša planeta podeljena je u 24 standardne vremenske zone jer su pruge i međudržavna trgovina učinili naše prethodne „vremenske aranžmane“ nepraktičnim, i skupim “zbog gubitka produktivnosti”. Koliko je produktivnosti i mnogo toga drugog pride izgubljeno uvođenjem zadatog vremena buđenja, danas je teško preračunati. Pa ipak naučnici nam to posredno sugerišu. Sporo buđenje – bez alarma, a poštujući ritmove svetlosti i naše biologije – može biti naša najbolja odbrana protiv mentalnih poremećaja usled neurednog sna, obezbeđujući tako da, kada se u potpunosti probudimo, pružimo ono najbolje i najviše što naši umovi mogu da ponude.
Milan Lukić
Biznis & finansije 104
februar 2014.
Već godinama se lamentira nad problemom kako male firme objediniti u efikasno udruženje koje bi im omogućilo da značajnije utiču na donošenje odluka lokalnih i državnih vlasti koje su vezane za njihovo poslovanje. Kako se izboriti za povoljnije takse, bolje komunalne usluge, aktivno učešće u razvoju industrijskih zona ili rešavanje problema nedostajućih kadrova, pokazuje iskustvo udruženja preduzetnika u beogradskom komšiluku – Staroj i Novoj Pazovi.
Suprotno retorici već nekoliko vlada i ministara zaduženih za privredu da sektor MSP treba pomagati na sve raspoložive načine, politika visokih nameta se u Srbiji i dalje nastavlja, dok se sa druge strane preterano stimulišu neki strani investitori. Prošlogodišnji hvalopsev nadležnih o ukidanju preko 160 parafiskalnih nameta u privredi, preduzetnici nisu ni osetili, žali se u razgovoru za “Biznis i Finansije” Cviko Krunić, predsednik Udruženja privrednika Nove Pazove: „Naprotiv, odmah je usledilo povećanje lokalne takse na isticanje firmi za neverovatnih 300%! U nadležnost lokalnih samouprava je preneta izmena obračuna poreza na imovinu, i već u ovoj fazi je vidljivo da će ta zahvatanja biti veća nego do sada; sa usvajanjem budžeta za 2014. godinu u skupštinsku proceduru je ušao i Zakon o porezu na dobit, gde se predviđa da će preduzećima koja investiraju iz svoje dobiti biti ukinute olakšice za te investicije; svemu tome treba dodati i činjenicu da su lični dohoci u državnoj upravi i javnim preduzećima veći za gotovo 50% u odnosu na privatni sektor”.
Krunić kaže da se u Novoj Pazovi nalazi oko 250 malih i srednjih preduzeća i 800 preduzetničkih radnji, a u čitavoj regiji privatni biznis je razvijan još od pedesetih godina prošlog veka, najviše u formi zanatskih radionica u oblasti prerade plastike i mašinske obrade. Ti preduzetnici su još 1960. formirali prvo udruženje zanatlija, koje je činilo preko 2.000 članova, a već 1965. godine su sopstvenim sredstvima izgradili Zanatski dom, što je bila osnova za kreiranje daljeg razvoja zanatstva. Udruženje je funkcionisalo sve do početka devedesetih godina.
Naš sagovornik objašnjava da su novopazovački privrednici, ceneći to ranije iskustvo, počeli ponovo da se udružuju pre dve godine, svesni da ne mogu direktno uticati na makroekonomsku državnu politiku, ali da kroz saradnju sa lokalnom vlašću mogu da dođu do rešenja koja su primenjiva u njihovoj, ali i u drugim lokalnim samoupravama. „Na taj način smo uspeli da značajno izmenimo odluku o lokalnim taksama za isticanje firmi, kao i da unapredimo komunalne usluge vezane za održavanje saobraćajnica i higijene u industrijskim zonama. Trenutno pratimo problematiku utvrđivanja poreza na imovinu građana i preduzeća, i već smo neformalno ušli u raspravu po tom pitanju”, ističe Krunić i napominje da jedan od velikih problema predstavljaju i proizvodni pogoni koji se nalaze u naseljenim mestima, jer, zbog usklađivanja srpskog sa evropskim zakonodavstvom, ubuduće neće moći da dobiju licencu za rad: „Dužnost lokalne samouprave koja je u prethodne četiri decenije ubirala porez od tih istih preduzetnika je da im omogući da pod najpovoljnijim uslovima dobiju mesto u industrijskoj zoni za gradnju ili izmeštanje svog pogona, čime bi se i opovrgle kritike o privilegovanju stranih preduzeća.”
Uskoro više firmi od domaćinstava
Tradicija preduzetništva je duga i u Staroj Pazovi, koja je još u Jugoslaviji zajedno sa Mariborom važila za opštinu sa najrazvijenijim privatnim preduzetništvom. Nekada su to bile samo zanatske radnje jer zakon nije dozvoljavao osnivanje privatnih preduzeća. Međutim, početkom devedesetih, kad je zakon to konačno omogućio, izvršena je njihova transformacija u preduzeća, a otpočelo je i pokretanje novih firmi sa raznolikim delatnostima, najviše u trgovini. U Staroj Pazovi takođe postoji stari Zanatski dom, izgrađen sredstvima lokalnih zanatlija.
Zakonom o privrednim komorama iz 2002. godine sve zanatske radnje i udruženja su postale deo komorskog sistema, sa obavezom da uplaćuju članarine Opštim udruženjima preduzetnika. „Takav vid finansiranja udruženja se pokazao kao veoma nefunkcionalan, jer nije postojao odgovarajući mehanizam naplate članarina, pa su se aktivnosti svele na entuzijazam i volontiranje pojedinaca koji su imali želju da ožive svoje udruženje i vrate mu značaj”, ističe Jovo Bijelić, predsednik Udruženja preduzetnika Stare Pazove.
Članovi njegovog Udruženja su podeljeni u sekcije shodno delatnostima u kojima posluju, kako bi se lakše detektovali problemi i nadležnima ponudili kvalitetniji predlozi za njihovo rešavanje. U opštini Stara Pazova, koja ima oko 70.000 stanovnika, registrovano je oko 2.600 preduzetničkih radnji i oko 900 preduzeća. Pozicija Stare Pazove – blizina Beograda, dva auto-puta i regionalni put Beograd-Novi Sad, železnićki čvor, rečni saobraćaj, blizina civilnog aerodroma Nikola Tesla, vojni, a od 2015. i kargo aerodrom Batajnica – čini ovu opštinu veoma interesantnom i stranim investitorima. Četiri industrijske zone su gotovo popunjene, pa je u planu otvaranje i pete, a naš sagovornik je uveren u još veći priliv stranih ulaganja od naredne godine, kada se deo batajničkog aerodroma transformiše u kargo aerodrom. „Trend je takav da će prema nekim prognozama u skorijoj budućnosti broj preduzeća biti veći od broja domaćinstava. Naš cilj je da se u jednoj od industrijskih zona obezbedi prostor za razvoj preduzetništva, gde bismo mogli da gradimo objekte i razvijamo uslove za uspešan rad i preduzetnika i njihove asocijacije – od razvoja inkubatora i edukativnih centara, do budućih bescarinskih zona i namenskog zemljišta za izmeštanje lokalnih firmi iz naselja”, najavljuje Bijelić planove svog Udruženja.
Biro pun, a radnika nigde
Već dugo vremena privrednici iz obe Pazove ukazuju na problem neodostatka kvalifikovanih radnika u proizvodnji, posebno klasičnih zanatskih profila. Zato insistiraju na ideji da u dogovoru sa nadležnim ministarstvom obezbede podršku za inovativne pilot projekte, koji bi u celoj regiji omogućili više kvalitetne praktične nastave u školskim radionicama – koje moraju savremenije da se opreme – i u proizvodnim pogonima. „U praksi se pokazuje da problem nije samo mali broj učenika za određena zanimanja već i znanje koje stiču tokom školovanja, jer se obučavaju na zastarelim mašinama, iako su se i tehnologija, pa time i način proizvodnje uveliko promenili. Zato njihova obuka praktično počinje tek kada se zaposle i traje najmanje šest meseci”, kaže Cviko Krunić.
Njegov kolega iz Stare Pazove ističe da je posebno teško pronaći odgovarajuće radnike za upravljanje CNC mašinama, te da je potražnja za variocima već dugogodišnji problem, zbog nedostatka zainteresovanih za to zanimanje, ali i edukativnih centara, koji zahtevaju značajna početna ulaganja. Bjelić napominje da se uveliko pojavljuju nova zanimanja koja će uskoro postati standardna, prvenstveno u delatnostima poput obnovljivih izvora energije, ekologije i informacionih tehnologija, te da u Srbiji ima dovoljno firmi u kojima bi mogla da se odvija praktična nastava za navedena zanimanja. Za neka od njih su dovoljne prekvalifikacije ili dokvalifikacije, ali ceo taj proces u praksi mora biti efikasniji – što zahteva da se rešavanju ovih problema pristupi sistemski i da se razmišlja dugoročno.
Lakše do cilja
„Kada se preduzetnici udruže, lakše se definišu problemi, nalaze kvalitetnija rešenja, značajnije utiče na lokalnu poresku politiku i druga važna pitanja, dobijaju povoljniji uslovi od dobavljača… Preduzetnici organizovanije nastupaju na sajmovima, imaju veću podršku prodaji, prisustvo u medijima je značajnije, kao i promocija posredstvom interneta, a uz povoljnije cene”, nabraja Jovo Bijelić neke od prednosti udruživanja, za koje veruje da će ubuduće još direktnije uticati na uspešnost poslovanja.